[TABLE="class: textJust, width: 93%, align: center"]
[TR]
[TD="colspan: 2"]
Brevet 200 km Srema, oktobar 2013.
tekst: Učesnik
6. oktobar 2013.
Nastavih sa pedaliranjem bez obzira na skorašnju povredu prouzrokovanu sudarom sa dogom argentino, do koga je došlo zbog nepažljivog i nesavesnog vlasnika psa. A sada priča, ako nekoga interesuje...
Imam "dosta" godina, dosta padova i uspona, što u životu što u rekreativnom bavljenju sportom, jer su za mene rekreacija i sport - stil i način zivota. A i rodom sam iz biciklističkog grada. Počeh na rolšuama (tuđim), trotinetu (tuđem), triciku iz zajednickog dvorišta (pripadao je novinskom preduzeću "Borba"), nastavih naposletku na svom bajsu dobijenom za krštenje, ranih šezdesetih, pa konačno osamdesetih sedoh i na svoj prvi drumaš.
Poprilično sam obišao okolinu Beograda, Avalu, Kosmaj, deo Šumadije, deo Vojvodine, prođoh i neke planine po Crnoj Gori, ali nikako da izvezem i glavnu planinu iz "moje" Vojvodine - Frušku Goru. Tako me je savest dugo "grizla" a sada mi se eto ukazala prilika da u subotu, 5. oktobra, tokom breveta "200 km Srema" pređem i Frušku Goru, i to više puta. Odlično.
Podrška od supruge i ćerki: "vozi to, želja ti je".
[TABLE="width: 100%"]
[TR]
[TD="class: textJust, width: 49%"]
[/TD]
[TD]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Poranih, doručkovah i bih u Inđiji u 7:50h. Na sajtu breveta bilo nas je 63 prijavljenih - prema mom praćenju dosadašnjih breveta, najviše do sada. Istovarih bajs iz kola, okolo društvo već uveliko radi isto, pumpaju se gume, poslednje provere, probni krugovi, sitna podešavanja... Namontirah pedale (bile skinute jer su smetale prilikom transporta bicikla), postavih na pak-treger mali ranac sa sitnicama (rezervna baterija i rezervni ulošci za baterije, vozački prsluk, rezervna majica, letnje rukavice, fantomka, dva sendviča, banane i krem-bananice). U torbici ispod sedišta još od ranije jedna rezervna unutrašnja guma, komplet za krpljenje, SRAM spojnica, alatka za rastavljanje lanca, plastične vezice, inbusi, novčanik i mobilni. Na bajsu dva bidona, jedan sa vodom drugi sa "Aqua vivom".
Prijavih se organizatoru Igoru - fin i prijatan mladić, naše prvo upoznavanje. Start je počeo sa koliko mi se čini 15 minuta zakašnjenja, ali to nikome nije predstavljao problem. Krenusmo bez fanfara. Pedaliraj.
Detaljno sam prostudirao rutu, što je neophodno za vožnju po trasi koju neko drugi planira. Nemam GPS uređaj, ali tu su uvek slučajni prolaznici i lokalni vozači.
[TABLE="width: 100%"]
[TR]
[TD="class: textJust, width: 47%"]
[/TD]
[TD="width: 53%"]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Ravnica preko Novih Karlovaca, Novog Slankamena i Beške, pa uspon obroncima Fruške Gore prema Čortanovcima: bio je umeren istočni vetar, ne može na Fruškoj bez njega, tu je ruža vetrova. Pa preko Banstola, gde sam zastao da bih napravio par fotografija. Bio sam već mokar jer sam vozio u zimskim helankama, u duksu i sa windstoper jaknom preko njega, i sa zimskim rukavicama (sve vreme je bilo zubato sunce). E tu sam samo rukavice promenio, pa teraj dalje do Novog Sada i kafea "Bike Kitchen" - prvog kontrolnog mesta (nije bilo nikakvih problema).
Nazad preko Petrovaradinskog mosta, gde napravih fotografije sa Fruškom koja me čeka u daljini i u podnevnoj izmaglici. Ala je daleko, pomislih, a tek sam na 61. od ukupnih 208 km.
Ispod tvrđave, na putu prema Sremskoj Kamenici, obilato se napih "Aque", pojedoh svoj prvi sendvič, bananu i krem-bananicu, te nastavih drugim velikim usponom, prema Iriškom vencu. Odozgo spust prema Irigu i ravnica prema Rumi i drugoj kontrolnoj tacki. Osveženje u vidu pet ćevapa - da ne preteram, jer bih inače legao da odremam.
[TABLE="width: 100%"]
[TR]
[TD="class: textJust, width: 33%"]
[/TD]
[TD="width: 34%"]
[/TD]
[TD="width: 33%"]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Opet u ravnici, prema Vrdniku. Videh ogromnu plantažu jabuka, i došlo mi je bilo da od berača zatražim bar jednu, ali nema se vremena. Sretoh neke bicikliste koji su se vozili iz pravca Vrdnika. Znam da to nije put za povratak, pa verovatno nisu bili deo našeg karavana.
Baš strm (12%), ali srećom kratak uspon prema Rakovcu, onda super spust prema Beočinu. Odatle uz Dunav prema Čereviću, trećoj kontrolnoj tački. Od Sviloša je trebalo zapeti na trećem usponu na Frušku Goru, koji je bio nagrađen dobrim spustem prema Ležimiru.
I onda opet po ravnici, sada prema Sremskoj Mitrovici. Sumrak je, a ima još 48 km vožnje po mraku, što me najviše brine. Stajem da obučem vozački prsluk i upalim svetla. I biciklističke naočare idu dole, suviše su mi tamne, sva sreća da nema mušica. Hladno je, poneki put mi zasuze oči.
Ravno je i prema Rumi, četvrtoj kontrolnoj tački. Dok se približavam sve se više oseća miris roštilja. No to bi mi pokvarilo očekivanu gibanicu na kraju, izvinjavam se zaposlenima u ćevabdžinici.
Pposle overe kontrolnog kartona nastavljam dalje. Pretiče me jedna grupa i zovu da im se pridružim. "Samo ako mogu da pratim vaš tempo, u šta sumnjam…", odgovaram. Pratim ih jedno vreme, pa ih vidim u daljini, pa ostadoh sam u mraku...
[TABLE="width: 100%"]
[TR]
[TD]
[/TD]
[TD]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Vozim dalje, brine me mrak, još 27 km do Inđije. Put je srećom dobar. Stajem na jednoj raskrsnici i na benzinskoj pumpi - ne znam kuda jer se put račva. Moja baterija ne osvetljava znake pored puta već samo kolovoz ispred mene (kineska, "Police"... baca dobar snop, ali je par puta sama prešla u automatski mod i po svom nahođnjenju menjala tri radna moda, može joj se). Stavljam na volan još jednu rezervnu lampu, pristiglog vozača automobila pitam na koju stranu je Inđija. Po mojoj orijentaciji bi trebalo desno a on kaže - levo. Meni sumnjivo. Izlazi i radnik na benzijskoj te i njega upitah, potvrđuje: Inđija levo, deset kilometara.
Super, pomislih u sebi i pogledah na sat: 20:15. Ih pa to su dva kruga oko Ade, tu sam, samo da me svetla ne izdaju… Brine me povremeni automatski rad "kineza", ali me bar drži budnim i koncentrisanim na put. Svetli i druga lampa, ukazuje se tabla "Inđija". Uočavam i semafore, tu sam, fenomenalno…
Već ima pristiglog drustva, stižemo svako prema svojim biciklističkim mogućnostima. Ovo nije trka, ovo je lični događaj i doživljaj, važno je završiti u vremenskom limitu. Društvo koje sam usput sretao na brevetu: prijatno, ljubazno, nasmejano.
Silazim sa drumaša, nije me izneverio (oprema je 95% Shmano 105). Moje konačno vreme upisano u karton. Gibanica odlična, baš prija, svaka čast Igore.
[TABLE="width: 100%"]
[TR]
[TD="width: 47%"]
[/TD]
[TD="width: 2%"] [/TD]
[TD="width: 1%, bgcolor: #EBEBC2"]
[/TD]
[TD="width: 50%, bgcolor: #EBEBC2"]Evo i nečega što kako mi se čini ranijih godina nije bilo ponuđeno budućim učesnicima breveta, a nadam se da ce biti korisno: moji podaci za oko 12 sati vožnje sa Heart Rate komjputera i ciklokompjutera:
1. HR kompjuter
Duration: 11:40:43 [stopiran je prilikom pauza]
Calories: 7581 kcal
HR: Average 142, Maximum 170
Fat burn: 00:10:09
Fitness: 11:03:54
2. Ciklokompjuter: DST: 207.91 km
3. Ukupno odmora: 1h.
4. Popio: tri 3 "Aqua vive" od 0,75 lit i 0,5 lit vode.
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Fotografije snimljene mobilnim telefonom vam sigurno neće dočarati doživljaj dvanaestočasovnog pedaliranja - to svako na svoj način oseća.
Probajte… pa i manje sopstvene ture, što sam na Ciklonautu davno pročitao, čini mi se da je to Jone napisao: ako možete da se popnete na Avalu, možete na svaku planinu... I tačno je.
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
