3. Karđipa, velika sekta Tibeta, imala je u drevna vremena četiri ogromna sveca: Tilopa, Naropa, Marpa i Milarepa. Možemo zahvaliti tibetanskom lami Kazi Dava-Samdupu, koji je pisao na engleskom, što se biografija Milarepe pojavila ne jednom evropskom jeziku. Ako se negde može saznati nešto o graničnom stanju Tibeta, biće to u ovom delu. Milarepa je još bio živ, ali jedva da je bio čovek. Kao da se već nalazio s druge strane. Ako igde čovek može da sazna nešto o unutarnjem gusarenju tibetanskih svetaca, onda je to u ovoj knjizi. Toj upornoj opsednutosti nema para. Evropa nešto slično nije umela da ostvari ni u zločincu. Milarepa je bio sin imućnog trgovca. Otac mu je rano umro, i brigu o njemu je preuzeo stric. Porodično imanje stric je uzeo, a Milarepa je kao sluga morao da radi i da gladuje. Majka je nagovorila dečaka da izuči crno znanje i da uništi strica. Milarepa je to i učinio, izučio je crnu magiju, izazvao oluju, koja je srušila stričevu kuću i pobila sve u njoj. Tada je Milarepa još bio dečak. Tako se upoznao s višim znanjima. Tako je došao u dodir s granicom nadljudskog. Milarepa se nije zadovoljio crnim znanjem. Potražio je učitelja i na kraju je nabasao na Marpu, Velikog Prevodioca, koji je prokrstario Indiju i prevodio na tibetanski jezik knjige Mahajane. U biografiji je opisano kako se Marpi javio njegov učitelj, Naropa: on ga je upozorio kako je Milarepa izuzetno biće i da mu može poveriti celokupno znanje. Pogrešno bi bilo poverovati da se Naropa pojavio u snu Velikog Prevodioca. I Naropa je bio čovek granice. Posvećeni su znali da je živ prelazio preko granice smrti. Dugim i napornim vežbama je preobrazio sebe – postao je duh -, iz ljudskog tela se svesno preselio u telo duha. A Naropa, mada je umro, mogao je uvek da se vrati, ako hoće, u svoj zemni oblik. Marpa ga je poslušao, prihvatio dečaka i uputio ga u tajna znanja. Evropa zna za ovakve žive preobražaje: svako zna kako je prorok Ilija odjezdio na vatrenim kolima. Napustio je zemlju u vidu vatre. U Tibetu slične stvari nisu retkost. I Milarepa se kasnije mogao pretvoriti u vatru. Mogao je da se preobrazi u svaki elemenat. Postao je mag. Šta je magija? Spuštanje na ono mesto gde je sve jedan, i delovanje s ovog mesta. Mag se pretvara u vatru, u vodu, u demona, izaziva oluju, lepo vreme, otvara izvor u pustinji, iz peska vadi zlato. Već nije čovek. Sila. Prevazišao je ljudsko bivstvo – prestupio granicu. Na mestu gde on stoji: vatra, voda, pesak, vazduh, sve je – jedan. Milarepa je postao učenik Marpe. Ko misli da je to neka evropska škola: uči se iz knjiga, rade se i pišu zadaci, taj je u zabludi. Marpa je tražio od dečaka da sagradi četiri kuće, ali je svaku od njih dečak morao da poruši tako savršeno da kamenove odnese nazad na ono mesto odakle ih je izvadio. Dečak je morao da ispašta zbog crnog znanja. Šta je crno znanje? Crna magija. A šta je to? Korišćenje natprirodnih sila u sebične svrhe. Crni mag svoje sposobnosti upotrebljava za svoju korist. Time on kalja natprirodno, ali i samu prirodu. Milarepa je morao da ispašta. Proveo je gorke godine kod svoga učitelja, koji je prema njemu bio tako surov kao sudije podzemlja. Na kraju je Veliki Prevodilac svoga učenika uputio u veliku tajnu i predao mu celokupno znanje. Milarepa se povukao u pećinu Dragkar-Taso, Biografija priča koliko godina je tamo proveo sam, ali čovek ne želi da ih broji. Trideset-četrdeset godina, ali možda