Branko Ćopić

limunada

Buduća legenda
Poruka
25.946
Nepravedno zapostavljen...
Nedavno na Sajmu knjiga u Bg nisam vidjela u prodaji nijednu njegovu knjigu.
Da li izdavači više ne objavljuju,nije u modi,šta li?
A iz svih njegovih djela prosto izbija neka toplina i čovječnost...
Danas naletjeh na ovu njegovu priču,a nisam je ranije čitala:

ЧОВЈЕЧЕ, НЕ ЉУТИ СЕ

Још у мом најранијем сјећању живи наша кума Марија као лопта пуна смијеха. Котрља се друмом, округла, сјајна и весела, жижи у нас жутим свињским опанцима и гракће:
- Ха-ха, живи сте, здрави сте, излежавате се, а ?!
Ако се до тога тренутка и нисмо излежавали, сад нам се свима чини да је данас празник и да се од јутрос нисмо нисмо ни дотакли посла. Дабоме да је нека свечаност, док је ту кума Марија.
А кума се већ понамјестила негдје уз праг одакле има најбољи преглед на друм, окретно врти плетећим иглама или зуји вретеном и брани неког несрећника на кога се извратило читаво село:
- Остави јадна, шта ће он сирома, украде овдје кукуруз, тамо шљиву, елем: остаће човјек жив, прехраниће дјечицу, а на нама се то ништа неће познати. Ваљда ћеш се удебљати од једне црвљиве шљиве, а ?
Она се увијек појављује широким путем колником, из оближњег храстова гаја, и зато сам отуда вјечито, чак и као одрастао човјек, очекивао нешто, ни сам незнам шта. Тек ми само радосно затрепери срце кад спазим траку бјеличаста друма како извире из ријетка храстика пуног зелених сјенки и сунчаних ледина: ево, ту је на домаку нешто што већ одавно очекујеш и слутиш! Чујеш ли: већ под нечијом ногом пупа презрео жир и добра нензнанчева рука милује испуцалу кору успутних стабала.
- Идеш ли то ти, кумо? Пожури, сви смо јутрос нешто тужни.
Без ње су се још могле замислити свадбе, славе и сабори, она је тамо постојала само дјелић веселе граје, једно од бројних, усјајених лица, али код сахрана, болести и каквих других невоља, кума Марија постајала је сигурни стуб око кога се све окретало и за њу се држало.
Упада она у собу код старог џандрљивог болесника и још с врата виче:
- Види ти само њега, овако лијеп дан, душу дао за косидбу, а он се ту излежава!
За њом у собу проваљује сунце, прегријана ливада пуна цврчака, знојав радни дан и зато старкeља узалуд покушава да се прикаже јадан и несречан: лице му се, и против његове воље, набире у некакав поносан слабачак смијешак.
- Ама носи те ђаво, кумо, не даш човјеку с миром умријети.
- Даћу ја теби смрт! Извалио се ту ко какав парип. Ма дајте ми какву штапину да га ја...
Кад ми је умро дјед, она ме напипала у ћошку иза фуруне, тутнула ми у руку коцку шећера и посавјетовала:
- Хајде, душо, заплачи и ти мало за дједом, а послије ћеш изјести ту коцку да те зеричак прође туга...
Прошло је више од тридесет година од тога тужног дана и од оне кумине утјешне коцке, протутњо је и други свјетски рат, кад сам у банатском колонистичком селу, на самој румунској граници, поново натрапаро на своју куму Марију.
Најприје сам је познао по гласу, грактаво подругљивим, малчице злурадом, старом неизмјењеном гласу који памтим још из дјетињства.
Сједила је пред кућом, на ниској дрвеној клупи и с неком бабом својих година играла "човјече, не љути се". Наравно да је, онако заузгред, опет бранила неког на кога се дигло читаво село.
-Иди, јадна, што дјевојци вадите душу, родила, па родила. Играла се младеж па се цурици омакло. Не бој се, неће нама двема.
Мене је дочекала обрадовано, покровитељски, као да сам још увијек онај негдашњи дјечак.
- Шта је, кумићу, нијеси постао генерал или какво друго дрмало? Немаш ауто? И не треба ти, мој кумићу, сигурније је на својим ногама.
Ту кума погледа у своје отежале ноге и похвали се:
- Видиш ли ове моје балване, још увијек ме помало служе. Прошла сам ти с њима, их... Да ме овдје није дочекала граница, сам ђаво зна докле бих стигла. Ђаволи ова данашња дјеца, унучад ме зову слоном.
Ту међу колонистима, дозао сам за једну нову, велику и необичну страст моје куме: неуморно је играла "човјече, не љути се".
Извлачила се из куће, из бројне гомиле унучади, узимала под руку своју кутију с "игром" и кретала шором да тражи неку жртву.
- Одох ја, дјецо у парохију, а ви радите ако вам треба, мени је доста. Наработила сам се, наорала, накопала, наткала и напрела, а сада сам спала под пензију, па је ред и својој старој душици радост учинити.
У селу су већ добро знали за ту кумину слабу страну, па ком се није играло, начинио би се да нешто ради или би заждио некуд иза куће, а други би опет, у шали, да уцјењују:
- Играћу, али да ми купиш цигарета.
Понекад би кума испред школске капије вребала дјечурлију и куповала суиграча за јефтине црвене бомбоне. Послије се вајкала:
- Куд ће ми душа, одвлачим дјечицу од књиге и науке.
Већ код нашег првог виђења играла је са мном све до дубоко у сутон, а онда је с уздахом склопила играћу плочу и казала добродушно, лица избрисаног сивом невидјелицом:
- Ето, то ти је прави живот: читавог дана на овој хартији ратујеш и надмећеш се са неким, једеш се и секираш а, кад се игра заврши, никог ни мртвог ни рањеног, Опет је све добро и у реду. Човјече, не љути се! Кад би тако заозбиљно и у животу било.
Ту је кума већ била стигла на опасну ивицу и ја сам се побојао сад ће доћи сузе и жалопоjка. Један њезин син погинуо је негдје на Дрини, други, опкољен, извршио је самоубиство заједно с читавим штабом батаљона, а трећи био инвалид. Ипак - све се добро разријешило.
- Ово ми је под старост душу спасило, мој кумићу! Отвориш ову кутију и сав ти живот изведри и поравна на овој табли.
Најнеуморнији кумин партнер била је нека баба, Румунка, с друге стране границе, која је често прелазила на нашу страну због неког свог двовласничког имања. Бабе би се тако заиграле да би их често и ноћ ухватила над таблом па је Румунка остајала да преноћи код куме. Понекад се иста работа настављала и сјутрадан, све док забринути бабин син не би дошао да потражи проскитану матер.
Под јесен, четдесет девете, поново се сусретох с кумом. Хучући и вртећи главом, она ме упита пријекорно и с неодобравањем:
- Ама кумићу, брате мили, докле ћемо се ми и ове наше комшије рогушити једни на друге?
- Које комшије, кумо?
- Ове с друге стране границе. Нит она моја баба може овамо, нити ја, опет, на њезину страну.
Започех да јој надуго објашњавам политичку ситуацију, али ме кума нестрпљиво прекиде:
- Све је то лијепо, кумићу, али да ти само знаш како она баба из Румуније прекрасно игра "човјече, не љути се". Згрби се као корњача, увуче главу међу рамена па само мига очима и гледа да ме надмудри. Сањам је скоро сваке ноћи и волила бих да још једном поиграм с њом па макар исте вечери умрла.
Испратила ме је све до на станицу и на растанку дјетињски жељно уздахнула:
- Ех, да нам се скоро измирити.
Било ми је то последње виђење с мојом добром кумом.
Мјесец дана касније, не могући више да издржи, честита старица узела је под руку своје "човјече, не љути се" и једне облачне ноћи запутила се преко границе. Тамо негдје на "ничијој земљи" нагазила је на мину и одлетјела у ваздух.
Дуго сам жалио своју куму Марију и никад је нећу заборавити. А кад год помислим о миру и пријатељству међу народима, ја не замишљам ни заставе, ни митинге, ни ватрене говоре. Видим просто-напросто на свакој граници по двије добродушне бакице како спокојно и натенане играју "човјече, не љути се".

