Književnost Borislav Pekić

Po izlasku iz zatvora izgubio sam mir što sam ga, na užas udbaških penologa, u njemu stekao, te do izvesne mere zadržao i u najtežim neprilikama (u Aferi belih mantila), u kojima sam se našao poslednjih meseci robije. Planuo bih i na najmanji povod, a onda ga tek, u kasnijim racionalizacijama, prilagođavao veličini bezrazložnog gneva. Postao sam netrpeljiv, nepristupačan, svadljiv, zajedljiv.
Negovao sam ravnodušnost prema drugima, ali kada bi mi se suprotstavili, otkrivalo se da je ta moja indiferentnost lažna, da je maska za izvesna emotivna nesnalaženja. Izgrađivao sam, cinizmom poduprto, opšte nepoverenje prema ljudima, u protivurečnosti s otvorenim „kuražnim” drskostima, kojima bih ih, iznenada, iz busije građanske učtivosti obasipao.

Godine koje su pojeli skakavci
 
Danilo ili život kao bol

Ovaj tekst je Borislav Pekić objavio povodom smrti Danila Kiša, 1990. godine.

U poslednjim, za žive vidljivim, časovima, verni je prijatelj upitao Danila boli li ga što. Da, rekao je. Šta, upitao je prijatelj? Život, odgovorio je Danilo.

U kratkom, jednostavnom, spokojnom priznanju našeg opšteg poraza, učinjenom bez nade, ali i bez očajanja, bez optužbe, ali s rezignacijom pobednika, u jedino mogućoj i poštenoj definiciji, priznali to ili ne, ljudske pozicije, bio je kao u hermetičkom, neprobojnom kalupu sudbine sadržan i zauvek sačuvan ceo njegov život.

A u tom životu, dužem od svojih godina, kao na neistrošivom beleg-kamenu humane povesti sabrana behu i tuđa trajanja – već rođenih i još nerođenih učesnika i saučesnika sveta kroz koji je Danilo prošao kao alfijska senka jedne bolje mogućnosti, uzvišenijeg pozvanja, plemenitije svrhe, plodonosnijih žrtava i mirenja sa spoznajom da je biti sen „nečeg drugog“ u čvrstom i okrutnom svetu našeg privida rizik, ali i s utehom da se rizik isplatio.

Nemoguće se možda i ne može postići. Ali za nemogućim se može, ponekad i mora žudeti. Upoznali smo se davno, a poznavali, čini mi se, i mnogo ranije, kad jedan za drugog ni čuli nismo. Uvek sam imao utisak da smo se nekada već sreli, da smo jednom bili prijatelji, da smo zajednički život pradavno proživeli i da je ovo što smo od ranih šezdesetih do kasnih osamdesetih doživeli samo prisniji nastavak, koga čeka treći – dublji i trajniji.

A kad se najzad opet sretosmo, obojica smo, čini mi se, instinktom osamljenika, da ne kažem izopćenika, ili da ne kažem tuđinca u stalnoj žudnji za Domom, znali da ćemo ostati prijatelji.

Prijatelji ne samo onim što nas je spajalo, već, možda i više, onim što će nas razdvajati.

A spajalo nas je dvostruko, montanjarsko-panonsko poreklo, uvek spremno da proizvede nepredvidljive plodove; spajale su nas večne, prinudne pa i izabrane seobe; spajalo i osećanje tuđinstva od kojeg smo obojica patili, potajno, ponekad i javno, nikad ga se, međutim, ne odrekavši, kao da nam se činilo da je ono najbolniji ali i najvredniji činilac naše sudbine. I još mnogo toga nas je spajalo...

I delilo nas je mnogo šta, ali na onaj način koji ljude još čvršće i časnije vezuje. Delila nas je nesreća koju je on osećao, a ja tek slutio; vera u umetnost koju je on sa strašću negovao a ja je katkad igrao kao gost u hramu vernika; intenzitet življenja koji sam ja kukavički obuzdavao, a on mu davao zamah misije u svetu mrtvaca.

Sad nas ništa ne deli. Tek nešto malo vremena koje i onako ne postoji.

*

Prvi put smo sami sedeli u jednoj od njegovih sobica, kroz koje se selio kao kaluđer-isposnik iz ćelije u ćeliju, iz iskušenja u iskušenje, iz lične u opštu dramu, i govorili o mojoj prvoj knjizi. Knjizi jednog tridesetpetogodišnjaka. Nismo, u stvari, govorili. On je govorio. Toliko poneseno, s takvom strašću da sam na kraju, taštinom savladan, ali sumnjom u sebe obuzdan, pomislio: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu uistinu napisao.“

Drugom, između mnogih prilika, opet sedim u sobici kod Danila. Ne sećam se da li je odaja ista. Svejedno je. Sve su njegove eremitske ćelije bile iste, čak i kad su imale više od te jedne jedine sobice, i mnogo više sreće na koju bi bez zebnje pristajao. Sad nismo sami. Tu su Mirko i Filip.

Čita se rukopis Bašta pepeo. Trebalo je da čujemo samo odlomke romana, ali polako, s teme na temu, malo unapred, malo unatrag, čita se manje-više sve, pa onda i ono malo što se preskočilo. Ja ne znam za ovakvu evokaciju detinjstva.

Ne znam za ovakvu ravnotežu lirskog i parodijskog, nostalgije i analize, zanosa i razuma, ovosveta i onosveta, suze za koje se ne zna jesu li od plača ili smeha (biće ipak da su od plača, a smeh da je tek alibi odrasla čoveka). Hrabro pronađene, duboko shvaćene uspomene, iskustva tanano prevedena iz jednog života u drugi, iz prolazne stvarnosti u trajniju budućnost umetnosti. Iz limba u raj.

Uspomene, koje premda nisu, mogu biti i moje, i premda nisu, mogu biti uspomene i Filipove i Mirkove, koje prestaju biti Danilove, i postaju sveuspomene, sam proces memoriranja jedne i izabrane i uklete rase, u njemu pomešane s drugom ne manje nesrećnom. I po drugi put mislim, ali sada sa zavišću koje se ne stidim: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu i sam napisao.“

Jednom je bio moj gost u Londonu. Nije u mom životu, ni u mojoj kući ništa pokušao da menja. Hteo je jednostavno, pripremajući se za Grobnicu za Borisa Davidoviča, da me upozna s jednim stanjem, stanjem zatočeništva, za koje je, sada vidim, s pravom, verovao da ga ne shvatam, iako je znao da ga u izvesnom smislu poznajem.

Kad sam mu, opet, naravno, u jednoj od njegovih azil-sobica, nekoliko dana bio gost u Parizu, činilo mi se da mi je prvi zadatak da mu uredim sobu. „Ako misliš da mi urediš život, ne trudi se“, rekao je posmatrajući me s izvesnim sažaljenjem. „On nije u stvarima.“ Rekao je to čovek koji je suštinskim imenovanjem svih stvari kojih se njegov dar dotakao ove posedovao više od nas koji smo hteli, ako su prijatne i da ih imamo, ili ako su strašne da ih se odreknemo.

