Битка на Косову пољу 1389

Koliko se ja secam sto se tice ubistva Sultana istorijski izvori su veoma oskudni...Medjutim jedan od najvecih dokaza (koliko se secam, davno sam dosao do tog podatka) je pismo koje je sa nasih teritorija upuceno na teritoriju Mletacke republike ili tako na neku teritoriju, na zalost nisam siguran...Ali se secam da se kaze u tekstu pisma da je oko 12 vitezova upalo medj satore sa "vojnom komandom"(od prilike tako), koji su tada bili postavljeni na nekoliko krajeva oko teritorije na kojoj se odvijala bitka...Naravno oni isprva nisu znali da je bas tu i sam sultan...Navodi se u pismu da je tih dvanaest vitezova u borbi uspelo i da ubije Sultana....Nigde se ne navodi da je to bas Obilic, niti ima imena bilo koga od vitezova... Mada mozda nije on to ucinio, mozda nije ni postojao, mozda je njegovo postojanje mit, ali svakako i da je mit ne treba da smeta....Ono sto je istina to je da je Sultan ubijen, a je od kada sam saznao za ovo pismo koje treba da je sacuvano, a koje nije kod nas, smatram da je istinit ovaj detalj o 12 vitezova i upadu ili diverziji....
Nisam citao celu temu, mozda je neko pisao o tome, ne znam da li znate da su se na samoj bitci upotrebljavali i topovi?
Jeste, i ja sam malo pre izbacio taj deo pisma koji se odnosi na ubistvo sultana Murata. U prilog pismu ide to što je upućeno vladaru čija je vojska bila učesnik tog boja, a diskredituje ga to što se u pismu spominje navodna hrišćanska pobeda. Ja imam teoriju o tome da je kralj Tvrtko proširio onu verziju priče koja mu je najviše odgovarala. Samo se tu pominju tih 12 vitezova i nigde više, svi ostali izvori, i turski i hrišćanski, govore o ubistvu na prevaru.
 
Постоје три верзије Муратове погибије.

По првој херојско дјело је извело 12 одабраних српских витезова у концентрисаном удару. Овај податак је (вјероватно) изнио краљ Твртко у свом писму Фиренци, јер у сачуваном одговору Фиорентинаца краљу Твртку од 20 октобра 1389.године имамо забиљежену ту верзију о дванаесторици одабраних јунака који су се пробили кроз непријатељске линије до самог Муратовог шатора.

Друга верзија је из турсклог извора, изнио ју је неки Ахмеди, пуног имена Таџ-уд-дин Ахмед бин Ибрахим ул-Ахмеди, који је битисао 1334-1413. године, савременик ове битке који у свом опису Муратове погибије
Стajao je ондје, чим се војске врате да могу опет онде наћи тога вођу. приповједају, да je, окаљавши се од главе до пете у крви, ондје лсжао и неки каурин.
Кажу, да je био сакривен међу лешевима, али je јасно могао видети Гази кана (султана Мурата). Кад наступи горе одређена судбина, он уста наједном пз лежећег лоложаја, и прискочивши удари шаха (Мурата) ханџаром! И ево, удостојивши се cpehe султан у исти трен на том мјесту, био je победоносан бораи за вјеру, а поста, неоспорно, и мученик за њу! Шта се могло помоћи? Кад je то дело небеско, к томе, та, не може вечно пребивати у свом стању жив чојвек!
пише да је султана Мурата док је на коњу у смирај битке обилазио погинуле и рањене, невјерник који се прикрио међу лешевима, изненада искочио и ханџаром убио.
Исти опис погибије султана Мурата даје Уеуџ бин Адил (већ сам у пртетходној објави приложио Уеуџов опис и извор овдје) у својој Историји куће Осман у првој половини XV вијека.

