Битка за Стаљинград

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Battle-of-Stalingrad.jpg


Стаљинградска битка (рус. Сталинградская битва, нем. Schlacht von Stalingrad) је била главна прекретница у Другом светском рату,[8] и сматра се најкрвавијом битком у људској историји. Трајала је од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године.[9]

Битку су обележили бруталност и небрига за цивилне жртве са обе стране. Битка се састојала из немачке опсаде јужног руског града Стаљинграда (данашњи Волгоград), битке унутар града, и совјетске контраофанзиве у којој су коначно биле заробљене и уништене немачке и остале снаге Сила осовине око града. Укупни губици у људству се процењују на између 1,5 и 2 милиона.

Силе осовине су изгубиле око четвртине укупног људства на источном фронту и никад се нису опоравиле од овог пораза. То је био њихов први велики пораз у овом рату.[10][11] За Совјете, који су изгубили преко милион војника и цивила за време битке, победа код Стаљинграда је значила почетак ослобођења Совјетског Савеза, и пут ка коначној победи над нацистичком Немачком, 1945. године.
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
stalingrad-1.jpg


Предисторија

Дана 22. јуна 1941. Немачка и њене савезнице, Силе осовине, извршиле су инвазију на Совјетски Савез са 4,3 милиона војника.[12] Њихове трупе су брзо напредовале на фронту од Барнцовог до Црног мора, наносећи тешке поразе Црвеној армији, која је претходно осакаћена Стаљиновим чисткама. Почетком септембра 1941. немачка и финска војска је опсела Лењинград.[13] До октобра 1941. Група армија „југ“ заузела је велики део Украјине са градовима Кијев и Одеса.[14] Група армија „центар“ је за то време заузела Минск, Витебск и Смоленск, и 30. септембра започела напад на Москву („операција Тајфун“). Совјетске снаге су извршиле контранапад великих размера из предграђа руске престонице децембра 1941. Немачка војска, исцрпљена и слабо опремљена за зимско ратовање и са проређеним линијама за снабдевање, одбачена је од 150-250 километара од Москве.[15]

Хитлер је сматрао да нема довољно ресурса за истовремена дејства на свим фронтовима, па је тако 3. јануара 1942. саопштио јапанском посланику Ошими: „Мој циљ ће бити напредовање на јужном фронту. Решио сам, да када се време поправи, нападнем Кавказ. То је најважнији подухват.“ [16] Овакво Хитлерово размишљање није нимало чудно ако се има на уму чињеница да је од 30 милиона тона сирове нафте, колико је 1938. године било извађено у СССР-у, скоро три четвртине потицало из региона око Бакуа, даљих 16 % из севернокавкаских нафтоносних поља око Мајкопа, Грозног и Дагестана, а само једна десетина је била произведена у другим деловима Совјетског Савеза. Очигледно је да се Хитлер спремао за један дуготрајан рат — рат против англо-америчких оружаних снага иза којих су стајали скоро неисцрпни ресурси. Након немачке објаве рата САД 10. децембра 1941, ситуација у сировинама постаје веома важан предмет у стратешкој рачуници Трећег рајха.

Тако је направљен план да немачка војска напредује до петролејских поља уз Каспијско море и стратешки важног града Стаљинград на реци Волги.[17][18] Хитлер је директивом бр. 41 од 5. априла 1942. као стратешки циљ немачке летње офанзиве одредио да се: „коначно уништи остатак постојеће совјетске одбрамбене моћи и да се освоји што више важних ратнопривредних извора енергије... У сваком случају мора се покушати стићи до самог Стаљинграда или га, у најмању руку, ставити под дејство нашег тешког наоружања, тако да буде елиминисан као даљи центар индустрије наоружања и саобраћаја“.

У мају 1942. совјетска војска је покушала да пробије немачке линије код Харкова, али је у томе осујећена (види: Битка код Харкова (1942)).[19] То је био увод у немачко-мађарски контранапад, операцију Плаво. Њоме су Силе осовине намеравале да освоје Вороњеж и устале се на левој обали реке Дон.
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
stalingrad.jpg


Операција Плаво

Армијска група Југ, која је претходно освојила Украјину, одабрана је да продре кроз јужне руске степе на Кавказ и заузме кључна совјетска нафтна поља у Бакуу, Грозном и Мајкопу. Ова летња офанзива са кодним именом Операција Плаво (нем. Fall Blau; енгл. Case Blue), требало је да укључи немачку 6. и 17. армију, и 4. и 7. оклопну армију.

Хитлер је интервенисао у стратешком планирању наредивши да се Армијска група подели на два дела. Армијска група „југ“ (A), под командом Ериха фон Манштајна и Евалда фон Клајста, требало је да настави са напредовањем јужно према Кавказу по плану. Армијска група „југ“ (Б), укључујући Паулусову 6. армију и Хотову 4. оклопна армију, требало је да се креће ка истоку према Волги, и граду Стаљинграду.

