Bajke

[Baudrillard]

DESET PLOVKI

Deset devojaka-plovki kupalo se u jezeru.
Prikrao se Ememkut, ščepao njihove kožuhe, seo u grmlje i počeo
da traži okom najlepšu. Utom izađe iz vode jedna, opazi Ememkuta,
preplaši se pa sede na travu i stade ga moliti da joj da kožuh.
Ememkut joj učini po volji, i devojka se obuče i otrči. Za njom izađe
druga, treća, i Ememkut svima vrati kožuhe. Ali kada je iz vode
izlazila deseta, najmlada i najlepša, preplaši se ona od Ememkuta
pa šmugnu u jezero i stade otuda moliti momka da joj vrati kožuh.
Ememkut reče:
— Uzmi ga, ja ga ne držim. Ali moja želja je da se oženim s
tobom!
Plovčica se udalji od obale. Sunce je već zalazilo te plovčica
pristade pomislivši: „Dobro. Šim obučem kožuh, pobeći ću!“ Ona
reče Ememkutu:
— Daj mi kožuh! Vidiš, sve su odavno otišle kućama.
— Izađi na obalu i uzmi ga! — reče Ememkut. — Eno ti kožuha na
drvetu!
Plovčica izađe na obalu, nađe svoj kožuh na jednoj grani, ali tek
što se obukla, Ememkut iskoči iz grmlja, zgrabi je i odnese kući.
Oženio se Ememkut plovčicom, i ona mu rodila dvoje dece — sina
i kćer. Sin je ličio na oca, a kći na majku.
Pošao jednom Ememkut u lov, a Ememkutova majka poslala
plovčicu po jagode. Snaha donela jagode, ali ne norvešku kupinu
već mahunicu. Stara se razljutila pa dobro izgrdila siroticu. Onda će
plovčica reći sinu:
— Izađi iz jarange i gledaj, pa kad polete plovke, pozovi me!
I poče da se sprema na put.
Sin odjednom povika:
— Plovke lete!
Majka istrča iz jarange, pogleda i reče:
— Ne, to nisu iz moga roda!
I vrati se unutra. Onda će sin opet povikati:
— Plovke lete!
Majka pogleda i reče:
— Ne, moje lete u velikim jatima.
Sin povika treći put.
Istrča na to mati sa ćerkom, zalepršaše krilima i poleteše za
jatom. A sin zaplaka. Tek tada primeti plovčica da joj sin nema krila.
Plovke se vinuše u nebo, zagrajaše uglas. Plovčica se spusti na
zemlju, napravi sinu krila od granja i polete sa decom preko toploga
mora.
Vratio se Ememkut iz lova, upitao gde su mu žena i deca, a mati
odgovori sinu:
— Odleteli su!
Sneveselio se Ememkut — ništa ne okuša niti može da spava.
Krenuo Ememkut na obalu mora i ugledao tamo nekakvog
oronulog starca slabo odevenog, prljavog, razbarušene kose pa će
ga upitati:
— Reci mi stari, da li je ovuda proletela jedna plovka sa dva
mališana?
— Nemoj mi se podsmevati, pa ću ti reći!
— Zašto bih ti se podsmevao? — reče Ememkut. — I ja ću, kad
dođe vreme, biti kao ti!
Na to starac pokaza Ememkutu pravac u kome su odleteli njegova
žena i deca.
Seo Ememkut i teško se zamislio — kako li će preći preko mora?
A starac se sažali na njega, da mu strele i reče:
— Idi i pusti strelu! Gde strela bude pala, tamo će se stvoriti led.
Počeo Ememkut da pušta strele u more dok najposle ovo ne poče
da se smrzava. Krenuo on stazom po ledu od jedne obale i prešao
na drugu. Ugledao decu svoju i poznao ih, a i deca poznala njega.
Pita on za mater, a ona mu vele da se udala za plovana i da s njim
nema dece.
Ememkut napravi dugačak bič i reče mužu svoje žene:
— Hajde! Ko od nas dvojice izađe kao pobednik, tome neka
pripadne žena!
— Ne, — reče plovan — neka nam presude ptice, a sa tvoje
strane ljudi.
Utom dolete toliko ptica da su zaklonile sunce. A čoveka — nigde
nijednog. Ememkut na to zamahnu bičem, bič fijuknu i pobijene ptice
popadaše na zemlju.
Na to pritrča njegova žena plovčica i reče:
— Ememkute, zašto ubijaš ptice?
Ememkut uze ženu i decu i odvede ih kući.

Eskimska bajka

 

[Baudrillard]

