Берекин
Buduća legenda
- Poruka
- 30.991
Čekajući 15. mart
Čačanski opozicionari, naime, tvrde da su pojedini odbornici vladajuće koalicije kontaktirali s njima, nudeći im podršku, samo da ne bi bili predmet istrage ili izgubili stečene privilegije. Nekome to možda zvuči kao dobrodošla najava „predaje“, ali Ivan Ćalović, odbornik opozicione Grupe građana „Ivan V. Ćalović – istina i čast“ poručio je kolegama iz vlasti preko N1 da ta grupa građana na njih ne računa: „Ako hoće da budu dostojni i časni, neka izglasaju nepoverenje aktuelnoj vlasti, da se raspišu novi izbori, jer je svaki odbornik vlasnik svog mandata.“
Nema, međutim, nagoveštaja da bi se na sednici čačanske Skupštine 10. marta to moglo i desiti. Baš kao što ni nakon svega što se poslednjih nedelja dešava u zemlji – naročito nakon direktnog suočavanja pripadnika vladajuće elite s besom građana u Kraljevu, Zaječaru ili Bogatiću – još uvek nema napuštanja broda koji, sudeći po nesposobnosti da kontroliše stanje u zemlji, počinje da tone.
Na osnovu prisustva u javnosti, moglo bi se zaključiti da u ovom trenutku, od svih svojih „prvotimaca“, Vučić ozbiljno može da računa samo na Anu Brnabić, Sinišu Malog, Aleksandra Vulina, Miloša Vučevića i Marka Đurića. Ostali se, uglavnom, „prave mrtvi“ i oglašavaju samo pod nekom vrstom pritiska, obično kad se pokrene neka od redovnih kampanja koja od njih zahteva javno izražavanje podrške „ugroženom“ Vučiću.
Još „gori“ utisak ostavljaju koalicioni partneri: socijalisti Ivice Dačića i dalje ne pokazuju entuzijazam po pitanju ulaska u Vučićev „Pokret za državu i narod“ – pod uslovom da zaista bude formiran – a „nestašni“ Branko Ružić skraćuje intervale u kojim izbacuje tvrdnje koje se mogu čitati kao kritika vlasti. Smanjio se čak i broj raznih „analitičara“ koji se svakodnevno sele iz jednog u drugi studio podobnih televizija, kako bi građanima servirali tumačenja stvarnosti u interesu vlasti.
Osim ocena da Vučić odlaže izbor nove vlade čekajući da se protesti izduvaju i ugase, ima i mišljenja da za funkciju premijera pokušava da nađe neku „nadstranačku ličnost“ – po receptu po kome je Slobodan Milošević posezao za imidžom Milana Panića i Dobrice Ćosića – ali mu to ne ide od ruke, jer nije lako naći nekog „uglednog“ ili makar pogodnog za takvo reklamiranje, a spremnog da „ide u četnike 1945“.
Izgleda da je povratak „nenadležnog“ iz pozicije onog ko reaguje na događaje u onog ko diktira dinamiku i za čuvene izraelske stručnjake postao nemoguća misija. Jer, od pada novosadske nadstrešnice 1. novembra 2024, testiran je ogroman dijapazon različitih pristupa problemu – od negiranja činjenica, preko zastrašivanja i pokušaja potkupljivanja do lansiranja tema za skretanje pažnje – i svi su se pokazali neuspešnim.
U nekim drugim, demokratskijim okolnostima, aktuelni koncept raširen među naprednjacima – „vežbam nevidljivost i razmišljam o odstupnici, ali ipak ne mrdam“ – mogao bi delovati čudno, ali izgleda da se izrazita lojalnost proverenih oportunista može objasniti i argumentima čvršćim od priče o emotivnoj vezanosti za „stranku“ i poštovanju prema „Aci Srbinu“. Recimo, svešću o mogućem izvlačenju kompromitujućih materijala iz fioka, koji bi doveli do još većih neprijatnosti nego što je izloženost pištaljkama i kanonadama jaja.
O primeru nekadašnje ministarke Zorane Mihajlović, da ne govorimo – nakon neuspešnih opozicionih pokušaja, ponovo je gledamo kako svakodnevno veliča Vučića i omalovažava pobunjenike. „Mrka kapa plenumaši da ćete da vladate Srbijom, jer ovaj narod je pobedio te vaše ideologije fašizma i komunizma“, glasi, recimo, jedna od poruka sa njenog Instagram naloga, metodom slučajnog izbora izdvojena iz mnoštva sličnih.