Освајање Стаљинграда је за Хитлера било важно из више разлога. То је био велики индустријски град, лоциран на реци Волги, која је била витална транспортна рута између Каспијског мора и северне Русије. Његово заузимање би обезбедило лево крило немачких армија приликом напредовања ка унутрашњости Кавказа. Коначно, чињеница да је град носио име Хитлеровог архи-непријатеља, Јосифа Стаљина, учинила је освајање града добрим идеолошким и пропагандним потезом.
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
stalingrad-before.jpg


Почетак битке

Почетак Операције Плаво планиран је за крај маја 1942. године. Ипак, бројне немачке и румунске јединице које је требало да учествују у акцији биле су заузете опседањем Севастопоља на Кримском полуострву. Одлагања у окончању опсаде померила су и датум почетка Операције Плаво неколико пута, јер Севастопољ није пао до краја јуна. У међувремену је предузета мања акција, уклештења избачених совјетских положаја јужно од Харкова, што је резултирало опкољавањем великих совјетских снага, 22. маја.

Операција је коначно отпочела, кад је Армијска група „југ“ започела свој напад у јужној Русији 28. јуна, 1942. године. Немачка офанзива је добро започела. Совјетске снаге су пружале слаб отпор у широким и празним степама, и почеле су да се повлаче ка истоку и у нереду. Неколико покушаја да се формирају одбрамбене линије је пропало, кад су друге немачке јединице почеле да напредују око њих које су формирале два велика џепа и уништиле их - први североисточно од Харкова, 2. јуна, а други око Милерова у Области Ростов, недељу касније.

Почетно напредовање је било толико успешно - до 3. јула је само 6. армија заробила преко 40.000 совјетских војника - да је Хитлер још једном интервенисао, и донео је злогласну Директиву бр. 45 којом је наредио 4. оклопној армији да се придружи Армијској групи „југ“ (A) на југу.[20] По Хитлеровом виђењу Совјети су већ били потучени. Наредио је да оба сукцесивно надолазећа циља треба истовремено напасти, поделивши оружане снаге на југу Источног фронта. Заправо, 17. армија, 3. румунска армија, као и 1. и 4. оклопна армија сада су биле придружене Групи армија A под командом генерал-фелдмаршала Листа, и требало је да, преко Ростова, освоје Кавказ. Шифровани назив тих операција назван је „Рунолист“ (нем. Edelweiss). Овакав план уопште није предвиђао формирање резерви. Немачки генералштаб је био свестан ризика, али је ћутао - генерал-пуковник фон Паулус такође.

Касније ће му бити пребацивано да је управо он од свих других команданата армија требало да уочи Хитлерово сулудо вођење рата. А заправо је било супротно: он је до детаља био упознат са основама оперативног плана напада на СССР, и знао је како се, са становишта познавања целокупне ситуације, командовало јединицама. Фон Паулус је касније објашњавао да армијски командант нема слободу деловања у спровођењу сопствених одлука које би превазилазиле извршавање повереног задатка. То је била судбоносна процена која ће Немачку коштати десетине хиљада живота.

Велика саобраћајна гужва је уследила када се 6. армија „сударила“ са 4. оклопном на неколико путева који су водили кроз регију, и обе армије су се потпуно зауставиле, у покушају да се рашчисти гужва од хиљада возила. Застој је био запањујуће дуг, и сматра се да је коштао напредовање за најмање једну недељу. Како је напредовање било успорено, Хитлер се предомислио и поново доделио 4. Панцер армији задатак да нападне Стаљинград.

До краја јула, Немци су одбацили Совјете преко реке Дон, поставивши одбрамбене линије уз помоћ својих савезника, италијанских, мађарских и румунских армија. На страни Немаца се борила и усташка 369. пуковнија, такозвана „Хрватска легија“, под командом Виктора Павичића, а потом Марка Месића.[21] Шеста армија је била на само неколико десетина километара од Стаљинграда, а 4. Панцер армија је сада била на јужно од ње, окренувши се поново ка северу да помогне у освајању града.

До овог тренутка совјетским командантима су већ биле јасне немачке намере и у јулу су начињени планови да се започне одбрана Стаљинграда. Фронт око града је оформљен, а послате су и нове трупе, између осталих и резервне јединице које су првобитно биле намењене одбрани Москве од будућих напада Немаца. Генерал (касније Маршал) Андреј Иванович Јеременко постављен је за команданта фронта, док је Жуков пребачен са централног дела руског фронта на северни бок Стањинградског фронта између Дона и Волге за директне контра-нападе против 6. армије. Новоформирана 62. армија под командом Василија Ивановича Чујкова имала је задатак да брани град по сваку цену. Из совјетске перспективе Стаљинград је био важан, не само као индустријски центар, већ и као централна тачка за било коју операцију на Кавказу.[22]
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Битка унутар града

Немци су са скоро 300.000 војника (Армијска група Југ (B)) форсирали реку Дон 20-21. августа и пробили совјетску одбрану код места Вертјачиј, чиме је пут према Стаљинграду постао отворен[23]. Избили су на реку Волгу северно од Стаљинграда. Убрзо је уследило ново напредовање до реке, јужно од и ка самом граду. Совјетске трупе су, повлачећи се у предграђа града на Волги, успоравале немачко напредовање. Померањем борби у град све могуће стратегије немачког Генералштаба су пропале. Далеко на истоку, истурена 6. армија, без довољно покривених бокова, била је увучена у исцрпљујуће борбе за сваку кућу. Класичан пример муњевитог рата, који је имао за циљ просторни обухват, а затим и разбијање непријатеља, није више деловао. Ефективно дејство јуришних бомбардера 4. ваздушне флоте под командом генерал-пуковника фон Рихтхофена (нем. von Richthoven) једва да је било могуће, јер се у убитачној уличној борби из ваздуха нису могле јасно разазнати линије фронта. Тенкови су постајали лака мета за противничку пешадију. Од 1. септембра, 1942, Совјети су могли да снабдевају своје снаге само преко опасних прелаза преко Волге. Снажно немачко ваздушно бомбардовање 23. августа је убило на хиљаде цивила и претворило град у рушевине.[24] Осамдесет процената животног простора у граду је уништено. Совјетска 62. армија је формирала одбрамбене линије између рушевина, са упориштима у кућама и фабрикама.

