Biblioteka 3

[Rayela]

Ја будала дошла да кажем да сам прочитала Госпођу Бовари, па заборавила. Допала ми се, веома. Има разрађенију фабулу у односу на Флоберов Новембар, тамо преовлађују описи (што уопште није лоша ствар јер је ухватио и пренео поенту јесени). Сад читам Мавров последњи уздах (Салман Ружди), подсећа ме мало на Сто година самоће.

Ako ti madame dopala obavezno citaj od njega i Sentimentalno vaspitanje

 

[Baudrillard]

Flobera nije interesovala fabula, njega je zanimao isključivo stil... Sanjao je o tome da napiše knjigu o ničemu,
Sentimentalno vaspitanje je donekle upravo to. Moja omiljena njegova knjiga je Buvar i Pekiše...

 

[Rayela]

Flobera nije interesovala fabula, njega je zanimao isključivo stil... Sanjao je o tome da napiše knjigu o ničemu,
Sentimentalno vaspitanje je donekle upravo to. Moja omiljena njegova knjiga je Buvar i Pekiše...

E, na tu knjigu sam se odavno nameracila, al ne postizavam.

 

[Yersinia]

Ја будала дошла да кажем да сам прочитала Госпођу Бовари, па заборавила. Допала ми се, веома. Има разрађенију фабулу у односу на Флоберов Новембар, тамо преовлађују описи (што уопште није лоша ствар јер је ухватио и пренео поенту јесени). Сад читам Мавров последњи уздах (Салман Ружди), подсећа ме мало на Сто година самоће.

Ја сам Госпођу Бовари читао у гимназији, у неком 1-2. разреду. Памтим само осећај тескобе током читања. Нисам сигуран да ли ми се допало или не, мораћу да поновим, да видим какав би сад ефекат био.

Иначе, не знам шта ме је спопало са овом мемоарском прозом, тек, узео сам роман-мемоаре Мирка Ковача (тако их сам он назива) под насловом Вријеме које се удаљава. Болест је спречила Ковача да доврши књигу, тако да је остала недовршена, али и таква има преко 40 поглавља и скоро 600 страница.
Утисци у спојлеру, да не буде предугачко:

Spojler

Мемоари нису написани хронолошки, већ је свако поглавље (или 2-3 поглавља заредом) као један догађај проширен и описан до нивоа приче. Нека поглавља су управо и то, један реалан догађај прожет фантастичним мотивима и надограђен до апсурдности и гротеске или чисто литерарна фикција (не кажем ово погрдно) – нпр. прича о изненада несталом рукопису конобара-књижевника или прича о психијатру-пријатељу др Илићу и боравку у психијатријској установи, како би избегао служење војног рока.
Нисам читао ништа више од њега, па не знам да ли су фантастика и гротеска карактеристичне за Ковача. Свакако ћу узети још нешто од њега да читам.
Ковач занимљиво пише и о свом животу, али и о неким догодовштинама њему блиских људи, врте се ту многе значајне личности бивше Југославије, има занимљивих догађаја, теревенки, вечера и сл. Стил ми се допао, види се да Ковач води рачуна о језику и реченици, премда је, према мом мишљењу, понегде (ипак ретко) склизнуо у сладуњавост и сентименталност, да не кажем кич; може бити због година у којима је све то писао.
Такође, иако није књижевни утисак, не могу да пренебрегнем неколико реченица које су заиста баљезгарије о томе како је цео српски народ злочиначки, да је колективно луд или крив за оне несрећне ратове 1991-1995. и тзв. србочетничку агресију. Иако је све то под паролом осуде сваког национализма, други се нигде не помињу, само је једна страна крива и само је једна страна злочиначка. Стварно тужно кад неко под паролом антинационализма подржава други национализам, исти такав. Но добро, то је за другу тему. Ковачу-књижевнику ћу се свакако вратити.

 

[Наутилус]

Da li je neko čitao knjigu Oblomov - Ivan A. Gončarov? Zanima me vaše mišljenje o njoj. Meni se veoma dopala,
čini mi se da se ta knjiga potpuno izdvaja iz korpusa Ruske književnosti 19. veka.
Mislim da je "oblomovština" danas aktuelnija nego ikad.

