Бокељско лето

Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se an u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nij,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.
 
Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Nekoga sveta teške sene pale
Šta je to što se u dnu pesme krije?

Lepi moj dane s dušom elegije
Tražim početak sjaj i sate stale
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.
I kraj vatre kojom ne hrane se dani
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
O sve što prođe večnost jedna biva
I nema mene al ima ljubavi moje.
....................................................
images
 
Poslednja izmena:
tumblr_lo090a9XsD1qj7nhho1_500.jpg

Fotografija preuzeta sa Neta ,"Ja volim srecu koja nije srecna"
Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu
 
Не бира се љубав


Не бира се љубав
као ни смрт.

Све је у књигама
дубоко под морем
записано.

Језиком незнаним нама,
небесним писменима.

Нити се одупријети можеш
нити прескочити дан.

Као што не можеш
туђи сан уснити
нити оком другим
видјети.

Волио бих да ниси ти
она коју у овом часу
волим.


Перо Зубац
 
Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.

Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.

Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.

Tačka na kraju priče mala je
kao srce.

Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svijetlu.

Pero Zubac
 
Godinama te čekah da mi dođeš
Da zakucaš na prozor
Uđeš na vrata
Dušom da se osmjehneš
Srcem da me prigrliš
Uvučeš u sebe
Ti da budem
Ja da postaneš

Čekah, sanjah, maštah, vjerovah
Ne znajući da li su te stvorili…

I sada čekam ima godina već da mi dođeš
Da zakucaš na prozor
Uđeš na vrata
Dušom da se osmjehneš
Srcem da me prigrliš
Uvučeš u sebe
Ja da budeš
Ti da postanem

Čekam, sanjam, maštam, vjerujem
Znajući da ima te
Da su te stvorili
Da moj si
Da voliš me
Znajući da jesmo
I bićemo!

Branka Kukić - Milo moje
 
Izrezbari mi kosti od Ideala,
dodaj malo tkiva od Nade,
u srce mi utkaj Ljubav,
a u vene ubrizgaj Volju.
Prišij mi kožu od Lepote,
ruke pozajmi od Poezije,
a noge ukradi Slobodi.
Ispuni mi oči Večnošću,
uši prilepi Muzikom,
a kosu ispleti od Snova.
Samo mi nemoj crtati osmeh,
nek ostane i malo moje ljudske Tuge.

Aleksandra Maksimović - Lutkar
 
ХЕМИСФЕРА У КОСИ


Допусти ми да удишем дуго, дуго,
мирис твојих коса,
да уроним у њих своје лице
као што жедан урања главу у воду извора
и да машем њима
као миришљавом марамицом
истресајући из њих успомене.
Кад би само могла знати шта све видим
шта све осећам
шта све чујем у твојим косама
моја душа лебди на мирисима
као сто дуса других лебди на музици.
Твоје косе крију цео један свет
пун једара и јарбола,
у њима леже велика мора
чији ме монсуни носе према
блазеним поднебљима
где је простор плаветнији и дубљи
где је ваздух миришљав
од плодова лисца и људске пути
У океану твојих коса
назирем луку
пуну тужних песама
крепких људи
свих нација
лађа свих облика
које оцртавају своју танану сложену архитектуру
на бескрајном небу
где почива вечна топлота.
У миловању твојих коса
поново налазим малаксалу тугу
дугих часова
проведених на дивану
у кабини неке лепе лађе
коју једва приметно љуља зањихана вода буре
између саксија са цвећем
и празних посуда из којих струји свежина
у топлом дому твојих коса
удишем мирис дувана измешан с' опијумом, шећером
у ноћи твојих коса видим
блиставо плаветнило тропског неба.
У маљавим прибежјима твојих коса
опијам се мирисима сачињеним од шумске смоле, мосуса и кокосовог уља.
Допусти ми да уједам
твоје црне тешке плетенице,
Када грицкам твоје гипке и непокорне косе
чини ми се да једем успомене...

Шарл Бодлер
 
МОЖДА СПАВА

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још знам.
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла.
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Владислав Петковић Дис
 
Poslednja izmena:
Dok udisem miris tvojih toplih grudi,
sklopljenih ociju, u jesenje vece,
ja ponovo vidim te obale srece
gde jednolicnoga sunca oganj rudi;

lenjivo ostrvo gde priroda nudi
svoje divlje voce i cudno drvece;
ljude cije telo vitko se pokrece,
zene ciji pogled iskrenoscu cudi.

Vodjen tvojim dahom u predeo zarki
vidim luku punu jedara i barki
jos uvek smorenih morskim talasima,

dok sa tamarinda zelenih se rusi
miris koji kruzec nozdrve nadima
i s pesmom mornara mesa se u dusi.