BOGATAŠEV SIN

U davna vremena živeli su u jednom gradu šest mladića: jedan je
bio bogatašev sin, drugi — lekarev, treći — umetnikov, četvrti — sin
drvodelje, peti — kovačev sin i šesti — sin astrologa. Pobegnu svi
oni od svojih roditelja i nađu se na razvođu reka. Odluče da svaki
pođe jednim rukavcem, ali prethodno posadi svaki po jedno drvo
života.
— Ako neko od nas nastrada i ne vrati se, njegovo će se drvo
osušiti i mi ćemo to znati kada se vratimo — tako se dogovoriše.
Onda pođe svaki na svoju stranu, pošto ugovore kada će se i gde
naći.
Bogatašev sin krene duž jedne reke i naiđe na majku sa ćerkom.
— Kuda si se uputio, junače? — zapita ga majka.
Mladić joj odgovori da je iz daleke zemlje i da je pošao da traži
hranu.
— Kad je tako, onda je dobro što si naišao ovuda. Ja imam kćer-
lepoticu, oženiću te njome i ja ću se starati o vašoj hrani.
Utom se pojavi i devojka, i majka reče da je to njena kći.
Devojka je bila nadzemaljske lepote i mladić se odmah zaljubi.
Devojka ga pozva u kuću i reče:
— Dobro je što si došao.
Dobro ga ugoste i mladić uzme devojku za ženu.
Na ušću te reke živeo je nekakav car, kome jednom podanici
donesoše prsten koji je izgubila žena bogataševog sina. Prsten je
bio sav ukrašen dijamantima, i car naredi da mu dovedu ženu kojoj
pripada.
Kad bogatašev sin dovede svoju ženu caru, ovaj, iznenađen
njenom lepotom, reče:
— Ova žena je kao vila. Sve moje dosadašnje žene izgledaju mi
prema njoj odvratne i prljave.
Onda zadrža ženu za sebe i obasu je velikom Ijubavlju.
No, žena je i dalje volela bogataševog sina, iako je morala da se
pokorava carevoj volji.
Ljubomoran na bogataševa sina, car naredi svojim podanicima da
ga ubiju. Oni ga uhvate i odvedu do jedne duboke jame. Tu ga ubiju i
rupu zatrpaju vodeničnim kamenom.
Dođe vreme da se drugovi okupe na ugovorenom mestu. Šim su
stigli, opaziše da se bogataševo drvo osušilo i počeše da nagađaju
šta se sa njim dogodilo. Tražili su ga unaokolo, ali ga nigde nisu
mogli pronaći. Tada astrologov sin reče:
— Ja ću da pogledam u zvezde i da vidim šta je sa bogataševim
sinom. — Pošto je izračunao, astrologov sin izjavi: — Bogatašev sin
je ubijen i nalazi se u jednoj jami zatrpanoj vodeničnim kamenom.
Upute se onda prijatelji na to mesto i pronađu druga, ali nisu
nikako mogli da razbiju vodenični kamen. Najzad je kovačev sin
razbio kamen gvozdenim čekićem i izvukao ostatke bogataševog
sina. Lekarev sin napravi lek koji sasuše u usta leša. Posle toga
bogatašev sin ožive, kao da mu nije ništa ni bilo. On ispriča
prijateljima sve šta mu se dogodilo. Saslušavši ga, prijatelji zaključe
da bi tako lepu ženu trebalo ugrabiti od cara. Stolarev sin napravi
drvenu pticu „herudu", koja je mogla pomoću poluga da leti uvis,
nadole i u stranu. Umetnikov sin okiti drvenu pticu raznim ukrasima i
oboji je. Onda staviše bogataševog sina unutra, i ptica se vine u
nebo.
Kada je car iznad svoga dvorca ugledao pticu ,,herudu“, veoma se
iznenadi i naredi da pozovu i caricu da je i ona vidi:
— Pogledaj, carice, kakva je ptica ,,heruda“, — reče. — Pođi da je
nahraniš.
Carica uze sud sa raznovrsnom hranom i uputi se na vrh dvorca
da nahrani pticu. Ptica se spusti na dvorac i tada iz nje kroz mala
vratanca iziđe bogatašev sin. Carica se neobično iznenadi i
obradova.
— Ja sam mislila da se više nećemo videti, — reče. Kako je dobro
što smo se opet sastali.
Zatim zapita bogataševog sina kako je napravio pticu ,,herudu“ i
on joj ispriča sve.
Bogatašev sin je tada zapita:
— Hoćeš li da ostaneš careva žena ili hoćeš da se vratiš svojoj
istinskoj ljubavi?
— Nema boljeg prijatelja od prvog muža, — odgovori žena. —
Idem s tobom.
Tada oboje odoše u pticu ,,herudu“ i vinuše se u nebo.
Car se mnogo ražalostio i nikako nije mogao sebi da oprosti što je
pustio ženu da ona nahrani ,,herudu“. Njegovu žalost delili su i svi
njegovi Ijubimci i podanici.
Za to vreme bogatašev sin je leteo u ,,herudi“, i kada stiže iznad
mesta gde su se nalazili njegovi prijatelji, spusti se na zemlju.
Kada je izveo caricu iz ptice, svi prijatelji osetiše zavist i želju da je
dobiju.
Bogatašev sin im se obrati ovim rečima:
— Vi ste mi pomogli da povratim caricu; sada nas vi proglasite za
muža i ženu.
Ali astrologov sin se nije složio, već reče:
— Kad niko nije znao gde se nalaziš, ja sam te otkrio na osnovu
čitanja iz zvezda. Kao nagradu sada treba da dobijem caricu.
Onda se usprotivi kovačev sin:— lako si ti našao bogataševog
sina pomoću zvezda, da nije bilo mene, vi ga ne biste mogli izvući
ispod vodeničnog kamena. Caricu ću uzeti ja!
Ali tada se javi lekarev sin:— lako si ti pomogao da se izvuče
njegovo telo, da nije bilo mene, ko bi ga oživeo? Ja sam mu dao lek i
vratio ga u život; carica pripada meni.
— Ma da si ga ti oživeo svojim lekovima, da nije bilo mene da
napravim drvenu pticu, mi ne bismo nikada dobili caricu. I zato ću da
je uzmem ja — reče drvodeljin sin.
— A ne! — usprotivi se umetnikov sin. — Da ja nisam ukrasio
pticu, ko bi se divio običnoj drvenoj ,,herudi“? Ja sam je tako ukrasio
i obojio raznim bojama da je ona izgledala kao živa. Samo
zahvaljujući tome mi smo dobili caricu. Ona je samo moja.
Tada počnu prijatelji da se prepiru i svađaju i pošto nisu mogli da
se slože, izvuku mačeve i iseku caricu.
Carević Amugulang-Edlegči tada uzviknu:
— Jadnica! Kako mi je žao!
— Eh, progovorio si, nesrećni careviću! — reče Šarobni mrtvac.
— Ja više ne ostajem na ovom svetu. To reče i odlete.