Читао сам Обломова, али мени су се више свиђала његова друга два романа: Понор и Обичан догађај (које препоручујем).

 

[Elefteria]

@Yersinia, ја сам гђу Бовари узела да читам након једне неспретно написане књиге, па ми дошла супер. Прија ми Флоберов стил (хвала Рахела на препоруци, записаћу). Мада сама јунакиња и није за пример (никаква супруга и мајка, довела породицу до пропасти итд.), врло је уверљиво написан лик, нема шта.
Мавров последњи уздах ми је у почетку био мало досадан, сад ми се свиђа, волим те породичне саге, али имам још доста до краја, ко зна какви ће тада бити утисци.
Малопре сам почела да читам Свет леда и ватре (добила сам је од тате за прошли рођендан и ево почињем данас кад ми је опет рођендан). Гледала сам серију Игра престола недавно, па ме опет привлачи тај свет. А заиста нисам планирала да гледам нову сезону, него је супругу и мени понестало серија које можемо заједно да гледамо, па бисмо сваке вечери кад дете заспи дрмнули по епизоду-две.

 

[Mrs.Bi]

Srećan rođendan, Elefteria, puno lepih, knjiga i možda društvo za Ogija

 

[krasuljak]

Pridružujem se čestitkama, Elefteirja. Bi je sve rekla... Želim ti isto to.

- - - - - - - - - -

Oblomova je ćerka čitala za faks, nisam htela da se guram, ali, obećavam (sebi, naravno).
G-đu Bovari sam svojevremeno počela, pa batalila, ne znam zašto. Takođe i G-đu Dalovej. Nisam izgleda za te gospodštine...

 

[Rayela]

Ја сам Госпођу Бовари читао у гимназији, у неком 1-2. разреду. Памтим само осећај тескобе током читања. Нисам сигуран да ли ми се допало или не, мораћу да поновим, да видим какав би сад ефекат био.

Иначе, не знам шта ме је спопало са овом мемоарском прозом, тек, узео сам роман-мемоаре Мирка Ковача (тако их сам он назива) под насловом Вријеме које се удаљава. Болест је спречила Ковача да доврши књигу, тако да је остала недовршена, али и таква има преко 40 поглавља и скоро 600 страница.
Утисци у спојлеру, да не буде предугачко:

Spojler

Мемоари нису написани хронолошки, већ је свако поглавље (или 2-3 поглавља заредом) као један догађај проширен и описан до нивоа приче. Нека поглавља су управо и то, један реалан догађај прожет фантастичним мотивима и надограђен до апсурдности и гротеске или чисто литерарна фикција (не кажем ово погрдно) – нпр. прича о изненада несталом рукопису конобара-књижевника или прича о психијатру-пријатељу др Илићу и боравку у психијатријској установи, како би избегао служење војног рока.
Нисам читао ништа више од њега, па не знам да ли су фантастика и гротеска карактеристичне за Ковача. Свакако ћу узети још нешто од њега да читам.
Ковач занимљиво пише и о свом животу, али и о неким догодовштинама њему блиских људи, врте се ту многе значајне личности бивше Југославије, има занимљивих догађаја, теревенки, вечера и сл. Стил ми се допао, види се да Ковач води рачуна о језику и реченици, премда је, према мом мишљењу, понегде (ипак ретко) склизнуо у сладуњавост и сентименталност, да не кажем кич; може бити због година у којима је све то писао.
Такође, иако није књижевни утисак, не могу да пренебрегнем неколико реченица које су заиста баљезгарије о томе како је цео српски народ злочиначки, да је колективно луд или крив за оне несрећне ратове 1991-1995. и тзв. србочетничку агресију. Иако је све то под паролом осуде сваког национализма, други се нигде не помињу, само је једна страна крива и само је једна страна злочиначка. Стварно тужно кад неко под паролом антинационализма подржава други национализам, исти такав. Но добро, то је за другу тему. Ковачу-књижевнику ћу се свакако вратити.

