Deca Volge, Guzelj Jahina, Samizdat B92, 440 str. Još jedna sjajna knjiga, još jedne Ruskinje (tridesetak godina mlađe od Ulicke), tatarskog porekla. Da mi je neko rekao, posle poplave jedva pročitanih knjiga koje mi se nisu naročito svidela, kao da je u jednom momentu nastala epidemija, da ću za dve nedelje pročitati skoro hiljadu strana istorijskih romana ruskih spisateljica, ne bih verovala. Kad mi je bibliotekarka, pošto sam uzela Jakovljeve lestve, pružila i Decu Volge, puna pohvala (a ne daje ih olako), pomislila sam da mi se sigurno jedna od te dve neće svideti, pa ću odustati, ili ću, ako mi se baš svide - produžiću rok. A ono ja sve pročitala 3 dana pre roka. (Ko se seća obnove posle bombardovanja i završetka radova 3 dana pre roka. Kao što smo sada u vreme korone imali: naredne dve nedelje su ključne. I tako već godinu dana...)
No, da se vratim Deci Volge. Ovo mene najviše podseća na bajku. Jednu veliku bajku sa svim onim nestvarnim i nerealnim i dobrim i lošim.
Bio jednom jedan bogati zemljoposednik Udo Grim, koji je jednog dana pozvao učitelja Jakova Baha, iz sela na drugoj obali Volge da nauči njegovu ćerku Klaru da lepo i pravilno govori, da je bolje uda. Ali Klara, Jakov i sudbina su hteli da bude drugačije. Roman se proteže na 20-ak godina, od 1918. do 1938. a dešava u
"nemačkom Povolžju – živopisnom, autentičnom, stvarnom svetu koji su stvorili došljaci u tuđoj zemlji, svetu koji je danas izgubljen u prošlosti. Ovo je takođe priča o tome kako velika ljubav rađa strahove u našem srcu i u isto vreme nam pomaže da ih prevaziđemo."
Mnogo lepo, kratko i sadržajno je roman opisala neka Tatjana na svom blogu:
"Knjiga “Deca Volge” je satkana od beskrajne ljubavi šulmastera Baha prema svojoj dragoj Klari i prema deci, ljubavi toliko velikoj da rađa strah koji parališe, koji ledi dušu, razum, vreme. Strah koji oduzima čula i ne dopušta da postoji ništa van njega!
Ratovi su se vodili, Volga ledila i otapala, smenjivale se vođe, ljudi se rađali i ginuli, ali u Bahovom svetu je postojalo samo jedno-želja da zaštiti i sačuva one koje voli, po svaku cenu."
http://www.tatjaninsvetknjiga.com/guzelj-jahinadeca-volge/
Ustaljeni, ionako težak život povoloških Nemaca, vrednih, radnih ljudi koje je tu naselila Katarina Velika obećavši im plodnu zemlju, a dobili su samo neplodnu stepu, menja se posle Oktobarske revolucije i postaje još teži sa podržavljenjem zemlje, sa novim likovima, novim pravilima, obavezama, parolama... kako je Bah primetio, prilikom jednog od dolazaka u selo: sve je sivno, samo su zastave crvene.
Guzelj je sve prikazala bez patetike, bez previše opisivanja, kroz nekoliko karakterističnih, snažnih momenata. Jezik je bogat, tečan, zanimljiv, jasan, što je sigurno i veliki doprinos prevodioca Nade Petković. Zanimljivo je da je prvi jezik na koji je ovaj romah preveden, upravo srpski. Autorka je dobitnica Andrićeve nagrade. Lep tekst o tome, da ja ne prepričavam, nego koga zanima:
https://www.novosti.rs/vesti/kultur...Velika-nagrada-Ivo-Andric-i-romanu-Deca-Volge
Očigledno je da su Deca Volge ostavila snažan utisak na mene, pa mi sve žao da završim ovaj tekst, sve bih da napišem još nešto važno, prenesem svoje oduševljenje.