Mongolska bajka

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

SUNČEVO DETE

U prastaro vreme živeo je jednom u Tongi neki moćni poglavica za
čije se ime više ne zna. On je imao ćerku, i njeno su ime naši očevi
takođe zaboravili. I tako je mi, kad god o njoj govorimo, nazivamo
Majkom Sunčevog deteta Jiji-Matailaa. Ćerka starog poglavice bila je
divna; otac ju je skrivao od očiju ljudi da je niko ne bi mogao videti;
jer još nije naišao na čoveka koji bi bio dovoljno dostojan da je
odvede kući kao suprugu.
Na morskoj obali izgradio je za nju visoku, gustu, jaku ogradu i
Majka Sunčevog deteta obično je dolazila ovamo da se kupa.
Svakoga dana se gnjurala u slanim talasima, pa kad bi izišla iz vode,
bila je još lepša. Među svima ovozemaljskim devojkama i ženama
nijedna nije bila tako lepa kao Majka Sunčevog deteta. Posle
kupanja ležala bi neko vreme u belom pesku da se odmori i osuši. I
jednoga dana, kada je Sunce pogledalo dole, ono se zaljubi u nju; i
posle izvesnog vremena devojka mu rodi sina, koga nazove Jiji-
Matailaa, Sunčevo dete.
Dete je raslo i postalo snažan, valjan i lep dečak, a pošto je, kao i
svako dete poglavice, bio nadmen, rado je tukao ostale dečake.
Kada su se jednoga dana svi dečaci zajedno igrali na seoskom trgu,
neki su naljutili Sunčevo dete. Ono onda dohvati batinu i mlatilo je po
njima dok ga nije zabolela ruka a na njihovim leđima pojavile se
velike čvoruge. Onda mu dečaci doviknu:
— Reci nam ko si ti zapravo, Sunčevo dete? Kako se uopšte
usuđuješ da nas tučeš? Mi znamo ko nam je otac, a ti uopšte nemaš
oca; tebe su našli iza plota!
Tada dečaka spopade beskrajni bes. Rado bi se bacio na njih i
pobio ih, ali od ljutnje nije mogao da makne s mesta; glas mu je
zastao u grlu, i od jarosti je ronio suze.
Najzad se podiže, pogleda još jednom decu, pa zatim uz
iznenadni krik pojuri u kuću. Kada je ugledao majku, uhvati je za
ruke i poviče:
— Majko, šta znači to što mi seoski dečaci uvek kažu: „ko je tvoj
otac”? — I gorko zaplaka.
— Tiše, tiše, mili moj! — reče mati. — Seoski dečaci lažu. Ne
treba da te vređaju njihove reči, jer ti si sin mnogo većeg poglavice
nego što su njihovi očevi.
— Ali ko je moj otac? — ponovo upita dečak, sav u suzama.
Mati se podrugljivo nasmeja i reče:
— Pa, ko su ti seoski dečaci da te smeju prezirati? Oni su deca
ovozemaljskih očeva, a ti si dete Sunca, ono je tvoj otac.
I ispriča mu sve.
Tada srce Sunčevog deteta opet postade veselo. Obrisa suze i
uzviknu:
— Baš me briga za decu zemaljskih ljudi! Nikada više neću sa
njima da razgovaram, neću čak ni da živim sa njima. Ostaj mi
zdravo, majko, odoh sam ocu!
Ponosnim koracima iziđe na vrata; nije se čak ni okrenuo kada je
majka za njim dozivala. Gledala je za njim dok ga nije nestalo u
šumi, i onda ga više nikada nije videla.
Dečak je išao kroz gustu šumu dok nije stigao do mosta, gde mu
je na žalu ležao čamac. Tu sede, od kokosovog lišća isplete jedro,
pa kad je naišla plima, gurnu čamac u more, i otplovi da poseti
Sunce, svoga oca.
Bilo je jutro kad je podigao jedro i zaplovio prema istoku gde je
Sunce upravo izlazilo; ali dok je jedrio, Sunce se penjalo sve više i
više, i ma koliko da je dečak vikao, otac ga nije čuo. Onda dečak
okrenu čamac i zaplovi prema zapadu, kuda je Sunce žurilo. Iako je
vetar bio povoljan, ipak je zakasnio. Otac mu se zagnjurio u talase
pre nego što je bio dovoljno blizu da bi mogao s njim da razgovara.
Tako je ostao potpuno sam na širokom moru.
Pri tom je u sebi mislio:
„Dakle, na istoku moj otac izlazi iz vode, onda ću radije da se
vratim tamo i da ga sačekam”.
Opet okrenu čamac. Jedrio je cele noći prema istoku. A u svitanje
bio je sasvim blizu Sunca. Upravo kada je Sunce htelo da se izdigne
iz talasa dečak povika:
— Oče, dragi oče, evo me!
— Ko si ti? — upita Sunce, koje se sve više pelo na horizontu.
— Ja sam Sunčevo dete — povika dečak. — Pa mora biti da me
poznaješ! Ja sam tvoj sin, majka je u Tongi. Pričekaj malo, oče,
ispričaj mi nešto.
— Ne smem da čekam — reče Sunce penjući se sve više i više.
— Zemaljska deca su me već spazila, pa ne smem više da se
zadržim da bi se s tobom zabavljao. Da si došao samo nekoliko
trenutaka ranije! Ostaj zdravo, sine, sada moram da idem!
— Pa ostani, oče! — uzviknu Sunčevo dete. — To je bar lako. Ako
su te zemaljska deca i videla, sakrij se iza nekog oblaka, pa možeš