Kovac je bio primoran da ode iz Srbije, a iz cele te knjige ), provejava gorcina, neki tihi prezir prema
Srbiji. On je sve svoje knjige "prepevao" na hrvatski , a pisane su pa i objavljivane na srpskom mada je taj njegov hrvatski prijatan za oko

Ja bih ti preporucila Kristalne resetke, a narocito Grad u zrcalu.
Njegov stil, a narocito osecaj za jezik ( i to nema veze da li se radi o nekim sada i arhaicnim izrazima iz CG, Hercegovine, Dubrovinka pa
i Srbije) prosto je genijalan.
Ja sam odusevljena ovim Vremenom koje se udaljava, svasta nesto tu covek procita, kao da citamo neki Vremeplov
knjizevne i umetnicke scene bivse nam drzave, a posto je Bograd bio glavni grad onda se svi cinovi ukljucujuci i padanje zavese
dogadjaju u u Beogradu.

"Kovačev teatar mundi funkcioniše kao beskrajni lanac transformacija vremena, od detinjstva i pomicanja ka Beogradu do konačne pripreme za njegovo napuštanje. Sudbine njegovih junaka paralelne su sa centralnom (neimenovanom) pričom, koja se u romanu kancerogeno razgranava a vezana je za “nevidljivi” rad Službe državne bezbednosti i njenih piona, koji su kao mračne senke zaposeli romaneskni svet. Prijatelji iz detinjstva ulaze u raskošne beogradske stanove, sklapaju saveze sa oficirima Udbe, stapaju se ideologije, a kulturu tog doba, baš kao i danas, oblikuju niži partijski aparatčici, razočarani urednici, rankovićevci a potom miloševićevci, “vlasnici” tuđih vila i sudbina. U takav svet se iz Londona vraća i Miloš Crnjanski, kome Kovač posvećuje posebno, dvojničko mesto u svom romanu; mesto književnika koji je prognan iz kulture, a koji svojim jezikom i pismom ne pripada samo srpskoj književnosti već jednom, takođe nestalom svetu – Austrougarske monarhije. Crnjanski, piše Kovač govoreći o svojim susretima s njim, “sanja na mađarskom”, što kritičaru Petru Džadžiću, eksponentu beogradske književne čaršije, smeta kao i njegov akcenat. Crnjanski govori o drhtavici emigracije i povratka u zemlju, a te njegove reči čuje jedino Kovač dok piše Vrijeme koje se udaljava. Sva zla koja je pretrpeo u životu, jadao se Crnjanski, naneli su mu pre svega Srbi, i tu Kovač dolazi do ključnog paradoksa koji izgovara zajedno sa pesnikom Lamenta nad Beogradom: “Što nam svoji nanose više zla, to mi počinjemo sve više mrziti druge”. Ova dijagnoza beogradske književne scene ostaje kao trajno obeležje sredine iz koje je Kovač u realnom životu morao da ode. To su učinili skoro svi pisci njegovog književnog kruga. Oni koji su ostali, izvrgnuti su ruglu i podsmehu, kao ostareli Crnjanski u troli. Vrijeme koje se udaljava, jest ono što dolazi, podseća Kovač. Iako srbijanski političari i književnici misle da se Srbija znatno promenila u poslednjih godinu i nešto dana, aktuelne teme su pre svega one čiju decenijsku genezu pripoveda Mirko Kovač u svojoj testamentarnoj knjizi. Nestali, ubijeni i prognani ispunjavaju Kovačevo Vrijeme, dok srpska književnost uporno ostaje na strani progonitelja.



http://pescanik.net/vrata-od-inferna/

 

[quentin]

Kovač je veliki pisac, zaista sjajan stilista, i treba ga čitati.

Što se ostalog tiče, daleko od toga da je neka moralna vertikala. Svoj mir, slobodu i sreću pronašao je u Rovinju, gradu u kojem je, baš u vrijeme kad je on tamo pristigao, provaljena kuća Radomira Konstantinovića i u nju se nelegalno uselio neki hrvatski vojnik. Dugo godina poslije rata pisac Filosofije palanke nije mogao da dođe do svoje imovine. Nisam siguran da je za života uopšte uspio u tome.
Kovač je u Rovinj stigao dok je vjetar po njemu raznosio Konstantinovićevu korespondenciju sa Semjuelom Beketom i ostalu dokumentaciju koju je uzurpator izbacio kao smeće.
Ta ratna selidba iz Srbije u Hrvatsku, a pritom uz deklarativnu osudu svakog nacionalizma, proizvodi moralni stav koji nikako ne mogu da shvatim.