БРАНКО ЋОПИЋ (1957)

Збирка која је изашла под насловом ГОРКИ МЕД
издање: Српска књижевна задруга, Београд , 1959.
 

Врабац

Poznat
Poruka
8.746
Nepravedno zapostavljen...
Nedavno na Sajmu knjiga u Bg nisam vidjela u prodaji nijednu njegovu knjigu.
Da li izdavači više ne objavljuju,nije u modi,šta li?
A iz svih njegovih djela prosto izbija neka toplina i čovječnost...
Danas naletjeh na ovu njegovu priču,a nisam je ranije čitala:

ЧОВЈЕЧЕ, НЕ ЉУТИ СЕ

Још у мом најранијем сјећању живи наша кума Марија као лопта пуна смијеха. Котрља се друмом, округла, сјајна и весела, жижи у нас жутим свињским опанцима и гракће:
- Ха-ха, живи сте, здрави сте, излежавате се, а ?!
Ако се до тога тренутка и нисмо излежавали, сад нам се свима чини да је данас празник и да се од јутрос нисмо нисмо ни дотакли посла. Дабоме да је нека свечаност, док је ту кума Марија.
А кума се већ понамјестила негдје уз праг одакле има најбољи преглед на друм, окретно врти плетећим иглама или зуји вретеном и брани неког несрећника на кога се извратило читаво село:
- Остави јадна, шта ће он сирома, украде овдје кукуруз, тамо шљиву, елем: остаће човјек жив, прехраниће дјечицу, а на нама се то ништа неће познати. Ваљда ћеш се удебљати од једне црвљиве шљиве, а ?
Она се увијек појављује широким путем колником, из оближњег храстова гаја, и зато сам отуда вјечито, чак и као одрастао човјек, очекивао нешто, ни сам незнам шта. Тек ми само радосно затрепери срце кад спазим траку бјеличаста друма како извире из ријетка храстика пуног зелених сјенки и сунчаних ледина: ево, ту је на домаку нешто што већ одавно очекујеш и слутиш! Чујеш ли: већ под нечијом ногом пупа презрео жир и добра нензнанчева рука милује испуцалу кору успутних стабала.
- Идеш ли то ти, кумо? Пожури, сви смо јутрос нешто тужни.
Без ње су се још могле замислити свадбе, славе и сабори, она је тамо постојала само дјелић веселе граје, једно од бројних, усјајених лица, али код сахрана, болести и каквих других невоља, кума Марија постајала је сигурни стуб око кога се све окретало и за њу се држало.
Упада она у собу код старог џандрљивог болесника и још с врата виче:
- Види ти само њега, овако лијеп дан, душу дао за косидбу, а он се ту излежава!
За њом у собу проваљује сунце, прегријана ливада пуна цврчака, знојав радни дан и зато старкeља узалуд покушава да се прикаже јадан и несречан: лице му се, и против његове воље, набире у некакав поносан слабачак смијешак.
- Ама носи те ђаво, кумо, не даш човјеку с миром умријети.
- Даћу ја теби смрт! Извалио се ту ко какав парип. Ма дајте ми какву штапину да га ја...
Кад ми је умро дјед, она ме напипала у ћошку иза фуруне, тутнула ми у руку коцку шећера и посавјетовала:
- Хајде, душо, заплачи и ти мало за дједом, а послије ћеш изјести ту коцку да те зеричак прође туга...
Прошло је више од тридесет година од тога тужног дана и од оне кумине утјешне коцке, протутњо је и други свјетски рат, кад сам у банатском колонистичком селу, на самој румунској граници, поново натрапаро на своју куму Марију.
Најприје сам је познао по гласу, грактаво подругљивим, малчице злурадом, старом неизмјењеном гласу који памтим још из дјетињства.
Сједила је пред кућом, на ниској дрвеној клупи и с неком бабом својих година играла "човјече, не љути се". Наравно да је, онако заузгред, опет бранила неког на кога се дигло читаво село.
-Иди, јадна, што дјевојци вадите душу, родила, па родила. Играла се младеж па се цурици омакло. Не бој се, неће нама двема.
Мене је дочекала обрадовано, покровитељски, као да сам још увијек онај негдашњи дјечак.
- Шта је, кумићу, нијеси постао генерал или какво друго дрмало? Немаш ауто? И не треба ти, мој кумићу, сигурније је на својим ногама.
Ту кума погледа у своје отежале ноге и похвали се:
- Видиш ли ове моје балване, још увијек ме помало служе. Прошла сам ти с њима, их... Да ме овдје није дочекала граница, сам ђаво зна докле бих стигла. Ђаволи ова данашња дјеца, унучад ме зову слоном.
Ту међу колонистима, дозао сам за једну нову, велику и необичну страст моје куме: неуморно је играла "човјече, не љути се".
Извлачила се из куће, из бројне гомиле унучади, узимала под руку своју кутију с "игром" и кретала шором да тражи неку жртву.
- Одох ја, дјецо у парохију, а ви радите ако вам треба, мени је доста. Наработила сам се, наорала, накопала, наткала и напрела, а сада сам спала под пензију, па је ред и својој старој душици радост учинити.
У селу су већ добро знали за ту кумину слабу страну, па ком се није играло, начинио би се да нешто ради или би заждио некуд иза куће, а други би опет, у шали, да уцјењују:
- Играћу, али да ми купиш цигарета.
Понекад би кума испред школске капије вребала дјечурлију и куповала суиграча за јефтине црвене бомбоне. Послије се вајкала:
- Куд ће ми душа, одвлачим дјечицу од књиге и науке.
Већ код нашег првог виђења играла је са мном све до дубоко у сутон, а онда је с уздахом склопила играћу плочу и казала добродушно, лица избрисаног сивом невидјелицом:
- Ето, то ти је прави живот: читавог дана на овој хартији ратујеш и надмећеш се са неким, једеш се и секираш а, кад се игра заврши, никог ни мртвог ни рањеног, Опет је све добро и у реду. Човјече, не љути се! Кад би тако заозбиљно и у животу било.
Ту је кума већ била стигла на опасну ивицу и ја сам се побојао сад ће доћи сузе и жалопоjка. Један њезин син погинуо је негдје на Дрини, други, опкољен, извршио је самоубиство заједно с читавим штабом батаљона, а трећи био инвалид. Ипак - све се добро разријешило.
- Ово ми је под старост душу спасило, мој кумићу! Отвориш ову кутију и сав ти живот изведри и поравна на овој табли.
Најнеуморнији кумин партнер била је нека баба, Румунка, с друге стране границе, која је често прелазила на нашу страну због неког свог двовласничког имања. Бабе би се тако заиграле да би их често и ноћ ухватила над таблом па је Румунка остајала да преноћи код куме. Понекад се иста работа настављала и сјутрадан, све док забринути бабин син не би дошао да потражи проскитану матер.
Под јесен, четдесет девете, поново се сусретох с кумом. Хучући и вртећи главом, она ме упита пријекорно и с неодобравањем:
- Ама кумићу, брате мили, докле ћемо се ми и ове наше комшије рогушити једни на друге?
- Које комшије, кумо?
- Ове с друге стране границе. Нит она моја баба може овамо, нити ја, опет, на њезину страну.
Започех да јој надуго објашњавам политичку ситуацију, али ме кума нестрпљиво прекиде:
- Све је то лијепо, кумићу, али да ти само знаш како она баба из Румуније прекрасно игра "човјече, не љути се". Згрби се као корњача, увуче главу међу рамена па само мига очима и гледа да ме надмудри. Сањам је скоро сваке ноћи и волила бих да још једном поиграм с њом па макар исте вечери умрла.
Испратила ме је све до на станицу и на растанку дјетињски жељно уздахнула:
- Ех, да нам се скоро измирити.
Било ми је то последње виђење с мојом добром кумом.
Мјесец дана касније, не могући више да издржи, честита старица узела је под руку своје "човјече, не љути се" и једне облачне ноћи запутила се преко границе. Тамо негдје на "ничијој земљи" нагазила је на мину и одлетјела у ваздух.
Дуго сам жалио своју куму Марију и никад је нећу заборавити. А кад год помислим о миру и пријатељству међу народима, ја не замишљам ни заставе, ни митинге, ни ватрене говоре. Видим просто-напросто на свакој граници по двије добродушне бакице како спокојно и натенане играју "човјече, не љути се".

