Biblioteka

[ESTERITA]

iscepaj prvu stranu, i daj komšinici

dada..i to onoj koju najmanje voliš...u stilu...malo da se zanimate od srca
što starija, to bolje

 

[Em.]

"
"Grad u zrcalu" Mirka Kovaca mi se mnogo vise dopao (citala sam ga neposredno nakon "Dvora od oraha"), vece knjizevno majstorsto i to se vidi, ima nekih izvanrednih misli i zapazanja, likovi su mu dobro izvajani, ali mi je teze pala na dusu jer je u biti strasno pesimisticna pa te sve pritiska dok citas. Ali drago mi je da sam je procitala. To je kao njegova autobiografija, memoari, ali neobicna.

Mnogo sam srecna,naucila sam da koristim napredni pretrazivac(napokon).Izvinjavam se sto iskopah ovaj stari post ali sam se odusevila da nisam jedina kojoj se dopao "Grad u zrcalu" Mirka Kovaca

 

[ESTERITA]

ja i dalje ne znam


samo da dam svoje viđenje Makina koga sam pročitala prije nego me grip potpuno smlatio
odličan je Makin, to znate većina, jel' tako
u ovo knjizi me fasciniralo što je čovjek uspio na nekih sedamdesetak strana čitav život da ispriča...i rat, i gladovanje, i ljubav, i čekanje i nadanje i ljepotu i sve...

p.s. nije za Mirku

 

[ESTERITA]

i još nešto
kako vas Kaja smara?
mene nije uopšte, čak naprotiv
eto

 

[ESTERITA]

i odlazim
dosta ga je za noćas

 

[lamar]

Mati pirinca – Rani Manika, Laguna, 450 str.
Gotovo. Sto bi rekao Avram Izrael (otkud mi on pade na peamet ).
Knjiga je odlicna, vecina vas je citala pa ne moram bas da vam pricam nista posebno, samo eto da sam bas uzivala. Ostavljala sam je ono, bas samo kad moram.

Ali znala sam tacno da ce na kraju da, kako bih rekla, preigra. Mislim stvarno poslednji lik koji se pojavljuje je trebao da bude kraci, manje tugaljivo opisan njen odnos prema ovome i onome i tako. Nije to puno pokvarilo knjigu, ali me nervira. Zasto ti azijski pisci, ili pisci o Aziji, uvek tako nekako na kraju malo zaslinave. Neko je (cini mi se Milica) vec napomenuo da mu se pred kraj manje dopala, i u pravu je.
Znaci, preporucujem ko je nije citao, uz ovu malu zamerku

 

[lamar]

U subotu bila u prestonici da šopingujem...maznula jedne čizme reda radi i bacila se na knjige!
Konačno sam uzela ceo komplet Stivena Kinga Mračna kula ( 9 knjiga).Presrećna sam! Znam da ne volite, ali sa kim da podelim svoju radost,ako ne sa vama?
Uzela sam Uporište 3 i Vreća kostiju, isto King i Crveni sari i Kurtizana i samuraj.

E da, videla sam u Vulkanu medju onim knjigama po 249 dinara naslov Kamenje predaka - učinilo mi se kao da bi mogla da bude lepa priča,ali nikako nisam mogla da se setim da l' smo je pominjale ovde?
I da znate, dok sam se muvala po te dve -tri knjižare koje sam obišla, u svakoj mi je za oko zapao neki naslov koji sam vezala za neku od vas ovde...postajemo sestrinstvo

Tebi nije bio dovoljan komplet, nego + jos dve
Cestitam na kupovini. U zdravlju citala i na police poredjala

 

[Waterfall]

Konacno sam zavrsila Gusareva kci..Nista spec.Malo mi je bila smorna i jedva sam cekala da je zavrsim..
Bas ne volim kad zavrsim neku knjigu i osecam se smoreno..
Volim kad imam neki lep osecaj posle kraja..bilo to srecan kraj, ili sto sam saznala nesto novo, ili jednostavno budes pod utiskom..

