SAŠA ILIĆ: Za Beograd se mora boriti
Da je Koča Popović na Sutjesci čekao proglas iz Vrhovnog štaba, čitava jedna budućnost bila bi nemoguća. A za Beograd se mora boriti. Isto tako.
10. АПР 2024.
Beograd se gubi iz časa u čas. A opozicija se ponaša kao da ima sto godina na raspolaganju tokom kojih će, uz konačno postignut dogovor sa vlašću i superviziju iz EU, obezbediti poštene uslove za izlazak na beogradske izbore, raspisane za 2. jun. Dok se opozicija bavi izgradnjom pravednijeg sveta u Srbiji, predizborna kampanja vlasti ima dva magistralna pravca: zamućivanje slike stvarnosti i razaranje opozicije. S jedne strane, plasira: kosovske teme, strah od Rezolucije o Srebrenici (zbog čega tobožnji opozicionari hrle u zagrljaj vlasti), najavljuje najteže dane u istoriji, aktivira miloševićevske i memorandumske političke (mi)teme; dok s druge vrši masivnu propagandu protiv opozicije, kao izdajničke i tajkunske, kojoj „Srbija nije na prvom mestu“.
Odluka jednog dela građanske opozicije i ProGlasa da ne treba izaći na junske izbore u Beogradu, uznemirila je građane i obradovala vlast. Tabloidi i netabloidi su krenuli u žestoku kampanju, a opozicija je ušla u fazu samoporicanja sopstvenog smisla i političkog kapaciteta, žaleći se na one čija (prez)imena neću pominjati u ovom tekstu, jer više nema vremena. Kriminalno delovanje vlasti nije novost, to je konstanta u Srbiji već prilično dugo. Jedna generacija je rođena 2012. i danas su ta deca nadomak završetka osnovne škole, koja je kod njih već postavila temelje za prihvatanje života u društvu korupcije, straha i neravnopravnosti. Oblikovala je svest da je ovaj politički sistem nepromenljiv. Oni će za šest godina biti građani s pravom glasa. Ali za koga će glasati? Ni za koga, jer ni tada neće biti fer izbora, niti će opozicija imati idealne uslove da konačno izađe iz podruma i odnese istorijsku pobedu.
Ovde su se istorijske pobede na izborima događale isključivo u katastrofalnim uslovima, niti su predstavnici evropskih institucija ikada pomogli da se unapred stvore idealni uslovi kako bi se izašlo na izbore sa sigurnošću da nas neko neće pokrasti. Ni u novembru 1996, niti u septembru 2000, opozicija nije imala šanse. Ali je imala hrabrosti i dobru taktiku.
Takođe, imala je ljude koji su bili spremni da rade 24 sata dnevno, da putuju svojim raspadnutim automobilima, bez para, bez državne apanaže, pod budnim okom DB-a, sa opstrukcijama na svakom koraku, bez mogućnosti ulaska u institucije kulture, bioskopske sale, radničke hale, gde bi mogli da se sretnu sa građanima i objasne im kako stvari stoje na terenu. Pre svega u Beogradu, gde se odvija ključni politički proces. Devedesetih godina, taj politički proces bio je usmeren ka stvaranju srpskog Lebensrauma, danas je to proces rasprodaje Beograda, infrastrukturno razaranje života i stvaranje opšte nesigurnosti – sistemski rat protiv građana. U oba slučaja, ovim procesima upravljali su socijalisti i radikali, danas naprednjaci. I oni nikada nisu ostavljali mogućnost da ih neko pobedi na izborima.
Operisali su fantomskim biračima sa Kosova mnogo lakše nego njihovi naslednici danas. Oni nisu morali da ih voze kombijima i autobusima, prijavljuju po beogradskim opštinama; naprosto su ih uračunavali kao svoje „najodanije“ birače, pri čemu oni nikada nisu glasali, niti im je to pravo iko ikada garantovao u Miloševićevoj Srbiji.
