30.01.09 B92
PISAC KRATKIH PRIČA
Nešto malo sa strane, Vilijam Trevor
Ovaj Irac relativno je dobro poznat našoj publici zahvaljujući prevodima romanâ Felisijino putovanje i Priča o Lusi Golt.
Prvi, po kome je Atom Egojan snimio film, dobio je Vitbredovu nagradu (kasnije poznatu kao nagrada Kosta), dok je drugi bio u užem izboru za Bukera.
Ovoga puta, međutim, suočavamo se sa Trevorom kao piscem kratkih priča, žanra u kome se često ogledao i koji ga je proslavio.
Nešto malo sa strane jedanaesta je njegova zbirka priča.
U vreme kada je originalno objavljena, 2004, piscu je bilo 76 godina. Reč je, dakle, o starom majstoru, čoveku koji je pokupio raznorazna anglosaksonska književna priznanja i čak četiri puta bio nominovan za Bukera, autoru ispisane ruke, što se iz ove knjige i te kako vidi, i, vrlo moguće, jednom od najboljih živih pisaca kratke priče.
Ima u ovim pripovetkama one karakteristične irske teskobe – presija katoličke crkve, snovi o odlasku u Ameriku – koju smo mogli da nađemo još u Džojsovim Dablincima.
Ipak, kada se upustite u ovo štivo, na pamet vam pada jedan drugi pisac. Čehov. Trevor ne samo što piše o istoj vrsti usamljenih, osujećenih i nezadovoljnih individua, već to radi tipičnim čehovljevskim postupkom, više nagoveštavajući nego otkrivajući, više opisujući stanja nego same događaje. I onaj sjajni Rus koji je pisao o sastancima i rastancima promašenih ljubavnika, Jurij Kazakov, Trevorov je duhovni srodnik. Bliska mu je i Karverova provincijska čama ili platna Edvarda Hopera, koja prikazuju usamljene ljude u hotelskim sobama ili ljubavnike u praznim barovima.
Sve ovo pričam ne bih li istakao tu prividnu prazninu koja izbija iz Trevorove kratke proze, taj nedostatak supstance. Za mnoge od ovih priča čini se da se pletu oko sasvim beznačajnih događaja. Često se čitajući ih zapitate o čemu se ovde u stvari radi i šta je tačno predmet dotične pripovetke, da bi vas Trevor u poslednjem pasusu ili čak poslednjoj rečenici iznenadio ponekad krajnje neočekivanom, ali uvek vrlo ubedljivom poentom.
Upravo u tome leži karakteristični postupak ovog pisca.
Njegovi tekstovi, mada kratki, teško su prohodni. Čitajući ih, jedva razabirate sve one nijanse značenja, sva ona suptilna stanja likova koja je Trevor u njih utkao, i tek završetak baca svetlost na ono što ste do tada čitali. Zbog toga jedno čitanje nije dovoljno.
Za najelementarnije razumevanje ovih priča potrebno je ponovno čitanje. Zahtevno štivo. Ali isplati se.
Irska i ponekad Engleska poprište su zbivanja ovde prikazanih. Po sitnim znacima u tekstu može se zaključiti da Trevor piše o savremenoj Irskoj (jedna priča se zbiva na dan kada Bob Dilan puni 60 godina; u pitanju je, dakle, 2001), ali stiče se utisak da se sve to dešava pre sto godina, još u Džojsovo vreme.
Sveštenici, sirotinja, pitomci katoličkih škola, žene koje u vidu zanata bde uz umiruće junaci su onih najirskijih priča ove zbirke. Preljubnici, služinčad, ljudi koji se upoznaju preko agencija za bračno posredovanje, traumatizovana deca glavni su likovi u onim drugim pričama, sa manje irskog kolorita u sebi.
Kako god okrenete, neveseo milje, u kome se Trevor, međutim, briljantno snalazi upoznajući nas sa mnogim licima ljudske bede, osujećenosti i neostvarenih snova.
Sve to bogatstvo i raznolikost značenja koje stari Irac izvlači iz ovakvih ljudskih stanja i stavlja pred nas glavni je kvalitet ove knjige.
Nešto malo sa strane sastoji se od 12 tekstova. Bar polovina od toga su vrhunske kratke priče. Ipak, kao svoj favorit izdvojio bih briljantnu priču „Rouz je plakala“. Trevor ovde paralelno predstavlja isprazan razgovor tokom jedne malograđanske večere i trač-partije pet tinejdžerki u kafiću.
Savršeno ništavna tema na prvi pogled. Nikakav događaj se tu ne zbiva.
U pozadini svega ovoga stoje još dva lika, koja se u priči uopšte ne pojavljuju, a čije akcije u stvari uslovljavaju događaje koji tu priču čine. Setite se da se i Čehov služio ovim „nevidljivim“ likovima. U svega nekoliko reči Trevor uspeva da savršeno precizno okarakteriše svoje ličnosti. Iz njihovih osobina i odnosa koji među njima vladaju, on izvodi izvanredno pronicljive zaključke o svakome pojedinačno i o svima đuture.
Bilo da smo prevareni muž na ivici starosti ili samozadovoljni mladić koji je upravo dobio dobar posao, podjednako smo vredni sažaljenja. Glavnoj junakinji Rouz, koja u jednoj naizgled sasvim običnoj situaciji ovo spoznaje, ne preostaje ništa drugo osim onog plača iz naslova.
Ako ste spremni da sa dozom gorčine pogledate u same sebe i u ono što mislite da jeste, čitajte matorog Irca.
Rastko Simić
Mislite da ja imam previše vemena za trošenje...