 

[donamileva]

bila sam u vrlo speificnom raspoloženju kada sam počela da čitam Udovica Zevedejev -Brankica Bogdanović Ćašina iydavač Laguna
posle prvih par strana odševila sam se
onda zamislila
pa još više zamislila
pa se mučila
pa se gadila
ali čitala
i čitala
i celu noć tako
i shvatila da ja tako nekako doživljavam šizofreniju
i da bi bio dobar film
težak, negledljiv šitokim narodnim masama

ostalo mi je neko čudno raspoloženje koje me je držalo dva dana-mada to možda ima veze i sa raspoloženjem u kojem sam bila tz cmizdravi pms....
nisam se pokajla

 

[donamileva]

Beograd. Poslednja martovska subota. Običan dan. Ali ne i za nju, Ljiljanu Dakić, udatu Zevedejev.
Jer Njega više nema u njenom životu. Ni gvozdenog creva sa zelenom gumenom navlakom kojim je mučio. Ni prosedih dlaka na njegovim preponama, pod njenim poslušnim dlanovima.
Ukus prvog gutljaja slobode. Paničan strah. Neverica. Košmari. Ožiljci duboko urezani u meso, mozak... Zauvek žigosana životinja.
I njegova senka koja ne prestaje da je prati.
Do mesta na kome njen zakasneli korak u slobodu dobija svoj latinski naziv i propisanu dnevnu terapiju...

Sledio je udarac nogom u moj stomak, zbog čega sam ostajala bez daha.
- Nemoj, Ilija... – presavijena, na kolenima, dok sam pokušavala da ustanem, molila sam ga da prestane.
- Obećala si, majku ti kurvinsku *****, da će sve biti u redu ovoga puta...
Hvatao me za vrat, kosu... pomagao mi da se pridignem, a onda udarao kolenom, šakama, pesnicom... sve dok ne bih opet pala. I opet se pridigla, pala, pridigla, pala... u nedogled... Branila sam se dok sam mogla, a onda se prepuštala njegovim udarcima, kao nekakvom zlu indijskom božanstvu sa po četiri ruke i noge.

 

[Mrs.Bi]

U, bre, mileva, pa kakva ti je to knjiga? A zanimljivo deluje...

Ja samo da dodam, pošto sam zaboravila da Jergović ima pristojnu veličinu slova, pravu novinarsku šlajfnu - 30 redova na strani. Malo je žućkast papir, ali ne smeta kad su slova crna

 

[donamileva]

nimalo laka
nije za u kaficu za prijatni popodne
nije
ali ostavi trag

a ja to cenim

slično je na mene delovao film Antihrist,,,,,

 

[lamar]

1.Meni je slatko kad dobijemo zadatak, tako sto nas je sad Nalence zaposlila, pa se ubijemo od promisljanja i predlaganja
To mu dodje taj 2.element sestrinstva, sto rece Kerefeka. Nego ne znam, da ne postanemo suvise zatvorene, da ne odbijemo druge ljude koji bi se druzili 3.Ma valjda necemo, ipak smo slatke i dobar je provod ovde

Kamenje predaka spominjala ja i jos neki. 4.Meni se dopala. Bolja mi je od vecine "africkih", ima vise realnosti, kako mi se cini. I odlicni su portreti likovi. I prodjes kroz citavu istoriju Sijera Leonea (o kojem nisam znala nista izuzev geografske pozicije) ali nenametljivo, sve kroz price o tih nekoliko tetaka autorke.

1.
2.
3.
4.

 

[lamar]

Au Dragonfly, kakav iscrpan izveštaj. Izgleda zanimljivo.

Ja otišla jutros u moju malu, malecku bibliotečicu... (sad mi tako izgleda, kad nema ništo od onog što ste mi sinoć i ranije preporučile). Pa sam uzela Miljenka Jergovića - Ruta Tannenbaum. Jel on spada u "domaćicu", mislim, komšiluk je. Znam da je pominjan i hvaljen ranije na temi, ali mislim da se radilo o romanu Dvori od oraha. Počela da čitam i izgleda OK, zanima me šta će biti dalje.

Ovu sam procitala

 

[Mrs.Bi]

Ovu sam procitala

jel sad jedva čekaš da i ja pročitam pa da mi utisci budu mlaki kao o Mandolini?! Reci mi odmah, da se ne ložim!

 

[lamar]

ja i dalje ne znam


samo da dam svoje viđenje Makina koga sam pročitala prije nego me grip potpuno smlatio
odličan je Makin, to znate većina, jel' tako
u ovo knjizi me fasciniralo što je čovjek uspio na nekih sedamdesetak strana čitav život da ispriča...i rat, i gladovanje, i ljubav, i čekanje i nadanje i ljepotu i sve...

p.s. nije za Mirku

Jeste. To je ono sto je i meni fascinantno kod njega. Drugi pisu stotine strana, a njemu stane sve to na stotinak-dvesta.

 

[lamar]

jel sad jedva čekaš da i ja pročitam pa da mi utisci budu mlaki kao o Mandolini?! Reci mi odmah, da se ne ložim!