Борбе у граду биле су жестоке и очајничке. Стаљин је 28. јула Указом бр. 227 наредио стрељање сваког војника који би се повукао. Слоган је био „Ни корак назад!“.[25][26] За време битке, совјетске сигурносне снаге (НКВД) су ухапсиле око 500 и стрељале 278 дезертера. На фронт су вратиле 14.833 војника[27][28]. По другим историчарима, Совјети су током битке стрељали 13.500 својих дезертера, што је једнако саставу целе дивизије.[1]

Немци су се у међувремену трудили да напредују по сваку цену, такође трпећи тешке губитке. Совјетска појачања која су пребацивана преко Волге са источне обале, константно су била под нападом немачке артиљерије и авијације. По статистици, новопридошли совјетски војник који би стигао у град могао је да очекује да ће живети још неколико сати. Огорчене борбе су беснеле за сваку улицу, сваку фабрику, сваку кућу, подрум и степениште. Немци који су ово невиђено градско ратовање назвали „пацовски рат“ (нем. Rattenkrieg), горко су се шалили како су заузели кухињу, али се још увек боре за дневну собу.

Борбе на Мамајев Кургану, истакнутом брду изнад града биле су нарочито крваве, а контрола над њиме је више пута прелазила са једне на другу страну[29]. У једном од контранапада којим је требало да поврате брдо, Совјети су у 13. дивизији од 10.000 људи у једном дану изгубили преко 3.000, а свега 320 војника је преживело ту целу битку.[1] У међувремену, борбе унутар лифта за жито, огромног силоса где су совјетски и немачки војници били толико близу једни других, трајале су недељама. У другом делу града, стамбена зграда коју је бранио совјетски вод 13. гардијске дивизије под командом водника Јакова Павлова претворена је у неосвојиву тврђаву. Зграда, касније названа Павловљева кућа била је изнад трга у центру града. Војници су је окружили минским пољима, поставили митраљеска гнезда на прозорима и пробили зидове у подруму зарад боље комуникације.[1] Немачке снаге су 58 дана безуспешно покушавале да освоје Павловљеву кућу.[30]

Велики допринос у одбрани Стаљинграда дали су руски снајперисти који су вешто бирали најповољније положаје у градским рушевинама са којих су могли да дејствују против непријатеља. Најбољи од свих руских снајпериста, који је до 20. новембра 1942. године убио 224 непријатељска војника, остао је запамћен само по надимку „Зикан“.[1] Најпознатији руски снајпериста, Васили Зајцев о коме је у Холивуду снимљен филм под називом „Непријатељ пред вратима“ (енгл. Enemy at the Gates), за време битке за Стаљинград убио је 149 непријатељских војника [1], мада постоје и други подаци да је у питању и већи број [31][32][33].

Битка за Стаљинград је била од виталног значаја не само за Стаљина, већ и за Хитлера. Совјетска команда је пребацила стратешке резерве Црвене армије из околине Москве на доњи ток Волге, заједно са целокупном расположивом авијацијом која није била ангажована на другим фронтовима. Команданти обе зараћене стране били су под великим стресом: Паулус је имао очни тик док је Чујков добио екцем због чега су му обе руке биле у завојима.

Уместо да јави освајање града, фон Паулус је морао да констатује да његова армија од 260.000 људи које треба снабдевати, располаже заправо пешадијском борбеном моћи од 25.000 војника. Упркос вишеструким захтевима, значајнија појачања није добио. Било му је додељено само пет јуришних пионирских батаљона са по 600 људи, не би ли заузео последње фабрике у идустријској зони. После два дана борби и те јединице су престале да постоје, а фабрике су и даље држали Совјети.

У новембру, након три месеца спорог и крвавог напредовања, Немци су коначно избили на обалу реке пресекавши територију под контролом Црвене армије на два мала џепа која су се леђима ослањала на обалу реке Волге. У том тренутку Немци су контролисали око 80% територије разрушеног града. Положај бранилаца додатно је отежала појава леда на Волги што је привремено онемогућило њихово даље снабдевање. Без обзира на околности, борбе су настављене пуном жестином. Брдо Мамајев Курган је и даље остао главна мета немачких напада и око њега су се водиле жестоке борбе. Браниоци су такође нарочито жесток отпор пружали у фабричкој хали фабрике трактора „Црвени октобар“ у којој су радници за све време трајања борби производили нове и поправљали оштећене тенкове.[1]:109-110
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Совјетски контра-напад код Стаљинграда: Операција „Уран“

