Bela Hamvaš

Планктон је она невидљива миркоскопска живуљка између животиње и биљке, која у милијардама живи на површини мора. Материја претежног дела његовог тела наводно је кварц. Не може да се креће. Ветар и таласи га час гоне према обали, час према пучини. Трајање живота му је кратко. Човек отприлике тога треба да се сети ако хоће да сазна Хананов супротни пол. Ханан и планктон сачињавају целину као, што се данас обично каже, дикта-
тор и маса. Једно се без другога не може замислити. Где неко преко мере приграби власт, ту је неко очито хананиста и ту многе стотине хиљада преко мере одустају од самосталног кретања и падају у планктонизам. Али примимо к’ знању да није реч о симболици, него о сабластима, односно о реалитету. Планктон није човек. Планктон је сабласт. Човек није микроскопска живуљка између биљке и животиње, чија је материја од кварца и ветар је тера. Човек се самостално креће, он је биће које располаже сопственим одлукама, он има способност да може бити и Ханан, може бити и планктон, али је заправо истински човек ако је човек. Сабласт по имену Ханан јавља се тако што се у човеку буди жеља за недопуштеном влашћу. Сабласт по имену планктон јавља се онда ако се у човеку пробуди жеља да недозвољено одустане од слободе.

Историја и апокалипса
 
У сваком случају будалаштина је сматрати свет коначним местом, и ако неко није свестан шта треба да чини у интересу преображаја, он ће се без трага измешати и потонути у ђубришту, и одрећи ће се свог апсолутног бивства.

Хамвашев бревијар
 
Човек живи у безумној делатности, како не би морао да чека, да чека, али узалуд. Свет није вечно кретање, јер постоји очекивање. Време и очекивање су узајамно зависни, али не на тај начин што очекивање постоји у времену, него време постоји у очекивању, као да је чекање од раније и веће, а да се време растаче и тоне у чекање. Човек увек стоји на неком прагу. Чекати док конобар не донесе супу, попети се на воз и чекати док не стигнемо.

Хамвашев бревијар
 
Наука и религија, јер су њих две у крајњој линији једно, разликују се. У основи разликовања је двојство земног живота и живота на оном свету. Земни је лош, смртан живот, грешан, тело; он је људски. На оном свету је добар, вечан, бивство, бесмртан, савршен, душа; он је божански. Ова се разлика протеже на целокупно подручје науке и религије. Свуда је исти овај основни образац. С једне стране облик, привид, спољњи свет; с друге стране суштина, садржина, унутарњи свет. А где искрсне ова врста разликовања, одмах се зна да је иза мисли у некој варијанти религиозан став. Религија сматра да се суштина, садржина, смисао ствари налазе унутра, на тајан, натчулни начин, као што душу замишља унутар тела, силу у материји, као бесмртну божју искру у човеку. А облик, привид, спољњи свет, материја пак налазе се споља. То је и основа и оправдање науке: разликовати и раздвојити искуствену привидност од стварне суштине, чулну варку од истине. Али када то обави, она не чини ништа друго до што утврђује двојство живота и другог света. Иста ова проблематика се јавља на целој линији у хиљадама манифестација.

Хиперионски есеји
 
Сада већ изгледа да је безнадежна судбина ове земље.
Тавори као безначајан слугански народић, опљачкан, духовно
срозан, издан од оних којима је поверио своју судбину, разбуцан
од оних од којих није умео да се одбрани, заостао, окапа као
пролетер, с пропалим сељацима, с поквареним племством, с
лакоумним грађанима, смрвљен ће живети под још много тежим
околностима него у осамнаестом веку, и много дуже времена
него под Турцима. Ослободио се, али замах своје самосталности
није умео да искористи, и није успео да створи своју судбину.
Није грешка вођа. Беспомоћност народа није успела да створи
вођу. На лицу му се мешају незрело детињство и престарела
старост, још је зелен, а већ усукан. И ово време које следи
потрајаће све док не нестане свака успомена овога времена.
Ништа га неће моћи спасти, ништа, ни новац, ни власт, ни дух.
Шта све то може да значи ако је живот у клици изумро? Кога
може позвати за то на одговорност изван себе сама?
Откуда то знам? Отуда што син Висина живи у осами.
Индивидуални живот не може се остварити без заједнице. Не
само великог човека, већ ничији. Немамо песника, јер немамо
потребе за њим, а никада је није ни било. Немамо великих
људи, краљева, мислилаца. Сви могу бити плодни само у
садашњици. Садашњица? Само увек прошлост и увек
будућност. Увек смо се бојали, увек пропуштали, а убијени трен,
крв богова је исцурела и претварала се у отров. Само сада и
овде и данас. Никада, разумеш? Никада више. Нисмо имали у
себи одважност снова. Није било тренутка, и Мађари су се увек
губили. Свака судбина се губила у незаједништву, гасила се и
гушила.
Шта то значи што нема заједнице? Као челичне копче
нужности целину сачињава ?акт и стварност. Нема процвата, јер
нема величине. Али величине нема зато што нема народа у
којем би се остварила. Али зашто нема народа? Зашто овде
мора да буде смрвљена свака судбина? Јер у овој земљи нема
Ти.
Где расте љубав, где расте пријатељство? Где заједница?
Где богови? У Ти. Нисам имао пријатеља и љубави не зато што
сам много захтевао, него зато што нема љубави и нема
пријатељства. Онај ко је нашао, није нашао љубав,
пријатељство, заједницу, него обману. У томе не суделујем.
Нема овде остварене судбине, само немо и очајно стењање које
се стропоштало само у себе, што је наша историја, свачија
судбина, малога и великога. Јер онај ко овде изгледа као
добитник, тај је варалица. Не знам где си, не знам ко си, не знам
да ли јеси, јер ниси. Где може да тријумфује живот ако не у теби,
љубави, пријатељство, заједницо? Где могу да живим ако не у
теби? Остваривање људске судбине без заједнице немогуће је,
а овде нема заједнице.