Poslednji put opet smo sami, kod mene u Beogradu. U mojoj ćeliji, mome azilu. Uvek slučajno, uvek na nekom raskršću, uvek u nekom prolazu i uvek s osećanjem da je to naš poslednji susret. Noć je. Naše je vreme, obojica smo bića mraka. I puna je mesečina u koju se nadam. Jer Mesec je moj. U toj tmini, pod ledenim mesecom, otkriva mi najednom da je Sunce njegovo. Da je ispod tamnog pokrova njegove duše – svetlost radosti za kojom sam čeznuo.

Razgovaramo od osam uveče do osam ujutru. Ne govorimo o knjigama. One su nam i dosadne i odvratne. I iznad svega – nedovoljne. Ispovedamo „živote koji bole“. Ali kad smo o njima, te poslednje od prvih budućih noći, govorili, nisu najednom tako nepodnošljivo boleli. Ti tako bolni, tako strašni životi. Na kraju, u bunilu buđenja, pa i stida koju svaka ispovest podrazumeva, jedan od nas je rekao: „Možda ne boli život. Možda boli saznanje da se ne vodi na pravi način.“ Drugi je rekao: „A možda je baš to – život.“

Razgovor neću zaboraviti. Da se sada ponovi rano je. A kad kasno bude, nikome neće trebati.

*

Ranih šezdesetih dobio sam od Filipa Davida pismo u kome kaže: ,,Od Kiša još uvek ni traga ni glasa. Ko zna, možda je kao Rembo odlutao negde. Zar nije uvek govorio da mu je dosta literature, svega? Ipak, nadajmo se, vratiće se...“

S tog tajanstvenog puta naš se Danilo vratio. Hoće li i s ovog? On koji je sve mogao, mogao bi i to. Ne verujem da hoće. I ne mora. Može biti spokojan. Zna da će se međ našim sinovima, unucima, našim potomcima opet javiti alfijska sena proroka s njegovim likom i njegovom dušom, koga ni tada nećemo poslušati.

A on nikuda nije otputovao. Vratio se tamo odakle je došao.

U naš jedini zajednički zavičaj.

Stope u pesku
 
Борислав Пекић је један од ретких српских писаца који је сам о себи, још за живота, оставио у писаној форми све што се о њему треба знати. Као и у својој књижевности, тако и у оставштини ништа није препустио случају. Педантни хроничар свога живота, али пре свега свога рада, оставио је мало тога непознатога везаног за себе.
Када је одлучио да постане књижевник више за њега на старо није било повратка. Писао је свакодневно и обимно, водио је дневнике рада, дневнике живота, отварао картотеке и архиве, говорио је у диктафон понекад свестан да не може стићи све да запише док је на улици или у свом стакленику. Није признавао књижевне кентауре, сваштаре, поготово на професионалном плану. Или буди то што хоћеш да будеш или се мани ћорава посла.
Понекад би само повремено побегао у дружење и алкохол, више због духовне него због физиолошке потребе, са пробраним друштвом и још пробранијим пићима. Касније: ни то. Научио је друге, и то су они знали, да морају поштовати његове радне навике, његову сатницу и његово радно време. Био је добар домаћин, примао много гостију, поготову у иностранству, али су они морали знати кад и како. Поред тога, давао им је до знања стање кућних залиха и порекло алкохола, препоручујући им ипак да донесу сами то што желе да пију.
У срцу је имао места за само једну жену, у глави је имао простора за још хиљаду књига, у души је имао уске пролазе куда није могао свако, у духу је био широк за све оне који прођу царину његове душе. Написао је најбољи роман српске књижевности и уопште ових простора: Златно руно. Та књига је духовна и световна историја Балкана и Срба на њему, иако говори о Цинцарима. Многи се неће сложити са мном и искрено: није ме брига. Борислав Пекић је, по мени, заузео високо место на листи најзначајнијих српских књижевника. Он можда нема лирских нота у својим редовима (више је филозоф) и није уједначен квалитетом у целокупном стваралаштву (разлог томе лежи пре свега у његовом жанровском експериментисању, потреба да пише у комерцијалне сврхе да би преживео, али пре свега чињеница да га је рад на Златном руну прилично замарао, исцрпљивао и одузимао му много времена) али је ипак својим романом заузео место са којег ће га било ко тешко скинути.
Ако изузмемо нашу средњевековну књижевност која је немерљива по данашњим аршинима, и обратимо пажњу на оно што би се подвело под књижевност новијег доба, онда је Црњански најпоетичнији српски писац, онда је Ћосић књижевник чије је целокупно дело важан сегмент наше националне парадигме, онда је Његош највећи српски писац узимајући у обзир временски и историјски контекст када је дело настајало, онда је Вук најважнији јер је отео од заборава најлепше од српског народног књижевног стваралаштва, онда је Андрић највише допринео слави српског пера у свету – еее, онда је Пекић писац највећег српског романа.
Као и све које сам побројао, тако је и Пекић био друштвено и политички ангажован књижевник. У политици није успео јер није имао практичног талента за српско политичко блато, јер је био препаметан за тако нешто, а пре свега био је моралан и поштен човек. У теорији је све он знао: да је политика ***** са којом не треба јавно парадирати него се тајом миловати, да пре него што се пороби друга нација мора се поробити своја, да је важно да закон одлучује а не чија пушка више добацује, да се на Балкану све говнима на крају запечати...
Због политике се, у турбулентним годинама, разилазио и са добрим пријатељима, пре свега из разлога јер је био искрени демократа али није демократско стављао испред националног, или не дај Боже, као добар део тих пријатеља: национално искључивао зарад демократског. Иако свестан свих мана свога народа никада није пристао да се прода као што су то учинили неки његови блиски пријатељи. А једини је имао стварних разлога да буде оправдано озлојеђен: од свих њих је једино он осетио тежину затворских букагија.
Иако је за свој народ говорио да је усплахирено и пометено стање духа, није се дао увући у анационална и плаћеничка кола којима нису одолели његови пријатељи и колеге, пре свега из користи али и из политичких циљева (што се на крају сводило на исто). Чињеницу да је Србин он је схватао као принуду рођењем, није дакле био фанатик, он ипак није дозвољавао да ико гази по том његовом неизбору. Сматрао је да писац ма где живео мора увек припадати историји и судбини свога народа, знао је да се његов народ најчешће мора уздати у Бога и сув барут и да пет стотина година под Турцима нису донеле ништа доброга ни њима, ни нама.
Док су други само глумили дисиденте он је већ био у мањку са годинама које су му појели скакавци. Док су други по иностранству блатили свој народ и за то узимали новац, он је Енглезима преко радија тумачио њихову властиту историју. Док су се други крили по канцеларијама и кафанама, он је у Београду потписао сваку антирежимску петицију. Док су други трошили стипендије „мрске“ им комунистичке диктатуре, док у се башкарили по становима које су добили, док су трошили плате и дневнице – он је својим пером зарадио свако парче хлеба свога насушнога. Док су други по салонима сркали виски, он је добијао пендреке по леђима од „народне милиције“. Дакле, поред тога што је био велики писац, Пекић је био и велики човек, што је међу српским писцима била и остала реткост.
Такозвани „дисиденти“ га нису подносили јер нису имали његов педигре. Био је све оно што они нису смели да буду: урбан тип, противник режима који је одробијао своје грехе према том истом режиму, изгнаник из земље који је тамо напоље живео од свога пера, мученик. Он је један од ретких књижевника из Брозовог доба који није крио да га је УДБ-а и после робије позивала на некакве разговоре. Пошто није имао начина да их избегне тражио је да се ти разговори обављају на јавним местима, у кафанама. Није хтео да се крије по буџацима као добар део његових колега који су добрано и добровољно радили за службу.

