Ja sam uzela Mavrov poslednji uzdah jer je Mirka svojevremeno preporučila da se to ili ta Čarobnica uzmu za početak. Da se nikako Ruždi ne počinje Satanskim stihovima ili Decom ponoći. Kakve li su tek onda one
I meni je teško da definišem šta mi se to toliko ne svidja. Magični realizam koji obožavam kod Markesa i Izabele Aljende. I ovde ima iste element. Porodica. Počinje od nekih predaka, dede, babe, kako su se upoznali, živeli, obogatili, šta su radili, kakve su čudne kuće gradili, kakvi su se ljudi tuda muvali, umetnici, političari, trgovci, svi zanimljivi originalni, odnosi u porodici, preljube.... sve kao i kod ovih, manje-više, ali opet nekako dosadno, razvučeno, ne drži pažnju.
Istorijsko-politički dogadjaji i ličnosti, pominju se i Nehru i Indira i Radživ Gandi i drugi koje ja ne znam..... Taj Mavro se izgubio medju svim tim likovima. Uopšte, bar do 400. strane ne deluje da je on glavni lik. Videćemo do kraja.
Moram da pohvalim prevodioca Rašu Sekulovića jer je imao zaista originalna rešenje. Ne znam kako je u originalu i šta ga je i kako inspirisalo. I pored mnogih drugih stvari nervirali su me glagoli u deminutivu ! S tim se nisam nikad ranije srela. "Ko čekucne - dočekucne", začepucne, štrčucka....
Ostalo mi još 100 strana, ali često mi se dešava da kad završim nemam volje da pišem o knjizi. Zato pišem sad dok me još nervira.