Ali, šta da se radi, čitamo i veće gadove od Kovača.

 

[Elefteria]

Мноого ме нервира што је ова тема отишла доле, испод неких тупавих (не знам ни шта раде на подфоруму Жене, шта је л' само жене блебећу о глупостима? Да ме не мрзи да улазим на сваку од њих, кладила бих се да су већину поотварали мушкарци).

Хвала на лепим жељама Што се тиче друштва за Огија, о томе вала не размишљам, бар још неколико година тј. док ме проклети биолошки часовник не натера. Желим да уживам у свом детенцету што дуже могу и да ме нико не омета. А и неће бити сам, моја сестра се породила, а ту је увек и Ема. Осећам да ће родбина и пријатељи ускоро да почну да смарају с питањима кад ће друго. Знам да сад скрећем с теме, али да знате да ћу вама да се изјадам ако ме неко буде дир'о

Мислим да ћу да купим 2-3 књиге Александра Мекол Смита себи за поклон, чини ми се да ће ми она његова единбуршка едиција супер доћи на јесен (само још да проверим које од њих сам читала, а које нисам). Иначе маштам да посетим тај град.

Госпођу Даловеј нисам ни ја читала, а кад ће доћи на ред, ко зна.

 

[krasuljak]

Ema...

Danas mi je tek muž priznao da Kire nema od subote. Istrgla se dok je bila vezana (ili ju je neko odvezao, što je manje verovatno jer bi odneo i ogrlicu), i ne vraća se kući. Verujemo da ju je neko našao i zatvorio. A možda i nije više u Palanci... Tamo je svi znaju, jedini je beli haski, rek'o bi nam neko da je video...
Sutra je tamo vašar, Preobraženje. Na današnji dan pre 30 godina, počela sam da se zabavljam s mužem. Počelo je na najvećem ringišpilu... Međutim, Kira nam je pokvarila raspoloženje...

 

[Yersinia]

Pridružujem se čestitkama, Elefteirja. Bi je sve rekla... Želim ti isto to.

- - - - - - - - - -

Oblomova je ćerka čitala za faks, nisam htela da se guram, ali, obećavam (sebi, naravno).
G-đu Bovari sam svojevremeno počela, pa batalila, ne znam zašto. Takođe i G-đu Dalovej. Nisam izgleda za te gospodštine...

Госпођу Даловеј[/I] нисам ни ја читала, а кад ће доћи на ред, ко зна.

Ја баш данас узех Госпођу Даловеј; шта знам, на првих 20так страна нисам био претерано одушевљен, али полако ми се поправља утисак; видећемо шта ће бити до краја.

Kovač je veliki pisac, zaista sjajan stilista, i treba ga čitati.

Što se ostalog tiče, daleko od toga da je neka moralna vertikala. Svoj mir, slobodu i sreću pronašao je u Rovinju, gradu u kojem je, baš u vrijeme kad je on tamo pristigao, provaljena kuća Radomira Konstantinovića i u nju se nelegalno uselio neki hrvatski vojnik. Dugo godina poslije rata pisac Filosofije palanke nije mogao da dođe do svoje imovine. Nisam siguran da je za života uopšte uspio u tome.
Kovač je u Rovinj stigao dok je vjetar po njemu raznosio Konstantinovićevu korespondenciju sa Semjuelom Beketom i ostalu dokumentaciju koju je uzurpator izbacio kao smeće.
Ta ratna selidba iz Srbije u Hrvatsku, a pritom uz deklarativnu osudu svakog nacionalizma, proizvodi moralni stav koji nikako ne mogu da shvatim.

Ali, šta da se radi, čitamo i veće gadove od Kovača.

И мени је потпуно одвратан његов такав поступак; но, трудим се да нечији књижевни рад раздвојим од потеза у приватном животу. Ово болдовано је, свакако, тачно.

