KADA je 1872. godine Beogradska opština donela odluku da ulice u glavnom gradu dobiju nazive, između ostalog, i po značajnim ličnostima i događajima iz srpske istorije, savremenicima je verovatno palo u oči da jednom od najzaslužnijih ljudi za oslobođenje Beograda u Prvom srpskom ustanku - vojvodi Miloju Petroviću Trnavcu nije data ulica s njegovim imenom, dok je svim ostalim ustaničkim komandantima koji su učestvovali u beogradskoj operaciji pripala ta čast.
Vojvoda Miloje Petrović je nesumnjivo zaslužio to priznanje, jer je kao komandant operativne grupe od 3.000 ustanika prvi prodro u beogradsku varoš kroz Sava-kapiju koja se nalazila na uglu današnje Karađorđeve ulice i Velikog stepeništa. Silovitim prodorom izazvao je pometnju u redovima turske odbrane i olakšao odredu kneza Sime Markovića da kroz Varoš-kapiju uđe u centralni deo grada.
Razlog što je izostalo imenovanje ulice ovog vojvode posredno je otkrio književnik i istoričar
Milan Đ. Milićević, koji je u svom delu “Pomenik”, objavljenom 1888. godine, izneo da je Trnavac pao u nemilost Karađorđa zbog svojih “moralnih, političkih i vojničkih prestupa”.
Treba reći da je Miloje Petrović rođen u selu Trnavi kod Kragujevca, odakle je poticao i “drugi čovek Karađorđeve Srbije" - Mladen Milovanović.
Miloje i Mladen su bili kumovi i intimni prijatelji. Kada je, posle oslobođenja Beograda, Milovanović postao predsednik Beogradskog magistrata (u stvari, prvi gradonačelnik Beograda), omogućio je svom kumu Miloju, kao uostalom i sebi, da se enormno obogati za ondašnje prilike, kao i da stekne velike privilegije.
Istoričar Milićević u svom delu “Pomenik” doslovno kaže:
“Njih dvojica su uzeli najbolje kuće i dućane u Beogradu, i najlepše njive i livade oko Beograda. Upravo sav Beograd bio je njihov.
STOGA je buknula protiv njih mržnja i zavist ostalih starešina, osobito većih. Savremenici vele da su ova dva čoveka najviše kriva razdoru, neslozi, i svim velikim narodnim nesrećama za vremena Karađorđeva.”
Trnavčeva moć je još više porasla kada mu je kum Mladen postao predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta (srpske vlade) i drugi čovek posle Karađorđa. Tada je Miloje Petrović postavljen za komandanta operativne grupe odreda koja je dobila zadatak da spreči prodor turske vojske u Srbiju iz pravca Niša.
Njegovo imenovanje na ovu dužnost, prema oceni uglednog vojnog istoričara, akademika i generala Jovana Miškovića, bila je fatalna greška koja je prouzrokovala kameničku katastrofu i tragičnu smrt proslavljenog vojvode Stevana Sinđelića.
Trnavac je, naime, postavljen za starešinu Niške vojske, u kojoj je neprikosnoveni autoritet bio vojvoda Petar Dobrnjac, čovek koji je cenjen među ustanicima kao hrabar i principijelan čovek i kao vešt komandant, koji se proslavio u bojevima na Ivankovcu, Deligradu i Malajnici.
Dobrnčeva principijelnost, zbog koje je uživao ugled u narodu, nekada se, istina, pretvarala u tvrdoglavost. Za tu njegovu osobinu znao je i Karađorđe i ona je često bila uzrok njihovih svađa. O tome najbolje govori anegdota koju je zabeležio Milan Đ. Milićević. Jednom prilikom, naime, kada mu se Dobrnjac tvrdoglavo suprotstavio, Karađorđe je uzviknuo: “Svejedno je govoriti mome k.... ili Petru Dobrnjcu”.