Мађарски Хиперион
 
  • Smokva

    Photo: Wikipedia
Smokva koja čoveku želi dobro

Pisao: Bela Hamvaš
Blagoslov svog sopstvenog života čovek nikada ne nosi u sebi. Zato je dobro kada postoji majčinsko biće kao ova smokva koja čoveku želi dobro. Kad sam pod njenom zaštitom, znam da je suvišno da poželim sebi bilo šta: nije potrebno da želim. Ono što ona želi s time se mogu pomiriti i bolje je nego da ja poželim. Bolje od mene zna šta hoću. „Ako ti luda ponudi životvornu vodu, prospi je. Ako ti mudrac da otrov, mirno ga ispij.” Jer mudrac zna da je otrov dobar
Iznad Korčule, kad se mine groblje, prema jugoistoku, na nevelikom travnatom prostoru nalazi se smokva. Tri debele grane odvajaju se na tri strane odmah iznad tla, zatim se uzdižu i savijaju. U avgustu rađa aromatične, tamnoljubičaste, sočne, medene smokve. Trava je u njenoj senci, smokva uzima u zaštitu prostor oko sebe i svakoga ko stupi na travu. Tu leži velika kvočka, pod krila joj se može skriti ko god hoće. Ko se nađe u blizini drveta, stupa u prostor neposredne toplote majčinog tela: zaštićen je, pod zaštitom je koju može stvoriti samo onaj ko čoveku želi dobro.

Akorcc-01-S.jpg


Photo: Pinterest
Čovek i sam sebi može poželeti dobro. I ta želja, ako je jaka, ostvaruje se. Da, želja stoji nasuprot potrebe. Želja je nausprot ananke. Hoće više. Kad bi samo potreba postojala, ceo život bi se odigravao po zakonima fizike, hemije, biologije. Ali želja ga prevazilazi, hoće više nego što ananke hoće da dopusti. Želja hoće nemoguće. Može da bude takva da probija zakone potrebe. Želja može biti tako velika da raščini ananke, rastopi potrebu u vatri strasti, tada zakon nestaje, želja se ostvaruje.

Ali želja, ako je čovek sam sebi poželi, ima neiskazivu opasnost. Opasnost je što se želja ostvaruje i tada čovek postiže ono što želi. Postiže i uviđa šta je bilo ono što je tražio i zahtevao i želeo. Dobija to i treba da ga upozna. Izgleda kao da je poklon. A od sto slučajeva gotovo u svih sto: kazna - eto, dobio si. Da li je to ono što si želeo? Jeste. Evo ti, moraš to koristiti, moraš živeti s njim i s njegovim posredstvom. I tek sada se ispostavlja da je želja bila lažna. Nisi to želeo. Trebalo bi postaviti zabranu: ne poželi sebi ništa što svojim ostvarenjem može postati teret, jer će ti se želja ostvariti i ono što želiš dobićeš. Zato nije dobro kada čovek sam sebi nešto poželi. On ne zna i ne može znati šta je to za čime žudi. A kad to dobije, on tuguje i razočaran je. Malopre je još želeo, sada je već preželeo, potom ponovo želi.