За све време опсаде, немачки и румунски команданти су притискали своје главне штабове како би добили појачање за утврђивање линије на Дону. Совјетске снаге су држале неколико тачака на јужној обали реке, и сваки способни командант би их сматрао озбиљном претњом. Крајем октобра и почетком новембра, фон Паулус и његов начелник штаба, генерал-мајор Артур Шмит, све чешће су добијали знаке непосредно предстојеће совјетске контраофанзиве, која би могла да доведе 6. армију у смртну опасност. На оба крила фронта, и код суседних италијанских и румунских армија било је небројено много знакова јаког совјетског борбеног груписања, које би биле у стању да сваког тренутка пробију фронт и код Стањинграда опколе Немце. Због такве ситуације врховна команда 6. армије затражила је да се јалови напади у градском језгру Стаљинграда обуставе, а да се армија повуче на линију река Дон-Чир, с тиме да 14. оклопни корпус буде спреман у резерви. Дана 7. новембра немачко радио-извиђање је јавило драматачну промену совјетских положаја која је указивала на предстојећу велику совјетску офанзиву на оба крила 6. армије. Ипак, Хитлер је био толико фокусиран на сам град да су сви такви извештаји били узалудни. Командант генералштаба Немачке копнене војске OKH, Франц Халдер, изразио је забринутост због Хитлерове опсесије градом, истичући слабост крила немачке војске. Хитлер је средином октобра сменио Халдера, и поставио генерала Курта Цајцлера (нем. Kurt Zeitzler).

Фон Паулус је поводом једног предавања које одржао пред официрским питомцима Народне полиције Демократске Републике Немачке маја 1954. године описао тадашњу ситуацију 6. армије: „Те припреме за напад очигледно су имале за циљ опкољавање 6. армије. Врховна команда је уз сагласност армијског корпуса прослеђивала текуће вести и захтеве претпостављеној Групи армија 'Б'(...) Група армија 'Б' имала је исти састав као и врховна команда 6. армије, али никако није успевала да се наметне код Врховне команде Вермахта. Група армија је у суштини увек преносила исте, повратне одлуке Врховне команде Вермахта: У оквирима познате опште процене совјетских снага Врховна команда Вермахта сматра да не постоји озбиљна опасност од непријатељског напада на донском фронту. Резерве (међу њима 48. оклопни корпус из 3. румунске армије) које се налазе иза делова фронта које држе савезници су довољне. У оваквој ситуацији се напад за одузимање осталих делова Стаљинграда мора довести до краја, да би се жариште уклонило. Против совјетских правца кретања биће ангажована Луфтвафе, чим се утврди да је тај простор попуњен трупама“.

Како су борбе у граду настављене током јесени, совјетски генерал Георгиј Жуков, који је командовао стратешким планирањем у стаљинградској области, започео је да концентрише масовне совјетске снаге у степама северно и јужно од града. Северно крило нападачке војске било је посебно рањиво, јер су га браниле румунске јединице које су имале слабу опрему и низак морал.[34] Жуковљев план је био да задржи немачке снаге у борбама у граду, а онда да се пробије кроз растегнуте и слабо брањене бокове немачке војске, и да их опколи унутар Стаљинграда. Ова операција је имала кодно име „Уран“.
Дана 19. новембра, 1942. године Црвена армија је започела операцију „Уран“.[35] Нападачке снаге под командом генерала Николаја Ватутина су се састојале из три комплетне армије, 1. гардијске, 5. тенковске и 21. армије, укључујући укупно 18 пешадијских дивизија, осам тенковских бригада, две моторизоване бригаде, шест коњичких дивизија и једну антитенковску бригаду. То у бројкама отприлике гласи овако: 900 фабрички нових тенкова Т-34, 13.500 артиљеријских оруђа и минобацача, 1.250 ракетних бацача типа каћуша и 1.100 противавионских топова. Ваздушне снаге су обухватале више од 1.000 авиона. За благовремени транспорт резерви Совјети су изградили додатних 6 железничких пруга дуплог колосека укупне дужине од око 1.100 километара, поправљено је 1.958 километара железничких пруга и 293 моста. Само ка правцу Стаљинграда је било допремљено 142.000 вагона са трупама и материјалом. Румуни су сазнали за припреме за напад, тражили су појачања, али су били одбијени. Бројчано надјачана, и слабо опремљена 3. румунска армија, која је држала северно крило 6. немачкој армији здробљена је после једног невероватног дана тешке одбране.[35] Снег је тако густо падао да 4. ваздушна армија данима није могла да дејствује. Толико хваљена резерва, немачки 48. оклопни корпус, био је заправо у веома лошем стању: 22. оклопна дивизија је на располагању имала само 42 тенка, 14. оклопна дивизија је требало да се бори без својих пешадијских пукова, а румунска 1. оклопна дивизија, једноставно речено, није уопште била за борбу.

У немачким биоскопима је 19. новембра почео да се приказује снимак немачких филмских новости, издање 637/42. У филмском сижеу о борбама у Стаљинграду је стајало: „Некадашња метропола на Волги, осим малобројних квартова, отета је непријатељу. Немачки Вермахт се налази на Волги“.

Дана 20. новембра, друга совјетска офанзива започела је јужно од Стаљинграда, против позиција које је држала 4. румунска армија (додељена 4. панцер армији) и чија одбрана је била разбијена готово тренутно.[35] Совјетске снаге су журиле ка западу у маневру уклештења, и среле су се близу града Калача два дана касније, 22. новембра, затворивши прстен око Стаљинграда.[35] Цела 6. армија, већина дивизија 4. панцер армије, и остаци 3. и 4. румунске армије су били у обручу.[35] У обручу је остало 230.000 немачких и румунских војника[36], и 369. пуковнија хрватске пешадије[21]. Ту се затекло око 10.000 цивила[37] и хиљаде совјетских бораца које су до тада заробили Немци. Нису сви немачки војници заробљени, око 50.000 је остало изван џепа.

Тог дана око 14:45 часова Фон Паулус је потчињеним корпусима упутио следеће армијско наређење: „Армија обуставља све досадашње нападе у Стаљинграду и држи положаје. Иза њеног западног крила ће се довести снаге да би тамо најпре поставили одбрамбени фронт. Предвиђени су каснији напади са тог фронта“. Без увијања, оваква директива представља укопавање као и то да су Фон Паулус и Шмит већ знали судбину 6. армије, два дана пре но што ће тенковске претходнице код Калача затворити обруч.
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Обично се за пробој фронта и опкољавање 6. армије у Стаљинграду оптужују веома лоше опремљене и слабо мотивисане румунске, мађарске и италијанске трупе, али се заборавља да се не би одупрле ни одморне, спремне и добро опремљене немачке елитне јединице против свега оног што се обрушило на те положаје тих новембарских дана 1942. године.

Пре но што је копија и стигла до свих немачких биоскопа ситуација на фронту између Волге и Дона се алармантно променила. Фон Паулус је морао да јави немачкој Врховној команди: „Јаке совјетске снаге у нападу против западне суседне армије са обе стране Клетскаје и Блинофа су оствариле дубоке продоре (...). Мора се рачунати са тим да ће Совјети настојати да прошире своје продоре, посебно са оклопним јединицама. Неизвесно је да ли су румунске снаге у стању да пруже јачи отпор.“ Одговор Врховне команде Вермахта је одмах уследио: „У сваком случају, 6. армија мора држати Стаљинград и садашњи положај. Мере против непријатељског пробоја су већ предузете.“

Хитлер је у јавном говору 30. септембра изјавио да немачка армија никад неће напустити град. Када су разматрали шта чинити у вези са овим проблемом, армијски команданти су били за тренутан пробој на нове линије, западно од Дона. Херман Геринг је уместо овога тврдио да Луфтвафе може да снабде 6. армију ваздушним мостом. Ово би дозволило Немцима у граду да наставе са борбом, док се не окупе појачања - план који је годину дана раније успешно коришћен на знатно мањем нивоу, са армијским корпусом, не са целом армијом. Уз то, немачка шеста армија је била највећа јединица овог типа на свету, скоро двоструко већа од регуларне армије, а у џепу је био заробљен и корпус четврте Панцер армије. Ипак, свима је било јасно да је ово немогуће: капацитет носивости Луфтвафеа после битке за Крит никада није опорављен, и 300 тона које би они могли дневно да допреме би било знатно мање од 1.600-2.600 тона колико су износиле потребе војске у обручу.[38] Ипак, тврдња кад је једном исказана, више није могла бити повучена, и Хитлер је подржао Герингов план, и поновио своје наређење да „нема предаје“ својим заробљеним армијама.
Мисија снабдевања је пропала готово одмах. Тешко зимско време и јака совјетска противваздушна одбрана учинила је одржавање ваздушног моста готово немогућим. Мање од 10 посто од потребних намирница могло је бити испоручено, испорука је износила свега око 100 тона дневно.[38] Транспортни авиони који би стигли на одредиште евакуисали су болесне и рањене, када би полетали из опседнуте енклаве. Шеста армија је полако умирала од глади, а касније током битке, пилоти су били шокирани стањем војника задужених за истовар хране, који су били сувише уморни и гладни да би помогли при истовару.

Совјетске снаге су у међувремену могле да консолидују своје положаје око Стаљинграда, и жестоке борбе за сужавање џепова су отпочеле. Напад немачке борбене групе формиране да помогне заробљеним армијама са југа, Операција Винтергевитер („Зимска олуја“) је успешно одбијен у децембру. Обруч око Стаљинграда је остао непробијен. У исто време је наступио удар оштре руске зиме. Волга се замрзла, олакшавајући Совјетима снабдевање снага унутар града. Заробљени немачки војници су убрзано остајали без горива за грејање и медицинских залиха, и хиљаде њих су почели да умиру од промрзлина, слабе исхране и болести.

У децембру су Совјети започели другу офанзиву, Операцију Сатурн, покушавајући да се пробију кроз италијанску армију на Дону, армијску групу Дон и Армијску групу А и заузму Ростов.[39] Ипак, убрзо смањени су циљеви и операција је преименована у „Мали Сатурн“.[39] Намера им је била да заробе остатак Армијске групе Дон на Кавказу, што би била потпуна катастрофа за Немце. Совјети су разбили отпор 8. италијанске и 3. румунске армије и контантно напредовали од Стањинграда на југозапад.[39] Тиме су Руси угрозили опстанак целог немачког јужног фронта, а и приближили се местима одакле су Немци ваздушно снабдевали 6. армију у обручу.[39] Немци су, ипак, поставили „мобилну одбрану“ у којој су мале јединице држале градове, док оклопне јединице не би пристигле да помогну. Иако Совјети нису успели да приђу Ростову, борбе су ипак приморале фон Манштајна да извуче своје снаге са Кавказа и да поново стабилизује линију фронта на неких 250 километара од града, што је значило да је 6. армија дефинитивно остављена на милост и немилост. Ово није речено немачким трупама у Стаљинграду, које су и даље веровале да су појачања на путу. Неки од Паулусових официра су тражили од њега да прекрши Хитлерова наређења, и покуша пробој из Стаљинграда. Паулус је био посвећен војник, и помисао на непоштовање наређења му се гадила.
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Крај битке

