Schveca
Zainteresovan član
- Poruka
- 458
NEEEEEEEEE KAFANEEEEEE......L.1:
-
- Popularno:
- Postoje li slučajnosti?
- Da li bi ovakav antinacionalizam mogao...
- Detalji teške saobraćajke na Novom...
- Vučić opet pominjao otcepljenje...
- Beč postaje čuvar sećanja na genocid –...
- Biraj pametno 😏
- Macut: Demokratija u Srbiji bila...
- Od januara moguća naplata putarine i na...
- Sve više Kirgistanaca u Srbiji
- Mini suknje i natezanje
Beograd kojeg više nema
- Začetnik teme lider
- Datum pokretanja
Guru 42
Veoma poznat
- Poruka
- 13.322
Mia!! u pravu si ti, to je jako žalosno.. trgovalo se životima, kao na buvljoj pijaci(polovnom robom).. A konkretno u Beogradu je bio neviđen kupleraj. Imao sam prilike, još kao klinac, da dođem u posed nekih, tada, zabranjenih knjiga, zbog kojih su mnogi zaglavili goli otok.. ali to nije tema.. ove teme.....
PS. Nisi spomenula Vračar i Čuburu( tu sam odrastao), na dedinju su bili letnjikovci..
PS. Nisi spomenula Vračar i Čuburu( tu sam odrastao), na dedinju su bili letnjikovci..
Guru 42
Veoma poznat
- Poruka
- 13.322
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Pisali smo o Beogradu, ali Beograd nikada ne bi bio to što jeste da nije bilo njih,velikih zadužbinara.
Davne 1912. godine Nikola Spasić, veletrgovac iz Beograda zaveštao je srpskom narodu svoju imovinu u privredne i dobrotvorne svrhe. Ta imovina koja posle njegove smrti 1916. postaje imovina srpskog naroda, imala je u to vreme vrednost gotovo kao Nobelova fondacija. Dana 27. aprila 1920, pre oko 70 godina, doneto je sudsko rešenje kojim se utvrđuju izvršioci testamenta i predaje im se na rukovanje Spasićeva zaveštana imovina.
Nikola Spasić je rođen 2. novembra 1838. godine u Beogradu kao najstarije dete poznatog ali ne mnogo imućnog beogradskog trgovca Spase Stojanovića. Deda Nikole Spasića, Stojan, je negde oko 1807. došao sa celom porodicom iz južne Srbije u tek oslobođeni Beograd. Kako se tada dugo i sporo putovalo, nešto zbog loših drumova a više zbog stalnog vojevanja protiv Turaka, izbeglice sa juga su se sporo kretale u pravcu srpske granice. Tako je to putovanje, uz stalni strah i skrivanje od Turaka, koji su na sve moguće načine sprečavali iseljavanje, trajalo skoro dve godine. Na tom putu, u Leskovcu, rođen je i otac Nikolin, Spasa Stojanović. Dete je dobilo ime Spasa da bi se porodica spasla od svih zala koja su je vrebala na tom teškom i mukotrpnom putu ka spasenju iz turskog ropstva. Kako je bio običaj da sinovi dobijaju prezime prema očevom imenu, sva njegova deca su ubuduće nosila prezime Spasić. Porodica je poticala možda odnekud iz okoline Uroševca ili Štimlja. Nikola Spasić je za te krajeve ostao izuzetno vezan iako nikada nije zapisano, niti je on pričao, iz kog je sela njegov deda Stojan krenuo za Srbiju.
Dolazi vreme srpsko-turskih ratova. U ratu 1876. godine učestvuje kao redov konjanik. U drugom srpsko-turskom ratu nije učestvovao jer ga je država oslobodila kao vojnog liferanta. Tada je prvi i jedini put radio sa državom. Napravio je i izliferovao vojsci oko 25.000 pari opanaka.
Devedesetih godina prošlog veka, kada se srpska vlada, pošto nije mogla da dobije zajam od inostranih banaka, okrenula izvorima domaćeg kapitala, Nikola Spasić otkupljuje deo srpskog inostranog duga. To bi moglo da se smatra kao jedno od prvih donacija za privredni razvoj Srbije. Nikola Spasić je za života bio predsednik Berze, predsednik Prometne banke i član upravnog odbora Narodne banke.