Други писци, његови савременици и пријатељи, су га мрзели јер су знали какав је писац. Критичари су од њега зазирали јер су се плашили снаге његовог пера и своје мањкавости према ономе што је написао, наравно осим Михиза који га је стално молио да скрати своја писанија, по некад и за неколико стотина страница: Али, човече божји, шта Вам би, да напишете роман од три хиљаде страница? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом – вајкао му се Михиз у једном писму. А Пекић као да је свестан да је све то релативно, да кад већ нико не чита озбиљне књиге онда није ни важно колике су, писао је и даље. У једном писму Палавестри између осталог Пекић вели: Схватио сам да ме не читају ни они који ме цене. И настављао је да пише, и да живи од свога писања, од својих радио драма и филмских сценарија, а једном се филму чак окушао и као глумац.
Својим понашањем и ставом Пекић се прикључио плејади наших књижевника препознатљивих по господственом држању и префињеним манирима. Раме уз раме, тик поред Ракића и Андрића, стоји господин Пекић. Пекић је био мешавина госпоштине једног дендија и универзитетског професора, прави Европејац, интелектуалац са јајастим кожним закрпама на лактовима сакоа од твида. Био је од оних људи који би обукли смокинг и ставили лептир машну и на последњој вечери пред јутарње стрељање. Писао је: Одржавај хигијену због самосвести, хумор због душевне хигијене... Душевном пропадању увек претходи занемаривање изгледа и личне хигијене, а следи му телесно распадање.
У свом књижевном стилу и поступку био је мајстор парадокса, виртуоз ироније, цепидлака детаља. Многи му замерају да је Златно руно оптеретио са превише споредних слика и детаља, да је био преопширан, да је повремено досадан и монотон. Замерају му углавном они који су свесни колико је за њих непрепознатљивих чворова он уткао у ћилим од те књижевне громаде, и да они не би знали, ни умели, то ни приближно да ураде, таман да живе још три живота и да добију још пун џак додатне памети. Највише су га критиковали они који нису ни прочитали целу књигу. А таквих је много међу његовим колегама и критичарима.
Пекић је, пре свега, као књижевник био крвави радник. Он се није толико ослањао на таленат и инспирацију, без којих наравно никада не би постигао то што јесте, колико је полагао на свакодневни и рударско мукотрпни рад. Радио је, радио, радио, читао, истраживао, снимао на траке, правио картотеке, архиве, генеалогије. Њега највише оспоравају еснафски лењивци, људи који су ушли у академије и институције са збирчицама и причицама, они који нису могли из себе да исцеде неколико страница месечно или годишње.
Неко ће приметити да сам у портретима других писаца за ову књигу (Црњански, Андрић, Крлежа, Ћосић, Киш, Ковач) тражио и по некад исписивао пронађено у вези лоших страна људскога и уметничкога код поменутих писаца. За Пекића то овде нећу чинити јер је он све своје животне цехове уредно платио из свога џепа и поштено. Живот га није миловао у тој мери да му се не би опростила по која мана или недоследност. Једноставно, од његове књижевне и људске величине, од начина на који је кроз живот ходао, те негативности постају непрепознатљиве и невидљиве од дужине сенке коју баца за собом.
Он је све своје носио са собом и свесно плаћао своје изборе. Али, чак и када је рушио државни поредак он је поштовао државу. Не као институцију већ као тековину. Сматрао је да држава не живи од човечјих права, него од његових дужности. Када је био ухапшен и осуђен по важећим законима, који су били антиљудски и ригидни и које је он хтео да мења, он је то ипак на неки начин поштовао. Говорио је да је на робију отишао искључиво из разлога што су га ухватили.
Међутим, његова робија и слобода су у духу, и он се често није осећао слободним чак и када је био напољу, у Лондону, у колевци парламентарне демократије. Говорио је да је туђина затвор, удобнији и безбеднији али ипак врста изолације. Слобода је за њега била бити у савезу са собом.
Туђина му је тешко падала на душу. Сматрао је да човек губи ако не живи на правом месту, а право место је само оно где си рођен и одрастао. Сматрао је да је најгора туђина она коју човек неразумевањем других сам себи створи. Сматрао је да писац не треба дуго бити одвојен од свога језика јер је то писцу једино средство егзистенције и да је спона са пореклом и тлом генетска и митска.
Учите млади људи од великог човека, поготову ви који планирате бекство у туђе туђине. Можете научити много од њега. Пре свега како један Србин може бити господин и Европљанин не одричући се себе. А и остало. Али, не тражите оно што сам ја хтео, већ учите о животним изборима и дилемама. Ја сам хтео нешто друго и нисам успео у томе...

...Ево у чему је мој проблем ... Проналазим редове написане у свом дневнику:
...Читајући Пекићеве белешке и записе које је водио уз настајање Златног руна и Атлантиде, схватајући тим читањем како је темељито и обимно радио, долазим до сазнања да никада нећу написати роман, онакав какав би ја желео да тај роман буде...
...Проналазим уочљиве мотиве које је Пекић препознао у Саги о Форсајтима, Џона Голсвордија, за стварање психолошко-породичне структуре Његована. Мислим да му је ово дело доста припомогло и да му је основа за структуру и карактере које је сачинио...
...Код Пекића је вампирство метафора за цикличност времена и борба која се у њему води: Истовремено је одсутност времена, одсуство историје, коначност - једино право време романа. Проблем вампирства: Јасно је да је то помоћна метафора, жудња за бесмртношћу, везана за проблем времена, трајна је преокупација човек, од мита до Хајдегера... Ствар није у томе да пронађемо кључ за своју прошлост, него да нађемо за будућност. Наш проблем није у томе како да оживимо него како да упокојимо вампире. Прошлост је вампир и право је питање како га упокојити. А да би се то постигло, мора се једном почети са екскретирањем отровног духа из наших живота...
...Бедна је улога савременога романсијера, не може се више измислити ни једно лудило које није и примењено и описано.... Историја је писцу одузела посао да их набраја, психологија да их тумачи, религија да их се реши, наука да их описује и кад-кад да их лечи, философија над њима умује, а политика да их користи. Шта остаје писцу?...
...Писцу идеологија није потребна. Њему су потребни машта, стрпљење и разумевање. А ни добар живот није му наодмет. Мука ме хвата од теорија према којима се само под мукама праве дела...
...Са грађом треба успоставити душевни однос. Без тог додира, споја, ензоса, уједињења душа, без тог потпуног љубавничког несебичног међусобног прожимања с' уметничком материјом- нема дела...
Оваквих исечака и цитата имам на стотине у својим записима и дневницима. Пекића сматрам чланом породице. Духовне породице. Себе као усвојеника, иако се никада нисмо срели. Њиме се бавим од времена када сам написао прве редове за печаћење намењене. Хтео сам од њега да учим а онда сам схватио да је то немогуће. Не можете научити нешто што је Богом дано, природом потврђено и мукотрпним радом уобличено. Зато сам се и мануо ћорава посла учења и Пекићу приступио како се и приступа родбини: безусловно и с љубављу.