Figz-01-S.jpg

Zato je dobro kad postoji neko ko umesto samog čoveka poželi nešto: kada ima zaštitnika, prijatelja, oca, draganu. Blagoslov svog sopstvenog života čovek nikada ne nosi u sebi. Zato je dobro kada postoji majčinsko biće kao ova smokva koja čoveku želi dobro. Kad sam pod njenom zaštitom, znam da je suvišno da poželim sebi bilo šta: nije potrebno da želim. Ono što ona želi s time se mogu pomiriti i bolje je nego da ja poželim. Bolje od mene zna šta hoću. „Ako ti luda ponudi životvornu vodu, prospi je. Ako ti mudrac da otrov, mirno ga ispij.” Jer mudrac zna da je otrov dobar. Čovek ovde živi pod mudrošću smokve. Šta pruža? Kakva je to dobra želja koju meni želi? Šta to ona umesto mene bolje zna od mene samog? Ne vredi razmišljati o tome. Dobiću. Verovatno neće biti nikakvog vidljivog znaka. Ostvarivanje najvećih želja čovek i ne oseća. Jedino oseća da uz njega postoji neko, privija se. Oseća da se i on sam pretvorio u smokvu: već i ne želi za sebe nego za druge; i ostali će mi prići i podvući se, jer znaju da ću umesto njih poželeti dobro. Sešće pod zračenje blagoslova, ješće voće koje postaje sve slađe, protegnuće se na travi i spavaće ispod zelenih senovitih grana, poput embriona.

*Preveo s mađarskog Sava Babić
 
Najviša je opojnost trenutka
Pisao: Bela Hamvaš
Leti gradim kule od peska. Ne tražim korist od onoga što činim, najčešće je ni nemam. Na budućnost i ne mislim. Nemam za to fantazije. A to je ono što se naziva klasičnim načinom života, neću unapred da isisam med trenutka.

Fntm-13-t.jpg


Photo: tumblr.com
Svoj život bih sada već potpuno da oplemenim. Oči otvaram u osvit sunca. Sunce koje se podiže iza brega upravo sija na moju postelju. Izlazim na trem i čujem iza žbunja krikove fazana, sojke i kosovi proleću iznad šume. Umivam se dole kod bunara i posle nekoliko zalogaja cepam drva. Magarac, eno, pase iza kuće, nije ni pripet, i tako neće otići. Kako si spavao, Tarimene? A on repom razmahuje po leđima i dalje čupka najbodljikavije rastinje. Uvek se nađe nešto što treba uraditi. Ispod oraha sam skuckao klupu i sto, katkada tu doručkujem, zatim čitam.

Nemam mnogo knjiga. Najomiljenija mi je lektira zbirka mojih beležaka iz mladosti. A ni tu me ne interesuje sadržina, nego više pismo. Najviše me zabavlja herostratovsko razdoblje. Da li je to baš takav čovek kao bilo ko drugi? Kako je to osobeno što sam to ja bio. Da sam bio ekscentričan, sigurno bih se bio bacio na pribiranje rukopisa. U potezima jedne ruke umem da vidim isto ono bogatstvo oblika kao na nekom licu. Često sam sedeo pokraj mora i nisam ništa radio do zijao u rast bilja i životinja u vodi podno jedne stene.
Katkada uzjašim Tarimena i siđem u grad da pazarim, ili da uzmem eventualnu poštu. Retko dobijam pisma, ali i u njima je ono što već i onako znam. Često silazim samo zato da bih uživao u tihom putovanju putem na kojem poznajem svaki kamenčić. Dole me zabavlja i pijaca, njen jednostavni žamor. I uvek nađem nešto dobro za kupovinu, neko sjajno voće ili lepo parče mesa. Put prema dole je kraći od jednog sata, obratno je nešto duži. Ručam tačno u podne, zdelu jela. Zatim opet nešto radim. Prošle sedmice sam istesao drugu klupu i sto, jer na onaj sto pod orahom popodne pripeče sunce. Popnem se na brdo, s knjigom ili bez nje, donesem vode s izvora, okopam krompir, jagode ili vinograd. Kad bi me neko posmatrao, rekao bi da sam najmarljiviji čovek na svetu. A sve je igra. Leti gradim kule od peska. Ne tražim korist od onoga što činim, najčešće je ni nemam. Na budućnost i ne mislim. Nemam za to fantazije. A to je ono što se naziva klasičnim načinom života, neću unapred da isisam med trenutka. Ono za što sam upravo raspoložen. Ako mi se ipak formiraju navike, njih ne oblikuje briga, nego radost. Ono što je unapred usmereno, uvek je nevolja. Najviša je opojnost trenutka. Da li si već stajao u šumi pod treperavim svetlosnim pegama propuštenim kroz krošnje drveća? Onda znaš šta je tren. Da li si za vreme šetnje već video stazu koja se gubi među drvećem? Nema u meni osvete ni zavisti, i ne želim nikakvu zadovoljštinu. Ne osećam da sam prikraćen. Samo onaj prestiže sebe sama ko oseća nedostatak i glad zadovoljštine. Ali time što sebe prestiže, promašuje ono najveće, sadašnjicu, to što postojim. Ciljeva nemam, a zbog toga me budućnost ne interesuje. Svet postoji i ja jesam. Zar nije dovoljno? Svaka unapred projektovana mašta sve pokvari i kada to stigne do mene, pusto je, jučerašnjica je isprala zlato iz njega. Tako dobijam život u njegovoj čistoti. Više od toga niko ne može dobiti.
Iz: Mađarski Hiperion, prevod Sava Babić
*Prenosimo sa prijateljskog portala Filozofski magazin
 