Davne 1912. godine Nikola Spasić, veletrgovac iz Beograda zaveštao je srpskom narodu svoju imovinu u privredne i dobrotvorne svrhe. Ta imovina koja posle njegove smrti 1916. postaje imovina srpskog naroda, imala je u to vreme vrednost gotovo kao Nobelova fondacija. Dana 27. aprila 1920, pre oko 70 godina, doneto je sudsko rešenje kojim se utvrđuju izvršioci testamenta i predaje im se na rukovanje Spasićeva zaveštana imovina.
Nikola Spasić je rođen 2. novembra 1838. godine u Beogradu kao najstarije dete poznatog ali ne mnogo imućnog beogradskog trgovca Spase Stojanovića. Deda Nikole Spasića, Stojan, je negde oko 1807. došao sa celom porodicom iz južne Srbije u tek oslobođeni Beograd. Kako se tada dugo i sporo putovalo, nešto zbog loših drumova a više zbog stalnog vojevanja protiv Turaka, izbeglice sa juga su se sporo kretale u pravcu srpske granice. Tako je to putovanje, uz stalni strah i skrivanje od Turaka, koji su na sve moguće načine sprečavali iseljavanje, trajalo skoro dve godine. Na tom putu, u Leskovcu, rođen je i otac Nikolin, Spasa Stojanović. Dete je dobilo ime Spasa da bi se porodica spasla od svih zala koja su je vrebala na tom teškom i mukotrpnom putu ka spasenju iz turskog ropstva. Kako je bio običaj da sinovi dobijaju prezime prema očevom imenu, sva njegova deca su ubuduće nosila prezime Spasić. Porodica je poticala možda odnekud iz okoline Uroševca ili Štimlja. Nikola Spasić je za te krajeve ostao izuzetno vezan iako nikada nije zapisano, niti je on pričao, iz kog je sela njegov deda Stojan krenuo za Srbiju.
Dolazi vreme srpsko-turskih ratova. U ratu 1876. godine učestvuje kao redov konjanik. U drugom srpsko-turskom ratu nije učestvovao jer ga je država oslobodila kao vojnog liferanta. Tada je prvi i jedini put radio sa državom. Napravio je i izliferovao vojsci oko 25.000 pari opanaka.
Devedesetih godina prošlog veka, kada se srpska vlada, pošto nije mogla da dobije zajam od inostranih banaka, okrenula izvorima domaćeg kapitala, Nikola Spasić otkupljuje deo srpskog inostranog duga. To bi moglo da se smatra kao jedno od prvih donacija za privredni razvoj Srbije. Nikola Spasić je za života bio predsednik Berze, predsednik Prometne banke i član upravnog odbora Narodne banke.
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Pre osnivanja Zadužbine narodnog invalidskog fonda "Sveti Đorđe", Spasić je 9. februara 1912. godine napisao testament i predao ga na čuvanje Narodnoj banci. Iz tog testamenta pomenućemo neke važnije odredbe:
Tač. 13. "Kad bude podignut hram Sv. Save na Vračaru da se kupi najveće zvono i toj crkvi pokloni kao moj dar."
Tač. 14. "Izvršioci mog testamenta izdvojiće iz dela pokretne imovine 350.000 dinara. Ovim novcem da se podigne bolnica na opštinskom zemljištu za bolesti koje odredi Sanitet a kad bude gotova da se preda Opštini beogradskoj."
Tač. 15. "Da se podignu još dve bolnice, gde je najpotrebnije, kao i jedan dom za iznemogle i sirote građane sa natpisom ",Podigao Nikola Spasić.
Tač. 17. "Svu moju pokretnost kao hartije od vrednosti i gotovinu i nepokretnosti ostavljam za Opšte privredne ciljeve, s tim da se samo prihodi izdaju na rečene ciljeve a glavnica ne sme da se utroši a i nepokretno imanje ne sme se zadužiti ni prodati."
Tač. 13. "Kad bude podignut hram Sv. Save na Vračaru da se kupi najveće zvono i toj crkvi pokloni kao moj dar."
Tač. 14. "Izvršioci mog testamenta izdvojiće iz dela pokretne imovine 350.000 dinara. Ovim novcem da se podigne bolnica na opštinskom zemljištu za bolesti koje odredi Sanitet a kad bude gotova da se preda Opštini beogradskoj."