Завршио сам. Слава Богу! Извини Пекићу!

Игор М. Ђурић - О писцу и писању
 
"Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve - sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo."

Borislav Pekić
 
Utorak, 2. avgust 1983. godine.
Jedna beleška o privremenosti.

Moj je status uvek privremen. Bio sam privremeno bogat, privremeno siromašan, sad sam opet na putu da postanem privremeno bogat. Bio sam privremeno srećan i nesrećan, pametan i glup, zdrav i bolestan, bio sam privremeno u zatvoru i na slobodi. Privremeno sam u Engleskoj, biću privremeno u Jugoslaviji. Takođe privremeno sam živ, jedino ću stalno biti mrtav.
 
O Zlatnom runu

O Zlatnom runu Borislava Pekića © Predrag Palavestra
Recenzija za kapitalna dela 31. jul 2004; priredila Ljiljana Pekić.

Zlatno runo Borislava Pekića jedno je od kapitalnih dela nove srpske književnosti. Celokupnom svojom književnom strukturom, pričom, idejama, kompozicijom, formom i stilskim odlikama, taj roman se opire ustaljenoj tipologiji porodičnog romana.

To je roman o balkanskoj istoriji i mitskoj fantazmagoriji, roman o usponu građanstva i o drami nacije, roman širokog tematskog zamaha, kakav srpska književnost dotad nije imala, ali i roman bujne, plodne imaginacije i zrelog pripovdačkog majstorstva.

Zlatno runo obeležava čitavu jednu istorijsku epohu i stoji u samom vrhu književosti napisane na srpskom jeziku u drugoj polovini XX veka.

Roman je ostvaren kao ciklus od sedam velikih samostalnih delova, koji su iznutra povezani porodičnom sudbinom balkanskih Cincara, pomešanih sa srpskim stanovništvom i srpskom građanskom klasom u njenom usponu u raspadanju. Rađen kao spiralni reljef na antičnom memorijalnom stubu, Pekićev roman je prepun zbivanja, likova, međusobnih odnosa i ideja.

One ga svojom životnošću, realističkom snagom i uverljivošću kazivanja stvrstavaju među najznačajnija dela celokupne srpske književnosti. Zlatno runo bi se s istim pravom moglo uvrstiti u romane vremena i u romane-reke, u romane zbivanja i romane likova, u genealoške romane i romane–freske, u prostorne, polifonijske i ciklične romane, u arhitektonske romane kritičkog književnosti i posmodernog sinkretizma.

Balkanski geografski, antropološki i istorijski prostor osvetljen je u dotad nepoznatom svetlu mitske fantazmagorije i na jedan sasvim osoben literarni način uveden u sferu evropske kulture i duhovnosti. Junaci romana su nerazdvojan deo političke, socijalne i duhovne istorije Balkana i Srbije, graditelji Beograda i kvasac srpske urbane svesti.

Na starim dagerotipijama prvih srpskih fotografa, među nepoznatim i anonimnim žiteljima i trgovcima beogradskim, Pekić je pronašao i prepoznao likove svojih junaka. Pušteni iz sveta mašte u svet istorije, oni u romanu žive punim životom minulog vremena.

Kao da je bila zaturena u nekom neosvetljenom kutu istorije, stvarnost toga života budi se u Zlatnom runu u čudesnom obilju boja, kostima, kretnji i dalekih glasova, koji se čuju i u savremenosti.

Pekićev romansijerski posupak, ostvaren u ciklusu romana Zlatno runo, dotad nije bio ni viđen ni postignut u srpskoj književnosti. Veliki točak istorije, koji je tu pokrenut, otvorio je mnoge prilaze i podstaknuo bezbrojne mogućnosti kritičkog preistpitivanja istorijske sudbine naroda, a istovremeno i mnoge mogućnosti zanimljivog teorijskog tumačenja poetike modernog romana.

O njegovim unutrašnjim slojevima ideja mogle bi se pisati, i već se pišu, različite idejno-estetske, antropološke, lingvističke, etnografske, socijalno-ekonomske, psihološke, strukturalno-književne i stilističke rasprave. Takozvana retrospektiva romaneskna naracija, primenjena u Zlatnom runu, učnila je da je čudnovata “prostornost vremena” postala središnji oslonac romana.

Ona je romanu dala osnovnu književnu celovitost vremeprostranstva, njegovog glavnog idejnog hronotopa, oko kojeg se šire i prepliću sve unutrašnje priče i pojedinačne sudbine.

Zajednička deviza Njegovana – porodica, posed, prošlost – kroz nekoliko naraštaja pretvorila se u zajedničku podsvest i kolektivno sećanje čitavoga roda. Magnovenja i vizije tu svako istorijsko vreme pretvaraju u bezvremenost, istoriju izjednačuju sa legendom, realni svet prožimaju fantastikom, koja sama po sebi predstavlja jedan vid negacije istorijskog i društvenog poretka.

Pisca je posebno privukla tema urbanizacije balkanskog i srpskog mentaliteta, proces odvajanja građanske svesti od seoske i agrarne kulture, od folklorne tradicije i epskog morala. Patrijarhalnost varoških Njegovana drukčija je patrijarhalnosti sela, s kojom je u stalnom i dramatičnoim sudaranju, prožimanju i povezivanju.

U romanu Zlatno runo sve ključa kao u vrelom balkanskom kotlu trajanja i umiranja – sve pojedinačno i opšte, privatno i kolektivno, lično i opšte, sopstveno i porodično, realno i fantastično, mitsko i istorijsko, istinito i neshvatljivo.

Sva ta svojstva Pekićeve balkanske sage privukla su i inostranu književnu javnost. U Francuskoj se već sada svih sedam knjiga Zlatnog runa prevodi i najavljuje kao retko i dragoceno književno ostvarenje moderne srpske kulture sa jugoistočne kapije Evrope. Time se potvrđuje ono što je ovde dobro znano: da je Zlatno runo Borislava Pekića jedno od kapitalnih dela nove srpske književnosti.
 
"Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.
Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."