Postoji u životu nešto potresno tužno i onaj kome na to navru suze u oči, ne zna koliko je ta tuga nepromjenjiva. Htio bi patiti, volio bi da se bar razboli od tuge, bilo bi dobro od tuge i umrijeti. Ali je ona toliko tužna da više i ne pati, ništa je ne boli, nije bolesna, ne uzdiše, nije nestrpljiva, ne zna što hoće ili neće, niti da li je svejedno ili nije svejedno. Više nije ni besciljna. Ne nedostaju joj radost i sreća jer bi onda bila bolna praznina, prostor u kojem nema ničega. Ta je tuga gusta i masivna, plamti i teče, neka vrsta težine, umjeti je podnositi isto je što i biti tužan. Biti iznad plača i muke, razočaranja, sloma, poniženja, pada, samoće, bolesti. Biti iznad smrti – biti tužan: biti tu bez ikakva smisla, noseći u sebi to iz čega nikad neće biti ničega, urasti u propast znajući da je svaka radost plod gorak unutra, upravo ondje gdje očekuješ najslađi okus, u središtu.

Jasmin i maslina
 
Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim. I kao što sam se ja ovde u svom životu ovenčanom hmeljkom i bršljanom mogao da ostvarim, možda je meni uspelo, možda jedan jedini put; nikada drugome nije uspelo, neće ni uspeti. Iz sebe sama živeo sam ženu, prijatelja, zajednicu, istinski narod, iz veselosti, iz jednostavnosti. Ja ih čuvam, da, bogove, ja sam ih doveo ovamo, i ja sam ih naselio na ovu zemlju. Bogove dovode mislioci i pesnici i proroci i kraljevi, sinovi Visina koji su i sami bogovi. Kavim je životom živeo narod vidi se po tome kakve je proroke imao, ko su bili u njegovim očima veliki, najveći.

Najveći? Kod nas je umesto bogova doneo menicu, banku, konjske trke i kasinu. Ali onome što sam ja načinio, neće biti produžetka. Isto onako neće kao što o tome niko ništa ne zna. A i kada bi znali, šta bi od toga razumeli? Ja sam osamljena luda, ovde među brdima, gorim na vatri svoje specifične megalomanije. Oholost je kako govorim? Onima koji su samo ljudi, sklon sam da najviše oprostim. Što mi je neko bliži, sve manje, sebi ništa.

Nisam mogao da izdržim bez "ti" tamo dole, tamo u bezdomovinskoj slaganoj domovini, u narodu nakićenom u narod, u bezljubavi i bezprijateljstvu, i došao sam ovamo sa svojom bezdomnom "ti" žeđi, i sagradio sam novi svet. Ne mogu da živim u osami, zato sam morao da napustim svet gde je svako samo "ja".

Možda ćeš još razumeti.

Mađarski Hiperion
 
Čovek počinje da živi otpozadi. I zato završava tamo gde je trebalo da započne. Posle mnogih suvišnih stvari konačno se približava nečemu i kada se približi, umire. Ima onih koji se ranije približe, ali ti ranije i umiru. Ko je radio ikada drugačije? Postojao je jedan narod, Grci, on je, kažu, dugačiji. Grci u kojima je smišljeno sve ono dobro što je bilo loše i sve ono lepo što je bilo gnusno i u njima je pretvoreno u radost sve od čega se ikada patilo. Tako su oni postali narod sna. Tako to traje dve hiljade godina. Možda je to njih dostojno? Ni s jednim narodom nije se moglo uraditi to do li s njim. Niko ne bi mogao podneti da se sve to prosanja u njemu dve hiljade godina. Kada god bih se mašio Grka, uvek sam hvatao svoj san. A tako je prolazio svako. Bili su savršen narod, kako bi inače mogli podneti sve ono veliko koje je drugde bilo maleno? Savršen narod, kao što je savršeno sve što su nam ostavili. Ali više niko ne zna šta je tu san. Ni nauka o njima nije ništa drugo do istorija snova čovečanstva, svaki slog, svako slovo, parče keramike, odlomak kamena svetinja su, jer su prožeti snom čovečanstva. A ja sam neugasivo žedan stvarnosti.