Tač. 15. "Da se podignu još dve bolnice, gde je najpotrebnije, kao i jedan dom za iznemogle i sirote građane sa natpisom ",Podigao Nikola Spasić.
Tač. 17. "Svu moju pokretnost kao hartije od vrednosti i gotovinu i nepokretnosti ostavljam za Opšte privredne ciljeve, s tim da se samo prihodi izdaju na rečene ciljeve a glavnica ne sme da se utroši a i nepokretno imanje ne sme se zadužiti ni prodati."
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Prema želji pok. Nikole Spasiće izgrađene su:
Bolnica u Beogradu - Gradska ili Opštinska bolnica - jedno vreme u narodu poznatija kao Spasićeva bolnica, svečano je osvećena i predata Beogradskoj opštini 15. septembra 1935, a prve pacijente primila je 11. decembra te iste godine. Zadužbina je za njenu izgradnju obezbedila sumu od 5.284.177 dinara.
Zgrada u Knez-Mihailovoj ulici br. 47, pored Gradske bolnice, imala je prioritetni karakter u građevinskoj delatnosti Zadužbine. Već 1928. godine Upravni odbor zadužbine prihvatio je nacrt za njenu izgradnju. Odlučeno je da se izrada svih potrebnih planova i predračuna poveri arh. Josifu Najmanu, s tim da ovaj to radi u sporazumu sa članom Odbora g. inž. Milošem Savčićem. Zadužbina je za izgradnju ove velelepne kuće utrošila 19.695.621,58 dinara.
A kako mi danas izvršavamo testament velikog srpskog dobrotvora Nikole Spasića! Uvereni da gradimo savremeno društvo kome sredstva pojedinaca neće biti potrebna, Zadužbina Nikole Spasića podelila je sudbinu ostalih zadužbina, odnosno privatnog vlasništva i potpala pod Zakon o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji (1945) i pod Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (1960).
Kada je sačinjavao svoj testament, Nikola Spasić nije poznavao instituciju nacionalizacije tako da od nje nije ni mogao da zaštiti svoju imovinu zaveštanu srpskom narodu. I dogodilo se da neko nacionalizuje imanja koja su vlasništvo naroda, odnosno da razvlasti Zadužbinu Nikole Spasića. Potomcima ostaje samo da se pitaju kud se dede i na šta se troši Spasićevo, odnosno srpsko blago.
Bolnica u Beogradu - Gradska ili Opštinska bolnica - jedno vreme u narodu poznatija kao Spasićeva bolnica, svečano je osvećena i predata Beogradskoj opštini 15. septembra 1935, a prve pacijente primila je 11. decembra te iste godine. Zadužbina je za njenu izgradnju obezbedila sumu od 5.284.177 dinara.
Zgrada u Knez-Mihailovoj ulici br. 47, pored Gradske bolnice, imala je prioritetni karakter u građevinskoj delatnosti Zadužbine. Već 1928. godine Upravni odbor zadužbine prihvatio je nacrt za njenu izgradnju. Odlučeno je da se izrada svih potrebnih planova i predračuna poveri arh. Josifu Najmanu, s tim da ovaj to radi u sporazumu sa članom Odbora g. inž. Milošem Savčićem. Zadužbina je za izgradnju ove velelepne kuće utrošila 19.695.621,58 dinara.
A kako mi danas izvršavamo testament velikog srpskog dobrotvora Nikole Spasića! Uvereni da gradimo savremeno društvo kome sredstva pojedinaca neće biti potrebna, Zadužbina Nikole Spasića podelila je sudbinu ostalih zadužbina, odnosno privatnog vlasništva i potpala pod Zakon o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji (1945) i pod Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (1960).
Kada je sačinjavao svoj testament, Nikola Spasić nije poznavao instituciju nacionalizacije tako da od nje nije ni mogao da zaštiti svoju imovinu zaveštanu srpskom narodu. I dogodilo se da neko nacionalizuje imanja koja su vlasništvo naroda, odnosno da razvlasti Zadužbinu Nikole Spasića. Potomcima ostaje samo da se pitaju kud se dede i na šta se troši Spasićevo, odnosno srpsko blago.