Borislav Pekić
 
63. Profane misli o svetom britanskom weekendu

Ima mnogo tradicijom posvećenih stvari u Britaniji, ali nijedna nije toliko sveta, toliko kultna svim Ostrvljanima kao što je njihov weekend. Ostale svetinje raspoređene su po verama, rasama, klasama. Radnici obožavaju štrajkove, prema kojima vlasnički stalež ne oseća nikakvo poštovanje. Aristokratski lov na lisice, koji vole i psi, ne uživa simpatije ni radnika ni lisica. Građani imaju svoje salone, radnici svoje krčme, plemići klubove, žene kuhinje, a stranci i psi parkove. Ali weekend svi podjednako obožavaju. I ljudi, i žene, i psi. Svi osim stranaca, koji tada, više no obično, ne znaju šta će sa sobom. No, o njima i nije reč. O njima ovde nikad nije reč.

Do priznavanja 1. maja za državni praznik, do čega je došlo tek nedavno, i to u zemlji gde je radnička klasa nastala i stekla prva industrijska prava, nikad Engleska ne bi dospela da zakonodavac u vidu nije imao weekend, a ne praznik rada, što je logično, jer kakvo je to slavljenje rada – lenstvovanjem? Niti bi odmor oduševljeno koristili i oni koji u životu nijedan dan ozbiljno nisu radili.

Dokaz je i što se 1. maj ne slavi uvek 1. maja kao svuda u svetu, nego – kako kad. Razlog nije u potrebi Engleza da budu drukčiji. On je u weekendu. Da je 1. maj uvek 1. maja, padao bi i u radne dane, ne bi se spajao sa subotom i nedeljom i ne bi obrazovao dugi weekend, bez čega je, očigledno, besmislen.

Na Veliki petak 1939. Mussolini je napao Abisiniju. Bezobrazluk nije naljutio samo ministra spoljnih poslova lorda Halifaxa, s nogom na papučici kola koja će ga odvesti na weekend u Yorkshire. Uvredio je sve Engleze. Diktatori mogu možda imati moći da nekome uzmu slobodu, pa i život, ali nemaju prava da Englezima uskraćuju odmor. Ovom prilikom, na sreću, nisu ga uskratili.

Narod je rekao: „What the hell!“ i ostao na svom neprikosnovenom odmoru, koji se ovde sastoji u tome da se na njemu za dva dana premorite više nego u toku cele nedelje. (Toliko da mi je prijatelj kazao: „Ovog weekenda ostaću u kancelariji da se pošteno odmorim.“) I vlada koja je već na weekendu bila, na njemu je ostala. Prva se sednica održala tek u ponedeljak. Što je nečuveno, jer praznik je još trajao. Ali se odgovor na invaziju Abisinije morao naći. Što se tiče samog odgovora, žurba je bila izlišna. Abisinija se Italiji mogla predati
i u utorak, posle praznika. Toliko se ni Mussoliniju nije žurilo.

Novine koje me o činjenici obaveštavaju vele da je to bilo doba najoštrije predratne krize. Nemoguće je da je od svih Engleza nju primećivao samo Churchill, a dosadnom upornošću izigravajući Kasandru britanskim Trojancima. Hitler je prethodnog meseca bio umarširao u Prag, vukući na čizmama „Mir u ovom stoleću“ premijera Chamberlaina.

Atak na Abisiniju već dve nedelje nije bio neočekivan. Razlozi za duži odmor vlade, koja će se već posle četiri meseca naći u najkrvavijem ratu svoje istorije, nisu postojali. Ali postojao je weekend i on se morao poštovati. Bez njega Englezi nisu Englezi. A onda, zašto da ratuju, šta da brane?

Weekend se poštovao i za vreme rata. Konjske trke na Ascotu, gde se pokazuju više razni šeširi nego rasni konji, i najuspeliji dan su imale neposredno pred invaziju. Najzad, zašto ne? Francis Drake se kuglao dok se Velika armada približavala engleskim obalama. A čak ni weekend nije bio. Španci i Nemci su pobeđeni, mada za Nemce baš i nisam siguran. Siguran sam samo da Abisinci, ni onda ni sada, nisu pobedili. Verujem da ovdašnja netrpeljivost prema Nemcima ne potiče toliko iz činjenice da se s njima ratovalo, koliko zbog toga što se, usled germanske marljivosti, moralo ratovati i preko weekenda.

Mussolini je Veliki petak izabrao zbog britanskog weekenda. Nadao se da se neće probuditi pre nego što Adis Abeba padne. Prevario se. Englezi su se već u ponedeljak prenuli, ali su posledice bile jednake kao i da su rat prespavali.

Argentinci, u većini italijanskog porekla, takođe su zbog weekenda Falklandska ostrva napali u nedelju. Razmak do ponedeljka i radnog dana vlade bio je, nažalost, prekratak i neproduktivan. A na čelu Engleske žena s velikim smislom za privatnu svojinu! Ali kako su kampanju vodili, ni tri praznične nedelje ne bi im mnogo pomogle.

Engleski weekend posledica je solidarnog napora celog naroda da u toku nekoliko dana iščezne sa geografske karte, oslobodi se odgovornosti, ambicija, obaveza, strasti građanskog života i, povrativši svoje zapuštene individualnosti, nestane u radostima lova na žabe, puštanja zmajeva, ispijanja krigli piva i lomatanja po urvinama u potrazi za izgubljenim golfskim lopticama, da se u ponedeljak svojim radnim mestima vrati savršeno anesteziran, nasmrt zamoren i nesposoban za svaki koristan rad.

Dovoljno ih je ispratiti na weekend i dočekati kad se s njega vraćaju. U petak uveče, na putu za prirodu, izgledaju čili i orni, kao da se s odmora vraćaju. U nedelju uveče stižu izmrcvareni kao da na odmor tek idu. A možda i idu?

Verujem da će svaki Englez kao veliku nezgodu osetiti smak sveta, ali će nezgoda postati nesreća tek ako svet propadne u petak, u šest posle podne.

Sabrana pisma iz tuđine
 
Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.

Borislav Pekić
 
Sere joj se na tvoju Kraljicu, koju neprestano podmećeš! Šah se igra zbog Kralja. Badava ga ti štitio psihološkim rokadama, badava se čuvao svakog poteza koji bi ga izložio, kad-tad Kralj će biti otkriven. A ti si, u međuvremenu, izvodio svoje male promućurne trikove i kombinacije, nemilice harčeći lake figure lakih priznanja, koje su jedine mogle da štite Kralja. Mala priznanja mogu da te zaštite od velikih jedino ako se ne čine.
Ni ta mala! Nikakva! Jer, sada, vidiš, sad si bez zaštite. Policajac ispravno zaključuje da, ako se nisi paštio oko odbrane Kraljice, nećeš mnogo mariti ni za njenog kraljevskog supruga. Smrtonosna, matna pitanja ponavljaće se u pravilnim intervalima. I uvek će jednako uporno zahtevati predaju. Nikakvih pešaka za podmetanje više neće biti. Nećeš opet moći da kažeš kako si spavao sa Lilly Schwartzkopf. Taj ti je pion, prijatelju, već pojeden. Gubitak u Protokol zaveden. I ti najednom spoznaješ značaj tog piona, koga si tako olako žrtvovao.