БРАНКО ЋОПИЋ (1957)

Збирка која је изашла под насловом ГОРКИ МЕД
издање: Српска књижевна задруга, Београд , 1959.
Изгледа да смо чланови исте групе ма фб! :) И ја сам је данас прочитао!
 

jolemisa

Elita
Poruka
22.450
Nepravedno zapostavljen...
Nedavno na Sajmu knjiga u Bg nisam vidjela u prodaji nijednu njegovu knjigu.
Da li izdavači više ne objavljuju,nije u modi,šta li?
A iz svih njegovih djela prosto izbija neka toplina i čovječnost...
Danas naletjeh na ovu njegovu priču,a nisam je ranije čitala:

ЧОВЈЕЧЕ, НЕ ЉУТИ СЕ

Још у мом најранијем сјећању живи наша кума Марија као лопта пуна смијеха. Котрља се друмом, округла, сјајна и весела, жижи у нас жутим свињским опанцима и гракће:
- Ха-ха, живи сте, здрави сте, излежавате се, а ?!
Ако се до тога тренутка и нисмо излежавали, сад нам се свима чини да је данас празник и да се од јутрос нисмо нисмо ни дотакли посла. Дабоме да је нека свечаност, док је ту кума Марија.
А кума се већ понамјестила негдје уз праг одакле има најбољи преглед на друм, окретно врти плетећим иглама или зуји вретеном и брани неког несрећника на кога се извратило читаво село:
- Остави јадна, шта ће он сирома, украде овдје кукуруз, тамо шљиву, елем: остаће човјек жив, прехраниће дјечицу, а на нама се то ништа неће познати. Ваљда ћеш се удебљати од једне црвљиве шљиве, а ?
Она се увијек појављује широким путем колником, из оближњег храстова гаја, и зато сам отуда вјечито, чак и као одрастао човјек, очекивао нешто, ни сам незнам шта. Тек ми само радосно затрепери срце кад спазим траку бјеличаста друма како извире из ријетка храстика пуног зелених сјенки и сунчаних ледина: ево, ту је на домаку нешто што већ одавно очекујеш и слутиш! Чујеш ли: већ под нечијом ногом пупа презрео жир и добра нензнанчева рука милује испуцалу кору успутних стабала.
- Идеш ли то ти, кумо? Пожури, сви смо јутрос нешто тужни.
Без ње су се још могле замислити свадбе, славе и сабори, она је тамо постојала само дјелић веселе граје, једно од бројних, усјајених лица, али код сахрана, болести и каквих других невоља, кума Марија постајала је сигурни стуб око кога се све окретало и за њу се држало.
Упада она у собу код старог џандрљивог болесника и још с врата виче:
- Види ти само њега, овако лијеп дан, душу дао за косидбу, а он се ту излежава!
За њом у собу проваљује сунце, прегријана ливада пуна цврчака, знојав радни дан и зато старкeља узалуд покушава да се прикаже јадан и несречан: лице му се, и против његове воље, набире у некакав поносан слабачак смијешак.
- Ама носи те ђаво, кумо, не даш човјеку с миром умријети.
- Даћу ја теби смрт! Извалио се ту ко какав парип. Ма дајте ми какву штапину да га ја...
Кад ми је умро дјед, она ме напипала у ћошку иза фуруне, тутнула ми у руку коцку шећера и посавјетовала:
- Хајде, душо, заплачи и ти мало за дједом, а послије ћеш изјести ту коцку да те зеричак прође туга...
Прошло је више од тридесет година од тога тужног дана и од оне кумине утјешне коцке, протутњо је и други свјетски рат, кад сам у банатском колонистичком селу, на самој румунској граници, поново натрапаро на своју куму Марију.
Најприје сам је познао по гласу, грактаво подругљивим, малчице злурадом, старом неизмјењеном гласу који памтим још из дјетињства.
Сједила је пред кућом, на ниској дрвеној клупи и с неком бабом својих година играла "човјече, не љути се". Наравно да је, онако заузгред, опет бранила неког на кога се дигло читаво село.
-Иди, јадна, што дјевојци вадите душу, родила, па родила. Играла се младеж па се цурици омакло. Не бој се, неће нама двема.
Мене је дочекала обрадовано, покровитељски, као да сам још увијек онај негдашњи дјечак.
- Шта је, кумићу, нијеси постао генерал или какво друго дрмало? Немаш ауто? И не треба ти, мој кумићу, сигурније је на својим ногама.