Guru 42
Veoma poznat
- Poruka
- 13.322
Na jahte, gudru i kurave!!!.. a da, zaboravio sam: džipove i januare....
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Guru 42:Na jahte, gudru i kurave!!!.. a da, zaboravio sam: džipove i januare....
Tačno guru.....a vidi ovo
MEĐURATNI FONDOVI: Komunističku strahovladu preživelo je tek nekoliko zadužbina. Od zadužbina osnovanih pre Drugog svetskog rata danas je najaktivnija Zadužbina Ilije M. Kolarca osnovana 1878. radi narodnog prosvećivanja. Od njenog razgranatog rada do Drugog svetskog rata ostala su mnogobrojna izdanja Književnog fonda Ilije M. Kolarca, u kojima su kao posebne sveske štampana najbolja predavanja na tribinama Zadužbine. Drugi opštepriznati darodavac otečestvu bio je Kapetan Miša Anastasijević, čije je velelepno zdanje godinama bilo jednovremeno sedište Velike škole, Narodnog muzeja i Narodne biblioteke, potom Univerziteta, pa Filozofskog fakulteta, da bi danas veći deo zdanja bio namenjen Rektoratu Beogradskog univerziteta.
Veoma značajne, a danas manje poznate zadužbine u Beogradu osnovali su takođe bogati trgovci – Sima Andrejević-Igumanov (1804-1883) rodom iz Prizrena, Luka Ćelović (1854-1929) rodom iz Trebinja i Nikola Spasić (1838-1916) Beograđanin poreklom iz Štimlja na Kosovu. Sve tri zadužbine bile su, tvrde upućeni, po ukupnoj vrednosti gotovog novca i nepokretnosti ravne sredstvima Nobelove fondacije u Švedskoj.
Fond Sime Igumanova, Prizrenca koji se obogatio trgovinom u Rusiji, imao je sedište u Beogradu, odakle je njegov odbor preko Ministarstva inostranih dela finansirao celokupnu kulturno-prosvetnu akciju u Staroj Srbiji i Makedoniji – od školovanja kadrova u Beogradu do plata za učitelje, podizanja i održavanja škola i stipendiranja đaka. U trenutku stvaranja Zadužbine njena sredstva iznosila su šest miliona dinara. Iz Fonda Sime Igumanova bio je pomagan i rad srodno orijentisanog Društva Sv. Save. Velika Igumanova palata na Terazijama, bila je glavno vlasništvo fonda iz kojeg su finansirane dobrotvorne i prosvetne akcije. Statua Sime Igumanova, okruženog siročićima, skinuta je s vrha palate nedugo posle Drugog svetskog rata.
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Zadužbina Luke Ćelovića Trebinjca (1930), u vrednosti od preko pedeset miliona dinara, sastojala se uz, gotov novac i hartije od vrednosti, od lanca zgrada na prostoru između ulica Kraljevića Marka i Kameničke, uključujući i luksuzne višespratnice u današnjoj Zagrebačkoj ulici. Luka Ćelović je svoju imovinu zaveštao Univerzitetu, koji je njome slobodno raspolagao. Iz njenih fondova štampane su knjige, nagrađivani uspešni studenti, finansirana naučna istraživanja, nabavljana oprema. Luka Ćelović je, pre nego što će ostaviti svoje imanje Univerzitetu u Beogradu početkom XX veka, zajedno sa dr Miloradom Gođevcem započeo finansiranje gerilske akcije u Makedoniji i na Kosovu kojom je ponovo aktiviran jedan sasvim zapostavljen pravac nacionalne politike. Premda samouk i jedva pismen, Ćelović je uspešno upravljao Beogradskom zadrugom, jednim od najsolidnijih novčanih zavoda u zemlji.