Kako upokojiti vampira
 
Apsurd kao alibi (Nekoliko ideja o apsurdu)

Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost kao što su drevni mitovi ozakonjivali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije.

Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropocentrizma. Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda uvek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna.

Dakle u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost. Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao.

Apsurd smisla ne može imati. To nije samo pojmovni contradictio in adjecto, to je sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konzekvencija filosofije apsurda. Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi druga filosofija.

Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju.

Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.

Život na ledu
 
O Noemisu, Sizifu i apsurdu. (Beleška za Zlatno runo VII.)

Apsurd je odgovoran za komično osećanje života i tako osuđujući nas na besmisao daje nam u ruke oružje, ako ne za njegovo preovladavanje, ono ipak za njegovo podnošenje.

Kamijev Sizif tragičan je samo u trenutku kada mu se kamen dovaljan do vrha otme i vrati na podnožje, pa i ta slika, ako zanemarimo njeno nesrećno značenje, izaziva na prvom mestu smeh, i to refleksivno. Kada biste takvu situaciju videli u običnom životu, vi biste se nema sumnje nasmejali, ne shvatajući da se smejete sebi, svom životu i svojoj sudbini. Ostali aspekti procesa sizifovskog takođe su tragikomični.

Kad se čoveku čije napore posmatrate sa strane, kamen i po drugi put vrati, vi ćete se po liniji nagomilavanja efekta još više nasmejati, ali kada, pošto ste ustanovili da se kamen uopšte ne može do vrha dovaljati i preko vrha prevaljati, vi ste videli čoveka kako to ipak i po treći put pokušava, smatraćete da je takav čovek lud, i u vama se najedanput počinje javljati sažaljenje, saosećanje koja ubija smeh.

I priča za vas, ta vaša vlastita priča, koju vi ne prepoznajete kao svoju, postaje tragična.

Komedija ovde prethodi tragediji. Ponavljanjem slučaj postaje pravilom, izbor – sudbinom, smisao se gubi, radnja postaje besmislena, a komedija se pretvara u tragediju.

U Trakiji, dakle paklu, istoriji, životu, kad Noemis susretne Sizifa, koga neće prepoznati, on će proći sve ove stadijume osećanja, smejaće se, čuditi, osećaće najzad sućut, saosećanje, sve dok ne spozna tragičnost ove pozicije, ne prepozna Sizifa, a zatim seti se mita i shvati da je ono što vidi u stvari ilustracija njegove vlastite sudbine, ovde, koja započinje na obalama Trakije, na obalama pakla, života i istorije.

Život na ledu
 
Miljan Ristić - Pekićevo besnilo i dalje besni

Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu sadržinu zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih virusa. Promene koje na taj način izaziva u životnoj sredini ćelije neuporedivo su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme nadati ikad da postigne u svojoj. Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu.
Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije. Vrhunac veštačke je inteligentni virus. Tvorevina koja ima formu čoveka, a prirodu virusa; vitalnost virusa i inteligenciju čoveka. Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe sada samo kao đubrivo.
Iz predavanja profesora dr Frederika Libermana, jedne od ličnosti romana Besnilo.

Predstavljanje Pekićevog stvaralaštva započećemo prikazom njegovog romana Besnilo koji je on napisao 1981. godine u Londonu i koji se pred jugoslovenskom publikom pojavio 1983. godine. Roman Besnilo je ‘atipično’ Pekićevo delo koje sigurno ne može prikazati ni delić Pekićevog talenta. Još od objavlјivanja Besnila, pa sve do današnjih dana, neminovno se postavlјalo jedno pitanje: „Da li je jednom velikom piscu, filozofu, vizionaru, protagonisti, večitom disidentu, natprosečnom intelektualcu, romansijeru, filmskom scenaristi, dramskom piscu bio potreban roman poput Besnila?“ Onda su u prilog tome puštane priče kako je roman napisan po porudžbini, aludirajući na to da je Besnilo zapravo čist „tezgaroški rad“. Sve to iz razloga što je roman Besnilo napisan u formi trilera, i pretenciozno etiketiran kao „žanrovska literatura“.[I]
Sa Besnilom Pekić je započeo svoju anti-utopijsku povest o propasti čoveka kao bića a samim tim i kataklizmi lјudske civilizacije. Povest koja se nastavlјa, širi i produblјuje kroz romane Atlantida i 1999. Iako je roman Besnilo napisan u formi trilera, i ‘opravdano i sa razlogom’ kategorisan kao „žanr roman“, pre svega naučna fantastika, on izlazi iz tih okvira i celu priču prikazuje i predstavlјa mnogo dublјe i slojevitije.
Mnogi tumači Pekićevog stvaralaštva pa samim tim i romana Besnilo slažu se u sledećem: „Pekićeva stvaralačka ishodišta potiču iz mitova, kako biblijskih i antičkih, tako i modernih – mitova o nauci, istoriji, čovekovoj sudbini (Ahmetagić, 2001, 161; Gavrilović, 909; Gluščević, 864; Lazić, 137; Pantić, 10; Pijanović, 234; Stojanović, 2004, 98). Međutim, specifičnost Pekićeve imanentne poetike se ogleda u postupku destrukcije tih mitova ili kako ga Nikola Milošević naziva mitomahija (Milošević, 1996, 190). Razlog eksploatacije mitova za dalјe književno stvaranje u Pekića je svakako činjenica da arhetipovi sublimiraju temelјna filozofska pitanja jedne civilizacije (Visković, 888), da mitske praslike nude univerzalne simbole, ali i kanone, a sâm Pekić kaže da su mu mitovi jedina sredstva pri građenju nove stvarnosti, i da mu oni omogućuju da svet shvati kao celinu (Krnjević, 354).“[II]
Iako je Besnilo napisano pre više od trideset i pet godina, ono i dan-danas predstavlјa veoma uzbudlјivu, prilično aktuelnu priču koja se čita u dahu. Triler sa elementima špijunaže, naučne fantastike, masovne histerije, horora, koncepiran na mitskim, biblijskim, naučnim i filozofskim korenima predstavlјa Pekićev prikaz mračne budućnosti koja nam se već možda i dešava i koja neminovno vodi u propast homo sapijensa. Pekić nas polako uvodi u priču koja se dešava na aerodromu Heathrow u Londonu i tokom celog romana drži u neizvesnosti, u stanju šoka i blagog straha. Odbegli mutirani virus besnila, stvoren u laboratoriji, koji se abnormalnom brzinom širi među lјudskom populacijom na aerodromu predstavlјa opasnost po čitav svet. Aerodrom se pretvara u jedan veliki karantin u kojem su svi oni koji su u njemu zatvoreni i izolovani od spolјnjeg sveta, prepušteni sami sebi u toj borbi, sa nevidlјivim neprijatelјom, koji ih iz korena menja, i čini hodajućim užasom.