Ту кума погледа у своје отежале ноге и похвали се:
- Видиш ли ове моје балване, још увијек ме помало служе. Прошла сам ти с њима, их... Да ме овдје није дочекала граница, сам ђаво зна докле бих стигла. Ђаволи ова данашња дјеца, унучад ме зову слоном.
Ту међу колонистима, дозао сам за једну нову, велику и необичну страст моје куме: неуморно је играла "човјече, не љути се".
Извлачила се из куће, из бројне гомиле унучади, узимала под руку своју кутију с "игром" и кретала шором да тражи неку жртву.
- Одох ја, дјецо у парохију, а ви радите ако вам треба, мени је доста. Наработила сам се, наорала, накопала, наткала и напрела, а сада сам спала под пензију, па је ред и својој старој душици радост учинити.
У селу су већ добро знали за ту кумину слабу страну, па ком се није играло, начинио би се да нешто ради или би заждио некуд иза куће, а други би опет, у шали, да уцјењују:
- Играћу, али да ми купиш цигарета.
Понекад би кума испред школске капије вребала дјечурлију и куповала суиграча за јефтине црвене бомбоне. Послије се вајкала:
- Куд ће ми душа, одвлачим дјечицу од књиге и науке.
Већ код нашег првог виђења играла је са мном све до дубоко у сутон, а онда је с уздахом склопила играћу плочу и казала добродушно, лица избрисаног сивом невидјелицом:
- Ето, то ти је прави живот: читавог дана на овој хартији ратујеш и надмећеш се са неким, једеш се и секираш а, кад се игра заврши, никог ни мртвог ни рањеног, Опет је све добро и у реду. Човјече, не љути се! Кад би тако заозбиљно и у животу било.
Ту је кума већ била стигла на опасну ивицу и ја сам се побојао сад ће доћи сузе и жалопоjка. Један њезин син погинуо је негдје на Дрини, други, опкољен, извршио је самоубиство заједно с читавим штабом батаљона, а трећи био инвалид. Ипак - све се добро разријешило.
- Ово ми је под старост душу спасило, мој кумићу! Отвориш ову кутију и сав ти живот изведри и поравна на овој табли.
Најнеуморнији кумин партнер била је нека баба, Румунка, с друге стране границе, која је често прелазила на нашу страну због неког свог двовласничког имања. Бабе би се тако заиграле да би их често и ноћ ухватила над таблом па је Румунка остајала да преноћи код куме. Понекад се иста работа настављала и сјутрадан, све док забринути бабин син не би дошао да потражи проскитану матер.
Под јесен, четдесет девете, поново се сусретох с кумом. Хучући и вртећи главом, она ме упита пријекорно и с неодобравањем:
- Ама кумићу, брате мили, докле ћемо се ми и ове наше комшије рогушити једни на друге?
- Које комшије, кумо?
- Ове с друге стране границе. Нит она моја баба може овамо, нити ја, опет, на њезину страну.
Започех да јој надуго објашњавам политичку ситуацију, али ме кума нестрпљиво прекиде:
- Све је то лијепо, кумићу, али да ти само знаш како она баба из Румуније прекрасно игра "човјече, не љути се". Згрби се као корњача, увуче главу међу рамена па само мига очима и гледа да ме надмудри. Сањам је скоро сваке ноћи и волила бих да још једном поиграм с њом па макар исте вечери умрла.
Испратила ме је све до на станицу и на растанку дјетињски жељно уздахнула:
- Ех, да нам се скоро измирити.
Било ми је то последње виђење с мојом добром кумом.
Мјесец дана касније, не могући више да издржи, честита старица узела је под руку своје "човјече, не љути се" и једне облачне ноћи запутила се преко границе. Тамо негдје на "ничијој земљи" нагазила је на мину и одлетјела у ваздух.
Дуго сам жалио своју куму Марију и никад је нећу заборавити. А кад год помислим о миру и пријатељству међу народима, ја не замишљам ни заставе, ни митинге, ни ватрене говоре. Видим просто-напросто на свакој граници по двије добродушне бакице како спокојно и натенане играју "човјече, не љути се".