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Ratna pustošenja i radikalna promena društvenog sistema posle 1944. godine imala su za posledicu smanjivanje vrednosti zaveštane imovine ili gotovine i u većini slučajeva gašenje zadužbina. U slučaju povraćaja imovine trebalo bi pre svih Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, naslednici Srpske kraljevske akademije, Beogradskom univerzitetu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi vratiti i staviti na raspolaganje nepokretnosti koje su im nekada pripadale. Na taj način bi njihov rad, uz podrazumevajuću podršku države i grada u slučaju Akademije i Univerziteta, dobio nove značajne podsticaje i sigurne izvore finansiranja nezavisno od privrednih kretanja u državi. Trebalo bi, takođe, ispitati gde su nestala (utopila se) i ogromna sredstva kojima su iz Kraljevog fonda bili finansirani najbolji pregaoci na kulturnim i humanitarnim poslovima. Narodni dobrotvori postajali su državni neprijatelji, a njihova imovina zaveštana naučnicima, đacima, studentima nestala je u talasima komunističke uravnilovke, konfiskacije, prelaska u društveno vlasništvo ili jednostavno brisanjem iz registra.
gucci_novosadjanka
Poznat
- Poruka
- 7.935
jesi to ti na avataru?HeBePoBaTaH_:
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
U beogradskom listu "Mali zurnal" pojavio se oglas Tomcica - kafecije, u kome on obavestava "da u nedelju, 31. decembra, priredjuje zabavu sa igrankom u kafani 'Crni macak' na Vracaru. Sopstvenik radnje moli svoje prijatelje i poznanike da ga izvole posetiti".
U postpraznicnom izdanju istih novina nema nikakvog izvestaja o slavljenickoj noci, sem meteoroloskog izvestaja koji glasi: "Osim u Beogradu, juce je padao sneg u svim mestima nase otadzbine, u Negotinu, Zajecaru, Kragujevcu, Kraljevu, Pozarevcu, Paracinu i Sapcu".
Ipak, novi vek sa sobom je neumitno doneo i praznovanje novogodisnjih noci. Vec prvih godina dvadesetog veka pocinju organizovani doceci u klubovima, raznoraznim drustvima i otmenim restoracijama. Stampa belezi da u "Ukrajini", "Luksoru", "Koloseumu", "Slaviji", "Unionu" poznati komicari zabavljaju posetioce, uz neizbeznu lutriju. Vlasnik "Manjeza", izvesni Bidza, oglasava se ovako:
"Prase i curka na lutriji. Krofna sa Napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan Bidza restorater".
Beogradska stampa priredjuje tih godina novogodisnje slavlje, na kojem se igralo kolo koje je komponovao kapelnik Franja Pokorni, a na bari Venecija otvoreno je klizaliste. Kupci prasica preko 15 kila bili su oslobodjeni trosarine, a po radnjama su se pojavili prvi automati za slatkise. Tadasnja mladjarija tvrdila je da je najbolji automat kod bakalina Nikolica. "Ubacis pet para, izadje cokolada"!
"Kvart Terazijski je jos bolji. Kad ubacis kamen kroz prozor, na kapiju izadje zandar", replicirala im je starija manguparija.
Za razliku od prethodnog stoleca, hronicari najludje noci sada su bili vec proslavljeni pisci, poput Branislava Nusica, koji je u broju "Politike" od 2. januara 1910. godine pisao sledece:
"Boze moj, Boze moj, kako to svaki na svoj nacin docekuje Novu godinu. Tacno u ponoc ugledam jednog coveka kako juri ulicom bez pantalona, a za njim uvredjenog muza sa toljagom".
Uvodjenjem u sluzbenu upotrebu gregorijanskog kalendara, 1919. godine, Kraljevina SHS ustanovila je i za Srbe 1. januar kao prvi dan Nove godine. Od tada se on kod nas praznuje kao drzavni praznik.
"Dana 14. januara 1919. godine po starom kalendaru prestaje da vazi stari kalendar, a dana 15. istog meseca, takodje po starom kalendaru, pocinje da vazi nov kalendar. Ovaj poslednji dan ce se obeleziti datumom 28. januara 1919. i za njim ce sledovati datiranje dana i meseca po novom kalendaru", glasi clan prvi Zakona o izjednacenju starog i novog kalendara, podnet 10. januara Narodnom predsednistvu u Beogradu, koji je na snagu stupio 15. januara iste godine.
U postpraznicnom izdanju istih novina nema nikakvog izvestaja o slavljenickoj noci, sem meteoroloskog izvestaja koji glasi: "Osim u Beogradu, juce je padao sneg u svim mestima nase otadzbine, u Negotinu, Zajecaru, Kragujevcu, Kraljevu, Pozarevcu, Paracinu i Sapcu".
