Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.489
Када су војни ефективи у питању, по реалним и данас углавном прихваћеним процјенама, турска војска је бројала 40-50.000 војника, српска 25-30.000 ратника. Ово су за то вријеме охромне бројке. Посебно када је у питању српска страна. За поређење у бици код Никопоља 1396.године, крсташка војска сачињена од контигената из двадесет земаља, и то земаља са много већом популацијом од средњовјековне Србије је према процјенама бројала 20-25.000 војника. Толико су успјели из свих тих земаља (Угарске, Француске, Кастиље, Светог Римског Царства односно њемачких држава, Енглеске, Влашке и других) прикупити, мобилисати. А саме српске земље, са ограниченим људским ресурсима, су седам година раније успјеле са већом војном силом изаћи на мегдан Турцима.
И то је већ био велики подухват, јер је прикупљање војске у средњем вијеку био ђаволски тежак задатак, није то мобилизација као данас, јави се на зборно мјесто и чекај распоред.
Војно уређење је у средњовјековној Европи, укључујући и Србију, било утемељено на концепту сизерена - вазала. Владарев двор упути позив да сваки велможа пошаље одређен број витезова, пјешака, стријелаца, помоћног особља, велможа опет упути позив властелинима којима је сизерен, властелини властеличићима. Ту би се знало дешавати током читавог позног средњег вијека, посебно ако би ослабила централна власт да моћни велможе једноставно игноришу позив владара. У Србији је од средине XIII вијека краљев двор захваљујући приходима од рудника могао обезбиједити респектабилан број плаћеника, некад чак и пар хиљада који су чинили језгро војске, ту је мање било непослушности, јер би владар послао плаћенике велможи који би се оглушио о позив да га приупитају за здравље.
Па кад се прикупи војска, воља то опремити, обезбиједити логистику, снабдијевање, све потребштине, од војне опреме до хране, по потреби опремити и обучити новаке. Што бјеше страхоивито скупо, зато су се војсковође радије одлучивале за најамнике него да новаче себре које ваља обучити.
Зато је то мантрање о дезертерима, или да су неки потомци дезертера, једноставмно речено будаласто. Аутошовинистичка мантра својствена данашњем времену када се Србима настоји преобликовати свијест и усадити поданички менталчитет.
Да поновим, српске земље су за ову битку обезбиједиле за то вријеме огромне војне ефективе, то је свакако захтијевало велико напрезање и тадашње српске аристократије и у свим ресурсима.
На другој страни Османлије су и у том времену али још више касније имале огромне олакшице и предности у односу на средњовјековне европске земље код прикупљања војске за војне походе и битке.
Они су се у почетку крајем XIII и почетком XIV вијека ослањали на номадске ратнике, лаке коњанике (акинџије) гдје у степи није био проблем прикупити велики број ратника мотивисаних пљачком и плијеном од војног похода.
Већ од Орхана чине реогранизацију војске, уводе се одреди регуларне пјешадије (јаја или пијаде) коју је владар плаћао из владареве ризнице, тешки коњаници, спахије, који су регрутовани из аристократског сталежа, око 1363.године уводи се нови војни ред, јањичари који бејаху владарева гарда и елитна војна формација којој би се повјерили најтежи задаци, те би по потреби били ангажовани лаки коњаници, акинџије, нерегуларне војне формације које није било тешко привући и које бејаху, како написах, мотивисане пљачком и војним плијеном.
Зато су током тог времена, XV вијека и касније. Османлије у биткама против хришћанских земаља често имале бројчану предност иако би се дешавало да против себе имају коалиције више многољудних земаља.
Када су губици у питању, они су и на српској и на турској страни били велики, на обје стране изгинуло је мноштво и аристократије и добрих ратника чији губитак није било лако надокнадити. Због лакшег новачења нових свјежих трупа, Османлије би наредних деценија доста лакше попуњавале нове војне војне ефективе иако су имали бројне битке и трпили губитке.
