Бокељско лето

СЕРГЕЈ ЈЕСЕЊИН:

*****

За жену признајем само курву
Поштене нек се не наљуте,
Јер због њих изгубих сву радост своју,
Због њих изгубих своје путе.

***** ми даде све што јој тражих
Све сласти једне жене
И никад не покуша да ми украде
Ни делић успомене

Увек је волела да ме нађе
Окружена чашама вина
И никад не покуша да се снађе
Да би са мном добила сина

За жену признајем само курву,
поштене нека се не наљуте...
 
Пјер де Ронсар:


СОНЕТ
И.М.Ф.


Поздрављам те, пукотино дивотна,
Што међ слабинама њеним блисташ вазда;
Нек је благословена та блага бразда
Која ми враћа задовољства животна.

Благодарећ теби нестаде без трага
Стрелац што ми живот смути својом моћи;
Имајућ те само четир кратке ноћи
Осећам у себи да ми слаби снага.

О рупице-умилнице, длакавице,
Мекобруца кудравице, маљавице,
Што по жељи кротиш бунџије највеће,

Знај, сви би песници с осећањем части
Морали пред тобом на колена пасти
Држећи у руци упаљене свеће!
 
Да подсетим. ПЈЕР ДЕ РОНСАР (Pierre de Ronsard), (1524 – 1585), jедан од највећих француских песника. После славне збирке Оде, постаје краљев штићеник. У збирци Лудовања ( 1553 ) објавио је неколико изванредних и веома смелих еротских песама.Стекавши велики углед на двору и у високом друштву, сам ће Ронсар покушати да оправда та своја лудовања и да их припише младалачкој махнитости. Своје свакако најбоље стихове, под насловом Љубави, Ронсар ће посветити трима љубавима свога живота Флорентини Касандри Салвиати, платонској госпи своје младости, скромној Мари Дипон, која ће му постати љубавницом, те отменој Хелен де Сиржер, која ће бити утехом и инспирацијом његових позних година. Занимљиво је припоменути да постоје неки сонети, означени иницијалима које је тешко приписати било којој од ових госпа.
 
142247-branko-miljkovic.jpg



Narcisoidno-ja,iz velelepog opusa Brankovog stvaralastva,i tvoje teme ,gde si mu dao mesto,ja cu ti na temi ostaviti za pocetak

Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamena
i bude zenica neba oslepelog,
malo života zbilja poletelog
s naših beskrilnih pognutih ramena.
O čudna ptica čija namena
da bude let zemlje i pesma opustelog
neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo
udvaranje vetra toj ptici od plamena.
Ptico uzidana u mozak i zid
koju nikad nije upoznao vid
koju je sluh našo u prostorima šumnim,
u našem uhu tvoja se smrt zače.
O kamena ptico nek te noć oplače
zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.
 
Poslednja izmena:
Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.
 
Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u
tami?

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.


Bice ,po mom skromnom misljenju interesantno nizati njegove Tragicne sonete,zbog nastavljanja.ima nas ovde puno,bar sam se ja sretala sa njima ,velikih postovalaca i znalaca njegove poezije.
 
Кад је Бранко Миљковић био ученик VII-2 разреда Више мешовите гимназије у Нишу био је већ познат на нишком корзоу и тада је почео да се понаша као боем. Ево неких стихова из тог периода.

У сред Ниша, шанк до шанка
Мајка тражи сина Бранка
Нашла га је испод стола
Пијанога као вола
Срушила се, крај њег клекла
И овако сину рекла:
Јаој, Бранко, бруко моја,
Худа ли је судба твоја!

Под утицајем француских песника, које је читао у оригиналу, нарочито оних који су писали еротску поезију, Бранко је, одговарајући на провокације у вези његовог огромног носа, знао да буде ироничан.

Широм лепе домовине наше,
шећу цуре чим се замонаше.
За њима марширају качкетари,
носећи капе на кари.

Међутим, боемштина, иронисање и сличне догодовштине, ни мало није сметало великом песнику, већ напротив, што потврђује поема "Ариљски анђео" из које издавајам.

Све је нестварно док траје и дише
Стваран је цвет чија одсутност мирише
И цвета, а цвета већ одавно нема:
Беспућем до наде песму ми припрема
Кад издан још волим ону која спава
Успомено златни праже заборава!
 
Још једна песма аутора Бокељског лета.