БРАНКО ЋОПИЋ (1957)

Збирка која је изашла под насловом ГОРКИ МЕД
издање: Српска књижевна задруга, Београд , 1959.
Neopravdano je zapostavljen.Ima dosta poucnih prica za decu.Dok sam bio u osnovnoj,bio nam je gost.veoma zanimljiv covek,zna da zaokupi decu da ga slusaju bez treptaja.Sad sto su njegova pisana dela u vreme rata i posle,to nekome smeta,a zasto ko zna.
 

faraonn

Elita
Poruka
17.712
...tako lijepa tj. dobra Pjesma,- mala moja iz bosanske Krupe...onda,- ne tuguj bronzana strazo ...
...kad su D.Cosica dogradjivali, dopisivali po partijskom zadatku,
Branko je bio vec ,-Knjizevnik...Copic je nesretni propagator Revolucije kao i V.Majakovski...
 

limunada

Buduća legenda
Poruka
25.946
Mislim da je i sam Branko bio razocaran u sta se pretvorilo ono u sta je svim srcem vjerovao.

Писмо Зији Диздаревићу

Књижевнику
ЗИЈИ ДИЗДАРЕВИЋУ
убијен у логору Јасеновац 1942.

ДРАГИ МОЈ ЗИЈО,

Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу.

Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.

Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.

У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговорио си о њој кроз уста свога јунака, Брке. Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора.

Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд. Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних пред којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице?

Како ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје кад га одводе, бесповратно, пустим улицама Гранаде.

Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну одвели? Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе:

„Црни су им коњи, црне потковице.“

Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима. Гњурам се у дим рата и налазим сурове бојовнике: голубијег срца. Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак. Рушио се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан.

Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку. Ти би најбоље знао да ништа нисам измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготову не добри људи и свети бојовници.

На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини ми се, па ће закуцати на врата.

Нека, Зијо… Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.

Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш …
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
116.448
Lepa tema, drago mi je da se neko setio. Volela sam da ga čitam...

BRANKO ĆOPIĆ O SEBI

Moj deda Rada bio je neobičan čovjek. Njegov začarani svijet, sav satkan od bajki i maštarenja, mjesečine i prozračne svile miholjskog ljeta, bio je svojevrsni svijet oktobra, ali onog našeg, krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kuću dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno priča i obilja, kad je i mačka bila sita i miroljubiva, a miš debeo i bezbrižan... Ti dedovi oktobarski dani predstavljaju osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva. Odatle sam krenuo i počeo da slikam svet po liku i podobiju ovog čestitog, duševnog i na svoj način pravednog čoveka.