Da. Knjiga nije losa, ali nije to najbolje sto on moze.
I... sta znam... nekako nista novo, nista nezaboravno, nista jedinstveno.... tako...
Ja sam procitala njegove pripovetke Sarajevski marlboro, i odlicne su.
Na cekanju su mi Dvori od oraha, po Esterkinoj i Daninoj preporuci.
Zao mi je ako sam te razocarala, ali mislim da je u redu da ti kazem. Jel u redu?
Jer volela bih da, posto nemas puno vremena za citanje, uvek procitas nesto dobro, probrano

 

[Mrs.Bi]

Hvala, Lamar, pa tražila sam da mi kažeš. A pravo da ti kažem, lakše mi je da uzmem to što ima u mojoj biblioteci nego da jurim po nekim drugim. Shvatila sam iz vaših raniji postova da mu to nije najbolje. Niste pominjale

 

[Giovanna]

Mati pirinca – Rani Manika, Laguna, 450 str.
Gotovo. Sto bi rekao Avram Izrael (otkud mi on pade na peamet ).
Knjiga je odlicna, vecina vas je citala pa ne moram bas da vam pricam nista posebno, samo eto da sam bas uzivala. Ostavljala sam je ono, bas samo kad moram.

Ali znala sam tacno da ce na kraju da, kako bih rekla, preigra. Mislim stvarno poslednji lik koji se pojavljuje je trebao da bude kraci, manje tugaljivo opisan njen odnos prema ovome i onome i tako. Nije to puno pokvarilo knjigu, ali me nervira. Zasto ti azijski pisci, ili pisci o Aziji, uvek tako nekako na kraju malo zaslinave. Neko je (cini mi se Milica) vec napomenuo da mu se pred kraj manje dopala, i u pravu je.
Znaci, preporucujem ko je nije citao, uz ovu malu zamerku

Nisam ja. Čekam neku akciju pa da je kupim.

 

[Em.]

Na cekanju su mi Dvori od oraha, po Esterkinoj i Daninoj preporuci.

I meni,vec odavno.Pocela sam da citam,prekinula zbog nekih obaveza,nisam nastavila...ceka...
Uopste me nije"uhvatila"na pocetku ali ako je preporucena mozda bih trebala da probam opet
Isto sam prosla i sa Zovem se crveno-Orhan Pamuk;nju sam cak dva puta uzimala u ruke i jos nisam stigla do kraja.
Volim kad me knjiga osvoji na" prvo citanje",kad je citam u jednom dahu

 

[minafina]

Drage clanice ove biblioteke srecan vam 8.mart!

 

[Borac za prava zivotinja]

Pridruzujem se cestitkama, uz pokloncic, nesrecno izvucen iz konteksta zbog nedostatka prostora!

