A evo i ko je bio Jeremija Stanojević
Jeremija Stanojević, pukovnik Jugoslovenske vojske.
Između 1929. i 1932. sistematski fotografisao ulice Beograda
Poreklom iz poznate srpske porodice XIX veka, čiji je predak knez Stanoje, jedan od onih posečenih knezova 1804. god. Deda Jeremija, po kome nosi ime bio je, kako se to onda govorilo, «sovjetnik, popečitelj, polkovnik i kavaler» Oženio se kćerkom prote Mateje Nenadovića, Marijom, pa je tom vezom bio u srodstvu i Karađorđevićima.(Sinovica prote Mateje bila je Persida, žena kneza Aleksandra). I za vreme kneza Aleksandra Jeremija - deda bio je ministar pravosuđa i prosvete.
Posle ubistva kneza Mihaila porodice Stanojević i Nenadović proterane su iz Srbije, jer su optužene za organizovanje ubistva. Deda Jeremije Stanojevića je oslobođen usled nedostatka dokaza, ali mu je konfiskovana imovina i proteran je sa celom porodicom u inostranstvo. Ocu našeg Jeremije, Vitomiru, tada je bilo jedanaest godina.
Vitomir se u inostranstvu oženio Jelisavetom Longinović kćerkom prote Simeona Longinovića iz Srpskog Itebeja. Dok su živeli u Nemačkoj, Karlsrueu, rodio im se sin Jeremija, 1881. Sledeće godine porodica se vratila u Srbiju, jer je pomilovana, pa je Jeremija kršten u Beogradu i u crkvenim knjigama upisan kao da je rođen u Beogradu.
U porodici vezanoj za književnost (babin brat je Ljubomir Nenadović, stric dr Dragiša Stanojević, publicista) i politiku, Jeremija Stanojević je već sa tri godine naučio da čita i piše. A do osme godine pročitao je masu srpskih književnih dela i narodnih umotvorina.
Sa šesnaest godina je maturirao. Konkurisao za Vojnu akademiju, jer mu je ideal bio vojnički poziv. Ali iz političkih razloga nije bio primljen, pa se upisao na studije istorije, jer ga je to takođe interesovalo. Ipak, pokušao je i sledeće godine opet da se upiše na vojnu akademiju, ali opet bezuspešno. Tek u trećem pokušaju je uspeo, 1900. god, kad se politička klima u Srbiji promenila.
Školovanje u Akademiji završio je za tri godine, kao trinaesti od 182 pitomca.
1908, za vreme aneksione krize obučavao je đake – dobrovoljce okupljene oko «Narodne odbrane». 1911. postao je član organizacije «Ujedinjenje ili smrt», poznatije kao «Crna ruka».
U oba Balkanska i u Prvom svetskom ratu, kao kapetan druge klase, i komandir čete, istakao se hrabrošću, i za to svaki put bio odlikovan.
Posle rata postao klasni starešina, a zatim profesor na Vojnoj akademiji
1938. postavljen za načelnika Istorijskog odeljenja Glavnog generalštaba, gde ga je zatekao Drugi sv. rat.
Rat je proveo u zarobljeništvu, odakle se vratio s obolelim srcem. Dobio je penziju i poživeo do 1950.
Bio je od ljudi koji mnogo rad na sebi. Kao mladić, smatrao da mu preterana zadubljenost u knjige i bujna mašta šteti, i zato se i opredelio za vojni poziv. Tad je shvatio i značaj sporta, kojem je kasnije u životu posvetio dosta pažnje. Sam je u oštrom maršu prepešačio veliki deo Srbije, a jednom prilikom je izveo i sportski podvig o kome je pisala i ondašnja štampa. Skočio je sa Savskog mosta u punoj ratnoj opremi i isplivao na obalu.
Bio je temeljan, uporan, izuzetno disciplinovan i strog, pre svega prema sebi. Zato je i nosio nadimak «Ješa Disciplina».
Kulturan, načitan, i esteta imao je mnogo prijatelja među umetnicima i bogatu biblioteku.
U slobodnim časovima, sem čitanja bavio se i filatelijom i skupljanjem narodnih nošnji.
Veoma se interesovao za istoriju Beograda, a posebno topografiju. Nameravao je i da napiše topografsku istoriju Beograda, pa je godinama prikupljao raznoliku dokumentaciju o tome. Skupljao je gravire, planove, stare fotografije i razglednice Beograda, beležio kazivanja starih Beograđana, obilazio terene gde su se zidale nove zgrade, da bi zabeležio tragove prošlosti pri izradi temelja. Uticao je na vlasnike zemljišta da nađene predmete predaju muzeju grada. U tome je došao na ideju da sistematski fotografiše ulice Beograda.
Ali, sav prikupljeni materijal Stanojević je držao u sanducima koje je čuvao u zgradi Vojne akademije. U bombardovanju 6. aprila ova zgrada je izgorela, a s njom i sva prikupljena dokumentacija o Beogradu. Delić tog velikog paketa, zbirka fotografija, koja se sad nalazi u Muzeju grada slučajno je sačuvana u kući Jeremije Stanojevića, gde se nekim srećnim čudom zatekla.
Zbirka je zatim preživela i bombardovanje 1944, pa sačekala svog autora da se vrati iz zarobljeništva.
Na poleđini svake od fotografija koje predstavljaju zgrade srušene u bombardovanjima Jeremija je pedantno dopisao taj tragični podatak.
Posle smrti Jeremije Stanojevića, Muzej grada Beograda otkupio je Zbirku.
Uz novopronađene i dodate nešto kasnije, ukupan broj u Zbirci iznosi: 2290 fotografija ulica Beograda.