Uopšte, Krajišnici su jedan izuzetan soj ljudi, svet za sebe. Na izgled ćutljiv, a nije. Na izgled mrk i mračan, a nije. Gord jeste, ali je i plemenit. Začudo, spreman je na jednu posebnu vrstu obračuna: pobegne nekom žena, ili uhvate nekog u krađi, ili zatekne - tako - muž ženu ili žena muža u neverstvu, znate li šta mu sleduje? Pesma. Podrugljiva pesma, ismevačka, pakosna ponekad, humoristična najčešće. To mu dođe kao glavna kazna: sprdaju se s njim. Postaje povod da selo uživa u njegovoj nevolji, a kad selo već ima povod - zašto da se liši uživanja?
Presudan uticaj na mene su ipak izvršila dela Cankara, Kočića, Krleže i Andrića.Cankar: nepomirljiv i gorak sanjar, pritisnut bremenom preteškim, a vođen divnom ljudskom čežnjom, odmah je osvojio mene, jesenjinovsku sanjalicu i pridobio me svojom tužnom ljubavlju za čoveka koji se bori i strada...
Buntovni Kočić: najpre mi je bio blizak po ljudima koje je opisivao a koje sam veoma dobro znao, kao da su baš iz mog sela. Potom sam duboko osetio i suštinu tog njegovog specifičnog krajiškog bunta i njegovu gorštačku samouverenost. Sto puta sam se setio njegovih reči: 'Uzdaj se u se i u svoju pamet, ako je imaš!'
Krleža: pred njim sam stajao opčinjen kao jagnje pred zmajem! Kako je vulkanski temperamentno rušio sve neljudsko oko nas i u nama...
I posebno dragi Andrić: ostao mi je najbliži možda i zbog toga što mi je bilo teško odrediti zašto. Volim onaj njegov mir kojim prilazi ljudima i životu; volim ono njegovo veliko i rečito ćutanje i dobru reč kazanu za čoveka koji je svakakav, i toliko željenu tišinu u koju nas najzad odvede: iza svake želje dolazi smrt, iza svakog smeha... ćutanje. S poštovanjem sam uvek zastajao pred piscem koji je prošao košmarnu stravu proklete avlije života i dao nam čudesne mostove od jave i sna koji vezuju narode i države, prošlost i budućnost, život i smrt. Posle njega neću više nikog da pominjem...
Želja mi je da u ovaj tužni svet nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smeška nadanja, plavih bajki i puna-puncata kola strmoglavih, pustih i dragih lagarija, a verujte mi: ja još ponajmanje lažem... jedino - kad zinem!
''Gospodine Ćopiću'', rekao mi je poodavno jedan usamljen, star i bolestan pustinjak, otac Sava, u besputnim brdima Svete Gore,
''vi radite jedan čestit posao: nasmejavate i razvedravate ljude u njihovoj većnoj samoći''. Ako tako kaže i neki usamljenik iz milionskog Beograda, znam da nisam uludo pisao...
 
Poslednja izmena:

Врабац

Poznat
Poruka
8.746
На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони...
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

"Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа - до самог неба".

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести...

Ово не могу да исчитам а да ми очи не засузе...
 

limunada

Buduća legenda
Poruka
25.946
Jesen

Kod čika Sime iz mesta Čoke,
u tihom kraju prepunom stoke
zadatak mudri jednom donesen:
opiši jesen.

Čitavo društvo na red se baci,
repati, kusi, rogati, đaci
s’ opisom teškim igraju žmurke,
volovi, konji, svinje i ćurke.

Uz mnogo znoja i drugog troška
svak’ jesen meri iz svoga ćoška.
Ko je u pravu, idi pa pitaj!
Tu su zadaci, evo pa čitaj.

Konj:
Prokleta jesen! Šta ima gore?
vozi se, vuče, povazdan ore,
Ah, kad će zima?
Jedino tada odmora ima.

Svinja:
Jesenje doba s neba je palo,
toviš se, krkaš, pribiraš salo,
ovo je prava zemaljska sreća,
noge sve kraće trba sve veća,
važna je samo prepuna vreća.

Zec:
Jesen ćeš samo jedanput sresti,
čučni pa biraj šta li ćeš jesti.
Svuda se ljulja okean trava,
nižu se vojske kupusnih glava,
još samo šarov da čvršće spava.

Lasta:
Jeseni evo, poljima rudi,
a mene nemir u zoru budi,
sanjam sve češće obale Juga,
daleka mora, letenja duga.
Zašto me mori u jesen tuga?

Krava:
Šalju nam jesen dobri bogovi,
kud oko baciš – sena stogovi.
Prikane dragi, majka ti zdrava,
je li ti žao što nisi krava,
pod ovim suncem najlepša sprava.
 

limunada

Buduća legenda
Poruka
25.946
I jedna od mojih omiljenih Brankovih pjesama:

...A sa kim se pozdraviti neću?
Zašto mi se oči rosom pune?
Osta Zora, moja ljubav tajna,
u kućici s druge strane Une.
I tamo sam lunjao, oprezan,
zbunjen, trapav, kao da sam vezan.

Često sam joj pisao zadatke,
šaputao tablicu množenja,
a kad bi me milo pogledala,
osjećah se kao mladoženja.
Sanjao sam o njenome liku
pokraj Une, skriven u vrbiku.