ДЕВОЈАЧКА ДУША У ДЕВОЈАЧКОЈ СВИЛИ

Виле се
Вилине косе
У Вилином колу
На Вилином гумну
Поред Вилине воде
Из Вилиног извора
У Вилиној планини

Израсла
Вражја брада
На Вражјој глави
У Вражјем колу
На Вражјем гумну
Поред Вражје воде
Из Вражјег извора
У Вражјој планини

Око девојачког зуба
Испалог из девојачке главе
Загубљеног у девојачком колу
На девојачком гумну
Поред девојачке реке

Из девојачког извора
Изнад девојачког језера
На сред девојачког поља
Поред девојачког дуба
На девојачком почијевалу
У девојачком селу
Отимали се
Планина Прекорница
и река Зета - понорница...

Све то чуло
Девојачко ухо
И видело
Девојачко око
И патила
Девојачка душа
У девојачкој свили!

Сиднеј, децембар 1989
 
Петар Милатовић:

МИЛОСНИЦА НЕБА


Најнежнију несаницу птице
Препеваше њене брадавице
Док је гола јахала
Ознојеног коња
Испод чијих копита
Севају звезде!

Зато дижем ову чашу
Пуну неба
На гозби богова
У славу
Пупка жене
Која све богове
У насавршеније
Претвара робове!
На пропланку
Успаване зоре
Испод њених
Росних стопала
Поетизовано је
Свако море
И свака је река
Без обала остала


Опет дижем чашу
Пуну неба
На гозби богова
У славу
Пупка жене
Која све богове
У савршене
Претвара робове!


Будимпешта, мај 2006.
 
Петар Милатовић:

ПРОЗОРИ ДУШЕ


Анђеоски верни Кондоре
Песникова снохватице до зоре
И од зоре до тамне вечери
На души су отворене двери

Анде у мени за тебе створићу
Овом руком што стихове пише
У блаженом овом умопролићу
Кад се небеским плућима дише

Летиш сада у мојој снохватици
Наш талац и небо сада постаје
Са песмом о птици и краљици
Која из дубине времена траје

Прелећеш ово небо наше
Реке учиш како да отичу
Крило ти хоризот опаше
И стихове претвараш у причу

Да се прича и приповеда
Како кроз ове моје двери
Улази цело небо које гледам
Кроз ново свитање ове вечери

Морам да причам, једноставно,
Како је леп лет ове снохватице
Кроз будуће време и тако давно
Прелепа богињо и птица царице

Па морам да говорим о оку
Из којег цело небо извире
О пожару у мом крвотоку
Кад се руке над небом рашире

Ништа нећу да ти прећутим
Ни кад сањам, ни кад певам
Ни кад видим, ни кад слутим
Па ни када ти у очима сневам

Видим те на престолу лепоте
Како осмехом небо скриваш
Топлом руком, препуном мекоте,
Шалом дуге себе обавијаш

И како могу да не знам
Како метафора игра у срцу
Кад у песми нараста плам
Кад се небо удвара сунцу?

Како могу да не видим
Смисао свих ових симбола
И чега треба да се стидим
Што си у мени лепа и гола?

Не, нећу ти рећи баш ништа
Како је ђаво скренуо с пута
И ушао у анђеоска коначишта
Ни како мисао у нежност долута

Али хоћу да ти причам само
Како је висина за одабране
Као власници неба добро знамо
Да реч у слици и слика у реч стане

И видим слику још нестворену
У догођеној речи која нас казује
Ту слику као књигу отворену
Како нас прећуткује и снује

Па полети и милуј лепотице
Божанску песму плаветнила
Не оклевај свих птица царице
Испиј пехар мога руменила

На гозби богова изнад глава
Где се рука руци цветно удвара
Која милује три чуперка плава
Док се грејемо у пожару дамара

Реци да ти је смешно све то
И мени ће бити још смешније
Јер будући неки тајни мементо
Испијаће пиће најбожанскије

Па када се опијеш речју и сликом
Размахни се крилима од неба
И закити сунцокрилим крајоликом
Да те у венама слутња не вреба

Надо у лету метафора
Слутиш небо које чека
Поетизован лет кондора
С једног краја на крај века

Треба ли објашњавати дланове
Зар није довољна висина ума
Да у симболе преведеш снове
Горе високо, изнад сваког друма

Поиграј се марамом од снова
Забаци косу коју милују ветрови
На тајној небеској гозби богова
Слика ти као симбол речи слови

Анђеоски верни Кондоре
Песникова снохватице до зоре
И од зоре до тамне вечери
На души су отворене двери...


Беч, април 2008.
 
Jedan maleni cvet

Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije
a već je zano sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohodo
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
na zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je cvet,
i miriše, miriše.
36455_467039209691_323296799691_6361073_4875189_n.jpg
 
Pokusacu da sa Tragicnim sonetima docaramo tu specificnost u izrazu ,kada se nadovezuju

TRAGICNI SONETI
Početak sna

Neka me nedostojnog vetar obavije
Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici ptici još više
Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost
skrijem
Kad ništa ne počinje jer nema mesta više
Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim
Što sam video i čuo kada nenađen ronim
U prostor pre reči gde trune moja glava
Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava
Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?
 