Доживјели су војну катастрофу 1402.године у бици код Ангоре. Бјеше то велика прилика хришћанским земљама на Балкану да преузму иницијативу и окрену точак историје у своју мкорист. Требало је тада више далековидности, разумијевања ситуације, умјесто личној више се подредити добробити нације, требало је учинити и понеко бешћашће које би се касније приказало као прагматичност, но та прилика је пропуштена.
И то је већ био велики подухват, јер је прикупљање војске у средњем вијеку био ђаволски тежак задатак, није то мобилизација као данас, јави се на зборно мјесто и чекај распоред.
Војно уређење је у средњовјековној Европи, укључујући и Србију, било утемељено на концепту сизерена - вазала. Владарев двор упути позив да сваки велможа пошаље одређен број витезова, пјешака, стријелаца, помоћног особља, велможа опет упути позив властелинима којима је сизерен, властелини властеличићима. Ту би се знало дешавати током читавог позног средњег вијека, посебно ако би ослабила централна власт да моћни велможе једноставно игноришу позив владара. У Србији је од средине XIII вијека краљев двор захваљујући приходима од рудника могао обезбиједити респектабилан број плаћеника, некад чак и пар хиљада који су чинили језгро војске, ту је мање било непослушности, јер би владар послао плаћенике велможи који би се оглушио о позив да га приупитају за здравље.
Па кад се прикупи војска, воља то опремити, обезбиједити логистику, снабдијевање, све потребштине, од војне опреме до хране, по потреби опремити и обучити новаке. Што бјеше страхоивито скупо, зато су се војсковође радије одлучивале за најамнике него да новаче себре које ваља обучити.
Зато је то мантрање о дезертерима, или да су неки потомци дезертера, једноставмно речено будаласто. Аутошовинистичка мантра својствена данашњем времену када се Србима настоји преобликовати свијест и усадити поданички менталчитет.
Да поновим, српске земље су за ову битку обезбиједиле за то вријеме огромне војне ефективе, то је свакако захтијевало велико напрезање и тадашње српске аристократије и у свим ресурсима.
На другој страни Османлије су и у том времену али још више касније имале огромне олакшице и предности у односу на средњовјековне европске земље код прикупљања војске за војне походе и битке.
Они су се у почетку крајем XIII и почетком XIV вијека ослањали на номадске ратнике, лаке коњанике (акинџије) гдје у степи није био проблем прикупити велики број ратника мотивисаних пљачком и плијеном од војног похода.
Већ од Орхана чине реогранизацију војске, уводе се одреди регуларне пјешадије (јаја или пијаде) коју је владар плаћао из владареве ризнице, тешки коњаници, спахије, који су регрутовани из аристократског сталежа, око 1363.године уводи се нови војни ред, јањичари који бејаху владарева гарда и елитна војна формација којој би се повјерили најтежи задаци, те би по потреби били ангажовани лаки коњаници, акинџије, нерегуларне војне формације које није било тешко привући и које бејаху, како написах, мотивисане пљачком и војним плијеном.
Зато су током тог времена, XV вијека и касније. Османлије у биткама против хришћанских земаља често имале бројчану предност иако би се дешавало да против себе имају коалиције више многољудних земаља.
Када су губици у питању, они су и на српској и на турској страни били велики, на обје стране изгинуло је мноштво и аристократије и добрих ратника чији губитак није било лако надокнадити. Због лакшег новачења нових свјежих трупа, Османлије би наредних деценија доста лакше попуњавале нове војне војне ефективе иако су имали бројне битке и трпили губитке.
Доживјели су војну катастрофу 1402.године у бици код Ангоре. Бјеше то велика прилика хришћанским земљама на Балкану да преузму иницијативу и окрену точак историје у своју мкорист. Требало је тада више далековидности, разумијевања ситуације, умјесто личној више се подредити добробити нације, требало је учинити и понеко бешћашће које би се касније приказало као прагматичност, но та прилика је пропуштена.
Poslednja izmena:
