Историја нас учи да је рат увијек опција, било кад и било гдје. Но колико је рат реална опција, други је пар опанака.
Они који покушавају узбуркати страсти и који призивају рат, а то су највише тренутне бошњачке политичке елите упорно праве поређења са 1990им, манипулишу, хушкају, пријете. Међутим, нема готово никакве сличности данас и прије три деценије, сличност је само што они који нису одустали од ратних циљева исту мантру врте, амбијент потпуно различит, крајем 1980их и 1990их то бјеше толико наелектрисано, толико акумулиране негативне енергије да је питање да ли се крвопролиће уопште могло избјећи. Могуће јесте, али богами тешко.
Сада су то потпуно друге релације, уз опаску да они који имају искуство рата, који знају шта је рат, неће ући у нови белај нити ће своју дјецу увући у то. Додуше,они који су рат предеверали у дубокој позадини или у трезору и којима рат бјеше брат, "контају" ако се забелаји опет ће у трезор, биће им опет брат. Могли би се изненадити да не мора бити Баш тако. Сад оно и данас се ратује, није да се не ратује, преко тастатуре, најагресивнији и "најопаснији" су ови нови "Швеђани", "Данци" и ини бе-ха (лажни) патриоте, ти када се након напорног посла чишћења клозета докопају тастатуре и крену са паљбом по "четаљима", јао га је тастатури.
Како год, ако изузмемо тај вербални рат који воде политичке елите и гдје су најагресивнији у лавежу ови у сарај Шехерану (мада тај лавежниони сами випе не доживљавају озбиљно) и овај рат преко тастатура, неки оружани сукоб на Балкану (са изузетком Косова и Метохије те Макединие са арбанашким енклавама гдје су ствари прилино за*ебане) далеко је од реалности у некој догледној будућности.