i četrdeset pet. Odeća mu se sasvim pocepala, na kraju je nosio samo parče izanđale vreće. Šta je jeo? Koprivu. Ništa drugo do koprivu. Brao ju je ispred pećine, između kamenja, bario i jeo. Ali zaboga! – ta u Tibetu je duga zima, i mesecima je deset-dvadeset stepeni ispod nule. Može li se to izdržati u nezagrejanoj stenovitoj pećini u dronjku izanđale vreće? I ako čovek ne jede ništa drugo do koprivu? Posvećeni Tibetanac se na to samo smeška. Učitelj joge poznaje takav metod disciplinovanja životnih sila koji čoveku omogućava da podnese i najveću hladnoću. Kako? Takozvanom unutarnjom toplotom. Tibetanci je nazivaju tumo. Primenjuju takav postupak kojim se odista skladišti toplota ljudskog bića, ovakva inflacija temperature, ovakva unutarnja peć koja neprekidno gori može se steći vežbom, što i jeste joga. Delo nije jednostavno. I to je magija. Mag čarolijom hladno pretvara u toplo, koprivu u meso, mraz u vrelinu. Ali Milarepa, kad je živeo u pećini, nije tako postupao, jer bi to opet bila crna magija, korišćenje moći i znanja u svoju korist: život bi učinio podnošljivim. Ono o čemu je sada bilo reči jeste: preživeti i podneti ono što postoji – proživeti i propatiti do kraja. Na hladnoći od dvadeset stepeni, pod udarima ledenog vetra Milarepa je sedeo u pećini, ogrnut samo izanđalom i iscepanom vrećom. Katkada bi naišao neki lovac ili razbojnik, ali bi pobegao glavom bez obzira. Pomislio bi da je to “bhuta” – zli duh planine. Dvadeset godina nije podrezivao kosu, ni bradu, nije se umivao i nije jeo ništa drugo do koprivu. Prljav, mršav, oči gore crvenilom, naborano i izmučeno lice. Sedi u pećini i meditira. Milarepa je u svom jednom jedinom životu želeo da postigne stupanj Bude. U jednom jedinom ljudskom životu hteo je da doživi i da preuzme na sebe sve patnje bivstva. Nije hteo da se više vraća na zemlju kao patnik. Hteo je da ode na večno smirenje, u čisto bivstvo. Kada ga je, negde u tridesetoj godini osamljenosti, pronašla mlađa sestra, saznavši gde živi, htela je da ga nagovori da se vrati među ljude. Milarepa joj je odgovorio: Ne idem, već sam proživeo sve užase bivstva, sve životinjske, biljne, mineralne, demonske i onostrane strahote, ali još imam tri Loke tri donja kruga pakla – koje nisam proživeo. Da bih pribavio večno smirenje, moram preuzeti na sebe i proživeti i ova tri kruga. Kada je Milarepa u svojoj pećini iscrpao sve patnje bivstva, postao je dostojan da se više ne rađa ponovo i da može prestupiti s druge strane granice. Odjednom je osetio: raspolaže takvom snagom kojom se može pretvoriti u senku, u vazduh i u nematerijalnost. Mogao je da se uzdiže u vazduh i da leti. U snu je mogao da obiđe ceo svemir. Sopstvenu ličnost je mogao da udvostruči i ustostruči, ali je svaka od tih ličnosti imala iste nadljudske sposobnosti kao i on. Mogao je da uzleti u nebo do bogova, i mogao je da sluša njihova učenja. Svoje telo je mogao da pretvori u vatru i u vodu. Milarepa je umro otrovan. Znao je da je pojeo otrov i za njega ne bi predstavljalo naročit napor da ga neutrališe. Bio je mag. Ali bi to opet bila crna magija, svoju sposobnost bi koristio u svom interesu. Umro je i kada se odselio, na nebu su ga dočekali, sred čudesnih svetlosti, svi bogovi i boginje.