Spojler

PRINCEZE NE STANUJU OVDE

Ustala je i prišla ogledalu. U hodu se blago zateturala, ali nije toliko pridavala značaja bolu u nozi, koliko onome na licu. Bila je zaprepašćena svojim odrazom – obraz je bio natečen, a podliv se širio od uha ka korenu nosa. Šta reći, ako me neko pita? Pala sam niz stepenice, udarila se o vrata, pregazio me kamion?
Oko ponoći, Saša je otključao vrata. Nije progovorio ni reč. Čim je legao, utonuo je u san. Polako se zavukla u krevet do njega i posmatrala ga. Pored nje je spavao neprijatelj. To usnulo lice, tako opušteno, izgubilo je izraz strogoće i surovosti, kakvo je na javi imalo. Crte su se ublažile, omekšale; njen muž bio je, gotovo, opet lep i u njoj nakratko izazvao nežnost. Ali, ne dam se prevariti. U osnovi je sadista, koji me maltretira, zaključila je.
„Ah, nije to ništa …“, govorila je, sasvim vesela, kada bi se videla sa roditeljima, „užasno sam trapava… Okliznem se, udaram o stvari … Znate kako sam oduvek bila nespretna…“
U njihovom prisustvu, Saša je bio pažljiv, nežan, glumio zabrinutost.
„Moja Princeza je takva: uvek žuri, ne pazi na sebe. Stalno je opominjem da se pričuva…“, rekao bi ljubeći je, pred njima, u ruke ili kosu.
Da li su ikada poverovali u tu priču, nikada nije saznala; trudila se da ih što ređe viđa, pod različitim izgovorima.
Ali, ni to nije bilo ono najgore…
Na početku braka, pre krvi, on ju je analizirao. Voleo je to da radi – da tumači njene pokrete, gestove, postupke, način razmišljanja. Bilo je zabavno i otvarala mu se kao knjiga, srca punog ljubavi. Jednog dana je zapitao: „Čega se plašiš?“
„Da ćeš prestati da me voliš“, odgovorila je mazno, privijajući se uz njega.
Nasmejao se. „O tome ne treba da brineš. Mislio sam na konkretnije stvari: bolest, smrt…“
To je bilo ozbiljno pitanje o kome je morala da razmisli. Jedino čega se, u tom trenutku, mogla setiti, bilo je kako se plaši da će izgubiti Sašu. Nije strahovala od prirodnih kataklizmi i umiranja: to je bila neminovnost, poredak stvari na koje nije mogla uticati svojom voljom.
„Ah, da“, pade joj na pamet, „bojim se insekata. Paukova.“ Pri samoj pomisli na mala, odvratna stvorenja, koja gmižu svojim dlakavim nožicama, naježila se.
On je ispitivački pogledao. „Zašto?“ pitao je, a u očima mu je razaznala neki bljesak, neku – kako je njoj u tom trenutku izgledalo – šeretsku iskru.
„Ne znam. Valjda zato što me je, jednom, dok sam bila mala, ubola pčela. Bolelo me je ali sam se više plašila dok je zujala pored mene. Obletala mi je oko glave, ustremljivala se na moje lice, a ja sam plakala i mahala rukama kao luda.“
Zamislio se. „Za svaki strah ima leka“, rekao je ozbiljno. „Treba ga lečiti dok ne pređe u fobiju.“
Irena nije mislila da je njen strah bolestan. Koliko se sećala, sve njene drugarice su vrištale kad bi, na primer, u studentskoj menzi, u hrani otkrile po koju crknutu bubašvabu; manje zbog zagađenog ručka, a više zbog odvratnosti da bi mogle dotaći bubu, makar ona bila mrtva. Zajedno bi, uz ciku i vrisku, bežale iz prostorije u kojoj je bilo letećih insekata. Uvek bi se našao neki mladić da otera uljeza.
Sutradan, Saša joj je poklonio broš u obliku sićušnog pauka od ćilibara. Prikačio ga je na rever njene jakne, a Irena je imala osećaj kako će joj taj mali stvor, sa nožicama od zlata, svakog časa poskočiti na lice. Bio je to, zaista, lep komadić nakita i znala je da njen muž ima dobre namere ali, nekako, nije mogla da se otme utisku kako je poklon bio potpuni promašaj.
„Sviđa li ti se?“ pitao je Saša.
„Da“, slagala je.
Narednih dana je insistirao da stalno nosi broš i proučavao izraz na njenom licu kad bi joj ga zakačio na kragnu. Irena se, do tada, već bila navikla na činjenicu da nosi pauka kao ukras.
Par večeri kasnije, dok su, posle vođenja ljubavi, ležali, Saša je naglo skočio iz kreveta. „Princezo, imam nešto za tebe“, rekao je, otišao u kupatilo i odatle izašao sa nečim u stisnutoj šaci.
Imala je loš predosećaj. Daj bože da opet nije neki broš. U obliku pčele, na primer … To zaista ne bih mogla da podnesem…
„Nije nakit“, rekao je on, kao da joj čita misli. „Zažmuri i ispruži ruku … U stvari, ne, samo zažmuri …“
Bila je gola, opušteno opružena na svilenkastom čaršavu. U stomaku joj je još uvek poigravalo od strasti, telo joj je bilo još uvek vlažno od znoja, a udovi utrnuli od gibanja po krevetu. To je moj muž, čovek koji me voli. Sve bih učinila za njega, mislila je. Zašto bih se plašila? Maločas me je ljubio; šta se to sa mnom događa?
Zažmurila je i prepustila se. Osetila je Sašinu ruku, kako joj miluje nogu, klizi po stomaku i spušta se na njene grudi. Njegovi prsti su se, zatim, povukli. Osetila je blago golicanje po bradavici.
„Možeš da otvoriš oči“, prošaputao je muklo.
Lagano je raskrilila trepavice i pogledala u pravcu svojih grudi. Iz grla joj je izleteo vrisak. Bubašvaba! Po njenom telu je gmizala odvratna, velika bubašvaba!
Saša je stajao pored kreveta i smešio se.
Stresla ju je sa sebe i odjurila pod tuš. Dugo i grubo je trljala telo sapunom i vrelom vodom, ne bi li sprala gadan osećaj koji su, na njenoj koži, ostavili pipci insekta. Sa njim nešto nije u redu, pomislila je, kroz suze. Ovaj eksperiment sa bubom nije bio isti kao onaj, kada joj je, kao maloj devojčici, jedan rođak, vršnjak, stavio žabu u džep. Zar njen Saša? Onaj, za koga je mislila kako ni mrava ne može zgaziti? Zar baš to voli? Da li je to njegova grozna tajna: neprirodna potreba da nanosi bol? Kakva je to ljubav – pomislila je – gde je tu nežnost o kojoj je sanjarila? Zar je zadovoljstvo mučiti, povređivati nekog koga voliš?
Ni to nije bilo ono najgore…
Najgora je bila usamljenost. Bila je to surova, prinudna samoća, u kojoj nije imala s kim da podeli ni misao, ni bol.