da dođeš k meni.
Sunce se nasmeja, pa reče:
— Pametan si, mali moj, i ako si još dečak, ipak si veoma
pametan.
Sunce dozva oblak, siđe iza njega dole do mora i pozdravi svoga
sina. Raspitivao se za njegovu majku, i dade mu svakojake savete,
koji su i nama svakako koristili. Ali o tome nismo ništa saznali, jer je
dečak bio neposlušan.
Naposletku Sunce reče malome da više ne može čekati.
— A sad, sine moj, dobro slušaj! Ostani tu dok se mrak spusti na
vodu, onda ćeš videti moju sestru Mesec, tvoju tetku. Kada bude
izlazila iz mora, pozovi je i reci joj da ti da jednu od dveju stvari koje
čuva. Jedna se zove Melaja, a druga Monuja. Zamoli je da ti da
Melaju, i ona će ti dati. Ali misli na ono što sam ti rekao, pa to i učini,
i biće ti dobro; ako budeš neposlušan, zapašćeš u nevolju.
Potom Sunce iziđe iza crnog oblaka i opet sjajno osvetli svet.
Zemaljska deca rekoše:
— Izgleda da se Sunce danas sporije penje nego ostalih dana.
A Sunčevo dete spusti jedro, zamota se u njega, i zaspa do
večeri.
Kada se probudilo, razape jedro i brzo pođe prema mestu gde je
trebalo da se pojavi lice njegove tetke. Toliko je blizu prišao Mesecu
koji je upravo izlazio iz vode da je ovaj morao da mu dovikne:
— Hej, dete zemaljsko, pazi, ili ćeš oštrim pramcem svoga čamca
da mi uletiš u lice.
Tada Sunčevo dete skrenu malo i zamalo da okrzne Mesečevo
lice. Zatim se odjednom zaustavi pred vetrom, pođe za njim i čvrsto
uhvati rukom za njega.
— Nisam ja dete Zemlje, — reče — ja sam dete tvoga brata,
Sunca. Zovem se Sunčevo dete, a ti si moja tetka.
— Jesi li ti zbilja Sunčevo dete?—upita Mesec, začuđen. — Pa to
je divno! Ali pusti mi, bratanče, ruku, to me boli!
— A, ne! — odgovori dečak. — Ako te pustim, pobeći ćeš mi, a
kako bih ja onda dobio one stvari za koje treba, po nalogu moga oca,
da te zamolim?
— Ali, bratanče, pa ja ti neću pobeći! — ozbiljno reče Mesec. —
Zbilja se od srca radujem što si tu. Ali pusti me, molim te, stvarno me
boli!
Tada Sunčevo dete popusti.
— A za šta treba da me zamoliš? — nastavi Mesec.
Ali Sunčevo dete je već bilo odlučilo da ne učini po želji očevoj.
Svakad je bilo neposlušno, jer je bilo samovoljno i tvrdoglavo.
— Treba da te zamolim za Monuju.
— Za Monuju? — uzviknu tetka. — Za Monuju? Da se ne varaš?
Zar ti otac nije rekao da tražiš od mene Melaju?
— Ne, nije! — reče dečak prkosno. — Rekao mi je da Melaju
zadržiš za sebe, a meni da daš Monuju.
— To je zbilja čudno — reče Mesec, pa se zamisli. „Ne može biti
da Sunce mrzi dečaka, pa mu želi smrt. Ali, ništa ne pomaže! Moram
da poslušam njegove zapovesti”. — Bratanče, dobićeš Monuju.
Pogledaj, to je sitna stvarčica. Zamotana je u parče plute. Sad ću je
umotati još jednom i vezati čvrsto da se paket ne bi otvorio. Eto,
bratanče, uzmi ga, i seti se ovoga što ću ti reći: Nemoj da odvezuješ
kanap, niti otvarati paket dokle god si na vodi, nego odmah razapni
jedra i vozi prema Tongi. Kada se budeš iskrcao, pogledaj Monuju,
ali nikako pre, inače će se desiti velika nesreća.
Potom se pozdravi s njim i pope se u nebeske visine. Svi ljudi koji
su se nalazili na vodi uzviknuše radosno:
— Evo našeg dragog prijatelja Meseca! Mi pomorci najbolje
znamo koliko je on dobar!
A dečaci i devojčice po selima istrčaše iz kuća i kliknuše:
— O, evo Meseca, hajdemo na seoski trg da igramo! Sunčevo
dete razape jedra i otplovi za Tongu. Cele te noći, sledećeg dana i
sledeće noći jedrilo je po vodi, dok najzad drugog jutra ne naiđe na
kopno. Tu više nije htelo da čeka, jer je bilo samovoljno, nestrpljivo
dete. Podiže sa dna čamca zavežljaj koji mu je dala tetka Mesec, i
razveza kanap. Zatim razmota plutu, jednu po jednu, sve dok ne
ugleda Monuju. Bila je to divna biserna školjka; nije bila srebrnasto-
bela kao na našoj Zemlji, već je imala ružičasti sjaj, kakav nikada do
tada ni otada nije video. Dečak se tome mnogo obradovao i
zamišljao kako će mu ostali dečaci zavideti kada budu ugledali nakit
o njegovom vratu. Ali, dok je razgledao školjku, začu iza sebe
ogromno hučanje i pljuskanje. Kada baci pogled, primeti ogromnu
količinu riba, koje su brzo plivale za njim — kitovi, ajkule, morske
svinje, del?ini i mnoge druge. U divljoj žurbi ustremile su se na njega
da bi se dokopale Monuje. Za tren oka čamac je bio prepun, tako da
je potonuo. I to je bio kraj Sunčevog deteta. Ajkule su ga rastrgle u
paramparčad.