Sasvim ukratko: u Srbiji su u toku dva procesa. Na jednoj strani, nastavlja se erozija Vučićeve donedavno neograničene moći, s gotovo nezamislivom mogućnošću obnavljanja, nakon što je slabost očigledno pokazana. Na drugoj strani, i dalje traje građansko oslobađanje od straha, kome su studenti svojim marševima širom zemlje i svojom spremnošću na ličnu žrtvu u opštem interesu, dali nemerljiv doprinos.
Da li ta dva procesa već 15. marta mogu da omoguće stvaranje klice prelomnog događaja, koji bi označio početak dugog i teškog oporavka od pogubnih efekata naprednjačke vladavine, ali i zaostavštine njihovih prethodnika, na kojoj su izgradili svoju kulu laži i prevara? Ili je, ipak, verovatnije da će biti potrebno još upornosti i strpljenja do željenog mirnog raspleta, kroz neki oblik prelazne vlade koja bi pripremila iole fer izbore?
Neke poteze, malo drugačije od mantre „nećemo politiku“, studenti, kao trenutno najmoćnija snaga na javnoj sceni, već su povukli blokiranjem raskrsnice kod Skupštine u vreme njenog zasedanja. Nedovoljno, ipak, za spekulacije o njihovoj spremnosti da se na neki način uključe u političku artikulaciju nezadovoljstva koje je preplavilo Srbiju.
Sve ukazuje da studenti osluškuju nešto drugo: odgovor građana na njihov poziv u generalni štrajk, koji su zakazali za petak, ali bez, makar do utorka, intenzivnog „pumpanja“ u smeru tog nimalo lakog poduhvata.
Ako su razgranati sistem ucena zaposlenih, pre svega u javnim preduzećima i stanje sindikata koji bi takvu akciju trebalo da organizuju, razlozi za skepsu po pitanju ishoda poziva na generalni štrajk, čini se da nema razloga za sumnju u tačnost prognoze o radikalizaciji koja je neminovna. Samo jedno deluje sigurno, šta god studenti, građani i opozicija budu radili, konačnu odluku o tome da li ulazimo u fazu otvorenog nasilja i koliko će ona trajati, doneće vlast. Ona ista kojoj odgovornost nikad nije bila jača strana.
Ne ostavljaj me sad…
11. 3. 2025.Suočena s „ponorom bez dna“ vlast nadu pronalazi u držanju u čvrstom zagrljaju sopstvenih funkcionera, sve češće sklonih da se „prave mrtvi“, pa čak i merkaju rezervne položaje. Proces rastakanja moći time se ne zaustavlja
Iza scena bacanja dimnih bombi u Skupštini Srbije i pre toga, iza reakcija na najavu „kontrarevolucije“, koja je, iz usta Aleksandra Vučića, mnogima zaličila na pretnju pobunjenim građanima, jedna zanimljiva priča prošla je gotovo neprimećeno. A baš ona mogla bi govoriti nešto mnogo važno o momentu u kome se nalazimo. I baš tu priču iz vida ne bi smeli da izgube pobunjeni građani, raspolućeni između nade da će se već 15. marta Srbija osloboditi nedemokratske i kleptokratske vlasti i straha da bi prilika mogla biti propuštena, kako bi nastupio „beloruski scenario“, još mnogo gori od ovoga u čemu se davimo duže od decenije.Čačanski opozicionari, naime, tvrde da su pojedini odbornici vladajuće koalicije kontaktirali s njima, nudeći im podršku, samo da ne bi bili predmet istrage ili izgubili stečene privilegije. Nekome to možda zvuči kao dobrodošla najava „predaje“, ali Ivan Ćalović, odbornik opozicione Grupe građana „Ivan V. Ćalović – istina i čast“ poručio je kolegama iz vlasti preko N1 da ta grupa građana na njih ne računa: „Ako hoće da budu dostojni i časni, neka izglasaju nepoverenje aktuelnoj vlasti, da se raspišu novi izbori, jer je svaki odbornik vlasnik svog mandata.“
Nema, međutim, nagoveštaja da bi se na sednici čačanske Skupštine 10. marta to moglo i desiti. Baš kao što ni nakon svega što se poslednjih nedelja dešava u zemlji – naročito nakon direktnog suočavanja pripadnika vladajuće elite s besom građana u Kraljevu, Zaječaru ili Bogatiću – još uvek nema napuštanja broda koji, sudeći po nesposobnosti da kontroliše stanje u zemlji, počinje da tone.