Трећа верзија је из пера Константина Филозофа, који казује, да су једног српског племића неки завидници оклеветали кнезу Лазару да ће му учинити невјеру. Да покаже ко је вјера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Ови му повјероваше и пропустише. Кад је дошао до султана Милош је храбро кидисао и зарио мач у Мурата.
Идентичан приказ Муратове погибије даје и неки дервиш Ахмед, познатији као Ашик-паша Заде који је свој спис оставио из друге половине XV вијека и који пише;
Међу тим, с ове стране показа се један невјерник, по имену Билиш (Милош) Кобила. пруживши копље доњим крајем у вис, с капом у руци пође право према кану. Газије закрчрше му пут. Он говори: „Уклоните се, дођох целивати руку и дођох такође јавити добар глас: Лазара са сином ухватите, ено ондје, воде их". То рече и газије га пропустише. Он у.један трен стиже до кана, окрену копље, прободе хана. Брзо над ханом поставише шатор. Бајазит бјеше присутан. Посадише га под санџаком. Крило Јакуба Челебије, како кажу, само разби невјерника. Дођоше к Јакубу Челебији и рекоше: "Дођи, зове те отац!" Тек што дође, с њим поступише као са његовим оцем. Доведоше Лазара с шеговим сином. и њих доведоше у стање, кoje им приликоваше. Те ноћи догодила се у војсци смутња. Но чим наступи јутро, војници примише Бајазита за падишаха.
који такође примјећује да се српски јунак (Милош/Билиш) лукавством приближоп султану и у згодном моменту копљем (за разлику од писанија Константина Филозофа који пише мачем) пробуразио султана.

Ваља поменути и доста опширнији избјештај Мехмеда Нешрија који је своју Историју куће Осман написао између 1512-20.године и чији се наводи подударају са трећом верзијом Муратове погибије.

Која од ове три верзије Муратове погибије одговара највише истини, тешко је са сигурношћу закључити, остаје сваком да сам конструише своју верзију тих догађаја. Иако су и друга и трећа верзија примјери не кукавичлука и кварности како то јајаре доживљавају него великог херојства, јер ваља жртвовати властити живот зарад вишег циља, лично највише преферирам прву верзију.
На истој таласној дужини је и режисер Предраг Гага Антонијевић који се у новој верзији "Боја на Косову", према најавама, код обраде Муратове погибије ослонио на писмо Фиорентинаца.
 
Постоје три верзије Муратове погибије.
Међу тим, с ове стране показа се један невјерник, по имену Билиш (Милош) Кобила. пруживши копље доњим крајем у вис, с капом у руци пође право према кану. Газије закрчрше му пут. Он говори: „Уклоните се, дођох целивати руку и дођох такође јавити добар глас: Лазара са сином ухватите, ено ондје, воде их". То рече и газије га пропустише. Он у.један трен стиже до кана, окрену копље, прободе хана. Брзо над ханом поставише шатор. Бајазит бјеше присутан. Посадише га под санџаком. Крило Јакуба Челебије, како кажу, само разби невјерника. Дођоше к Јакубу Челебији и рекоше: "Дођи, зове те отац!" Тек што дође, с њим поступише као са његовим оцем. Доведоше Лазара с шеговим сином. и њих доведоше у стање, кoje им приликоваше. Те ноћи догодила се у војсци смутња. Но чим наступи јутро, војници примише Бајазита за падишаха.

Oва верзија може бити битна само због навода да је султан Мурат убијен на превару, и како се зове онај који га је убио. Али сигурно не описује тачно како је кнез Лазар убијен. Нити су Вук ни Стефан Лазаревић били присутни тамо. Нмеа логике водити малолетну децу са собом у такву битку.
 
Владимир Ћоровић у свом делу ,,Историја српског народа'' описује Бој на Косову и њен завршетак:

,,О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султанова сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи. Добро се држало и крило Вука Бранковића. Победу у корист Турака решио је Бајазит, брз и одлучан и с тога прозван Илдерим (муња), који се са свом снагом оборио на кнеза Лазара. Главна борба водила се око Мазгита и Гази Местана. Није сигурно да ли Муратово тулбе на Косову показује баш место његове погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна снага коњице. Кнез Лазар борио се храбро, али турском налету није могао одолети. У српској војсци није било јединства команде и повезаности. Рањен, он је пао Турцима у руке и био посечен у одмазди за Муратову главу. Одељења и Вука Бранковића и Влатка Вуковића могла су да се спасу, јер их Турци нису далеко прогонили. Бајазиту је било прече, да погуби брата Јакуба тобоже за казну због пораза, а у ствари да га излучи као такмаца, и да одмах потом крене кући, и да би осигурао свој престо. Народно предање осудило је тешко и неправедно Вука Бранковића, као да је он издао на Косову. Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио. Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну много каснију туђу издају на Косову, а није му хтело опростити што на Косову није нашао смрт и он уз толике друге витезове "кнеза честитога".

По Владимиру Ћоровићу битку је одлучило хватање и касниеј погубљење кнеза Лазара што је резултирало повлачењем одреда Вука Бранковића и војводе Влатка Вуковића.
 

Back
Top