Ускоро су се опкољени Немци повукли из предграђа Стаљинграда у сам град. Губитак два аеродрома код Питомника (16. јануара)[39] и Гурмака (25. јануара)[40] значио је пропаст Геринговог ваздушног моста и крај добављању намирница и евакуацији рањених. Немци су сада дословно умирали од глади, и почело је да им недостаје муниције. Упркос свему, наставили су са тврдоглавим отпором, делом јер су веровали да ће Совјети да стрељају оне који се предају, што се касније испоставило као тачно. Совјети су на почетку били изненађени бројем немачких војника које су опколили, и морали су да ојачају своје снаге на обручу да би заузели територију. Поново су почеле крваве градске борбе у Стаљинграду, али овај пут су Немци били притиснути на обале Волге, одсечени, без хране и муниције под целодневним совјетским артиљеријским, ваздушним, поморским и копненим нападом.
Дана 8. јануара 1943. године Црвена армија је понудила прилично часне услове капитулације немачким снагама опкољеним у рушевинама Стаљинграда:

Врховном команданту немачке 6. армије генерал-пуковнику Паулусу или његовом заменику и свим официрима и војницима опкољених немачких снага пред Стаљинградом:

Немачка 6. армија, јединице 4. оклопне армије и јединице које су њима додељење као појачање, од 23. новембра 1942. године сасвим су опкољене. Трупе Црвене армије затвориле су 6. армију и јединице 4. оклопне армије чврстим обручем. Наде у спас ваших трупа, офанзивом немачке војске с југа и југозапада, нису се испуниле. Немачке трупе које су вам кренуле у помоћ разбиле су јединице Црвене армије а остаци тих трупа повлаче се према Ростову. Немачке транспортне ваздушне снаге, које су вам достављале смањене оброке живежних намирница, муницију и погонско гориво, биле су због успешног и брзог напредовања Црвене армије присиљене да мењају узлетишта и из све веће удаљености долећу на подручје опкољених трупа. Уз то је совјетско ваздухопловство нанело немачким транспортним ваздушним снагама тешке губитке у авионима и посадама. Њихова помоћ опкољеним трупама постаје нестварна. Положај ваших опкољених снага је тежак. Оне трпе од глади, болести и хладноће. Сурова руска зима тек је почела. Јаки мразеви, ледени ветрови и мећаве тек предстоје, а ваши војници нису опремљени зимском одећом и налазе се у тешким здравственим приликама.

Ви као командант, а и сви официри опкољених трупа, потпуно сте свесни да немате никакве реалне могућности да се пробијете из окружења. Ваш положај је безнадежан, а сваки даљи отпор бесмислен. Да би се избегло непотребно проливање крви, предлажемо вам ове услове за капитулацију:

1. Све опкољење снаге, са вама и вашим штабом на челу, обустављају отпор;
2. Организовано ћете нам предати све припаднике оружаних снага, оружје, комплетну ратну опрему, и то неоштећену.

Сви припадници оружаних снага задржаће војничку униформу, ознаке чина и одликовања, лично власништво и вредне предмете, а виши официри и сабљу. Свим официрима, подофицирима и војницима биће одмах осигурана нормална исхрана. Свим рањеницима, болесницима и промрзлима биће пружена лекарска помоћ. Очекује се да ће ваш одговор бити предат писмено 9. јануара 1943. године у 10:00 часова, по московском времену, преко заступника, кога ћете лично именовати, а који ће се довести у аутомобилу са белом заставом путем код раскрснице Конија, станица Котлубањ. Вашег ће заступника примити совјетски опуномоћени команданти у округу „Б“, 0,5 километара југоисточно од раскрснице 564, дана 9. јануара у 10:00 часова. Ако одбијете наш предлог да положите оружје, упозоравамо вас да ће трупе Црвене армије и совјетског ваздухопловства бити присиљене да приступе уништењу опкољених немачких снага, али за њихово уништење сносићете одговорност сами.



— Заступник главног штаба Врховне команде Црвене армије генерал-пуковник артиљерије Воронов,
Главнокомандујући трупа Донског фронта генерал-пуковник Рокосовски.[41]
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Хитлер је 30. јануара 1943. унапредио Паулуса у чин Генералфелдмаршала. Како ниједан немачки официр овог ранга никада није жив заробљен, Хитлер је претпоставио да ће Паулус наставити да се бори, или одузети себи живот. Било како било, када су совјетски војници пришли Паулусовом штабу, он се предао. Остатак немачких снага у Стаљинграду се предао 2. фебруара 1943 — 91.000 уморних и гладних Немаца је заробљено.[42] На радост совјетских снага, и ужас Рајха, у заробљеништво су пала и 22 генерала.

Дана 2. фебруара 1943. у 12:35 часова у штаб Групе армија „Дон“ приспела је радио-порука: „Облачност на висини од 5000 метара. Видљивост 12 километара, чисто небо, појединачни мали облаци, температура минус 31°, над Стаљинградом магла и црвена испарења. Метеоролошка станица се одјављује. Поздрав Домовини!“ Ова порука је била последња упућена из опкољених развалина Стаљинграда.