I ja sam svoje najlepše snove uneo u njih, svaki svoj gubitak dobio sam u njima i svaku svoju strast odradovao sam u njima. Njihovi bogovi moji su bogovi, njihova čistota je moja čistota, njihova vedrina je moja vedrina, vedrina koja strahovito blista, podnevna. Šta je ta vedrina? Smešak koji je u svakom trenu spreman da lepo umre kad već ne ume lepo da živi. U smrti se ne može propasti. Ono u čemu čovek propada jeste sramota. Nisam propao onda kada sam umro, nego kada sam napustio sakralnu čistotu koja postoji u svakom čoveku.
Odgovaram na ono što si me pitao. Kažeš, možda smatram važnim nešto preko čega ostali prelaze sasvim prirodno? Kako sam mogao pasti na samim sitnicama? Ta u svakoj ljubavi se nalaze one rane koje su mene snašle u svakom prijateljstvu. Jer ako bi svako odbio od sebe ljubav i prijateljstvo i zajednicu zbog čega i ja, onda ne bi postojalo ništa drugo do osamljeno biće.
A ja kažem da i nema drugo. Ono što izgleda zajedničko, nije to. I što razlika između mene i ostalih jeste da sam bolje prošao. Nisam upao u ono što su oni uradili. Ne! Ja sam se čuvao izdaje koju su drugi počinili. Ja sam od početka znao kakav će život odatle proizaći. Video sam da je to samo druga reč za sramotu. Radije sam lepo umro. Ako je drugima ova vrsta ljubavi i prijateljstva dobra, pa neka žive u njoj na svoju sramotu. Ispaštaju zbog toga. Vidiš? Kako da ne vidiš. Lažu, ali na koncu i oni ostaju sami, samo što to ne znaju. Sami i zauvek sami, poremećeni, spotaknuti, zatrovani, propali. A ja sedim ovde na kućnom pragu. Sunce je već zašlo. Ulazim, ložim vatru, pripremam večeru. Potom ću još prolunjati šumom, i oko mene su moji bogovi.

Madjarski hiperion​
 
Helioza i Abelar

1.
Samo prolazno delo vredi objaviti; besmrtno delo može ostati u rukopisu. I posle smrti autora služavka može slobodno da rukopis skupi u korpu za rublje, da ga odnese u kuhinju za potpalu. Što je jednom napisano besmrtno, njegovo bivstvo više ne zavisi od ljudskog sećanja. To delo je negde drugde pobedilo, večno i konačno. Nije htelo priznanja, nije želelo glas, nije žudelo da poučava, nije tražilo novac, ni vlast, i nije želelo da se dopadne. Čemu glas, novac, moć, slava, priznanja? Svako delo se negde zbiva i u svakom delu se nešto zbiva. Gotovo svako delo se zbiva ovde na zemlji, između čoveka i čoveka. Želim da nekoga ubedim, želim da zabavim, da poučim, da se borim, da raspravljam, da osvajam, da zadivim. Besmrtno delo se ne zbiva ovde. Negde više. Negde dublje. I ono što se nalazi u njemu, zbiva se između čoveka i Boga. Zbilo se. Čak i onda ako to niko ne zna. I Bog će ga se sećati u srcu kada hartije već budu izgorele, onako kao kad se neki porfirni obelisk pretvori u prah, kao pesak. To više nije stvar knjige, njoj ne treba čitalac. Ne treba joj istoriograf.
Gotovo sva besmrtna dela su izgorela, a za onaj maleni broj, koji nam se sačuvao, niko ne zna gde je, šta je, ko je pisao, niti šta. O gubitku niko ne može ni da ima pojma, kao što niko ne može znati šta je mislio onaj koji se na osamljenom čunu zavezao na okean i nikada se više vratio nije.