Kovac je bio primoran da ode iz Srbije, a iz cele te knjige ), provejava gorcina, neki tihi prezir prema
Srbiji. On je sve svoje knjige "prepevao" na hrvatski , a pisane su pa i objavljivane na srpskom mada je taj njegov hrvatski prijatan za oko

Ja bih ti preporucila Kristalne resetke, a narocito Grad u zrcalu.
Njegov stil, a narocito osecaj za jezik ( i to nema veze da li se radi o nekim sada i arhaicnim izrazima iz CG, Hercegovine, Dubrovinka pa
i Srbije) prosto je genijalan.

Ок, био је приморан, али из Милошевићеве Србије је отишао у Туђманову Хрватску. Прилично схизофрен поступак. Но добро, свако према свом образу и моралном мерилу.
А ова Врата од утробе, за шта је добио НИН-ову награду, да ли је то вредно пажње?

 

[Rayela]

Ок, био је приморан, али из Милошевићеве Србије је отишао у Туђманову Хрватску. Прилично схизофрен поступак. Но добро, свако према свом образу и моралном мерилу.
А ова Врата од утробе, за шта је добио НИН-ову награду, да ли је то вредно пажње?

Nije se on ni tamo usrecio, a covek, kada shvati da mu je zivot ugrozen ipak nekuda odlazi.
On bas u ovoj knjizi koju si ti citao ( a i ja) nigde i ne pominje tu svoju ogorcenost i konkretne pretnje.
Cak i je i najmanji deo knjige posvecen bas tom vremenu.
Otisao je i Crnjanski, otisao je i Kish, otisao je i Tomas Man u neku tudjinu.
Cak je i Bernhard otisao iako nije morao. (a i mnogi drugi da ih sada sve ne nabrajam).

U Beogradu se sve jače i jače otvar jaz između njega i većine srpskih književnika. U eseju "Bodež u srcu" iz 1987. godine on piše da mu je pitanje Šta si po nacionalnosti? prije svega dosadno i banalno, pa na njega odgovara da nije ništa, kao ljudsko biće koje i jest ništa, koje je na putu prema ništavilu, dakle ništavno pred Bogom. U to doba cvjetanja masa, piše Kovač, njemu je ostalo da se osjeća jadno u svojem JA, dok su oni brižno njegovali to svoje MI. Bio je pisac iza kojeg nije stajao niko, dok je iza njih stajala Nacija. Djelovaće sebi izgubljeno bez domovine i podrijetla, dok su ostali sretno ćapćali na sisi svoje matere-nacije, sretni što su svoju psihičku energiju i talent podredili višim ciljevima. Njegov antimiloševićevski stav, njegovo apatridstvo u tome trenutku nije odgovaralo aktualnom poretku, pisci su još uvijek bili na cijeni, i početkom devedesetih u njegov stan upadaju mladići sa škorpionima u rukama, tamnim naočalama i crvenim beretkama koji pisca ispituju satima. Kako svjedoči u pismima koje razmjenjuje sa Filipom Davidom, nakon toga se odlučio na selidbu, u posljednjem trenutku uskočivši u Hrvatsku kao ilegalac, apatrid, bez važećih papira, a jedino što ga je dočekalo bila su pisma ogorčenih hrvatskih rodoljuba koji ga nazivaju prebjegom.



Ja ti preporucujem Grad u zrcalu i Kristalne resetke, NIN-ove nagrade nikako ne garantuju neki kvalitet, a ako se ne varam
( mrzi me da guglam) obe su ove knjige napsiane posle njegovog odlaska tako da je nagrade mogao da dobija samo van Srbije
i Hrvatske.

 

[krasuljak]

Stigla mi ćera iz Engleske... Konačno je pustih da spava, umorno dete. Toliko sam je se uželela...

 

[Mrs.Bi]

Dobrodošlica ćerki. Koliko je dugo bila tamo.

Valjda će i Kira da se vrati.


Nisam to znala o Mirku Kovaču i sad čitam te vaše postove i odlomke i opet se užasavam. Stalno iznova i iznova u kakvom vremenu živimo i kakvi ljudi su medju nama. Ali to je i zvanična politika i zato se već četvrt veka osećam izgubljeno, jer ne pripadam svemu tome.

