Почетак битке
Почетак Операције Плаво планиран је за крај маја 1942. године. Ипак, бројне немачке и румунске јединице које је требало да учествују у акцији биле су заузете опседањем Севастопоља на Кримском полуострву. Одлагања у окончању опсаде померила су и датум почетка Операције Плаво неколико пута, јер Севастопољ није пао до краја јуна. У међувремену је предузета мања акција, уклештења избачених совјетских положаја јужно од Харкова, што је резултирало опкољавањем великих совјетских снага, 22. маја.
Операција је коначно отпочела, кад је Армијска група „југ“ започела свој напад у јужној Русији 28. јуна, 1942. године. Немачка офанзива је добро започела. Совјетске снаге су пружале слаб отпор у широким и празним степама, и почеле су да се повлаче ка истоку и у нереду. Неколико покушаја да се формирају одбрамбене линије је пропало, кад су друге немачке јединице почеле да напредују око њих које су формирале два велика џепа и уништиле их - први североисточно од Харкова, 2. јуна, а други око Милерова у Области Ростов, недељу касније.
Почетно напредовање је било толико успешно - до 3. јула је само 6. армија заробила преко 40.000 совјетских војника - да је Хитлер још једном интервенисао, и донео је злогласну Директиву бр. 45 којом је наредио 4. оклопној армији да се придружи Армијској групи „југ“ (A) на југу.[20] По Хитлеровом виђењу Совјети су већ били потучени. Наредио је да оба сукцесивно надолазећа циља треба истовремено напасти, поделивши оружане снаге на југу Источног фронта. Заправо, 17. армија, 3. румунска армија, као и 1. и 4. оклопна армија сада су биле придружене Групи армија A под командом генерал-фелдмаршала Листа, и требало је да, преко Ростова, освоје Кавказ. Шифровани назив тих операција назван је „Рунолист“ (нем. Edelweiss). Овакав план уопште није предвиђао формирање резерви. Немачки генералштаб је био свестан ризика, али је ћутао - генерал-пуковник фон Паулус такође.
Касније ће му бити пребацивано да је управо он од свих других команданата армија требало да уочи Хитлерово сулудо вођење рата. А заправо је било супротно: он је до детаља био упознат са основама оперативног плана напада на СССР, и знао је како се, са становишта познавања целокупне ситуације, командовало јединицама. Фон Паулус је касније објашњавао да армијски командант нема слободу деловања у спровођењу сопствених одлука које би превазилазиле извршавање повереног задатка. То је била судбоносна процена која ће Немачку коштати десетине хиљада живота.
Велика саобраћајна гужва је уследила када се 6. армија „сударила“ са 4. оклопном на неколико путева који су водили кроз регију, и обе армије су се потпуно зауставиле, у покушају да се рашчисти гужва од хиљада возила. Застој је био запањујуће дуг, и сматра се да је коштао напредовање за најмање једну недељу. Како је напредовање било успорено, Хитлер се предомислио и поново доделио 4. Панцер армији задатак да нападне Стаљинград.
До краја јула, Немци су одбацили Совјете преко реке Дон, поставивши одбрамбене линије уз помоћ својих савезника, италијанских, мађарских и румунских армија. На страни Немаца се борила и усташка 369. пуковнија, такозвана „Хрватска легија“, под командом Виктора Павичића, а потом Марка Месића.[21] Шеста армија је била на само неколико десетина километара од Стаљинграда, а 4. Панцер армија је сада била на јужно од ње, окренувши се поново ка северу да помогне у освајању града.
До овог тренутка совјетским командантима су већ биле јасне немачке намере и у јулу су начињени планови да се започне одбрана Стаљинграда. Фронт око града је оформљен, а послате су и нове трупе, између осталих и резервне јединице које су првобитно биле намењене одбрани Москве од будућих напада Немаца. Генерал (касније Маршал) Андреј Иванович Јеременко постављен је за команданта фронта, док је Жуков пребачен са централног дела руског фронта на северни бок Стањинградског фронта између Дона и Волге за директне контра-нападе против 6. армије. Новоформирана 62. армија под командом Василија Ивановича Чујкова имала је задатак да брани град по сваку цену. Из совјетске перспективе Стаљинград је био важан, не само као индустријски центар, већ и као централна тачка за било коју операцију на Кавказу.[22]
