Bolest, stradanje i smrt

[Nina]

Bolest postoji u svetu jedino zbog greha. Ne bi bilo nikakve bolesti – ni mentalne ni fizičke – da čovek nije sagrešio. Prema Hristu, bolest je ropstvo đavolu (Mt 8,16; 12,22; Lk 4,40–41; 13,10–17). A Hristos je došao da „uništi… đavola“ (Jevr 2,14). Sa Isusom, oproštaj grehova, isceljenje tela, uništenje đavola i vaskrsenje mrtvih jesu jedan i isti akt spasenja.

**Paralizovani**
Hristos isceljuje paralizovanog

„Šta je lakše reći: ‘Oprešteni su ti gresi’, ili reći ‘Ustani i hodi’? Ali da znate da Sin Čovečiji ima vlast na zemlji da oprašta grehe — tada reče uzetome: ‘Ustani, uzmi odar svoj i idi kući svojoj.’ I ustade i otide kući svojoj“ (Mt 9,4–7; Mk 2,9–12; Lk 5,23–25).

„U taj čas isceli mnoge od bolesti i neduga i zlih duhova, i mnogima slepima darova vid“ (Lk 7,21).
Čineći ovo, Isus je pokazao da je On Hristos, Mesija, ispunjenje proroka koji donosi Carstvo Božije svetu:

„…slepi progledaju, hromi hode, gubavi se čiste i gluvi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima se propoveda Jevanđelje. I blažen je koji se ne sablazni o mene“ (Lk 7,22–23; up. Is 29,18–19; 35,5–6; 61,1; Mt 4,23–24; 11,4–6).

Kada je čovek oslobođen greha i zla, on je takođe oslobođen i od bolesti i smrti. U Carstvu Božijem više neće biti „bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja, nego život večni“ (Kondak Opela u Crkvi).

 

[Nina]

Kada čoveka u ovome svetu poseti bolest, bilo telesna bilo duševna, on je žrtva đavola i „greha sveta“ (Jn 1,29). To ne znači da su ljudi nužno lično kažnjeni svojim bolestima. To pre znači, kao u slučaju onih koji su rođeni sa manama ili dece koja su bolesna, da gde je greh izobiljan, tamo i bolest i nemoć vladaju. Učenje Crkve je da oni koji su nevino pogođeni bolestima, kao mala deca i mentalno ometeni, sigurno bivaju spaseni u Carstvu Božijem.

Tako uči i Knjiga Postanja. Bog nije rekao čoveku: „Sagreši i ja ću te ubiti.“ Rekao je: ako sagrešiš, „umrećeš“ (Post 2,17; 3,3). Dakle, kada čovek sagreši i samog sebe pokvari zlom, on donosi prokletstvo bolesti i stradanja u svet za sebe i svoju decu; i život mu postaje trud dok se ne vrati u prah od koga je sazdan — i što je po prirodi bez blagodati Božije u svome životu (up. Post 3,17–19). U tom smislu „knez ovoga sveta“ je đavo (Jn 12,31; 14,30; 16,11).

S obzirom na grešnost sveta, njegovo ropstvo đavolu, njegovo „stenjanje u mukama“ (up. Rim 8,19–23) do svoga spasenja u Hristu, sam Bog upotrebljava bolest i smrt u Svojoj promisli kao sredstvo čovekovog spasenja. Bog nije uzrok bolesti, stradanja i smrti; ali pošto oni postoje zbog prevare đavola i čovekove zlobe i greha, Bog ih koristi da bi čovek bio isceljen i spasen u oproštaju grehova. U tom smislu, i samo u tom smislu, može se reći da „Bog šalje bolest čoveku“.

Kada je duhovni čovek bolestan, on prepoznaje da je njegova bolest uzrokovana grehom — njegovim sopstvenim i gresima sveta. On za to ne krivi Boga, jer zna da Bog to nije izazvao niti želi Svojim slugama. On takođe zna, po promislu Božijem i spasenju u Hristu, da će njegova bolest biti isceljena. Zna i da, ako je volja Božija, može biti isceljen već u ovome životu kako bi imao više vremena da služi Bogu i ljudima na zemlji i da ispuni ono što mora po Božijem planu. Zna i da sama bolest može biti sredstvo za služenje Bogu, i prihvata je tako, prinoseći je u veri i ljubavi za svoje spasenje i spasenje drugih.

 

[Nina]

Ne postoji veće svedočanstvo ljubavi Božije i vere u Hrista od bolesti podnesene sa verom i ljubavlju. Onaj koji svoje nemoći nosi sa vrlinom, sa hrabrošću i trpljenjem, sa verom i nadom, sa radošću i blagodarnošću, jeste najveći mogući svedok božanskog spasenja. Ništa se ne može uporediti sa takvim čovekom, jer je slavljenje Boga u nevolji i stradanju najveća moguća žrtva koju čovek može da prinese u ovome životu.

Svaki svetitelj koji je živeo trpeo je telesne nemoći. I svi, gotovo bez izuzetka — čak i kad su molitvama isceljivali druge — nisu tražili niti primali isceljenje za sebe. To se najočiglednije vidi u Hristu samom, Stradajućem Sluzi Božijem:

„Prezren bi i odbačen od ljudi, čovek bola i iskusnik bolesti; i kao onaj od koga čovek zaklanja lice svoje…

On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se; a mi ga smatrasmo pogođenim, kažnjenim od Boga i mučenim. Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kazna našega mira beše na NJemu, i ranom NJegovom mi se iscelismo… Gospod pusti na NJega bezakonje svih nas.

Grob mu dadoše među zločincima, i kod bogatoga bi u smrti svojoj… kad prinese sebe na žrtvu za grehe“ (Is 53; up. Ps 22, 38, 41).
Hristos je „izlio dušu svoju u smrt“ (Is 53,12) kada je bio u trećoj deceniji života. Mnogi svetitelji jedva su živeli nešto duže, i gotovo svi su stradali, kao i sv. apostol Pavle, od neke „žale u telu“, koja se obično razumela kao telesna nemoć:

„I da se ne bih previše uznosio, dat mi je trn u telu, anđeo satanin, da me ponižava. Triput sam Gospoda molio da on odstupi od mene. I reče mi: ‘Dosta ti je moja blagodat; jer se sila moja u slabosti pokazuje savršena.’ Zato ću se radije hvaliti svojim slabostima da se useli u mene sila Hristova… jer kad sam slab, onda sam silan“ (2. Kor 12,7–10).

Svi duhovni ljudi slede primer Hrista i apostola Pavla i svih svetitelja u svome odnosu prema bolesti. Oni govore Ocu: „Neka bude volja Tvoja“ i pretvaraju svoju slabost, blagodaću Božijom, u sredstvo spasenja za sebe i za druge.

Izvor: oca.org