Nije lako osvojiti glavni grad u opštim uslovima autokratije, uvoza birača, totalne kontrole medija i manipulacije strahom. Nije lako, ali je moguće. To se dogodilo u Orbanovoj Mađarskoj. I to je poznata stvar. Međutim, to je tek početak borbe. Takođe, glavni grad je osvojen na izborima u Hrvatskoj. I to se događa. Neko će reći, pa dobro, ali tamo je bivši gradonačelnik Milan Bandić umro jedne noći i onda je sve postalo lakše. Naprotiv, sve je postalo mnogo teže. To s čim se suočava stranka Možemo u Zagrebu, vodeći danonoćnu borbu sa Bandićevom (para)političkom ostavštinom, nezamislivo je velik i naporan posao. Do njega se u Beogradu još uvek nije stiglo. Ovde opozicija stoji pred zidom, on je visok i čini se nepremostiv, poneko od njih dođe, kucne u zid, shvati da je od armiranog betona, onda konstatuje da je to nemoguće i svi se razbeže po kafanama da potpisuju peticije.
Za to vreme, Beograd se gubi iz sata u sat. A opozicija se ponaša kao da je osvojila Beograd i sada želi da uredi izborni sistem implementacijom nalaza ODHIRA. Pa neće ova vlast prihvatiti uređenje izbornih uslova ni za sto godina. Opozicija može da bojkotuje izbore koliko želi, vlast će napraviti svoju opoziciju, bar za to ima dovoljno kandidata: od Nestorovića do Vuka Jeremića, Dverjana i ostalih zavetničko-vacićevskih trabanata, koji će rado pristati da igraju ulogu koju su radikali imali u Miloševićevom političkom sistemu.
U ovoj borbi, za koju, iz dana u dan, ostaje sve manje vremena, neophodan je rad na terenu, na ulici, gde se na svakom uglu zadnjih nedelja mogu naći isključivo naprednjački štandovi. Kao da izbori samo njih interesuju. Treba se sresti sa građanima, pokucati na svaka vrata, podeliti kratak i jasan program za oslobođenje Beograda, ne duži od deset tačaka. Isto tako, vrlo precizne teme koje opozicija vidi kao ključne u transformaciji grada, koji više ne liči na uređen prostor za život već na gladijatorsku arenu u kojoj se propada i gine na svakom koraku. Treba zaštititi živote građana pre svega. Oni to očekuju od opozicije, treba im vratiti nadu i osloboditi ih straha od gladi i siromaštva. Treba im vratiti institucije da bi život ponovo profunkcionisao. Građane Beograda ne zanimaju peticije, ni bojkot, niti štrajkovi glađu – već borba za ovaj grad. Čak i po cenu neravnopravne borbe, sa kompletnom Republikom Srpskom koju će vlast preseliti u Beograd na jedan dan tog 2. juna.
Građanima treba objasniti kakva nas borba očekuje bez demoralisanja. Za takav posao, koji je tek uvod u ono što bi opozicija morala da radi narednih deset godina u Beogradu, ukoliko dođe na vlast, potrebni su operativni i hrabri ljudi. Možda baš onih nekoliko, koji su kao nevidljivi aktivisti, u moru opozicionih estradnih prvaka, izveli značajnu operaciju prikupljanja dokumenata o pokradenim izborima, njihovo prevođenje i ekspresno plasiranje europarlamentarcima u decembru prošle godine. Samo zahvaljujući njima, naprednjački izborni inženjering postao je tačka dnevnog reda u Strazburu. Takvim ljudima treba prepustiti vođstvo u ovoj političkoj borbi. Svi ostali stratezi neka ostanu u svojim kafanama, nadneseni nad mapama bezizlaza. Da je Koča Popović na Sutjesci čekao proglas iz Vrhovnog štaba, čitava jedna budućnost bila bi nemoguća.
A za Beograd se mora boriti. Isto tako. Ako ne i snažnije. To je najmanje što građanke i građani Beograda očekuju od opozicije. Danas i ovde.