Lojalisti
Ono čega ima su demonstracije lojalnosti: najupečatljiviji primer daje gradonačelnik Kraljeva Predrag Terzić, uporno nastavljajući da prima jaja u glavu i beži od razjarenih građana uz pomoć jakih snaga policije. U ponedeljak u selu Miločaj, gde su naprednjaci pokušali da održe sednicu gradskog odbora stranke, branila ga je žandarmerija sa dugim cevima, pojačana ekipom sa kapuljačama i kamenicama. S obzirom na stepen „omiljenosti“ u narodu, za Terzića bi nesumnjivo bilo mnogo primerenije da se iz tog ponižavajućeg položaja što pre povuče, što je jednom doktoru nauka svakako jasno, ali sva je prilika da ćemo ga i dalje gledati u ulozi nepokolebljivog vernika kulta Aleksandra Vučića.U trenutku kada je bunt protiv vlasti zahvatio i najmanja mesta u Srbiji, među kojima i ona koja su važila kao bastion podrške SNS-u, malo je verovatno da su samo čačanske „ptice selice“ shvatile da je vreme za novu promenu političkog dresa. Pre će biti da takvih ima svuda, i to ne samo u teritorijalnom smislu. Upadljivo ćutanje velikog broja naprednjačkih funkcionera centralne vlasti ukazuje na mogućnost da se i u tim redovima razmišlja o pravovremenoj odstupnici – možda čak i intenzivnije nego u nižim ešelonima, gde su potencijalni gubici zbog nadolazećih promena manji, srazmerno manjim benefitima od učešća i piramidalnoj strukturi vlasti.
Na osnovu prisustva u javnosti, moglo bi se zaključiti da u ovom trenutku, od svih svojih „prvotimaca“, Vučić ozbiljno može da računa samo na Anu Brnabić, Sinišu Malog, Aleksandra Vulina, Miloša Vučevića i Marka Đurića. Ostali se, uglavnom, „prave mrtvi“ i oglašavaju samo pod nekom vrstom pritiska, obično kad se pokrene neka od redovnih kampanja koja od njih zahteva javno izražavanje podrške „ugroženom“ Vučiću.
Još „gori“ utisak ostavljaju koalicioni partneri: socijalisti Ivice Dačića i dalje ne pokazuju entuzijazam po pitanju ulaska u Vučićev „Pokret za državu i narod“ – pod uslovom da zaista bude formiran – a „nestašni“ Branko Ružić skraćuje intervale u kojim izbacuje tvrdnje koje se mogu čitati kao kritika vlasti. Smanjio se čak i broj raznih „analitičara“ koji se svakodnevno sele iz jednog u drugi studio podobnih televizija, kako bi građanima servirali tumačenja stvarnosti u interesu vlasti.
Osim ocena da Vučić odlaže izbor nove vlade čekajući da se protesti izduvaju i ugase, ima i mišljenja da za funkciju premijera pokušava da nađe neku „nadstranačku ličnost“ – po receptu po kome je Slobodan Milošević posezao za imidžom Milana Panića i Dobrice Ćosića – ali mu to ne ide od ruke, jer nije lako naći nekog „uglednog“ ili makar pogodnog za takvo reklamiranje, a spremnog da „ide u četnike 1945“.
Proces opadanja snage naprednjačke vlasti suviše daleko je odmakao da bi se mogao zataškati i tretirati kao privremena kriza koja će brzo biti prevaziđena. O tome govori činjenica da, godinama navikavana da kontroliše sve, do poslednje mesne zajednice, već mesecima ne uspeva da izađe na kraj sa pobunjenom „decom“, studentima i srednjoškolcima.
Izgleda da je povratak „nenadležnog“ iz pozicije onog ko reaguje na događaje u onog ko diktira dinamiku i za čuvene izraelske stručnjake postao nemoguća misija. Jer, od pada novosadske nadstrešnice 1. novembra 2024, testiran je ogroman dijapazon različitih pristupa problemu – od negiranja činjenica, preko zastrašivanja i pokušaja potkupljivanja do lansiranja tema za skretanje pažnje – i svi su se pokazali neuspešnim.
Dva procesa
Koliko god Vučić tvrdio da „protesti jenjavaju“, stvarnost ga demantuje: prema podacima Crte, samo dan nakon masovnog, 18 sati dugog okupljanja u Nišu, širom zemlje održano je 69 protesta i ponovo je zabeleženo najmanje šest građanskih kolona koje su išle peške iz obližnjih gradova i sela ka mestima održavanja protesta. U danu pojave ovog Radara na kioscima, na veliki protestni skup u Čačku trebalo bi da dopešače pobunjeni prosvetari, koje nije pokolebala ni kazna uskraćivanjem februarskih plata, izrečena bez disciplinskih postupaka kojim bi, eventualno, mogla biti opravdana.U nekim drugim, demokratskijim okolnostima, aktuelni koncept raširen među naprednjacima – „vežbam nevidljivost i razmišljam o odstupnici, ali ipak ne mrdam“ – mogao bi delovati čudno, ali izgleda da se izrazita lojalnost proverenih oportunista može objasniti i argumentima čvršćim od priče o emotivnoj vezanosti za „stranku“ i poštovanju prema „Aci Srbinu“. Recimo, svešću o mogućem izvlačenju kompromitujućih materijala iz fioka, koji bi doveli do još većih neprijatnosti nego što je izloženost pištaljkama i kanonadama jaja.