2.
Abelar i Helioza su se zavoleli. Njihova prepiska u onom obliku kako nam se sačuvala iz srednjeg veka, verovatno nije verodostojna. O toj vezi se mnogo pisalo i govorilo. Ali kakva je bila, ne zna se. Sasvim izvesno je da je neko kasnije prepisao pisma. I taj neko je mnogo dodavao i ostvario jedinstvo u zbrkanom materijalu koji je, sasvim verovatno, bio prepun protivrečnosti. Obrnut slučaj od onoga koji se zbio s Homerom. Homer je mnoštvo malenih junačkih priča sklopio ujedno, i mnogo izvornih imena autora rapsoda utopilo se u njegovo ime. I pisma Abelara i Helioze prikupilo je ovakvo homerovsko biće, ali mu se ime izgubilo, samo su preostali junak i junakinja. Eto bezimene besmrtnosti koja je pripala skupljaču pisama. Nije bilo neophodno da ostane sećanje na njegovo lično Ja. Svoj posao je sredio, ali ne sa čovekom, kome ni svoje ime nije saopštio. Bog u svom srcu dobro zna ko je bio, mada njegovo ime ni on ne smatra važnim. Ono što je ispisao na ovim hartijama, ljudska je uspomena, nezavisna od slave. Od svih živih ljudi jedino je on razumeo ženu, ljubav i brak.​
 
Magia sutra 31, 32 i 33

31. Pažnja, ne brkati.i ni sa snom,

Ovo upozorenje posle maločas rečenoga bilo bi već suvišno kad ne bi bilo toliko zloupotreba reči imaginacija. Neupućeni bi svaki put primenjivali ovu reč kad su već s drugima doživeli krah. Znamo da ono što nazivamo SNOM, pripada u celini krugu života i ne dotiče spasenje čak ni onda ako je, kao u veoma mnogo slučajeva i kod mnogo ljudi, san umniji od budne svesti, odnosno čovek u snu zna da ono zbog čega živi jeste spasenje, ali budan to zaboravi.

32. ni sa fantazijom,

Beme kaže da je fantazija (kao um) pogodna sasvim za shvatanje astralno-kosmičkih sila, i po tome je fantazija (i um) pogodna sasvim za orijentaciju života u kosmosu.

33. jer je tvoračka delatnost.

Drugačije rečeno, ključna reč imaginacije jeste stvarnost. Na koncu, ključna reč jeste: realizacija. Životna mašta je ono mesto gde čovek doseže podsticaje koji kreću iz pneumatičkog sveta i prenosi ih u svet prirode. Ovu operaciju nazivamo onom prostom reči – realizacija.

U terminologiji evropskog mišljenja životna mašta pravi praksu od teorije. Prema tome imaginacija je takav transformator (transmutator) koji se tačno nalazi na granici između dve stvarnosti (pneumatička i prirodna), i pneumu pretvara u prirodu, to jest pneumu primenjuje u prirodi. Nevolja nikada nije bila u tome što nije pneumatička moć bilo ono što je ostvareno i primenjeno. Nevolja je bila što imaginacija nije izvršena iz sveta svetlosti nego iz sveta tame (pala pneuma, .satana, đavo, poremećena, slomljena, sagrešena, nebudna, jadna egzistencija). Imaginacija je tvoračka delatnost. Tvoračkom nazivam onu delatnost koja stvara (u prirodi), realizuje vitalitet od nekog pneumatičkog sveta. Zato je ključ imaginacije stvarnost.

(Beleške}: Ono što čovek smesti u svoju imaginaciju. on se u to preobražava.

To ne samo da upućuje na onu opštepoznatu činjenicu da istinskom čarobnom snagom raspolaže samo primer a ne princip, nego upućuje naročito na to kako treba biti bezgranično oprezan da čovek ne bi poneo u svojoj životnoj maštn sliku tako čarobne snage koja može da mu poremeti spasenje. Jer ako je slika zauzela mesto u životnoj mašti, imaginiraće sve dotle (dotle će afirmisati svoj uticaj u svakom trenutku života) dok je čovek odatle ne ukloni. A uklanjanje i postavljanje druge slike u imaginaciju .najteže je delo čovekovog života. Još jednom i naglašeno: najteže delo. O tehnici operacije docnije će podrobno biti reči .. Životna mašta je odista sposobnost tvorenja života. Zato nije važna namera i nije važan princip, nego jedino slika smeštena u imaginaciju.