Odoh kroz noć punu kreketanja
(žabe su me pratile u horu!)
i na zidu, blizu kuće njene,
zapiso sam "Branko voli Zoru…"
I danas me uvijek boli duša
kad se gdjegod javi kreketuša.
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
116.448
IZOKRENUTA PRIČA

(Ova je priča pretrpjela zemljotres, pa je u njoj sve ispreturano. Pokušajte vi da svaku riječ vratite na njeno pravo mjesto.)

Tek je brdo izišlo iza sunca, a krevet skoči iz prostranog čiče, navuče noge na opanke, stavi glavu na kapu i otvori kuću na vratima.
– Gle, noćas je zemlja dobro pokvasila kišu! – začuđeno progunđa brk sučući čiču, pa brzim dvorištem požuri niz korake, istjera štalu iz krave i reče:
– Rogata livado, idi pasi u zelenoj kravi, a ja ću noge pod put, pa ću poći u drva da donesem šume.
Čiča stavi rame na sjekiru i namignu babom na svoje oko.
– Bako, skuvaj u jajetu četiri lonca dok se posao vrati s čiče. Danas će ručak slatko pojesti starca.
Put raspali niz čiču dižući svojom širokom prašinom oblake opanaka. Od toga se uplašiše neka kola, pa u trku izvrnuše konje, a uzda ispusti kočijaša i bubnu ledinom o leđa.
Događaj se uplaši od ovoga neobičnog čiče i opruži polje preko nogu jureći brže nego brdo preko zeca. Najzad, kad je bacio sebe ispred pogleda, od zuba mu zacvokota strah i glava mu se diže na kosi: iz obližnjeg vuka virila je krvoločna šuma!
– Au, sad je bostan obrao čiču! Obuzet ludim starcem, naš ti strah preskoči preko čakšira i podera trn, pa brže od polja potrča preko zasijane zvijezde.
Pred kućnom babom dočeka ga vjerni prag.
– Tako mi svetog vuka, eno nedjelje u šumi! – viknu glasina hrapavim čičom.
Kuća se prepade, uskoči u babu i zabravi ključ vratima, a siroto drvo pope se na čiču i gore se uhvati granom za ruke očekujući dvorište da dojuri u vuka.

Branko Ćopić
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
116.448
Ne znam šta pre da izdvojim, sve od njega mi je dobro, sve volim.. :)

BOSANSKI TRKAČI


Svakoga dana, vedra il mrka,
kroz Bosnu moju vodi se trka.
Četiri staze, svaka se vije,
na svakoj trkač. Ko li će prije?

Na prvoj stazi djevojka Una,
vječito mlada, znana iz buna,
kićena cura iz Martin-Broda,
nakit joj sija, zelena voda.
Uzela zalet sa ličkih čuka,
od strmih stijena štrbačkog buka.

Niz drugu stazu juriša hučno
veselo momče, smjelo i bučno,
ponosni Vrbas, lakoga hoda,
planinac Vrbas, ledena voda.
Pod njenom snagom klisura puca,
zlaćano zrnce na dnu svjetluca.

Na trećoj stazi sunčano sijeva
žuborna Bosna od Sarajeva,
gore joj oči, jutarnja rosa,
u pjeni šumnoj zelena kosa.
Vije se, igra, kroz gore hita,
nemirna, bistra i ponosita.

Na krajnjoj stazi prepreke mrvi
djevojka crna, gorštačke krvi,
s kamena kraja, mrkih daljina,
vječito tužna, studena Drina.
S hukom se ruši, ne pjeva ništa,
pomamno juri kroz razbojišta.

Na krajnjem cilju, u jutra plava,
trkače prima pospana Sava.

Branko Ćopić
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
116.448

Iz serije Znanje imanje. Književnik i akademik Branko Ćopić (Hašani, 1. januar 1915 – Beograd, 26. mart 1984) govori o najranijim sećanjima vezanim za detinjstvo i rodno selo Hašane. Njegova majka i sestra sećaju se Brankovog detinjstva, vragolija, prvih strahova i polaska u školu. A deca iz Osnovne škole u Hašanima govore šta znaju o svom slavnom sugrađaninu. – Učesnici: Branko Ćopić i deca osnovne škole u Hašanima – Reditelj Zoran Predić, urednik Kosara Balabanović – Premijerno emitovano 24.12.1972; Redakcija obrazovnog programa; reprizirano u "Trezoru" 27.01.2004, 16.06.2004, 05.09.2012, 13.03.2014, 17.03.2015
 