Kada je, nedavno, Radar otkrio da su dvojica poslanika SNS-a, obojica iz Šapca – Živan Bajić i Branko M. Vujković – podneli ostavke na pozicije u parlamentu, stranačka bot-mašinerija uložila je ogroman napor da demantuje činjenicu da su njihove pisane ostavke stigle u Administrativni odbor, a sami Bajić i Vujković javno su izrazili „punu i nedvosmislenu podršku politici predsednika Aleksandra Vučića i njegovoj viziji za budućnost Srbije“, dodajući „s ponosom“ i da „jedva čekaju da budu deo pokreta“ koji najavljuje Vučić. Razlozi za podnošenje ostavke ostali su nepoznati, a nije se pojavio ni drugi primer koji bi ukazivao da je za članstvo u (nepostojećem) pokretu poslanički mandat kontraindikovan.
O primeru nekadašnje ministarke Zorane Mihajlović, da ne govorimo – nakon neuspešnih opozicionih pokušaja, ponovo je gledamo kako svakodnevno veliča Vučića i omalovažava pobunjenike. „Mrka kapa plenumaši da ćete da vladate Srbijom, jer ovaj narod je pobedio te vaše ideologije fašizma i komunizma“, glasi, recimo, jedna od poruka sa njenog Instagram naloga, metodom slučajnog izbora izdvojena iz mnoštva sličnih.
Sasvim ukratko: u Srbiji su u toku dva procesa. Na jednoj strani, nastavlja se erozija Vučićeve donedavno neograničene moći, s gotovo nezamislivom mogućnošću obnavljanja, nakon što je slabost očigledno pokazana. Na drugoj strani, i dalje traje građansko oslobađanje od straha, kome su studenti svojim marševima širom zemlje i svojom spremnošću na ličnu žrtvu u opštem interesu, dali nemerljiv doprinos.
Da li ta dva procesa već 15. marta mogu da omoguće stvaranje klice prelomnog događaja, koji bi označio početak dugog i teškog oporavka od pogubnih efekata naprednjačke vladavine, ali i zaostavštine njihovih prethodnika, na kojoj su izgradili svoju kulu laži i prevara? Ili je, ipak, verovatnije da će biti potrebno još upornosti i strpljenja do željenog mirnog raspleta, kroz neki oblik prelazne vlade koja bi pripremila iole fer izbore?
Generalni štrajk
Teško da iko to može pouzdano da predvidi u momentu kad se ne zna čak ni kako će skup 15. marta izgledati – ni koliko će trajati, ni šta znači studentska najava da će se razlikovati od prethodnih, u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, što je bilo njihovo poslednje oglašavanje tim povodom do odlaska ovog broja u štampariju.Neke poteze, malo drugačije od mantre „nećemo politiku“, studenti, kao trenutno najmoćnija snaga na javnoj sceni, već su povukli blokiranjem raskrsnice kod Skupštine u vreme njenog zasedanja. Nedovoljno, ipak, za spekulacije o njihovoj spremnosti da se na neki način uključe u političku artikulaciju nezadovoljstva koje je preplavilo Srbiju.
Napadni pokušaji vlasti da se studentima dodvore i odvoje ih od nezadovoljnih „odraslih“ ne deluju ni uverljivo, ni ostvarivo, što možda najslikovitije pokazuje onaj gotovo filmski susret studentske pešačke kolone i konvoja autobusa sa statistima Vučićevih mitinga, okončan povlačenjem autobusa pred veselim trkom mladih, voljnih „da se pozdrave“.
Sve ukazuje da studenti osluškuju nešto drugo: odgovor građana na njihov poziv u generalni štrajk, koji su zakazali za petak, ali bez, makar do utorka, intenzivnog „pumpanja“ u smeru tog nimalo lakog poduhvata.
Ako su razgranati sistem ucena zaposlenih, pre svega u javnim preduzećima i stanje sindikata koji bi takvu akciju trebalo da organizuju, razlozi za skepsu po pitanju ishoda poziva na generalni štrajk, čini se da nema razloga za sumnju u tačnost prognoze o radikalizaciji koja je neminovna. Samo jedno deluje sigurno, šta god studenti, građani i opozicija budu radili, konačnu odluku o tome da li ulazimo u fazu otvorenog nasilja i koliko će ona trajati, doneće vlast. Ona ista kojoj odgovornost nikad nije bila jača strana.