PONOSITI Petar Dobrnjac doživeo je kao ličnu uvredu postavljanje Miloja Petrovića Trnavca za komandanta Niške grupacije, jer je sebe smatrao sposobnijim i hrabrijim od njega. Između Petra i Miloja ubrzo se zbog ovoga izrodila velika netrpeljivost koja je, nažalost, negativno uticala na moral i borbenu spremnost ustaničke vojske. Osim toga, Trnavac je neposredno pred odlučujuću bitku učinio krupnu taktičku grešku, odnosno naredio je Hajduk Veljku Petroviću da sa većom grupom svojih ljudi napusti položaj i krene u Gurgusovac (Knjaževac), kako bi sprečio eventualni turski prodor iz tog pravca prema Kamenici. Odmah zatim, Petar Dobrnjac, bez Trnavčeve saglasnosti, takođe je napustio Kamenicu i sa svojim borcima i dva topa uputio se prema Gurgusovcu.
Turci su preko svojih uhoda verovatno saznali za odlazak Dobrnjca i Hajduk Veljka sa položaja, kao i za neslogu među srpskim komandantima i zato su odmah krenuli sa vojskom prema najisturenijem srpskom šancu koji se nalazio na Čegru. Odlučujući boj se odigrao u zoru 31. maja 1809. godine.
Položaj na Čegru branio je sa 2.000 ustanika vojvoda Stevan Sinđelić. Kada je na njegove šančeve nasrnula desetostruko brojnija turska vojska, Sinđelić je tražio da mu Trnavac hitno uputi pomoć u jednom jakom konjičkom odredu. Umesto toga, Trnavac je otpočeo povlačenje prema Deligradu. Videći da bez pomoći ne može održati položaj na Čegru, Stevan Sinđelić je, kao što je poznato, hicem iz pištolja upalio municiju i razneo sebe i svoje borce. To je bio najveći poraz i najveća tragedija srpske vojske u Prvom srpskom ustanku.
KADA je Karađorđe saznao za čegarsku katastrofu, odmah mu je bilo jasno, kako tvrde savremenici, da je najveći krivac za ovo Miloje Petrović Trnavac. Zato je naredio da se Trnavac odmah istera iz službe i protera u Ostružnicu kraj Beograda.
Nekad moćni i uticajni Miloje Petrović je udaljavanje sa visokog vojnog položaja, oduzimanje titule vojvode i proterivanje u Ostružnicu doživeo kao veliku uvredu i poniženje.
Bio je zbog toga preokupiran mišlju da se osveti Karađorđu. Ta mu se prilika ukazala u jesen 1810. godine, u selu Rogači ispod Kosmaja, za vreme jedne svadbe. U trenutku najvećeg veselja, ubijen je kosmajski knez i vojvoda Marko Katić. Po svemu sudeći Trnavac je nagovorio ubicu da izvrši ovaj zločin. Kako se kasnije ispostavilo Trnavac je hteo da ubistvom uglednog kosmajskog kneza izazove proteste u narodu i podigne pobunu protiv Karađorđa. Kada mu to nije uspelo, pobegao je u Zemun koji se tada nalazio na austrijskoj teritoriji.
Na Karađorđev zahtev austrijske vlasti su vratile Trnavca u Srbiju (u Šabac), a vožd je naredo Luki Lazareviću da mu odseče glavu.
Sin Luke Lazarevića - Aleksandar pričao je kasnije Milanu Đ. Milićeviću da je Miloje nudio Luki 70.000 dukata da ga ovaj ne ubije:
"- Kako smem da te ne ubijem - odgovorio je Luka - kad mi se zapoveda da pošaljem glavu tvoju ili svoju!
- A ti me, bar, ubi na spavanju, kad ne znam!
- Na spavanju neću, ali odista nećeš znati kad ćeš poginuti.
I JEDNOM, kad je polazio od Luke, s ručka, ubiju ga Lukini momci na stepenicama kada se nije nadao!”
Kako kaže Milićević “njegova glava je iznesena na jedan sto pred beogradsku crkvu” da svedoči o ličnoj sudbini nekadašnjeg ustaničkog komandanta i oslobodioca Beograda koji je umesto da dobije ulicu u glavnom gradu doživeo neslavan kraj i pao u istorijski zaborav.
Nebojša Bogunović, "Koekude Srbijo - srpske istorijske teme 1804-1918",
Vecernje novosti, 22. novembar 2006.