Naišla sam u raznim komentarima i prozivanja Davora Štefaneka, kako je "pravi" Srbin, sudeći po imenu i prezimenu. A koliko se on sam bunio što su ga prisvojili Hrvati. Pa ne možemo svi da se prezivamo Jovanović da bi bilo sigurno. Pa borio se pod našom zastavom, zaslužan je što se naša himna svirala u Riu. Mislim, koliki treba biti idiot, šovinista, šta li, pa to tako komentarisati.
A videli ste onu divnu sliku i tekst: http://www.24sata.rs/slika-koja-pokazuje-besmisao-rata-i-mrznje-na-balkanu/35166

 

[Mrs.Bi]

Znam, sad sam ja zapenila i promašila temu, ali bar sam aktuelna, pratim Olimpijske igre, ali pratim i Bir fest. I upravo sam sinoć na festivalu piva posle koncerta Bajage upoznala ćerkinog dečka. Tako je to nekako bilo normalno i prirodno i cool, a posle se mislim kako je u moje vreme to bilo apsolutno nezamislivo. Upoznati dečka sa mamom na festivalu piva i rok koncertu.

 

[Наутилус]

Када би од мене захтевали да своје име носим исписано латиницом (у овом случају хрватском латиницом, гајевицом), ја бих такве олимпијске игре бојкотовао!

 

[quentin]

Eto, da nije te košarkaške slike, ja bih mislio da rat i mržnja na Balkanu imaju smisla, ali sad sam shvatio da nemaju. Mislim, slika je interesantna, ali čemu tolika patetika? Šta, do sada nismo znali da postoji mnogo prezimena koja se javljaju i kod Srba i kod Hrvata? Valjda smo mislili da su Hrvati neki Kinezi ili Hotentoti od kojih se razlikujemo po svemu? Jbg, odavno su pametni ljudi sve rekli o narcizmu malih razlika, kao objašnjenju međuetničkih sukoba.

A što se Mirka Kovača tiče (posljednji put o tome), nije problem u tome što je otišao iz Beograda. Realno, bio je ugrožen i spašavao je živu glavu. Ali, on nije otišao u Berlin kao Bora Ćosić, ni u Beč kao Dragan Velikić, ni u Pariz kao Vidosav Stevanović. On je otišao u Hrvatsku gdje je režim bio ništa manje zločinački nego u Srbiji i gdje su se u to vrijeme drugim ljudima dešavale iste stvari kao i njemu u Beogradu, a i mnogo gore od toga. Svojim izborom i postupkom kao pisac i intelektualac na neki način pružio je legitimitet takvom hrvatskom režimu, pogotovo zato što ga nikad nije posebno glasno kritikovao.

 

[Наутилус]

Поводом Киша, кога је Рахела навела:

Сећа се [Киш] и свечаности првог причешћа из којег је – његовим речима – ''био изопћен''. Иако пише на српском, Киш не жели да буде ''изопћен'' из Lingue Croata којом такође барата попут некакве полиглотске губице. Заиста, само неко ко има ''емпиријско искуство'', може знати шта значи бити ''изопћен'' из причешћа. Ето, тако пише човек који је годинама у Француској био лектор за српски језик. Но вратимо се Кишовим увидима у природу религијских митова. Све религије и сви национализми потичу из истог врела, тврди Киш. Тако се ''талмудијске (читај ''талмудске'' јер се лектор 'гађа с придеви као деца с лешници' – Н.В.) мудрости и хасидске легенде не разликују у бити од Вукових пословица, од хришћанских, од византијских, од староиндијских...''
(Небојша Васовић: Лажни цар Шћепан Киш, 125)

 

[krasuljak]

Znam, sad sam ja zapenila i promašila temu, ali bar sam aktuelna, pratim Olimpijske igre, ali pratim i Bir fest. I upravo sam sinoć na festivalu piva posle koncerta Bajage upoznala ćerkinog dečka. Tako je to nekako bilo normalno i prirodno i cool, a posle se mislim kako je u moje vreme to bilo apsolutno nezamislivo. Upoznati dečka sa mamom na festivalu piva i rok koncertu.