Bajke južnog mora

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

CAREVlĆ I NJEGOV PRIJATELJ MINISTAR

Ponovo se carević vrati na Hladno groblje i kao i pre zaveza
Šarobnog mrtvaca u vreću i baci ga sebi na leđa, pa se uputi natrag.
I ponovo poče Šarobni mrtvac da priča sledeću bajku:
Jednom je u nekom gradu živeo jedan car. Njegova se carevina
nalazila na izvoru nekoliko reka. No na tom mestu se nalazila
baruština u kojoj su živele dve žabe koje ne samo da nisu dale da se
ta močvara isuši nego su još Ljudi morali da ih hrane dajući im
redovno po jednog čoveka, na koga bi pala kocka. Tako jednom
padne kocka i na samog cara — da njega žabe pojedu. Car nije
mogao da ne pristane, jer je on sam uveo takav zakon. Ali, kako u
carskoj porodici nije bilo nikog do starog cara i njegovog sina,
carevića, oni su se obojica mučili ne znajući ko će da pođe da ga
žabe pojedu. Onda otac-car reče:
— Idem ja, jer sam star, a ti, sine moj, preuzmi carstvo i vladaj!
Carević ovako odgovori caru:
— Tvoje žene, oče, mogu da ti rode još dece,.. zato idem ja da
me žabe pojedu.
I tako carević odluči da on pođe u smrt.
Posle toga pođe carević svome dobrom prijatelju:. još iz
detinjstva, mladiću koji se zvao Hobdoginibin („Sin žednoga") i reče
mu:
— Ja idem da me žabe pojedu, a ti mi pazi oca, da ne tuguje
mnogo.
Mladić se veoma ražalosti i odgovori careviću:
— Mi smo se voleli i družili još iz detinjstva i zato žabama idem ja
umesto tebe.
Carević se nije složio i tada obojica pođu žabama.
Kada su došli do crne močvare, začuju kako žabe razgovaraju i
kako plava žaba kaže žutoj:
— Kada bi car i njegovi podanici znali da nas mogu ubiti jednim
udarcem po glavi i da bi im iz usta potekli zlato i biseri samo ako bi
posle toga pojeli naše meso, oni bi to i učinili.
Carević je čuo taj razgovor i razumeo ga, jer je on razumevao
jezik svih živih bića na zemlji. Oba prijatelja onda dohvate po motku,
udare žabe po glavi i pojedu njihovo meso. I, zaista, steknu moć da
iz usta sipaju zlato i biser koliko žele.
Hobdoginibin predloži careviću da se vrate kući, ali mu carević
reče:
— Ako se sada vratimo, svi će pomisliti da smo ustali iz mrtvih i
svak će nam se čuditi, zato pođimo u neku daleku zemlju.
Upute se dva prijatelja jednom dolinom i naiđu na kuću u 'kojoj su
majka i kći prodavale vino.
Carević i njegov prijatelj naruče vino i plate ga zlatom i biserom iz
usta. Videvši to, majka i kći namisle da izvuku što više koristi i napiju
dva prijatelja i onda počnu da izbacuju mnogo zlata i bisera i jedva
se otrezniše.
Zatim prijatelji nastave put niz jednu reku i dođu do neke razvaline
kraj koje su se svađala đavolčad.
Zašto se svađate? — zapitaše prijatelji.
— Našli smo ovu kapu i sad se svađamo ko će da je uzme, —
odgovoriše đavolčići.
— A kakva je to kapa? — upita carević.
— Ko je stavi na glavu, postaje nevidljiv.
— Kad je tako, — reče im carević, — ne morate da se svađate i
tučete. Dajte nama kapu i ko prvi dotrči do nas, taj neka je uzme.
Đavolčad pristanu i dadnu kapu, ali Hobdoginibin je stavi na glavu
i postade nevidljiv, tako da su se đavolčići vratili kući plačući.
Prijatelji nastaviše put i na jednoj raskrsnici ugledaše veliku grupu
đavola kako se oko nečega svađaju.
— Zbog čega se svađate? — zapita carević.
— Svađamo se zbog ovih malih čizama, — odgovoriše đavoli.
— A šta je u njima? — zapitaše prijatelji.
— Onaj ko ih navuče može da pođe gde god hoće i kako god
hoće, jer ga one same nose.
— Pređite, onda, vi na jednu stranu, — rekoše prijatelji đavolima,
— a nama dajte čizme, pa ko prvi stigne do nas, neka ih nosi.
Đavoli im dadoše čizme i carević navuče jednu, a njegov prijatelj
drugu, i đok su đavoli prešli na drugu stranu, prijatelji su već bili
daleko.
Kada su se đavoli vratili, svuda su ih tražili, ali ih nigde nisu mogli
naći.
Carević i njegov drug navukoše svaki po jednu čizmu i carević
zaželi da ih one odnesu tamo gde se vodi spor oko carskog prestola.
Posle toga legnu da spavaju. Kada su se izjutra probudili, prijatelji
videše da se nalaze iza nekog širokog stabla u jednoj nepoznatoj
zemlji.
Toga dana održavao se veliki skup na kome je odlučeno da car
postane onaj na koga padne kolač „dorma koji će baciti Gagajegeči
(,,Tetkica“). Ali, kada kolač pade na debelo stablo, narod povika:
— Kako ćemo drvo da izaberemo za cara!
Onda jedan čovek reče da pogledaju ima li koga iza drveta. Kad
priđoše drvetu, ugledaše carevića i njegovog prijatelja. Ali niko nije
hteo da veruje da su oni tu već ranije bili; mislili su đa su oni tek
dotrčali. Sutradan zakažu takmičenje šta će ko da izbaci iz usta. Svi
su izbacivali samo ono što su juče pojeli i popili, a carević izbaci
zlato i reče:
— Ja ću da budem car ove zemlje!
Hobdoginibin izbaci bisere i reče:
— A ja ću da budem ministar ove zemlje!