Bela Hamvaš
 
Direktni moral nije projekcija loše savesti. Zaista postoje ljudi koji naspram korumpiranog prilagođavanja zastupaju moralnu osudu. Bilo ko da je, jedna stvar je pouzdana, ovaj čovek ne učestvuje u prilagođavanju. Da li je sam svesno odustao od sveta, ili je ispao zbog neumešnosti, neizvesno je. Činjenica je i da se upravo zbog toga morao odreći od dobara. Ali ne samo od dobara. Izvan sveta, odnosno izvan društva. Izgubio je ne samo nadu u ljudski život, nego i da
živi s ostalima. I to da je u gubitku, hteo-ne hteo, mora o tome da vodi računa.
Ko se prilagođava, on živi, ma koliko da je prljav život, on doseže dobra, ako i ima lošu savest, zajedno je s ostalima. Ko se ne prilagođava, bilo zbog odvratnosti, bilo zbog drugih razloga, isključen je iz zajednice, u apstraktnom je dijalogu, samo kao protivnik i tužilac.
Ko se pokori, on prilagođavanjem odustaje od svoga bića i na koncu ga gubi. Ko se ne pokori, zadržava svoje biće, ali ne zna šta će s njim, jer je sam.
Neko ili živi, i cena života je ukaljanost, ili ne želi da se ukalja, ali onda je prisiljen da se odrekne života.

Bela Hamvaš - Patam
 
Poslednja izmena:
Pitaš me kako usklađujem divljinu svoga razmišljanja s pitominom načina moga života? Pitaš me zapravo zašto strasno zaljubljeni muškarac ne polomi svoju dragu. Što je strasniji, sve je nežniji, što je snažniji, sve je blaži. Smem da budem krotak, jer je moja vatra tako neizmerna da mi ništa drugo nije dostojno do samo krotkost.
 
Čovekova je sudbina da bude star i pohaban. To je vreme kada se oko njega počinju okupljati prijatelji, počinju da ga hvale. Već ga se ne plaše, nema opasnosti. Zašto nisi postao onaj koji noću jesi? Onaj koji samo noću sme da misli? Smeš i znaš, misliš svoju pravu sudbinu, umeš da letiš. Odvažnost snova. Dublji i eteričniji svet. Tako prihvatiti dodir kao da spavaš na belom kamenu, ispod čempresa u snu. Naokolo rascvali oleanderi, mirisni borovi, bršljan u snu. Novu sudbu sebi sanja.
 
Ko je načisto s tim šta je svet, on se čuva da s njim stupi u kontakt. Za Čuang Cea se priča da je odbio da bude ministar i nije prihvatio nikakvu službu. Mora se pribeći naročitom metodu da bi čoveka ostavili na miru. Treba izbegavati svaku upadljivost, treba ćutati, ne sme se izazovno oblačiti, ali čak ni lepo, ne sme se hraniti bolje nego što treba, udobno stanovati, sebe negovati. Samo tiho i daleko i jednostavno. Biti pustinjak, jogin, usamljen. Ipak.
Ne možeš živeti kao zvezde.

Patam
 
OSAMNAESTO PISMO

Čovek počinje da živi otpozadi. I zato završava tamo gde je trebalo da započne. Posle mnogih suvišnih stvari konačno se približava nečemu i kada se približi, umire. Ima onih koji se ranije približe, ali ti ranije i umiru. Ko je radio ikada drugačije? Postojao je jedan narod, Grci, on je, kažu, dugačiji. Grci u kojima je smišljeno sve ono dobro što je bilo loše i sve ono lepo što je bilo gnusno i u njima je pretvoreno u radost sve od čega se ikada patilo. Tako su oni postali narod sna. Tako to traje dve hiljade godina. Možda je to njih dostojno? Ni s jednim narodom nije se moglo uraditi to do li s njim. Niko ne bi mogao podneti da se sve to prosanja u njemu dve hiljade godina. Kada god bih se mašio Grka, uvek sam hvatao svoj san. A tako je prolazio svako. Bili su savršen narod, kako bi inače mogli podneti sve ono veliko koje je drugde bilo maleno? Savršen narod, kao što je savršeno sve što su nam ostavili. Ali više niko ne zna šta je tu san. Ni nauka o njima nije ništa drugo do istorija snova čovečanstva, svaki slog, svako slovo, parče keramike, odlomak kamena svetinja su, jer su prožeti snom čovečanstva. A ja sam neugasivo žedan stvarnosti.