Ali, mi smo savremenije od naših roditelja, valjda... Baš lepo što si ga upoznala. Moja je bila kod dečka mesec i po dana, ponela je knjige, učila, sad počinju ispiti...

- - - - - - - - - -

Када би од мене захтевали да своје име носим исписано латиницом (у овом случају хрватском латиницом, гајевицом), ја бих такве олимпијске игре бојкотовао!

A da si Kinez, napisao bi svoje ime kineskim pismom?

- - - - - - - - - -

Bi, kako napreduje Zeka? Ja počela drugi deo Povratka... Ne znam kako da ga okarakterišem... Nije mi neprijatno, ali mi nekako dođe za mlađu populaciju... Kao da sam ga prestarela. Ali, jedva čekam da počnem Zeka je bogat.

 

[Rayela]

Поводом Киша, кога је Рахела навела:

Сећа се [Киш] и свечаности првог причешћа из којег је – његовим речима – ''био изопћен''. Иако пише на српском, Киш не жели да буде ''изопћен'' из Lingue Croata којом такође барата попут некакве полиглотске губице. Заиста, само неко ко има ''емпиријско искуство'', може знати шта значи бити ''изопћен'' из причешћа. Ето, тако пише човек који је годинама у Француској био лектор за српски језик. Но вратимо се Кишовим увидима у природу религијских митова. Све религије и сви национализми потичу из истог врела, тврди Киш. Тако се ''талмудијске (читај ''талмудске'' јер се лектор 'гађа с придеви као деца с лешници' – Н.В.) мудрости и хасидске легенде не разликују у бити од Вукових пословица, од хришћанских, од византијских, од староиндијских...''
(Небојша Васовић: Лажни цар Шћепан Киш, 125)

Problem je sto svi znamo ( a i citali smo) Kisha, a ovog genijalca ne poznajemo i sigurno ga necemo ni upoznavati i to je ono sto ga cini nesrecnim.

A Teofil Pancic kaze da je Vasovic totalno nepismen , cak ne ume ni da prepisuje

Ako već nema šta da kaže o Kišu kao piscu, Vasović će u "Lažnom caru..." reći dosta o sebi. Recimo, o vlastitoj povremeno dirljivoj nepismenosti i neznanju, kojima je naumio parirati Danilu Kišu, tom "nepoznavaocu materinjeg jezika". Dokle ovo ide, najbolje je ilustrovati citatom Vasovićevog citiranja Kiša: "... jer ja se pri tom služim jednim legitimnim književnim postupkom, koji bi bio legitiman i onda kada bi svi ti reoovski citati bili doslovce preuzeti (što ovde nije slučaj) i kada ne bi ukazivao (što ja činim) na njihovu paraliterarnu provinijenciju" ("Čas anatomije", str. 175). Ne, to nije možno! Otvaram svoj primerak "Časa anatomije" (Nolit 1978) i na narečenoj strani, dakako, nalazim "ne biH ukazivao", baš kako i treba, te "provEnijenciju". Oh, mon Dieu, čovek može još samo da se gorko našali – čak i ovi veselnici koji Kiša optužuju da je plagijator morali bi da mu priznaju da je makar dobro prepisivao – Vasović ne može ni da prepiše deo jedne jedine Kišove rečenice a da je ne zagadi nekim od tipičnih iskaza Nove Nepismenosti sa prelaza vekova, one iste kojoj pripadaju legendarni izrazi poput "bezbedonosno", "bi ste", "majca" i slično. Uostalom, Vasović je, u istom maniru, sklon da upitne rečenice ne završi upitnikom, uveren je da nacija ima "članove" kao da se, božmeprosti, radi o političkoj stranci ili ogranku Gradske biblioteke, brljavi sa ijekavicom... Još je veselije što ovaj književni znalac (dva puta, da se ne pomisli da je slučajan lapsus ili "tipfeler"!) Dragoslava Mihailovića proglašava Mihajlovićem, "Kroniku palanačkog groblja" Isidore Sekulić naziva "Hronikom", kubanskog pisca, autora sjajnog "Pribežišta u metodi" krsti kao Aleha Karpantijea etc. Siroti Kiš stvarno nije imao šanse protiv ove Moralne I Intelektualne Gromade!