lahor

Zaslužan član
Poruka
116.448
НЕПОСТОЈЕЋА БАКИЦА

Чиновница општине нити чу нити видје кад су се отворила врата (а канда није дријемала!). Спази само како се у њезину канцеларију нечујно увуља црна бакица у новим жутим опанцима и већ истог трена јој у ушима зажубори добростив мекан глас и знане ријечи, незаборавна пратња њезиног рођеног дјетињства.
— Добро јутро, пиле бакино. Баш добро што сам погодила собу с цурицом, лакше ћу јој исконтати своју муку.
— Шта је, бако, каква је тебе невоља доћерала?
— Ћерам ја, душо, њу, пензију, невољу моју голему ево већ друге опанке дерем, а опет се нијесам с мјеста макла.
— А око чега је запело, бако?
— Ајме, ћери, јадна ти сам и жалосна, то ти од чуда не могу ни казати, помислићеш да је бака сишла с памети.
— Причај, бако, причај.
— Јагодо моја, нећеш ми вјеровати, траже ми потврду да сам жива и да сам ово ја. Куку мени, на шта сам ударила под старе дане.
— Па то ће бити код матичара, бако. Јеси ли ишла код њега?
— Била сам, овчице моја рођена, па не помаже. Могу ти, вели, баба, издати само умрлицу, то да си умрла, а друго ништа. Твој Дане још давно је пријавио твоју погибију.
— Како сад то, бако?
Овако је то било, сунашце моје огријано. У оној бјежанији, у рату, изгубим се ја од свог комшилука, од нашег свијета, па ћу ти, онако с ноге на ногу, згодити некуд чак у Далмацију. Бјежала сам, јадна ти сам, све док ме није дочекала вода.
— До мора, бако?
Тако је, кокице моја ћубаста. Па ти ту, крај мора, моју кукавну бакицу спапоњају другови, с њом у лађу, па љуљ-тамо, љуљ-вамо, превезу преко воде и сјаве у један тор у некаквој фабрици.
— Каквој фабрици? Да то неће бити у Африци, бако, у Ел Шату?
— Е-е, баш тамо, кућо моја рођена, у Фабрици. А мој чемерни Дане, не буди лијен, оде у наш одбор и пријави да сам негдје погинула. Наумио, ваљда, да доведе какву другу бабетину. Шта ће, кукавац, нема га ко тријебити, прекрпљати, нужда наћерала.
— Па хоће ли стари довести бабу, шта ли ће?
— Хоће, лопов, знаш ти већ ове наше мушкаћине, оченашу мој. Довео бабу, избјеглицу од Гламоча, па се разболио од тифуса и умро.
— Умро?
— Баш умро, намртав, кућо бакина. Долазим ја из бјежаније, опет ме превукли преко мора, кад пред мојом кућом стоји голема баба, колик пласт, а на њој Данин капут. Ајме мени, ја се пресјекох. Одакле теби, велим, женска главо, тај капут? Од мог покојног Дане, каже она. Куку мени јадној, зар мој Дане умро, пљуснух ја рукама. Умро, сестро, оплакала сам га и сахранила како сам најљепше знала и умјела.
— Па како се с том другом расправи, бако? Да није било боја?
— Није, мјесече мој, није. Ту ти се онда нас двије загрлимо, пољубимо, заплачемо, па у кућу. Читаву смо ноћ приповиједале и плакале, а зором одемо на гробље, па се и ту, код нашег Дане, сите наплачемо.
— О, бако, бако.
— Јест, богами, душо. Онда лијепо подијелимо оно нешто жита и кокошију, поклоним јој енглеску блузу и конзерву каве, па она оде својој кући, синовима, а ја остадо плачући и за њом и за собом.
—А онда ћеш чути да су те прогласили за мртву, а?
— Прогласили, кућо моја. Пођем ја да ћерам Данину пензију, он је толико година био цестар, путар, а они ме дочекаше ко на сабљу: баба, ти си погинула, каква пензија. Па видиш ли, синко, да сам жива? А видиш ли ти, баба, шта у књизи пише? Бог те пита ко си ти. Овдје стоји, црно на бијело, да је Тривуна Бабић, из тога и тога села, погинула у рату. Извади ти најприје крштеницу да ми видимо да си баш ти та Тривуна, а онда ћеш тражити потврду да си још жива.
— Па шта си урадила, бако?
— Јадна ти сам, сасвим сам се збенавила, па нит више знам јесам ли ово ја, нити сам сигурна јесам ли жива. Одем да вадим крштеницу, а они тамо одмахнуше руком: баба,нема од тога ништа, ти си се родила још под Аустријом, а давно је Аустрија отишла, књиге изгубљене. Па куд је отишла, бог је видио, шта ћу сад? Да је тражим, а? Џабе ти је, вели, тражити, нема је више. Нема, кажете? Онда је најбоље да запнем одавле па право на Уну, да шмрћнем у најдубљи вир.
— Ма зар тако, бако?
— Баш тако, разговоре мој. Ходам тамо-амо око Уне, бирам лијеп вир гдје ћу себи, јадној, судити, а све корим свог покојног Дану: јесам ли ја теби, Дане, говорила да ти не смијеш умријети прије мене. Ти си вјешт око власти, око судова, пореза, жандара, а ја то не знам. Немој се шалити главом да ме саму остављаш.
— А он оставио, а?
— Оставио, лопов, преварио ме. Носила сам и кокицу да кога потплатим и подмажем неће ли ми потврдити да сам жива, па ни то не помаже. Немој, вели, баба, бити досадна, тебе нема тер нема: камо ти написмено кад си се родила, гдје си се родила? А како сам онда погинула кад се нијесам ни родила? Ево књиге, веле они. Ево и мене, вичем ја. Ко теби вјерује да си то ти кад немаш потврде? Испаметише ме начисто, па све се обноћ мислим: е, Тривуна, Тривуна, можда си ти заиста и погинула, а ово се некаква друга баба приповратила из те проклете Афабрике, па сад с тобом мртвом спрдњу ћера и хоће да се дочепа Данине пензије.
— Хајде, болан, бако, не шали се.
Богами, не шалим, око бакино. Све се мени чини да је ово у мојим опанцима некаква друга бабетина, па ћу ја једног јутра лијепо зажмирити и гурнути је у најдубљи вир: хајде, сестро, низ Уну, доста си ти намучила стару Тривуну и дала је на комедију да јој се руга и кус и репат.
— Ма чекај, бако, да нешто смислимо?
— Причекаћу, облаче бакин, само док Дани оградим гроб, макар и трњем, да ме не кори на ономе свијету, а онда ће бака полагацко низ Уну. Што да сметам људима кад ме већ у књигама нема.

Бранко Ћопић

"Башта сљезове боје"
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.