EGZOTIČNI MIRIS - Sarl Bodler
 
JA TE OBOŽAVAM - Sarl Bodler


Ja te obožavam kao nebo noću,
O posudo tuge, i tvoju mirnoću
Ja ljubim sve više što mi bježiš dalje
Pa i makar mislim da te tama šalje
Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k'o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je draga, u očaju slijepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lijepom.
....
188145_207734645926823_4468639_n.jpg
 
http://3.***************/_HEgAcy2-S-k/TPtUyQhCkcI/AAAAAAAAACU/Q2aHSbR-VC4/s1600/Use%2BYour%2BEyes.jpg

Hteo bih pesmu da napišem
U pesmu tebe da stavim

Ali stihovi su krhki
Za tvoj pogled
I sve bi se rime izgubile
U tvojim snenim očima

Zato – pred njima ćutim
Tražeći osmeh
U vatri što u zenicama gori
I po mojim usnama piše
Sonet o nemiru.

Anđelko Zablaćanski - Trazeci osmeh
 
Ćutim
Reč reći ne umem
A hteo bih

Bar da ti šapnem
Misao običnu a uzvišenu

Onu – što sa usana kaplje
Kao med i rosa pomešani
U snu majskog svitanja

Onu – kao suze devojčice
Ostavljene na dokovima

Ili – makar da mogu
Sve te nežne reči zarobljene
U tišini usnama nemuštim
Na tvoje usne meke da zapišem

U pogledu pogledom da narisam
Vrhovima prstiju
Po tvojoj puti da izvajam

Te reči obične a uzvišene
Tihe i blage
I kao planinski brzaci uskovitlane

A u dnu duše čuvane i škropljene
Dugo već – u ćutanju.

Anđelko Zablaćanski - Slovo ljubve
0butterflies.gif
 
Dok sam te imao - Pero Zubac

Jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao

20100210201.jpg
 
Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio
potisten kada bih sve ovo sto osecam,
morao da ti objasnjavam hudim jezikom
coveka: recima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,
koje su mnogima tajna.

"Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena,
kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
mozda niko nece ni pokusavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja.

Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reci odgovora. Znaci da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.

Govor -Miroslav Antic............................
Over%20the%20rainbow.gif
 
Ne govorim ti bas u zadnje vrijeme
da te volim
i ne gasim ti svjetlo u ocima
prije spavanja
ne govorim ti nesto njezno
i ne grlim ti dusu
ali ovo ti moram reci
previse je gorkog
i ljudi su grubi
pa ako i ne govorim
jos uvijek te ono najljepse u meni
voli i ljubi

Zeljko Krznaric....
0butterflies.gif
 
flying-bird.gif


Kakvi to glasi cuju se u mraku,
Nad nocnim poljem, visoko u zraku?
Ko li to pjeva? Ah, nista, sitnica:
Jedna u letu poludjela ptica.

Nadlijece sebe i oblake trome,
S vjetrom se igra i pjeva o tome.
Svu svoju vjeru u krilima noseci,
Kuda to leti, sto bi htela doseci?

Nije li vrijeme da gnijezdo vije?
Kad bude hladno, da se u njem grije.
Ko li te posla pjevati u tminu
Sleti u nizu, u bolju sudbinu.

Ne mari za to poludjela ptica.
Pjeva o vjetru, sto je svu golica.
A kad je umor jednom bude shrvo,
Nece za odmor nac nijedno drvo.

Dobriša Cesarić - Poludjela ptica...
bird_2.gif
 
Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.
Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.
Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.
Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje
s tvojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.

Vesna Parun - Da si blizu
birds-1.gif
 
Zar te ne uplaši pomisao
s kim luta tvoja svest kad zaspiš?

S kim se izležava tvoj san
sad, dok si budan?

Gde je sve ono što si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi?

Gde je sve tvoje
Svaki put kad ga tražiš?

M.Antić - Gde je sve tvoje...
01699401274817057.jpg
 
Lepo zvuči „uvek ću te voleti“, ali to čujem samo ja.
Ne smeš verovati da je moguće.
„Mila moja“ bio je najgrublji način da te oslovim,
al’ ne smeš me zbog radoznalosti
pustiti da ostanem,
jer nema kraja mojoj slatkorečivosti.
Poređenjem sa anđelima bih te uvredio,
pa sam smislio milion nežnosti,
koje moraju ostati zarobljene u meni,
jer ako izgovorim makar deo, zavešću te.
Sebe već jesam.

Nauči me kako da odem od tebe,
sa sobom ću lako.
Od sebe sam već odvojen.

Goran Tadić ,,,
9.jpg

 
BEZIMENA

Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene već se rdjom žute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske, samotničke pute.
Ja ne znam gdje sam? Nešto tamno slute
umorne oči. Noć je. Topla. Plava.
Tako je teško kada stvari šute
i kad se miješaju prošlost, san i java.
Pa gasim staru lampu, sklapam oči.
Nitko mi neće u posjete doći,
ni tat, ni gost, ni drug, ni draga žena.
Naslonim glavu na krilo samoći
i slušam zvižduk vlakova u noći.
— O, gdje si sada, gdje si, Bezimena?

Gustav Krklec
 
mqdefault.jpg

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?


Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.


Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.


O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?


O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?


Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.


Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Mizera - Milos Crnjanski
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top