@Rado, pocinji Bogatog Zeku sto prije.
Ja citam Zeku koji polako "tihuje" i predoseca kraj.

 

[Наутилус]

Сад си ме погодила у живац: смучи ми се кад га неко помене.
Ангажовао је тим људи (да не кажем колонаши) како би у његовим делима, ти ловци на грешке, нешто пронашли.
Драгослав Михајловић ни сам није био начисто како се презива, по документима му пише једно а по корицама његових књига друго.
Што се тиче Карпантијеа/Карпентјера, у Википедији пише да је био кубански романсијер итд, француског порекла па дакле може да се чита као шпанско али и као француско име.
Н. В. није громада, али Теофил свакако јесте. И највећи господин са Нила би се пред њим постидео.

 

[Rayela]

Сад си ме погодила у живац: смучи ми се кад га неко помене.
Ангажовао је тим људи (да не кажем колонаши) како би у његовим делима, ти ловци на грешке, нешто пронашли.
Драгослав Михајловић ни сам није био начисто како се презива, по документима му пише једно а по корицама његових књига друго.
Што се тиче Карпантијеа/Карпентјера, у Википедији пише да је био кубански романсијер итд, француског порекла па дакле може да се чита као шпанско али и као француско име.
Н. В. није громада, али Теофил свакако јесте. И највећи господин са Нила би се пред њим постидео.

Ma ja sam sve ovo zbog Teofila. Znam gde mogu da te "ubodem"

 

[Yersinia]

Eto, da nije te košarkaške slike, ja bih mislio da rat i mržnja na Balkanu imaju smisla, ali sad sam shvatio da nemaju. Mislim, slika je interesantna, ali čemu tolika patetika? Šta, do sada nismo znali da postoji mnogo prezimena koja se javljaju i kod Srba i kod Hrvata? Valjda smo mislili da su Hrvati neki Kinezi ili Hotentoti od kojih se razlikujemo po svemu? Jbg, odavno su pametni ljudi sve rekli o narcizmu malih razlika, kao objašnjenju međuetničkih sukoba.

A što se Mirka Kovača tiče (posljednji put o tome), nije problem u tome što je otišao iz Beograda. Realno, bio je ugrožen i spašavao je živu glavu. Ali, on nije otišao u Berlin kao Bora Ćosić, ni u Beč kao Dragan Velikić, ni u Pariz kao Vidosav Stevanović. On je otišao u Hrvatsku gdje je režim bio ništa manje zločinački nego u Srbiji i gdje su se u to vrijeme drugim ljudima dešavale iste stvari kao i njemu u Beogradu, a i mnogo gore od toga. Svojim izborom i postupkom kao pisac i intelektualac na neki način pružio je legitimitet takvom hrvatskom režimu, pogotovo zato što ga nikad nije posebno glasno kritikovao.

Поводом Киша, кога је Рахела навела:

Сећа се [Киш] и свечаности првог причешћа из којег је – његовим речима – ''био изопћен''. Иако пише на српском, Киш не жели да буде ''изопћен'' из Lingue Croata којом такође барата попут некакве полиглотске губице. Заиста, само неко ко има ''емпиријско искуство'', може знати шта значи бити ''изопћен'' из причешћа. Ето, тако пише човек који је годинама у Француској био лектор за српски језик. Но вратимо се Кишовим увидима у природу религијских митова. Све религије и сви национализми потичу из истог врела, тврди Киш. Тако се ''талмудијске (читај ''талмудске'' јер се лектор 'гађа с придеви као деца с лешници' – Н.В.) мудрости и хасидске легенде не разликују у бити од Вукових пословица, од хришћанских, од византијских, од староиндијских...''
(Небојша Васовић: Лажни цар Шћепан Киш, 125)

Имао сам прилику да бацим око на ову назовикњигу (има је чак и у пдф-у на интернету). Заиста је нечитљива и без икакве реалне замерке Кишу. Аутор је, ваљда, покушао да има полемички тон, као у Часу анатомије; међутим, испао је само смешан и далеко испод нивоа ове сјајне књиге.
П.С. Истине ради, Киш је био лектор за српскохрватски језик.