I tako carević stupi na carski presto u toj zemlji.
Raniji car imao je kćer neviđene lepote i nju carević uzme za
ženu. Nedaleko od dvora nalazio se lep paviljon u koji je carica imala
običaj da ide svaki dan.
Pošto je bio ministar, Hobdoginibin se pitao: „Zašto carica ide
svaki dan u paviljon? Da nema nekoga unutra?“
Kada je jednom carica pošla u paviljon, Hobdoginibin stavi kapu
nevidljivosti i pođe za njom.
Carica je otvorila vrata i popela se uza stepenice na gornji sprat i
ušla u jednu sobu. Pošto je raspremila sobu, iznela je na sto
raznovrsna jela i obukla lepe haljine, namirisane opojnim mirisima.
I ministar je bio u sobi, ali ga carica nije mogla videti, jer je imao
na glavi kapu nevidljivosti.
Nije prošlo mnogo vremena, kada s neba dolete neka ptica
neviđene lepote. Šim je spazi, carica ustade da je dočeka. Ptica se
spusti na jedan blistavi kamen, koji se nalazio na vrhu paviljona i
ispusti čarobni zvuk: ,,Dukduk“. Iz ptičjeg perja tada iziđe čarobnjak
Damba-Dogar. Carica ga zagrli, sede na svileni jastuk i prinese mu
razna jela. Šarobnjak je onda zapita:
— Kakav je tvoj muž, koga je izabrala za cara Gagajegeči?
— On je mlad, a ja još nisam uspela da upoznam njegove mane i
vrline. Zato sutra dođi ranije da saznaš.
Posle toga carica skupi svoje haljine i vrati se caru-mužu.
Idući put kad carica pođe u paviljon, ministar se, takođe, uputi za
njom. Toga dana čarobnjak reče carici:
— Sutra ću se pretvoriti u vrapca pa ću doći izjutra da vidim kakav
ti je muž.
Carica pristade.
Sutradan, ministar saopšti caru:
— U paviljonu se nalazi čarobnjak izvanredne lepote Damba-
Dogar; on se pretvorio u vrapca da bi mogao da vidi kakav si ti. Zato
ti naloži veliku vatru, a ja ću ga naterati u nju. Tada ga ti poseci
sabljom.
Uskoro dođe carica i sede pored cara. Utom nalete čarobnjak
pretvoren u vrapca i stade na jednu grančicu. Šim je bacila pogled
na vrapca, carica prepozna čarobnjaka i mnogo se obradova. Ali,
istog trenutka, ministar stavi kapu nevidljivosti na glavu i uhvati
vrapca za rep. Odmah ga ubaci u vatru, a carević izvuče mač da ga
poseče. Međutim, carica dohvati cara za ruku i ne dozvoli mu da
udari vrapca.
Vrabac, pak, oprljenih krila polete na nebo. A carica, videvši to,
povika: — Jadnik, siromah, — i pade u nesvest.
Kada je sutradan carica pošla u paviljon, ministar se opet uputi za
njom. Ponovo je carica pripremala sve, kao i ranije, ali, iako je čekala
dugo, čarobnjak se nije pojavljivao. Carica je bila tužna i neprestano
je gledala u nebo. Najzad je stigao i čarobnjak, ali je sve njegovo telo
bilo u krvi i opekotinama. Videvši to, carica poče da plače od bola.
Šarobnjak joj reče:
— Nemoj da plačeš. Dobila si dobrog muža, a ja ne mogu više da
ti dolazim, jer sam zadobio po telu rane od vatre u koju su me bacili
ministar i car.
— Ah, kako ću da živim bez tebe, — uzviknu carica.
Šarobnjak joj obeća da će je posećivati jedanput mesečno.
Carica otada postade privržena svome mužu-caru.
Ministar onda priđe caru i saopšti mu:
— Za mene više nema ovde posla, i zato odlazim.
To reče, navuče kapu nevidljivosti i ode. Stigavši do jednog hrama
pogleda kroz otvor unutra i vide čuvara kako nešto radi. Šuvar je
izvukao ispod pazuha statue Bude neku hartiju, raširio je i nacrtao na
njoj magarca, zatim legao na hartiju, prevrnuo se po njoj i namah se
pretvorio u magarca. Magarac je počeo da riče i juri kroz hram, a
onda se ponovo prevrnuo po hartiji i opet postao čovek. Zatim je
čuvar savio hartiju i stavio je na staro mesto, pod mišku Bude i
otišao. Onda ministar uđe u hram i uzrne hartiju.
Posle toga, ministar se uputi onim ženama, majci i kćeri, koje su
opile njega i cara i naterale ih da, na početku putovanja, izbace iz
usta velike količine zlata i bisera.
— Došao sam, — slaga ih, — da vas nagradim za dobro koje ste
mi ranije učinile, — i pruži im tri zlatnika.
— Kako dobijaš ti ovo zlato? — upitaše ga pohlepne žene.
— Zlato dobijam tako što se prvo prevrnem po ovoj hartiji, — reče
ministar.
— Dozvoli, onda, i nama da se prevrnemo po toj hartiji! —
zamoliše ga žene.
Ministar im dozvoli i žene se pretvoriše u magarice. Ministar ih
onda povede caru i natera da prevoze kamenje i glinu za izgradnju
novog dvorca. Dve godine su magarice prevozile kamenje i glinu za
novi dvorac, pa im se po leđima stvorili takvi žuIjevi i ogrebotine da
je iz njih stalno tekla krv. Kad god bi ugledale cara, gorko su plakale.
Car onda reče ministru:
— Ove dve žene nemoj više da mučiš!
Tada ministar donese hartiju i one se prevrnu po njoj i odmah se
pretvore u žene, ali sa gnojavim i krvavim ranama.
— Ah, jadnice, nesrećne li su! — uzviknu carević Amugulang-
Edlegči.
— Nesrećni careviću, pa ti si opet progovorio — uzviknu Šarobni
mrtvac. — Ja više ne ostajem ovde. To reče i odlete.