Немачкој јавности није званично речено ништа о катастрофи до 3. фебруара 1943. Ипак, већ недељама пре објављивања престали су да се појављују позитивни извештаји о бици у немачкој пропаганди. Иако ово није био први велики неуспех немачке војске, пораз код Стаљинграда је био до тада немерљиво највећи. Дана 18. фебруара, министар пропаганде Јозеф Гебелс одржао је свој чувени говор у палати спортова у Берлину охрабрујући Немце да прихвате тотални рат који би захтевао све ресурсе и напоре целог становништва.
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Последице

Још док је трајала Битка за Стаљинград, средином јануара 1943, Црвена армија је повела нову велику офанзиву против Немаца и њихових савезника између река Дон и Северни Доњец, која је у марту кулминирала у бици код Харкова. У исто време немачке војске се повлаче са Кавказа, али задржавају Новоросијск и Таманско полуострво. Тако се девет месеци од почетка немачке офанзиве линија фронта вратила на положаје од претходног лета[43][44] Совјетска армија није успела да одсече пут за отступање група армија „А“ са Кавказа, у великој мери захваљујући јаком отпору Фон Паулуса у Стаљинграду.[45]

У званичној историографији СССР Стаљинградска битка се назива „највећом битком Другог светског рата“ која је одлучујуће утицала на његов даљи развој.[46] У новије доба руски и западни историчари не сматрају сукоб на Волги као прекретницу рата, већ предност дају Курској битки у којој је Црвена армија зауставила напредовање Вермахта јула 1943.[47] Значај битке код Стаљинграда уважавају и западни историчари. Енглески војни историчар Џон Фулер сматра да је Фон Паулус трајно препустио Совјетима стратешку иницијативу, без обзира на њихов пораз код Харкова у пролеће 1943.[48] За другог британског истраживача, Бејсила Харта, окршај код Стаљинграда представља прекретницу у војним дејствима у Русији, и са поразом немачко-италијанске војске у Северној Африци (види: Друга битка код Ел Аламејна) и победом америчке флоте над јапанском на Тихом океану 1942-1943. (види: Битка код Мидвеја), повела је рат ка свом коначном исходу[49].

Како је сведочио немачки генерал Курт фон Типелскирх, обе стране у сукобу су трпеле велике губитке, при чему су Немци превидели огромне резерве људске силе СССР. Осим тога, нацистичка Немачка је изгубила много бојне технике, извора горива и престижа код својих савезника.[50] У етапи совјетске контраофанзиве (од 19. ноембра 1942) Немачка је изгубила око 2 000 тенковских и јуришних топова, близу 3 000 ловачких авиона, бомбардера и транспортних авиона и преко 10 000 артиљеријских оруђа и минобацача[51], насупрот губицима совјетске армије од 4 341 тенкова и 2 769 авиона[52]. Немачка војна индустрија није могла да надокнади овако велике губитке. Током 1943. Немачка је морала да одвоји значајне материјалне и људске ресурсе за борбе на другим фронтовима. Као резултат ових фактора, у предвечерје Битке код Курска, Црвена армија је имала значајну предност над Вермахтом у људству и техници.[53]
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Биланс жртава

По било ком мерилу Стаљинградска битка је била једна од најкрвавијих, а можда и највећа појединачна битка у људској историји. Беснела је 200 дана, почев од 17. јула 1942. године[54].

У историјским публикацијама појављују се различити подаци о броју жртава зараћених страна.

Црвена армија тврди да је у овој бици имала 1 129 619 жртава. Од њих, 478 741 се сматрају неповратним губицима (убијени у борби, умрли од рана и болести, нестали и заробљени), док су 650 878 рањени, оболели или смрзнути[6][7][55]. У овим бројкама се не рачунају цивилне жртве, чији број није тачно познат. Пре рата број становника Стаљинграда је био близу пола милиона, а непосредно пред битку је увећан за десетине хиљада украјинских избеглица. Уследила је делимична евакуација града (100 000 људи до августа 1942). На крају ратних дејстава у граду је остало 32 000 цивила[56].

Историчари су проценили губитке Сила осовине у Бици за Стаљинград на 850 000[55] – 1 000 000 (мртви, рањени, заробљени) међу свим родовима Вермахта и његових савезника. По државама порекла, то су: 585 000 Немаца, 110 000 Италијана, 160 000 Румуна, 143 000 Мађара[57]. У широј области Стаљинграда погинуло је, рањено или заробљено 1 500 000[58][54][59] агресора, под претпоставком да је укупан број немачких војника и војника њихових савезника на источном фронту новембра 1942. био 6,2 милиона.[60] Око 50 000 руских добровољаца који су сарађивали са немачком армијом су убијени или заробљени[61][62].

Око 40.000 немачких и војника Сила осовине је умрло само за време првих 100 дана битке 1942. године. Више од 100.000 Румуна, и 87.000 Италијана изгинуло је када су Совјети започели контраофанзиву. После тога, око 250.000 хиљада Немаца и десетине хиљада Румуна и заробљених Руса је остало унутар обруча. Од њих, неких 30.000 рањеника је авионима избављено из обруча; око 150.000 Немаца у обручу је погинуло или умрло од хладноће, глади и рана.[42] На хиљаде је погинуло у покушају да помогне 6. армији.
[уреди] Заробљеници

