Bitka sa osecanjima

[looodica]

Koracajuci kroz zivot, susrecemo se sa raznim osecanjima.
Oni su deo nas i koliko god teshki bili nosimo se sa njima.
Svako na svoj nacin.

Najteza je dushevna bol.
I teshko se savladjuje.

Kad tuga nas okuje, postoji lek na neki nacin i svi imamo, svoje metode u borbi protiv nje.
Bol, kazu leci vreme ili bar ublazuje.
Nemoc,sa njom ne znam da se borim.


Koji je po vama najtezi osecaj tuga, bol ili nemoc?
Kako se kroz zivot borite, sa ovim osecanjima, koja uglavnom dolaze nenajavljena i zajedno?

 

[mmaher]

nemoc je definitivno najgora...
i to samo zato shto je mozhesh da delash...
shto se tiche tuge,ne pijem od tuge nego od jutra!
(to je samo predlog kako prevazici to osecanje)
a inache,kad naidje takav period,talas...kako god,valja se sachuvati...
strpljen,spasen!

 

[Џорџи]

Od svega samo nek mi je keva ziva i zdrava za ostalo cu lako..neke poteskoce koje sam ranije imao sad mi smesno deluju..a tad su bile teske..realno mozda i preuvelicane pod pritiskom nemoci..ne treba glavom kroz zid kad se to shvati lakse je..iskustvo nas cini predostroznijim da ne pravimo greske i da ucimo na prethodnim

 

[Menora]

pisala sam negde, cini mi se, bol se resava suocavanjem sa istom.

Gadno je ali jedino ispravno resenje.

 

[bickle]

Koji je po vama najtezi osecaj tuga, bol ili nemoc?

praznina

 

[naterasi]

ja se cesto bijem sa osecanjima i to je strahobalno

 

[NeDoDiri]

Borba sa osjećajima je uvijek teška i sva naša stremljenja su nekako usmjerena da to prevaziđemo,da pustimo da to um riješi jer s njim smo najbezbjedniji..
Nisam sigurna da vrijeme liječi bol,prije mislim da mu samo da neki drugi oblik i boju,da se sa njim vremenom naučimo živjeti..
Najteži osjećaj je nemoć....ništa se sa tim ne može mjeriti..kad vidite da neko vaš umire pred vašim očima,da kopni i nestaje..kad gledate u oči osobe koju volite i one od vas traže da pomognete..a vi joj ne možete pomoći..

 

[dobra predskazanja]

sto bi se borili, ako stoje na putu. samo se puste da prodju svojim putem.

 

[gost 198065]

Tugu pustim da me smlati. S tugom ko u onoj poslovičnoj: ako ih (ju) ne možeš pobediti, ti im (joj) se pridruži.

Zvuči blesavo, ali potom me glava više ne boli. Metaforički govoreći.

Na prvo čitanje, pomislila sam da je najgora nemoć. Nemoć tela, usled (kakve god) bolesti, ali i prosta, klot nemoć pred ovim i ovakovim svetom. Gadna mi je jer je - ma kakvog porekla i povoda bila - ne trpim nikako, a ne trpim je zato što nisam od onih hladnokožnih, reptilskih invalida a nisam jedna od njih zato što...

Zato što me dovodi do trećeg od tvojih upita, a to je bol.

Kod mene je bol povezan s nemoći, zato što me sakati; i još uže s besom; zato što je moja prirodna reakcija na doživljen bol - šaka u zube. Možda me mogu saterati u brlog da, pobeđena, ližem rane; ali čak me ni u toj krajnjoj mizeriji nije naročito pametno dirati. Možda naročito ne onda.

Tako je ispalo da najteže podnosim svoj bes.


Kako bes nije emocija, onda ništa.

 

[cecakockica]

praznina

zasto ?ili za kim patis?

 

[Jennifer Jennin]

Koracajuci kroz zivot, susrecemo se sa raznim osecanjima.
Oni su deo nas i koliko god teshki bili nosimo se sa njima.
Svako na svoj nacin.

Najteza je dushevna bol.
I teshko se savladjuje.

Kad tuga nas okuje, postoji lek na neki nacin i svi imamo, svoje metode u borbi protiv nje.
Bol, kazu leci vreme ili bar ublazuje.
Nemoc,sa njom ne znam da se borim.


Koji je po vama najtezi osecaj tuga, bol ili nemoc?
Kako se kroz zivot borite, sa ovim osecanjima, koja uglavnom dolaze nenajavljena i zajedno?