Mongolska bajka

 

[Baudrillard]

NEČASTIVI I EMEMKUT

Živeo u tundri, u susedstvu sa Ememkutom, nečastivi. Pošao
Ememkut keliju na svetkovinu pa zapovedio zverima: ovnu — da ode
na čuku, lisici i puhaću — da prave jazbine, jarebici — da ode u
grmlje na rečici a galebu — na obalu mora.
Na svetkovinu se steklo mnogo gostiju, a od dakonija samo
ovnujska glava s velikim rogovima i glava žene s pletenicama.
— Jedite, gosti! — nudi ih keli.
Niko da se prihvati jela, samo se vuk maši ovnujske glave a
severni panter — one druge.
— Ja neću jesti! —reče Ememkut.
— Onda ja odoh u lov da uhvatim za tebe divljeg irvasa.
Krenuli su svi gosti kući. Ememkut se sakrio u lundri, pa kada je
keli zašao duboko u nju, vratio se i poubijao sve kelijeve mladunce.
Onda zabaci pušku na rame i pođe za kelijevim tragom. Keli opazi
Ememkuta pa će ga upitati:
— Šta radiš ovde?
— Došao sam da lovim.
— Šta ti je to na leđima?
— Velika lula! — odgovori Ememkut.
— Daj da pušim!
— Neka ti je.
Ememkut stavi patron, zape pušku i pruži mu keliju. Ovaj stavi cev
u usta, a Ememkut pritisnu obarač i raznese nečastivog u
paramparčad tako da ja od njega ostala samo jedna kap krvi.
Sutradan izjutra Ememkut opet krenu na ono mesto, prilazi, kad ono
— keli sedi kao da se ništa nije dogodilo.
— Daj mi — veli nečastivi — da povučem koji dim iz one lule što
si je juče imao. Mnogo mi se dopala.
— Nemam više lule pri sebi!
Onda Ememkut ošinu kelija granom po leđima i reče:
— Razvej se dabogda kao mećava!
I nečastivi se rasprsnu u paramparčad, da ni traga od njega ne
ostane.