Код Стаљинграда је заробљено 91 000 немачких војника[42] (по другим подацима – 120 000[63]). Од њих је само 6.000 преживело заробљеништво и вратило се кући[64][65]. Већ ослабљени болешћу, глађу и недостатком медицинске неге док су били у опсади, немачки заробљеници су послати у радне логоре по целом Совјетском Савезу, где је већина од њих умрла од претераног рада и слабе исхране. Њих 27.000 умрло је у првих неколико недеља по заробљавању[66]. Неколицина виших официра је одведена у Москву где су коришћени у пропагандне сврхе. Неки, укључујући Фон Паулуса, потписали су антихитлеровске изјаве у сврху њиховог објављивања немачким војницима. Генерал Валтер фон Зајдлиц Курцбах је понудио да оформи антихитлеровску армију од преживелих из Стаљинграда, али Совјети нису прихватили ову понуду. Тек се 1955. године неколицина преживелих заробљеника вратила у отаџбину.
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Послератна историја

Због хероизма совјетских бранилаца Стаљинграда, граду је 1945. додељена титула Град херој. После рата, током шездесетих година, на брду Мамајев Курган подигнут је меморијални комплекс и колосални споменик висок 85 метара под именом „Домовина-мајка зове“ (рус. Родина-мать зовёт!).[67] Меморијални комплекс обухвата срушене зидове, намерно остављене у стању затеченом после битке. Ту могу да се посете житни силос и Павловљева кућа, стамбена зграда чији су браниоци издржали два месеца док нису стигла појачања. И данас могу да се виде кости и зарђали метал на Мамајев Кургану, симболу, како људске патње током битке, тако и успешног иако скупо плаћеног отпора немачкој инвазији.

Rodina_mat_zovet.jpg
 

Arlington Road

Iskusan
Banovan
Poruka
6.497
U bici za Staljingrad je ucestvovala 369. iz ndh-a gde su opasno pukli,a njihova grobnica je postala fabrika traktora Krasny Oktyabr (crveni oktobar) gde su vodili borbe sa Crvenom Armijom koja ih je sahranila. Kaze autor knjige da je hrvatska 369.bila najlosija na istocnom frontu.
SS Hitler's foreigen divisions - foreign volunteers in the waffen-ss 1940-1945, Chris Bishop str 101. Debacle at Stalingrad
 

gost 102443

Buduća legenda
Poruka
31.187

Ovaj stavio pesmu jedinice sastavljene od folksdojčera, koja je počinila grozne zločine na području NIkšića, gde su ubili, zaklali, mučili do smrti i spalili žive 121 osobu, većinom žena, 29 dece i 30 staraca od 60 do 92 godine. Nekoliko sela je opljačkano i spaljeno.

Dr. Dušan Nedeljković, Jugoslavenska državna komisija, Dokument D-940.

Takođe je učestvovala u ubijanju Jevreja u Splitu.
Streljano je 24 civila u Sinju, kao odmazda za jednog ubijenog nemačkog "vojnika".
U dlamtinskim selima Otok, Cornji, Ruda, i Dolac Delnji streljali su 834 civila kao odmazdu za napad na konvoj.
Samo neonaci đubre može da glorifikuje ovakvu "diviziju" zločinaca.
 

Lautner

Veoma poznat
Banovan
Poruka
10.741
Ovaj stavio pesmu jedinice sastavljene od folksdojčera, koja je počinila grozne zločine na području NIkšića, gde su ubili, zaklali, mučili do smrti i spalili žive 121 osobu, većinom žena, 29 dece i 30 staraca od 60 do 92 godine. Nekoliko sela je opljačkano i spaljeno.

Dr. Dušan Nedeljković, Jugoslavenska državna komisija, Dokument D-940.

Takođe je učestvovala u ubijanju Jevreja u Splitu.
Streljano je 24 civila u Sinju, kao odmazda za jednog ubijenog nemačkog "vojnika".
U dlamtinskim selima Otok, Cornji, Ruda, i Dolac Delnji streljali su 834 civila kao odmazdu za napad na konvoj.
Samo neonaci đubre može da glorifikuje ovakvu "diviziju" zločinaca.

У рату као што је био овај,свака дивизија је дивизија ,,злочинаца,,. И овај марш нема везе са дивизијом ,,Принц Ојген,, ваљда ниси толико заглупео?
 

ljuta_mamba

Iskusan
Poruka
6.763
Ovaj stavio pesmu jedinice sastavljene od folksdojčera, koja je počinila grozne zločine na području NIkšića, gde su ubili, zaklali, mučili do smrti i spalili žive 121 osobu, većinom žena, 29 dece i 30 staraca od 60 do 92 godine. Nekoliko sela je opljačkano i spaljeno.

Dr. Dušan Nedeljković, Jugoslavenska državna komisija, Dokument D-940.

Takođe je učestvovala u ubijanju Jevreja u Splitu.
Streljano je 24 civila u Sinju, kao odmazda za jednog ubijenog nemačkog "vojnika".
U dlamtinskim selima Otok, Cornji, Ruda, i Dolac Delnji streljali su 834 civila kao odmazdu za napad na konvoj.
Samo neonaci đubre može da glorifikuje ovakvu "diviziju" zločinaca.

knja knja
samo bre kukate...a volite da se bijete i da bijete...a kad popijete...onda kukanje narednih 100 god

znas ti onu corbinu...kad dobijem batine nisam kukao....

znas koliko ste vi civila pobili po vojvodini...pa jesi cuo mene nekada da kukam
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
knja knja
samo bre kukate...a volite da se bijete i da bijete...a kad popijete...onda kukanje narednih 100 god

znas ti onu corbinu...kad dobijem batine nisam kukao....

znas koliko ste vi civila pobili po vojvodini...pa jesi cuo mene nekada da kukam

Nemci su sistematski ubijali i palili, sto se mene tice malo su platili za to sto su ucinili.
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.