Ipak, novi vek sa sobom je neumitno doneo i praznovanje novogodisnjih noci. Vec prvih godina dvadesetog veka pocinju organizovani doceci u klubovima, raznoraznim drustvima i otmenim restoracijama. Stampa belezi da u "Ukrajini", "Luksoru", "Koloseumu", "Slaviji", "Unionu" poznati komicari zabavljaju posetioce, uz neizbeznu lutriju. Vlasnik "Manjeza", izvesni Bidza, oglasava se ovako:
"Prase i curka na lutriji. Krofna sa Napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan Bidza restorater".
Beogradska stampa priredjuje tih godina novogodisnje slavlje, na kojem se igralo kolo koje je komponovao kapelnik Franja Pokorni, a na bari Venecija otvoreno je klizaliste. Kupci prasica preko 15 kila bili su oslobodjeni trosarine, a po radnjama su se pojavili prvi automati za slatkise. Tadasnja mladjarija tvrdila je da je najbolji automat kod bakalina Nikolica. "Ubacis pet para, izadje cokolada"!
"Kvart Terazijski je jos bolji. Kad ubacis kamen kroz prozor, na kapiju izadje zandar", replicirala im je starija manguparija.
Za razliku od prethodnog stoleca, hronicari najludje noci sada su bili vec proslavljeni pisci, poput Branislava Nusica, koji je u broju "Politike" od 2. januara 1910. godine pisao sledece:
"Boze moj, Boze moj, kako to svaki na svoj nacin docekuje Novu godinu. Tacno u ponoc ugledam jednog coveka kako juri ulicom bez pantalona, a za njim uvredjenog muza sa toljagom".
Uvodjenjem u sluzbenu upotrebu gregorijanskog kalendara, 1919. godine, Kraljevina SHS ustanovila je i za Srbe 1. januar kao prvi dan Nove godine. Od tada se on kod nas praznuje kao drzavni praznik.
"Dana 14. januara 1919. godine po starom kalendaru prestaje da vazi stari kalendar, a dana 15. istog meseca, takodje po starom kalendaru, pocinje da vazi nov kalendar. Ovaj poslednji dan ce se obeleziti datumom 28. januara 1919. i za njim ce sledovati datiranje dana i meseca po novom kalendaru", glasi clan prvi Zakona o izjednacenju starog i novog kalendara, podnet 10. januara Narodnom predsednistvu u Beogradu, koji je na snagu stupio 15. januara iste godine.
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
"Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom. Poslednje predveceri stare godine gradska banda svirala je po celoj varosi. Deset sviraca dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su, kao sto i pristoji, od Gospodske ulice, pa potom na Varos-kapiju i preko Zereka, gde gazde drze svoje radnje, do pijace pred opstinskom kucom. Vec se spustio mrak kad su muzikanti zavrsili svoj prvi pohod. Banda je cestitala Beogradjanima nastupajuce Novo leto, a tamo gde nisu dospeli zvanicni gradski muzikanti, ovaj posao su obavljale njihove kolege iz Ciganske male. Cemane, zurle i goc odjekivali su po sokacima.
A kada je grad sasvim utonuo u mrak, nestalo je sa ulica i svirke i sveta - ostadose samo varoski pozornici, panduri i turski strazari. Novu godinu su ljudi docekivali po kucama, a narod se radovao novom danu kada se lomi vasilica umesena od proje i paprene masti. Ako se negde i cula pesma i svirka, bilo je to u bogatijim i otmenijim kucama porodica 'iz preka'. To je radjeno zarad njihovih frajli i udavaca narocito. Oni su jos ranije narucivali brkate licejce koji su se mogli, u sumrak, videti kako sa flautama ispod miske prte snezne nanose i nestaju u avlijama. Devojke su svirale u gitar, a mladici flautu. Ako je domacin bio iz preka i imao harmonijum, pratio bi omladinu ili bi sam otpevao kakvu starinsku pesmu. Domacica je pogledom milovala mladez, a babe i strine, koje se uvek zateknu u ovakvim zgodama, cudile su se flauti i cas hvalile, a cas kudile domacicu, naravno kad ona nije tu".