Tema kojom se Pekić bavio u svom Besnilu, na samom početku osamdesetih godina dvadesetog veka, aktuelna je i dan-danas. Pogledajte samo koliko je filmova i serija snimlјeno, knjiga napisano, video igrica napravlјeno na tu temu („28 days later“[III], „28 weeks later“[IV], „28 Days Later: The Aftermath“[V], „Resident evil“[VI]…). Jedna od poslednjih serija koja se još uvek snima a koja je samo jedna od varijacija Pekićevog Besnila jeste serija „The Walking dead“[VII] koja ima milone fanova širom sveta. To samo govori koliko je Pekić bio ispred vremena u kojem je živeo. Ne samo u državi u kojoj je rođen i iz koje je emigrirao, već na nivou čitavog sveta.
Svakako da je Pekićevo Besnilo samo opomena i upozorenje lјudskoj civilizaciji da se sa nekim stvarima ne treba igrati. Čovek ne može da bude Bog. Isuviše je nesavršen da bi to bio. Međutim, nauka, najveći i najopasaniji protivnik religije, se ne slaže sa tom tezom. Nauka je ubeđena da čovek može i mora da stvara novi život, nove vrste, jer to je ustvari proces evolucije. Svaka živa vrsta se tokom dugog niza godina, decenija, vekova usavršava, menja, evoluira na viši nivo. Sve je to opstanak i prilogođavanje. Nauka opravdanje za svoje delovanje nalazi u činjenici da je ona zapravo glavni pokretač i uzročnik evolucije i samim tim osnovni inicijator i uzrok lјudskog progresa. Sve to potkreplјuje činjenicama koje potvrđuju njenu mogućnost da za relativno kratko vreme, postigne i ostvari sve ono za šta je prirodi trebalo hilјade i hilјade godina. Za laboratorijsku evoluciju nije potrebno čekati eone. Par godina je sasvim dovolјno da bi se stvorila neka nova vrsta, iskombinovao neki hibrid nastao ko zna kakvim ukrštanjem i eksperimentisanjem. Obično se kasnije ispostavi da je ta naučna kreacija zapravo samo neka kretura, anomalija ili mutacija koja u sebi nosi moć da uništi svog tvorca. Kao na primer mutirani virus besnila koji menja lјudsku svest, razara tkivo, seje smrt… Virus koji menja lјude iz korena uništavajući u dubini njihovih bića sve ono što ih je i činilo lјudima. Oni postaju neka nova vrsta. Stvorena rukom čoveka. Vrsta osuđena na propast. Vrsta koja uništava sopstvenu vrstu. Ali nije to ono što je najstrašnije u čitavoj priči. Ono što je poražavajuće je spoznaja koje postajemo sve svesniji kako sve dublјe ulazimo u roman, i koja nam govori da zapravo ti smrtonosni predstavnici te novonastale vrste, koji su posledica čovekovoj izloženosti mutiranom Rhabdo virusu, imaju svoj krajnji cilј. Cilј koji izlazi iz okvira prostog širenja zaraze. Cilј u kojem prepoznajemo konture Ničeovog natčoveka. To nas nedvosmileno dovodi do zaklјučka da horde tih zlih pobesnelih lјudi, dvonožnih hodajućih smrti i užasa zapravo nisu samo manifestacija bolesti izazvane delovanjem virusa, već mnogo više od toga. Oni su svojevrsna evolucija homo sapijensa izazvana baš delovanjem homo sapijensa. To romanu Besnilo daje jednu filozofsku dubinu i sasvim drugačiji značaj i konačnu ideju. A samim tim čini ga i mnogo strašnijim. Jer kako se boriti protiv nečeg što je evolucija nas samih? Kako se boriti sa nečim što je superirornije i moćnije?

Ako sagledamo stvari iz drugog ugla, gledajući na roman Besnilo kao neku vrstu alegorije, neminovno nam se nameće pitanje: „Nisu li lјudi već odavno besni? Zar im duše već odavno nisu nafilovane besom, mržnjom, netrpelјivošću, netolerancijom, pakošću, zlobom, zlom…?“. Pogledajte samo šta se sve dešava u svetu.
Konstantni ratovi i međunarodni sukobi i konflikti. Sve učestaliji teroristički napadi u kojima stradaju isklјučivo nevini. Svetska ekonomska kriza veštački izazvana samo zarad stvaranja što veće globalne nesigurnosti, nestabilnosti i masovne panike. Sve zastuplјenije globalno siromaštvo i globalna nezaposlenost. Milioni lјudi i dece koji umiru od gladi i raznoraznih bolesti. Globalno zagrevanje i globalno zagađenje koje izaziva ogromne ekološke katastrofe i ugrožava opstanak čitave planete. I sve to zarad ogromnog profita malog broja odabranih i povlašćenih.
I više je nego očigledno da lјudi svojim delovanjem bespovratno uništavaju sve. Floru. Faunu. Čitav eko sistem. Samim tim i sebe.

I zar nam ti argumenti samo ne potvrđuju činjenicu da su lјudi već duže vreme van kontrole, da su nekakvom vrstom besnila već odavno zaraženi? Ili je ustvari takva lјudska priroda? Destruktivna i samodestruktivna. Ono što je sigurno: čovek današnjice je smrtna opasnost za drugog čoveka, lјudsku civilizaciju i čitavu planetu. Pekić je sve to video, mnogo godina ranije, ali ipak je hteo da nađe neki uzrok i opravdanje za takvo lјudsko ponašanje koje će neminovno, pre ili kasnije, dovesti do uništenja lјudske civilizacije. Zato je i napisao roman Besnilo želeći samo da upozori na kraj civilizacije koji će neizbežno nastupiti onda kada lјudi krenu da se igraju sa stvarima sa kojima nema igre. Sa bio-inžinjeringom i genetikom. A odavno se deluje u toj sferi. Dovolјno je da odete do svog frižidera, otvorite ga i pogledate sve te namernice koje svakodnevno konzumirate. Nije li vam čudno što deluju tako sveže i lepo a imaju ukus sunđera i plastike ili što se samo nakon dan-dva od kupovine pokvare i usmrde? Pitate se što je toliko lјudi oko vas obolelo od raka, što svaki dan umre po neko koga ste znali. Da nije možda to od namirnica koje svakodnevno konzumirate? Polako ali sigurno unosite otrov u svoj organizam. Pre ili kasnije nastupiće bolest ili smrt u zavisnosti koliko ste otrova uneli u svoj organizam kao i od tolerancije organizma na otrov.
Sa druge strane, ono što zapravo lјude stvarno čini besnim, lјutim, netolerantnim i agresivnim su morbidnosti, banalosti, primitivizam, pesimizam, zlo i negativna energija koje se svakodnevno plasiraju sa TV-a, interneta i štampe. Sva ta silna propaganda i multimedijska psiho tortura i presija stvorena je i plasirana isklјučivo da raspiruje strah, paranoju, nacionalnu, versku, rasnu i seksualnu netrpelјivost i mržnju među narodima i državama. I nije li to taj virus besnila o kojem je Pekić alegorično pisao u svom Besnilu? Nije li nas sve to dovolјno zatrovalno i načinilo besnim, surovim i zlim u toj meri da smo izgubili i poslednji delić onog što nas je činilo lјudima? Postali smo homo sapijensi mutanti. Homo mutanti. Hraneći se veštački stvorenom i genetski modifikovanom hranom, rezonojući i upijajući sve to zlo koje nam se servira preko masmedija, mutirali smo i dalјe mutiramo u ko zna šta. Možda je to ta evolucija čoveka kontrolisana rukom nauke?
Međutim, daleko je još Pekićeva „1999.“ godina. To nije ona 1999. koja je protekla i samim tim nagovestila kraj dvedesetog veka i drugog milenijuma i najavila početak jednog novog doba. To nije ta godina, kao što ni Orvelova 1984. nije bila 1984. koja je odavo prošla. Pekićeva 1999. tek treba da nastupi, ako već nije. Ako nam se već i ne dešava!? Smak sveta se neće dogoditi kao što gledate u filmovima. Preko noći i iznenada. To je proces koji će trajati godinama, decenijama. Možda čak i vekovima. Po Pekiću počeće te neke 1999.
Na kraju mogu samo da vam kažem: pročitajete „Besnilo“, ako to dosad niste učinili, ili ako jeste, pročitajte ponovo. Neophodno je da se pripremite za „Atlantidu“. Pekić je sve već odavno napisao i ostavio lјudskoj populaciji kao zaveštanje. Jedino što je potrebno da neko to pročita i izvuče poentu. Pitanje je hoće li iko imajući u vidu da je besnilo svakodnevnice, kojem smo godinama unazad konstantno izloženi, već počelo da deluje i polako preovladava nad lјudskom civilizacijom.