I ja sam svoje najlepše snove uneo u njih, svaki svoj gubitak dobio sam u njima i svaku svoju strast odradovao sam u njima. Njihovi bogovi moji su bogovi, njihova čistota je moja čistota, njihova vedrina je moja vedrina, vedrina koja strahovito blista, podnevna. Šta je ta vedrina? Smešak koji je u svakom trenu spreman da lepo umre kad već ne ume lepo da živi. U smrti se ne može propasti. Ono u čemu čovek propada jeste sramota. Nisam propao onda kada sam umro, nego kada sam napustio sakralnu čistotu koja postoji u svakom čoveku.
Odgovaram na ono što si me pitao. Kažeš, možda smatram važnim nešto preko čega ostali prelaze sasvim prirodno? Kako sam mogao pasti na samim sitnicama? Ta u svakoj ljubavi se nalaze one rane koje su mene snašle u svakom prijateljstvu. Jer ako bi svako odbio od sebe ljubav i prijateljstvo i zajednicu zbog čega i ja, onda ne bi postojalo ništa drugo do osamljeno biće.
A ja kažem da i nema drugo. Ono što izgleda zajedničko, nije to. I što razlika između mene i ostalih jeste da sam bolje prošao. Nisam upao u ono što su oni uradili. Ne! Ja sam se čuvao izdaje koju su drugi počinili. Ja sam od početka znao kakav će život odatle proizaći. Video sam da je to samo druga reč za sramotu. Radije sam lepo umro. Ako je drugima ova vrsta ljubavi i prijateljstva dobra, pa neka žive u njoj na svoju sramotu. Ispaštaju zbog toga. Vidiš? Kako da ne vidiš. Lažu, ali na koncu i oni ostaju sami, samo što to ne znaju. Sami i zauvek sami, poremećeni, spotaknuti, zatrovani, propali. A ja sedim ovde na kućnom pragu. Sunce je već zašlo. Ulazim, ložim vatru, pripremam večeru. Potom ću još prolunjati šumom, i oko mene su moji bogovi.

Madjarski hiperion
 
Poeta sacer


1.



Osvrćući se na poslednjih dvesta godina istorije, čovek jedva da može ili uopšte ne može da uguši izvesnu neobičnu zabrinutost. S kolena na koleno, planski sa sveta su nestali, odozgo prema dole, najpre kralj, potom redom: prvosveštenik, velikaš, državnik, naučnik, vojnik, umetnik, pa ili su se izgubili zauvek, ili je na njihovo mesto stupila sporna, sumnjiva osoba.
Bilo je onih koji su želeli da ponovo uspostave poredak, kao što je Napoleon pokušao da kralju ponovo pribavi dostojanstvo. S vremena na vreme bilo je prvosveštenika i velikaša koji su želeli da spasu sveštenika i plemića. Našlo se i nekoliko državnika, naučnika, vojnika, umetnika. Sve je to, međutim, izgledalo kao izolovani poduhvat. Jer možda nisu nestale pojedine vladalačke porodice, nego kraljevski čovek; i nije izumrlo prvosveštenstvo i plemstvo, nego svešteničko i aristokratsko biće. I možda i nisu izumrli, samo su uzmakli i napustili svoja mesta. I možda to i nisu učinili iz slabosti, nego dobro razmislivši i uz trezvenu uviđavnost. Povukli se, jer čovečanstvo koje je postalo žrtva zagonetne tamne epidemije nije više zasluživalo njihovo prisustvo i postalo je nedostojno časti njihove vladavine.
Ali gubitak velikih ljudskih mesta i povlačenje velikih ljudi postaje sudbonosno užasno samo za onoga ko čuje kako masa zapada u tamnu epidemiju svaki put kad nestane mesto, kada ustukne veliki čovek, kada doživi krah pokušaj ponovnog uspostavljanja i propadne, kako masa kliče opijena trijumfom. Epidemija je započela na taj način što je svako bio pretendent na presto. A nastavila se tako što su svi počeli da ističu zahteve na sveštenstvo, zatim na aristokratiju, zatim na znanje. Nije to velika stvar, govorili su. Svako može da postane vladar, sveštenik, naučnik, umetnik. Svi smo jednaki. Svi znamo sve i ako ne znamo, naučićemo. Kao da se može naučiti kraljevstvo, aristokratija i sveštenstvo.
Kada su to kraljevi čuli, zahvalili su se; sveštenici, naučnici, vojnici, državnici takođe. Bilo ih je nekolicina koji su podigli svoj glas, te su ih raščerečili. Ostali su rekli; ako je to vama vladavina, budite vladari; ako je to vama plemstvo, budite plemići. Šta da rade? Kasnije je epidemija dobila već i jevanđelje i započelo je veliko prefarbavanje sveta unazad, ukaljati sve što je čisto, oboriti sve što je veliko, zgaziti onoga čija se glava uzdiže i zatrovati ono što je zdravo. Tako nestaje i nestala je država, nacija, narod, rad, bogatstvo, religija, ljubav, lepota, snaga, rat, plemenitost, igra, ukus, istina.​
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

mr Kiza
Pozorište "Bela kafa" - Narodno pozorište
Odgovora
2
Pregleda
260
mr Kiza
mr Kiza

Back
Top