I u narednoj deceniji gotovo da se nista nije izmenilo. Jedino je zabelezeno da su za docek 1861. na raskrscima glavnih beogradskih ulica gorele mesine sa katranom nabijene na visoke motke. "Zapaljeni katran kapao je kaldrmu na veliku radost i znatizelju okupljenih Beogradjana", ostalo je zabelezeno.
A kada je grad sasvim utonuo u mrak, nestalo je sa ulica i svirke i sveta - ostadose samo varoski pozornici, panduri i turski strazari. Novu godinu su ljudi docekivali po kucama, a narod se radovao novom danu kada se lomi vasilica umesena od proje i paprene masti. Ako se negde i cula pesma i svirka, bilo je to u bogatijim i otmenijim kucama porodica 'iz preka'. To je radjeno zarad njihovih frajli i udavaca narocito. Oni su jos ranije narucivali brkate licejce koji su se mogli, u sumrak, videti kako sa flautama ispod miske prte snezne nanose i nestaju u avlijama. Devojke su svirale u gitar, a mladici flautu. Ako je domacin bio iz preka i imao harmonijum, pratio bi omladinu ili bi sam otpevao kakvu starinsku pesmu. Domacica je pogledom milovala mladez, a babe i strine, koje se uvek zateknu u ovakvim zgodama, cudile su se flauti i cas hvalile, a cas kudile domacicu, naravno kad ona nije tu".
I u narednoj deceniji gotovo da se nista nije izmenilo. Jedino je zabelezeno da su za docek 1861. na raskrscima glavnih beogradskih ulica gorele mesine sa katranom nabijene na visoke motke. "Zapaljeni katran kapao je kaldrmu na veliku radost i znatizelju okupljenih Beogradjana", ostalo je zabelezeno.
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Ljudi pije mi se klaker ili kabeza.
Ima li toga negde u gradu?
Ima li toga negde u gradu?
dali neko ima slike dobropoljske ulice i tog kraja iz proslosti
Frederick House
Obećava
- Poruka
- 92
Vise nema Djure Jaksica salveta i poema al u to ime gruva pesma DORCOLSKIH BOEMA...
širenje saobraćajnica maksima gorkog i gospodara vučića
ulice ruše kuće
južni bulevar biće spojen sa ulicom gospodara vučića
delovi ulica maksima gorkog i gospodara vučića biće značajno prošireni zbog čega će biti srušene i mnoge kuće. to previđaju novi planovi detaljne regulacije ove ulice, čiji su nacrti juče bili na javnom uvidu u opštini voždovac.
južni bulevar biće direktno povezan sa ulicom gospodara vučića. umesto sadašnjeg sokaka u kojem se južnjak završava kod ulice grčića milenka, probiće se saobraćajnica sa po dve trake u oba smera koja će se ulivati u ulicu gospodara vučića. kada se za koju godinu bude gradio ovaj deo, biće rekonstruisana postojeća vodovodna, kanalizaciona i rasvetna mreža.
ulica gospodara vučića od početka do bačvanske ostaće u postojećem stanju, ali se odatle širi na parnoj strani sve do raskrsnice sa ulicom vojislava ilića. tu će se, takođe, rušiti objekti. umesto sadašnje jedne trake biće po dve u oba smera, ukupne širine 13 metara. planirani su i trotoari od 3.5 metara na kojima će se posaditi i drvored.
ulica maksima gorkog imaće po dve trake po smeru i trotoare od dva do pet metara. proširiće se na mali deo prostora kalenić pijace, a od ulice cara nikolaja zauzeće placeve na neparnoj strani, gde je dosta malih kuća. sve one će biti uklonjene. od raskrsnica sa južnim bulevarom do beličke širenje se prebacuje na suprotnu stranu gde ima dosta praznog prostora i jedino će se rušiti nekoliko kuća kod ekonomske škole. od beličke pa do ulice teodora dukina širenje i rušenje se vraćaju na neparnu stranu.
proširenje čeka i strumičku i ulicu teodora dukina na parnim stranama, pa će se i tu rušiti objekti. i ubuduće će one ostati jednosmerne, ali će imati po dve trake. u tom delu širiće se i kruševačka ulica na neparnoj strani do ulaska u ustaničku
ulice ruše kuće
južni bulevar biće spojen sa ulicom gospodara vučića
delovi ulica maksima gorkog i gospodara vučića biće značajno prošireni zbog čega će biti srušene i mnoge kuće. to previđaju novi planovi detaljne regulacije ove ulice, čiji su nacrti juče bili na javnom uvidu u opštini voždovac.
