Biti svoj (na svome.) Moja lična filoSofija.
Da ti kažem nešto. Pretpostavljam da, najposle, imam poverenja u ljude.
U Čovekovu snagu.
Biti svoj učila sam od bliskih ljudi, i od sebe same, pa slutim da to nije onoliko jedinstveno koliko se misli. Iz moje perspektive, mnogo je veći za.jeb
prepoznati šta znači, zapravo, takav biti. Dešavalo se da ljudi duboko veruju kako će ih usrećiti određen način života, ili određeni ljudi u njemu; i da godinama lupaju glavom o zid u pokušaju da ubede ceo svet - ali na prvom mestu sebe, jer tu samo sebe i treba da ubediš, naravno - da će ih nešto od toga usrećiti.
Ili pukneš ili se predaš.
Viđala sam one koji su se predali, ali sam videla i mnogo onih koji su - pukli. Hoću reć, ne da završe vezani lancom za zid u ludnici; već da su u jednom trenutku raščistili sa sobom i svetom ko su, i šta žele. I videla sam ih takvih više nego bih se složila sa idejama koje su ih pokretale.
Ali sreća pomaže drznicima, a hrabrost valja poštovat čak i kad nam se ne dopada.
Nisam sigurna koliko se ovoj mudrosti može raspravljati u smislu genetike ili čak i spoljašnih faktora. Na ovaj se svet kao formirana bića ne rađaju čak ni buduće psihopate; osim ako nećeš slušat teorije o kriminalnom genu, ili kako se god već naziva. Vanjski faktor čini mnogo, ali - pretpostavljam - samo tokom određenog razdoblja u životu. Kad bi okolina ili genetika bilo sve, onda se ne bi dešavalo da deca narkomana, naprimer, odrastu u trezvenjake; mada je to često slučaj. Ako mi sad kažu da je čak i
otpor prema okolini
uticaj okoline, onda šta je s genetikom?
I obrnuto.
Tokom odrastanja vučeš balast određenih (genetskih) odrednica, i one se dodatno modifikuju sredinom. Ali ništa od toga nije
uklesano u kamenu; i svakako ne garantuje kako ćeš najposle završiti. Postoji trenutak kad sretan čovek uspe pogledat sebe sa strane, i svoje postupanje objektivnim okom. I da shodno tome postupa.
Rekoh, sretan?
Možda bi bilo bolje reć: pažljiv učenik i posmatrač. Učenik o sebi, i posmatrač okoline.