4. Najtajanstvenija misterija severnog budizma jeste: čed. Ako čovek čita spoljašnjosti misterije, njene čarobne reči, gleda fotografije o njoj, mora da upita: po čemu se razlikuje ovaj nesumnjivo nečuveno uzvišeni, čisto duhovni obred posvećivanja od kanibalizma? Po čemu se ovaj uznemireni i obesni samoubilački nagon jarosti razlikuje od indijanskog stuba za mučenje? Južnoamerički Indijanci imaju obred: selo se opija pićem pripremljenim posebno za ovaj praznik i počinje da igra, igra se dan i noć, jedan dan, dva dana, ko se umori, pije ponovo i igra dalje. Petog dana igraju samo najsnažija petorica muškaraca. Tada se pojavljuje “đavo”, čarobnjak, sa svojim pomoćnicima. Đavoli počinju da šibaju igrače bičem od kokosovih vlakana. Ko jaukne, napušta igru, sram pada na njega. Kada sa igrača počnu da vise trake mesa, oni preuzimaju bičeve i šibaju đavole dok s njih ne počne da curi krv. Onda opet đavoli šibaju igrače. Na koncu od celog plemena niko ne ostaje čitav: onesvešćeni i pijani polegaju da spavaju, u vrućici od rana, izgubljene svesti. Čed je ovakav obred, ali ovde vino, igra, đavo, bič, sve se odvija unutra, u jednom čoveku. To je tibetanski metod: sve je unutra – to je unutarnja magija, unutarnje gusarstvo. Veliki Lama stoji i govori reči onome koga posvećuje. Usmerava na njega demone. A unutarnja snaga, koja može da stvara toplotu, koja od koprive stvara meso, ume da oživi demone koje je svest zamislila tako da oni, kao đavoli Južne Amerike, zaista napadaju onoga ko čeka na posvećenje. On sedi i oseća na sebi kandže demona. Treba da im ponudi svoje oči, nos, uši, usta, stomak, srce, treba da se odrekne svojih osećanja, misli, uspomena – treba da odbaci sa sebe sve što bi nagoveštavalo sumnju prolaznosti. Mora da izgovara užasne molitve u kojima preklinje da u pustinji može da sedi sam, da bi mu lešinari mogli u krpama kidati meso s kostiju. Kako bi minulo sve što je prolazno i da ostane ono što ni lešinari, ni demoni ne mogu da ubiju: Večno Duhovno Ja. Ni grčki praznik Dionisa nije bio drugačiji. Bio je kao i misterija bičevanja Indijanaca koji igraju. Jedna vrsta čeda. Raspomamljene žene su čerečile životinje; ubijale Orfeja, kidale mu glavu i bacale u reku. Čed ima dvojako značenje: jedno se nalazi u svakoj religiji, odvajanje od prolaznosti, bacanje zemne materije, razapinjanje na krst prolaznog ljudskog namenjenog smrti, Ja. Drugoga nema nigde, samo u Tibetu i Peruu: čuvajući celokupnu svetlost svesti, videći i preuzimajući na sebe celokupnu užasnu metamorfozu, svesno se pokušava da se prestupi Najveća Granica. Čed je umilostivljenje Gospodara Granice. Žrtvuje mu se zemno Ja. Carina se plaća, a Gospodar tada propušta. To je jedini novac koji Gospodar prima: prolazno Ja. Čed je prestupanje preko granice, svesno umiranje. S punom svetlošću svoje svesti čovek preuzima smrt. Ne onesvešćuje se, ne skljoka se, ne beži, ne cvili i ne urla. Svest ostaje čista, kao ogledalo, čak i ne zadrhti kada prestupa: to je čed. Ovde je sve važno: mrcvarenje, plaćanje carine, prestupanje preko praga, važno je ono što se zbiva, ko to radi, đavo, kanibal, gusar, mag, haramija, važno je da je rvanje s đavolima i demonima svesno, da je bestijalno, sveto i uzvišeno. Ali je najvažnije da onaj ko se posvećuje sedi ispred Velikog Lame dopola sklopljenih očiju, nema više užasa od kojeg bi zadrhtao, nema divote koja bi ga opila, propatio je sve udarce biča, šibala ga je sunčeva svetlost, gubici, zanos, slava, rad, znoj, ljubav, i njemu od svega toga vise ne treba ništa i niko, i on je već s one strane ljudskog bivstva, i prestupio je preko granične linije.