južni bulevar biće direktno povezan sa ulicom gospodara vučića. umesto sadašnjeg sokaka u kojem se južnjak završava kod ulice grčića milenka, probiće se saobraćajnica sa po dve trake u oba smera koja će se ulivati u ulicu gospodara vučića. kada se za koju godinu bude gradio ovaj deo, biće rekonstruisana postojeća vodovodna, kanalizaciona i rasvetna mreža.
ulica gospodara vučića od početka do bačvanske ostaće u postojećem stanju, ali se odatle širi na parnoj strani sve do raskrsnice sa ulicom vojislava ilića. tu će se, takođe, rušiti objekti. umesto sadašnje jedne trake biće po dve u oba smera, ukupne širine 13 metara. planirani su i trotoari od 3.5 metara na kojima će se posaditi i drvored.
ulica maksima gorkog imaće po dve trake po smeru i trotoare od dva do pet metara. proširiće se na mali deo prostora kalenić pijace, a od ulice cara nikolaja zauzeće placeve na neparnoj strani, gde je dosta malih kuća. sve one će biti uklonjene. od raskrsnica sa južnim bulevarom do beličke širenje se prebacuje na suprotnu stranu gde ima dosta praznog prostora i jedino će se rušiti nekoliko kuća kod ekonomske škole. od beličke pa do ulice teodora dukina širenje i rušenje se vraćaju na neparnu stranu.
proširenje čeka i strumičku i ulicu teodora dukina na parnim stranama, pa će se i tu rušiti objekti. i ubuduće će one ostati jednosmerne, ali će imati po dve trake. u tom delu širiće se i kruševačka ulica na neparnoj strani do ulaska u ustaničku
majcheki
Iskusan
- Poruka
- 6.520
majcheki
Iskusan
- Poruka
- 6.520
Ruski Car
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
TERAZIJE
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
D
divlja
Gost
Obozavam ove stare fotke. :-)
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
miljenkic
Primećen član
- Poruka
- 879
Volim ovaj grad, zbog njegove nesavrsenosti, ali i upornosti da nadzivi sva ona stradanja minulih vekova. I zbog duha koji je nekada u njemu vladao, mada se poslednjih godina poprilicno izgubio. Odrasla sam na Cuburi, kod gradica Pejton, koji ce izgleda uskoro u istoriju, bice zamenjen ne znam ni ja cim. OK, treba da se gradi novo, ali ne mora bas sve staro da se rusi, nekako to ubija dusu ovog grada. Secam se u cuburskom parku jednog starijeg gospodina, koji je cesto sedeo ispod jednog velikog duda blizu raskrsnice ulica Maksima Gorkog i 14. decembra. Kad god sam se vracala iz skole (14. gimnazija) on je sedeo na svojoj klupici, hranio golubove i uvek me je pozdravljao sa laganim naklonom i skidanjem sesira. Za njega sam i tih osamdesetih uvek bila gospodjica, termin drugarica nije izgleda nikada prihvatio. U toku leta, kad mine ona vrucina, skupljale su se komsije iz zgrade u dvoristu na kafici, sveze ispecenim kolacima i neobaveznom razgovoru...
Pocetkom devedesetih sam se preselila u naselje u dr Ivana Ribara i dugo nisam odlazila na moju Cuburu, bilo mi je tesko. I kad sam otisla posle par godina, to vise nije bilo to. Nije bilo vise onog starijeg gospodina, a ni duda. Park se izmenio, nema vise onih zbunova u koje sam se zavlacila kao dete, a koji su posle lepo sakrivali klupe od radoznalih pogleda kad sam postala malo starija...
Pocetkom devedesetih sam se preselila u naselje u dr Ivana Ribara i dugo nisam odlazila na moju Cuburu, bilo mi je tesko. I kad sam otisla posle par godina, to vise nije bilo to. Nije bilo vise onog starijeg gospodina, a ni duda. Park se izmenio, nema vise onih zbunova u koje sam se zavlacila kao dete, a koji su posle lepo sakrivali klupe od radoznalih pogleda kad sam postala malo starija...