NAUČILA SAM: samo razlog dovoljno jak da te održi će ti pomoći
npr. ako imaš djecu...ne treba ti bolji razlog da izdržiš SVE

 

[bezibre!]

mi ljudi smo kameleoni
jako lako se stopimo sa situacijom
uživimo se i prihvatimo je kao neminovnu, stalnu, nepromenjivu i generalnu
tako i sa emocijama, uglavnom, prepuštamo im se u potpunosti
i okupiraju čitav naš nervni sistem i ne daju prostora za dolazak drugih bar na neko vreme
ko kad si zaljubljen pa se prepuštaš tom naletu srotonina ne razmišljajući ni o kakvim objektivnim okolnostima i problemimama, bar bi tako trebalo
e kad naiđu izazivači loših hormona isto tako se saživimo u toj patnji do granice šunda
zato treba sačuvati u sebi delić svesti o promenjivosti stanja
da je zapravo vrlo lako napumpati se dobrim a izbaciti loše
ali ne mi im se prepustimo, saživimo, često i više nego što je potrebno
okej je sanirati povredu, prebolovati ili pomiriti se sa činjenicom da nemaš apsolutnu moć
što je kraći taj period prihvatanja i što pre izvučeš lek iz sebe, a čovek za većinu bolesti, naročito psihololoških, lek krije u sebi
biće ti lakše
mehanizi jesu različiti i složeni ali moraš sam da ih pronađeš da bi verovao u njih i da bi delovali
dovoljno je zapitati se, ako već sam organizam te ne natera, neki deo psihe ili neki spoljašnji faktor to neka učini
imam li potrebu da se tako osećam? imam li želju? šta činim sebi gledajući u zid i ne tražeću drugi put i ne pokušavajući da ga preskočim, kome koristi prepuštanje bolu i patnji? vidiš brzo da ništa od toga nema smisla. ne možeš da popraviš štetu, ne koristiš sebi, mračiš celo svoje okruženje i prosto truliš
nemoć nad nekim soljašnjim stavrima ne isključuju unutrašnju moć
uvek možeš sebe da podigneš, vratiš energiju a onda da je usmeriš na konstruktivne stavri

 

[ranjeni Zoro]

to da je duševna bol najveća - ne znamo
Čime se meri bol? Grimasom na licu? Jaukom? Vriskom? Lelekom? ili parališućom tišinom..samoubistvom

Tuga uvek počiva na egu.
Bol je fizika.
Nemoć je takođe ego.

 

[mekflaj]

najgore osećanje je strah.
tačnije anksioznost. strepiš, iščekuješ, uznemiren si, boriš se protiv samog sebe, teško funkcionišeš.... sva ostala osećanja se vrte oko straha.
strah je centralna stvar, kako lične psihičke organizacije tako i društava, civilizacija, sve počiva na strahu.... strah je svugde....... a medikamente za njega nam moćnici koji vladaju namerno ne daju jer strah tera ljude da poštuju pravila, lepo se ponašaju i budu korisni članovi društva.......

 

[Бездомни]

Koji je po vama najtezi osecaj tuga, bol ili nemoc?
Kako se kroz zivot borite, sa ovim osecanjima, koja uglavnom dolaze nenajavljena i zajedno?

Тугу веома волим зато што је врло стваралачка; али туга није доступна свакоме и увијек. Туге се мора човјек удостојити, иначе је то обична чамотиња. Само чистог срца се може истински туговати.

Тјелесни бол достиже незамисливе степене, мада постоје начини удаљења. Нерадо га се сјећам и сматрао сам га најгорим док је трајао; чим је прошао, помислио сам Богу хвала, и није било тако страшно. Бол је, мислим, једини отпоран на катарзу, тј. може са сагледати само док се осјећа.

Најгора је немоћ, а још горе је прихватање немоћи, ма како збуњујуће звучило.

 

[RHCP]

Koracajuci kroz zivot, susrecemo se sa raznim osecanjima.
Oni su deo nas i koliko god teshki bili nosimo se sa njima.
Svako na svoj nacin.

Najteza je dushevna bol.
I teshko se savladjuje.

Kad tuga nas okuje, postoji lek na neki nacin i svi imamo, svoje metode u borbi protiv nje.
Bol, kazu leci vreme ili bar ublazuje.
Nemoc,sa njom ne znam da se borim.


Koji je po vama najtezi osecaj tuga, bol ili nemoc?
Kako se kroz zivot borite, sa ovim osecanjima, koja uglavnom dolaze nenajavljena i zajedno?

Smanjim malo nafuranost i znam da može i gore od toga što se meni dešava. Borim se tako što smanjim prioritet tome što me "ubija", jedno podne istrošim da sam sebi isperem mozak i izlažem se.
Pustim neku optimističnu muziku i ne treba mi ništa više.
Sve u svemu, zavisi o čemu se radi. Podijeli sa nama tvoj slučaj ili bar pošalji na pm, ali ovo je forum pa može svašta da se piše bez posledica.

 

[LeNatasha]

Odvališ se od života pićem, istrtljaš najbližoj osobi sve što te muči, sutra se praviš lud kad te pitaju nešto, a iz sebe si izbacio sve i briga te što sad svi misle da nisi normalan, tebi je lakše.
Šalim se, pa ne znam, ne sećam se, valjda prođe vremenom sve ili suočavanjem sa problemom zbog kog si u takvom stanju.