___________________________

[I] Ilija Bakić – Žanrovske igrarije
[II] Dragana Bošković – Fantastika u romanu Besnilo Borislava Pekića;
[III] 28 days later – britanski post-apokaliptični horor film snimlјen 2002. godine koji govori o epidemiji mutiranog virusa besnila među lјudima;
[IV] 28 weeks later – britanski post-apokaliptični horor film snimlјen 2007. godine (nastavak filma „28 days later“);
[V] 28 Days Later: The Aftermath – ilustrovani roman autora – strip crtača i novinara Steve Niles-a objavlјen 2007. godine. Svrha objavlјivanja ovog ilustrovanog romana jeste povezivanja praznina između dva gore navedena filma i upotpunjavanja cele priče o razvoju virusa besnila. (izvor: Vikipedija);
[VI] Resident evil – SF horor film sa šest nastavaka, koji su nastali na osnovu istoimene video igrice i takođe govore o epidemiji opasnog virusa koji lјude mutira u veoma agresivne i opasne zombi-mutante;
[VII] The Walking dead – američka horor serija (2010- ) nastala na osnovu istoimenog stripa u kojoj je prikazan post-apokaliptičan svet kojim vladaju inficirani zombiji takozvani hodači. Serija je stekla veliku popularnost širom sveta. Dobila je nekoliko prestižnih nagrada i dalјe se snima. Za sada je snimlјeno 7 sezona a 8. sezona treba da krene sa emitovanjem u oktobru 2017. godine (izvor: Vikipedija)
 
S mitom o Sizifu - Alberta Kamija

Rad na Runu VII vodi me ponovo nekim aspektima egzistencijalističke filosofije. Uzimam opet Kamijev Mit o Sizifu. Nekadašnje čari, ubedljivosti je nestalo, ostaje samo začaranost memorije. Sećanje na stari utisak, čar iz druge ruke. Već prva fraza izaziva otpor.

„(...) Postoji,“ veli Kami, „samo jedan doista ozbiljan filozofski problem, samoubistvo. (...)“

Ja bih rekao da je jedini filosofski problem kako samoubistvo izbeći. Pitanje međutim da li to kako obuhvata i pitanje zašto? Na prvi pogled to je čini se isti sadržaj filosofije posmatran iz različitih uglova. Ali stvarno upravo u tim uglovima, ne u sadržaju, je sav problem življenja, sva tajna apsurda.

Kami zatim veli da nikada nije video nekoga da je umro zbog ontološkog dokaza. To je istina. Ali nije mogao videti nikoga ni da umire zbog bilo kakvog drugog dokaza. Možda jedino izuzetak čini naučnik koji ubrizgava sebi bacile neke bolesti da bi isprobao svoj serum.

Ali tada on ne umire zbog dokaza, nego upravo zbog odsustva dokaza, zbog toga što nije dokazao ono što je želeo dokazati.

I odmah zatim jedna treća misao u kojoj Kami vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da ne vredi živeti, nije u najmanju ruku precizna. Jer ti ljudi u prvom redu drže, ako u pitanju nije filosofsko samoubistvo, kome očevidno Kamijeva misao vodi, svi ti ljudi umiru, odnosno ubijaju se zbog toga što drže da njihov život ne vredi, ili što više njihov život nisu kadri izdržati.

To ne važi za druge ljude. Osećanje što ga ima čovek koji boluje od teškog oblika raka, ne može biti preneto na ona osećanja koja imaju ljudi koji od raka ne boluju. Dakle, to što Kami ne vidi, odnosno vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da taj život ne vredi živeti, odnosi se isključivo na te ljude i na naročite okolnosti u kojima ti ljudi žive svoj život.

Njihovi zaključci nemaju univerzalni, dakle nemaju filosofski značaj. Njihova filosofija potiče od ličnog iskustva, a ne od jednog univerzalnog iskustva, od iskusta egzistencije kao takve.

Jedino se četvrta Kamijeva ideja, i to na planu istorije, kao osnovni paradoks idealizma, može smatrati donekle neporecivom. A to je ideja da ono što se naziva razlogom da se živi, istovremeno je i vanredan razlog da se umre.

Reći, kao što Kami kaže, da je smisao života najpreče pitanje, razumno je opšte mesto antropocentrične filosofije. Za neku drugu možemo postati sposobni tek onda ako priznamo da se time eventualno rešava jedno ograničeno ljudsko pitanje, u kosmičkim obrisima verovatno ne nešto zanačajno, ali za nas svakako primarno.

Dakle ukoliko naravno postoji uopšte ono što pitanjem se traži, ukoliko taj smisao uopšte postoji. A da li on postoji ili ne, ne zavisi nažalost od nas, zavisi od toga ima li svet, postojanje, ima li nekog smisla.

U protivnom i naš osobni, humani smisao, premda će važiti u okvirima humaniteta, imati dakle pre pragmatični nego metafizički značaj, neće van nas imati nikakve svrhe.

Osim dabome ako se ne uhvatimo omiljene hrišćanske religiozne i humanističko-pozitivističke zablude da je svrha postojanja univerzuma iscrpljena u samosaznavanju kroz izabranu čovekovu svest, kroz čovekovu inteligenciju.

Život na ledu
 
"Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."

Borislav Pekić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top