danasc80
Aktivan član
- Poruka
- 1.173
Nego kad sam već tu, evo još četiri koje sam čitala u ovom periodu nejavljanja:
Dnevnik, Vaclav Nižinski (Gradac). Ovu knjigu sam odavno želela, pre milion godina još videla neki prikaz u novinama I rešila da je kupim. Uglavnom to je dnevnik Nižinskog, najboljeg I najoriginalnijeg baletskog igrača svih vremena, koji je u mnogo čemu promenio tu umetnost. I pritom, pojam genijalnog ludog umetnika. Naime, zaista je bio bolestan od paranoidne šizofrenije I poslednjih nekoliko decenija svog života proveo u bolnici za mentalno obolele. Dnevnik, koji je uzgred napisao u par dana manijakalnog pisanja, oslikava svu njegovu ličnost – paranoidne uplive, duhovnost koja ide do misticizma, lucidne trenutke I zaključke o mnogo čemu – od svog života, saradnika, pre svega čuvenog Djagiljeva, pa do prirode čovečanstva, politike istorije. I pritom se vidi da je bio mnogo dobar čovek, dobra duša. To je zaista čini mi se najbliže što se može prići jednom posebnom a veoma bolesnom umu. Izuzetno svedočanstvo.
Poslednja tura, Grejem Svift (Laguna). Dobitnik Bukera za 1996, a ja veoma cenim tu nagradu. Te godine je u najužem izboru bila I “Osetljiva ravnoteža” Rohintona Mistrija I “Alijas Grejs” Margaret Atvud koje obe imam ali još nisam čitala, tako da ću poređenje sačuvati za tu priliku. Ipak, čini mi se da za Bukera može I bolje. To je lepa priča, prati nekoliko ljudi, bliskih prijatelja I suseda, njihove dece I žena, mreže porodičnih I prijateljskih odnosa. Međutim, kao što to čini mi se suviše često biva u engleskim knjigama, ubrzo se tu razotkrivaju neke prevare, poluizgovorene tajne, nikad oprošteni do kraja prekori. Nemojte me pogrešno razumeti, knjiga je dobra, samo mislim da za Bukera mora da bude izuzetna jer je ipak to velika nagrada, ali možda su to moji ideali.
Fani i Aleksander, Ingmar Bergman (Geopoetika). Ko je gledao film zna o čemu se radi. Meni je prijao I ovaj oblik, kao da sam čitala bajku. Eto tako, za jedno veče I ušuškana. Volim brate te Skandinavce, tako su fini. A ovo je baš topla priča o porodičnoj povezanosti Iako u njoj, za mene neočekivano, ima pravih negativaca, kao iz bajke. Živa nisam bila da li će se sve srećno završiti.
Tri plus 1, Peter Zilahi (Geopoetika). Knjiga eseja Mađara koji je bio Geopoetikih gost na Sajmu pa sam pročitala neki mnogo interesantan tekst u “Politici” tad pred Sajam I bogznakako se naložila da je knjiga super. I u stvari, nije bezveze, nego sam ja možda očekivala više. To su eseji na razne teme, više kao kolumne, u tom neobaveznom tonu između novinarskog teksta I recimo književnog, sa često duhovitim zapažanjima o svemu I svačemu, mentalitetima, mestima, ljudima. I utisak je onda tako kolumnaški – pročitaš pametnog I pomalo duhovitog čoveka. Nisu to eseji koji se pamte, eto u tom smislu sam ostala uskraćena, ali simpatično je.
Dnevnik, Vaclav Nižinski (Gradac). Ovu knjigu sam odavno želela, pre milion godina još videla neki prikaz u novinama I rešila da je kupim. Uglavnom to je dnevnik Nižinskog, najboljeg I najoriginalnijeg baletskog igrača svih vremena, koji je u mnogo čemu promenio tu umetnost. I pritom, pojam genijalnog ludog umetnika. Naime, zaista je bio bolestan od paranoidne šizofrenije I poslednjih nekoliko decenija svog života proveo u bolnici za mentalno obolele. Dnevnik, koji je uzgred napisao u par dana manijakalnog pisanja, oslikava svu njegovu ličnost – paranoidne uplive, duhovnost koja ide do misticizma, lucidne trenutke I zaključke o mnogo čemu – od svog života, saradnika, pre svega čuvenog Djagiljeva, pa do prirode čovečanstva, politike istorije. I pritom se vidi da je bio mnogo dobar čovek, dobra duša. To je zaista čini mi se najbliže što se može prići jednom posebnom a veoma bolesnom umu. Izuzetno svedočanstvo.
Poslednja tura, Grejem Svift (Laguna). Dobitnik Bukera za 1996, a ja veoma cenim tu nagradu. Te godine je u najužem izboru bila I “Osetljiva ravnoteža” Rohintona Mistrija I “Alijas Grejs” Margaret Atvud koje obe imam ali još nisam čitala, tako da ću poređenje sačuvati za tu priliku. Ipak, čini mi se da za Bukera može I bolje. To je lepa priča, prati nekoliko ljudi, bliskih prijatelja I suseda, njihove dece I žena, mreže porodičnih I prijateljskih odnosa. Međutim, kao što to čini mi se suviše često biva u engleskim knjigama, ubrzo se tu razotkrivaju neke prevare, poluizgovorene tajne, nikad oprošteni do kraja prekori. Nemojte me pogrešno razumeti, knjiga je dobra, samo mislim da za Bukera mora da bude izuzetna jer je ipak to velika nagrada, ali možda su to moji ideali.
Fani i Aleksander, Ingmar Bergman (Geopoetika). Ko je gledao film zna o čemu se radi. Meni je prijao I ovaj oblik, kao da sam čitala bajku. Eto tako, za jedno veče I ušuškana. Volim brate te Skandinavce, tako su fini. A ovo je baš topla priča o porodičnoj povezanosti Iako u njoj, za mene neočekivano, ima pravih negativaca, kao iz bajke. Živa nisam bila da li će se sve srećno završiti.
Tri plus 1, Peter Zilahi (Geopoetika). Knjiga eseja Mađara koji je bio Geopoetikih gost na Sajmu pa sam pročitala neki mnogo interesantan tekst u “Politici” tad pred Sajam I bogznakako se naložila da je knjiga super. I u stvari, nije bezveze, nego sam ja možda očekivala više. To su eseji na razne teme, više kao kolumne, u tom neobaveznom tonu između novinarskog teksta I recimo književnog, sa često duhovitim zapažanjima o svemu I svačemu, mentalitetima, mestima, ljudima. I utisak je onda tako kolumnaški – pročitaš pametnog I pomalo duhovitog čoveka. Nisu to eseji koji se pamte, eto u tom smislu sam ostala uskraćena, ali simpatično je.
................i citali smo....i igrali karte...nismo imali ni net ni tv...uzivancija.
Bas divno i romanticno 