Kod mene je drugačija situacija, uopšte ne osećam ništa i nije to ono depresivno stanje kad ti je od svega muka i to, meni je dobro, sve je isto kao i pre, izlazim, družim se, zabavljam se, uzbuđuju me neke stvari, nasmejavaju, sviđaju mi se, lepo mi je, ali iz toga ne proističu nikakva osećanja. Na neki način imam osećaj (ha, ironija) da sva osećanja nekako filtriram i protumačim u glavi, odreagujem kako bih inače odreagovala zbog njih, ali ni jedno me ne "pogodi u srce", da se tako izrazim. Sve ostane na toj reakciji, a ništa na osećanju.
I super je meni, ne bi mi smetalo da ostane tako, samo čisto da pitam ako je neko upućen, da li bi moglo to da bude simptom nečeg lošeg zapravo? Nešto sam naišla na pojam "anestezija osećanja" kad sam guglala o tome, pa ako neko zna nešto više o tome i ne mrzi ga da mi objasni bila bih mu zahvalna.

 

[Night Nurse]

Koracajuci kroz zivot, susrecemo se sa raznim osecanjima.
Oni su deo nas i koliko god teshki bili nosimo se sa njima.
Svako na svoj nacin.

Najteza je dushevna bol.
I teshko se savladjuje.

Kad tuga nas okuje, postoji lek na neki nacin i svi imamo, svoje metode u borbi protiv nje.
Bol, kazu leci vreme ili bar ublazuje.
Nemoc,sa njom ne znam da se borim.


Koji je po vama najtezi osecaj tuga, bol ili nemoc?
Kako se kroz zivot borite, sa ovim osecanjima, koja uglavnom dolaze nenajavljena i zajedno?

Najteža mi je svakako nemoć,u bilo kom obliku,i psihička i fizička.Više puta sam se suočavala sa njom i svaki put sam mislila da ću poludeti,najgori osećaj.Boli je vremenom sve manje,to je,valjda,neki prirodni tok stvari.Postoje osobe,na primer,koje ceo život nose neku tugu,a ne znaju ni same zašto,ili i ne postoji neki pravi razlog,a postoje i one koje gotovo svaki problem i svaku tešku situaciju mogu izneti sa osmehom.Mislim da se to može naučiti.Kroz život idem onako kako znam i kako mi osećanja nalažu.Kad krenu navale tuge,bola,nemoći,ili sve zajedno,prosto pustim da odbolujem,dam sebi vremena,a onda obrišem suze i nastavljam dalje.Jedino se tako može preživeti-kad padnem,ustanem.

 

[gost 300056]

Nemoc je najgora , jer znaci da ne mozes nista da promenis.
Ja vec neko vreme ne osecam apsolutno nista , prema svemu sam nekako ravnodusan, uvek imam neki racionalan razlog (makar za mene), da je to normalno i ispravno.

 

[dobra predskazanja]

Koracajuci kroz zivot, susrecemo se sa raznim osecanjima.
Oni su deo nas i koliko god teshki bili nosimo se sa njima.
Svako na svoj nacin.

Najteza je dushevna bol.
I teshko se savladjuje.

Kad tuga nas okuje, postoji lek na neki nacin i svi imamo, svoje metode u borbi protiv nje.
Bol, kazu leci vreme ili bar ublazuje.
Nemoc,sa njom ne znam da se borim.


Koji je po vama najtezi osecaj tuga, bol ili nemoc?
Kako se kroz zivot borite, sa ovim osecanjima, koja uglavnom dolaze nenajavljena i zajedno?

ova tri su uzrocno posledicna i povezana. pitanje je besmisleno.

gazis ih, dok ih ne zakopas i dobro ne utabas zemlju. a mozes i da zalijes cementom za svaki slucaj ili mermernim spomenikom, ako oces da lepse izgleda, a mozes i daih ostavis neobelezeno, mada nije lepo i onda neke noci samo izviri rucica, ko sto moja povremeno izviri iz cardaka pod zemljom. i uvek se nadje neko da pokusa da mi zgazi sapicu.

 

[Art Ista]

Tako sto sam shvatila da je sve to, u nekom trenutku nemonovno...u nekom trenutku osetis to, i shvatis da te to zakopava, da ti vezuje noge, ne mozes da hodas...al isto tako shvatis da ako se prepustis, gotov si...i onda dolazis do trenutka kad razumes da ipak, sve zavisi od tebe, mozes da ostanes tu gde jesi, mozes da pobegnes u nesto ili nekog drugog, a mozes i da kazes, e ebiga, bilo sta bilo, sve je to zivot, ostavis sve tri (tugu, bol i nemoc) da traze drugu zrtvu, a ti se nasmesis i nastavis dalje...

 

[ranjeni Zoro]

ja sam imao jednom jednu bitku sa osećanjima, ali se ne sećam ko je pobedio..

 

[Џорџи]

ako su dvioje nema tu pobednika

 

[Art Ista]

ja sam imao jednom jednu bitku sa osećanjima, ali se ne sećam ko je pobedio..

Ziv si...znaci ti si...

 

[koto]

to sto pise, ne znacio da je ziv...

a nemoc je osecanje?