Kula lobanja

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale
Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme
Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.
 
Odbacivanje sumnje

Nekoga sveta teške sene pale
Robe napornog brega i zlih vesti
Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj
svesti
Celoga života reči su nas krale.

Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale
U jedan kraj mnogo prisniji me smesti
Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti
Gde su veličanstvene senke a stvari male.

Kad oslepim sve pojave vode kuda vode?
Deca dužna da porastu neka se rode
Za smisao tajne koja u Prividu snije.

Frulo nespokojna u svome vazduhu
Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu
Šta je to što se u dnu pesme krije?
 
Početak putovanja

Što je to što se u dnu pesme krije
Kad isti dar negde je jutro a negde noć mira?
O daljino sna gde jug vlašiće svira
Skrij me od slepog kamena koji u nebu bdije.

To pitome doline postaše provalije
U ovoj pesmi u kojoj nemam mira.
Srce puno mraka anđela svoga bira
Da bdi nad gorkim morem i nameru mi krije.

Crno jedro mog vetra plovidbo oslepljena
Mojoj oholosti more do kolena
Nad mojom glavom opasnost simetrije
Svetova poređanih umom u privid.
S čime da te združim kad ti izgubih vid
Lepi moj dane s dušom elegije!
 
Početak traganja za bićem
Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale
 
Poistovećivanje bića i reči

Tražim početak sjaj i sate stale
Da žive moj život i da ga vaskrsnu
Iz ostatka zbilje prerušene u snu
Kad ušav u pustinju nataji pospale.

Ponavljam reči koje su mi dale
Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu
Iz ničega, sunce koje se rasprsnu
Nad svetom koji su same odabrale.

Osluškujem pun nade strane sveta.
Zalazi mesec vreme. Nepokretna
Reč je nad svetom za reči ostale.

Dan slepe ljubavi minu polustvaran.
Ne prođe pamteći svet balzamom začaran
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale.
 
Ispaštanje

Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Strpljivost prostora i svoj lik po kazni,
Glavo niz crne stube u neprolazni
Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,
Gde mu je odjek u snu il smrti? Porazni
Svedoci mora i promena ispraznih
Usnuše mir i skameniše vale.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju
Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade
Nema osuđenih noćas svi sanjaju
U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade
Nema, ali nema ni straha od zmije
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.
292-1.jpg
 
Poslednja izmena:
Konkurs-za-nagradu-Branko-Miljkovic.jpg


Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije
On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
Mutne reči sve dublje koja čeka na nas
Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije
Trava raste iz njegovog imena i spas
Jedini je budan a samo je glas
Čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva
Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva
Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.
Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.
 
Početak zaborava

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani
Pred malim žbunom vatre ticom ubijenom u
letu
Tu je živo što živi a nema ga u svetu
Što traje početak u kraju a prošli su davno
dani.

Tu je sve ime ili reč. U vremenu porani
Sunca i drugih zvezda i suncokreta.
Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu.
Kometu
Proreče mraku snu rosu lek rani.

Zanet okretanjem neba što melje naše kosti
Dok mudraci proturaju laži o budućnosti
Vidiš li ono čega nema to da braniš?

A nema ljubavi, dokaz je ova obala i ova voda.
Trunu ostaci ukletoga broda
Kraj vatre kojom ne hrane se dani.
 
Izmišljanje sveta

Kraj vatre kojom ne hrane se dani
Izobličeni oblici od žestokog rastvora
Sna i praznine. Istino govora
Sve je zamenjeno rečju na nejasan poj mami.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami
Koji se završava zvezdama iznad naznačenih
gora
I nakazom u poljupcu koja se roditi mora
Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube,
Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan,
I od cele jave ostale su tek reči. A boje?
A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube
Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan,
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.
 
Začaravanje

Zakopani lelek i nenađeno blago stoje
O zvonka roso tu gde smo mi pali
U čarolije kasne koje nismo znali
Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji
Ako prestalo nije. Predele razdvoji
Odjek te reči. Časovi su stali
I vali ukroćeni nad ponorom. Da li
Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji
Odbegla svest mutnim izlazom u nigde?
O pustinjo najsličnija suncu ima li igde
Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!
I koja strana sveta poklon biva
Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem,
Ljubavi moja mrtva a ipak živa?
 
Propovedanje vatre

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.
 
Kraj putovanja
O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo koje traje. Budan
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u želji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikada nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top