U četiri je Saša pozvonio na vrata. Do tada je jučerašnji ručak bio podgrejan, oplemenjen salatom i serviran na trpezarijskom stolu. Irena je progutala drugu tabletu „Flunirina“ (jedna ujutru, da razbistri mozak; druga, za koncentraciju; uveče „Lorazepam“ ili „Formidal“ za uspavljivanje). Pridržala mu je sako. On je nju mlako poljubio u obraz.
„Umoran sam, Princezo, mnogo sam umoran“, kazao je. „Uopšte nisam gladan. Ono što mi sada treba, to je topla, mirišljava kupka.“
Pretrnula je od tih reči. Dobro je zapamtila događaj od pre par meseci, kada je od nje tražio da mu pripremi kadu: zahtevao je da se i ona skine. Sećaće se toga do kraja života: on joj brije noge, dlačice ispod miške … celo telo, ne kvaseći brijač nijednom. Žilet zapinje po njenoj koži, peče je; Sašini pokreti su sve brži, a pritisak njegove ruke sve jači. On je duboko skoncentrisan na posao koji obavlja, i na usnama mu igra zagonetan poluosmeh. „Dopada ti se ovo, zar ne?“ pita dubokim glasom, prelazeći brijačem preko njenih prsa. Irena ne sme da se pomeri; hladna oštrica je preblizu i misli da će je iseći, čak i ako samo udahne. Gleda je kritički, posmatra sa svih strana: „Imaš preuske bokove. Grudi su ti male. Više volim velike ili one, taman po meri moje šake. Noge ti nisu jača strana: malkice su krive.“ Zatim uzdiše: „Nisi baš neka lepotica. Vreme ostavlja tragove na tebi – koža ti je izgubila elastičnost. Evo: ovde i ovde.“ (Štipa je za stomačić i pregib na zadnjici.) Posle zajedno ulaze u kadu. On joj gura glavu pod vodu, kako bi osetio njene sapunjave, glatke usne na sebi. Drži je čvrsto, a ona ubrzava rad jezikom, razmišljajući o tome koliko dugo čovek može izdržati bez vazduha.
Napunila je kadu i sipala mirišljavu so. Saša je ušao za njom u kupatilo. Bio je potpuno nag. Još je dobro izgledao, mada se približavao pedesetoj. Ali, Ireni to ništa nije značilo; činilo joj se da nijedno muško telo više nikada u njoj neće izazvati ništa drugo, sem odvratnosti i straha.
Kasnije, dok je on, opušten, ležao u kadi poput nekog Ramzesa na svom tronu, a ona na sebe navlačila haljinu, rekao joj je: „Uskoro ću uzeti godišnji odmor. Bićemo stalno zajedno, Princezo. Deset dana, petnaest … ceo mesec, ako treba. Videćeš kako će nam biti lepo.“ Poslednju reč značajno je naglasio.
Irena se naježila. Lepo? Kad mi je poslednji put bilo lepo?
„Vodićemo ljubav.“
Saša, ljubav je samo zakržljala reč za osećanje koje nisi upoznao, pomislila je.

 

[moja milica]

Ja sam sebe castila za praznik
Princeza Sultana
Kceri princeze Sultane
Krug princeze Sultane
Crveni Sari
Indijska princeza

Ubice me muz za sve je kriva Schatje kad sam joj trazila da mi preporuci knjigu trebala je samo jednu da kaze, zla zena

Spojler

Jos citam Slepog ubicu, dosadna sam znam, znam! Svidja mi se super je knjga, mada me neki delovi malo zbunjuju!

 

[schatje]

ahahahahahahahahaha


nego, da li neko zna koja je knjiga u pitanju: radnja je u Japanu, japanski je i pisac, o životu tri sestre (išle su i da gledaju procvat trešnjinog cveta, ta mi je "scena" ostala upečatljiva)?

 

[ESTERITA]

nemam odgovor na postavljeno pitanje, drugarice..
ja te čitam kao Sa'će..(tako se kod nas kaže kad se nešto čeka..sa(D) će )
a voljela bih da mi kažeš kako se čitaš...

i, dobre su ti preporuke za drugaricu..bar prve tri..onaj dodatak još nije stigao na red