Eskimska bajka

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

LEGENDA O HON KIL TONU, ZAŠTITNIKU SIROMAŠNIH

Pre mnogo, mnogo godina evo šta se desilo: Robinja namesnika
grada Seula rodila je sina. Dečačiću su dali ime Hon Kil Ton.
Kada je dete napunilo godinu dana, mati ga uze u naručje i pođe
u planinu da se pokloni mogilama svojih predaka. Nije prešla ni
polovinu puta, a susrete starca iznemoglog od gladi i umora. Šim je
ugledala siromaška, robinji sinu kroz glavu ono što su ljudi pričali o
nekom mudracu pustinjaku. A pričali su ovako: U podnožju planine,
u dubokoj šumi, živi mudrac star više od stotinu godina. Ceo svoj vek
proveo je u šumi u društvu divljih zveri, koje su pred njegovim
pogledom postajale bojažljivije i od samih zečeva. On je mogao
ukrotiti svirepog tigra ljudoždera, odagnati pobesnelog vuka, učiniti
bezopasnom i najžešću zmiju otrovnicu. Mudrac je bio poznat
nadaleko i po tome što je bolje nego iko umeo lečiti lekovitim
travama i najteže neizlečive bolesti: donosili su mu nesrećnike na
umoru, a on ih je zdrave i vesele vraćao njihovim porodicama.
Sve te priče prošle su robinji kroz glavu u onom času kada je
ugledala starca kraj puta i odmah je pomislila da je to taj čuveni
mudrac. Zato mu priđe, smerno se pokloni i reče:
— Mnogo poštovani, poželi mome prvencu sreću u životu!
Starac se zagleda u mališanovo lice, pa poče tiho da šapuće
proročanske reči:
— Dečak će se razviti u snažnog mladića i živeće hiljadu godina. I
kažem još da će to biti neobičan mladić: postaće veliki junak, a već u
četrnaestoj godini saznaće čarobne reči s kojima će čuda da stvara.
Siromašni će ga voleti, a obesni mrzeti i bojati ga se. I kažem još da
će taj dečačić pogubiti i samog namesnika Seula!
Prorekavši ovo, mudrac nestade u peščari, a robinja, i uzbuđena i
uplašena, nastavi put.

★ ★ ★

Ali posle nekog vremena proročanstvo starca pustinjaka došlo je i
do namesnikovih ušiju. On se nije uplašio, već se iz sveg glasa
smejao i govorio:
— Kako mene, moćnog vlastelina, može pogubiti ništavni sin
ništavne majke? Hon Kil Ton je moj rob i ja mogu s njim raditi što god
hoću. Ko me može sprečiti da ga ja kaznim pre nego što on napuni
četrnaest godina? Niko. E, pa vidite da su te priče samo staračka
naklapanja!
I uskoro je obesni namesnik potpuno zaboravio na reči mudraca.
A mališan je svakim danom bivao sve veći i snažniji.
Već u sedmoj godini zapanjivao je i najučenije ljude svojim umom
i znanjem, a po junaštvu mu već tada nije bilo ravna. U osmoj godini
Hon Kil Ton je umeo da čita rukopise drevne kineske mudrosti i bez
muke otkriva tajne namere neprijatelja Koreje.
Baš toga dana kada je Hon Kil Ton napunio četrnaest godina,
namesnik Seula se priseti onog proročanstva, pa uvidevši da se sve
do sada ispunilo od onog što je mudrac prorekao, silno se zabrinu.
Razmišljajući šta da uradi, namesnik odluči da je najbolje da prvo
pozove mladića u dvor i uveri se sopstvenim očima i ušima u
njegovu neprirodnu nadarenost. Zato naredi da se odmah u dvor
dovede sin njegove robinje, mladi Hon Kil Ton.
Kada je ugledao pred sobom mladog junaka snažnih ruku i širokih
pleća, namesniku prođoše kroz glavu reči starog pustinjaka još ti
kažem da će ovaj dečak pogubiti namesnika Seula." Zato bez
dvoumljenja odluči da ubije mladića na spavanju. Ali mladić je umeo
da čita tuđe misli i odmah je pogodio šta smera podmukli namesnik.
Namesnik je obuzdao svoj strah i rekao mladiću da ga je zvao radi
nekog junačkog podviga, pa ga blagonaklono otpusti.
Šim je došao kući, Hon Kil Ton je rekao majci:
— Ja sada idem, draga majko, i ako me ne bude dugo bilo, nemoj
se plašiti, jer odlazim duboko u planinu da lovim divlje zveri.
— Kako ćeš, sine, loviti kad nemaš ni luka ni strele? Divlje zveri
će te rastrgnuti tako golorukog.
— Ne brini, majko, ja nemam luka ni strele, ali imam junačko srce
i snažne ruke! Do viđenja, uskoro ćete čuti o meni!
A uveče, kada su se u domovima pogasile vatre, Hon Kil Ton je
bio već daleko u planini. Išao je celu noć, a zora ga je zatekla na
prostranim visoravnima visoke planine.
Vidik mu se pružao u nedogled. Pogledao je sin robinjin na sever i
ugledao plava jezera i gorde labudove kako po njima plove.
Pogledao je na jug i ugledao šume koje su stajale čvrste kao stenje i
upirale svoje moćne krune do pod samo nebo. Pogledao je na istok i
video tokove hučnih reka. Pogledao je na zapad — i nije mogao
odvojiti očiju od prostranih njiva na kojima je vetar talasao zlatna žita
i vitke stabljike kukuruza.
Gledao je Hon Kil Ton svoju domovinu i osećaoje kako svakog
trenutka postaje sve silniji i silniji, kako buja neobuzdanom
natčovečanskom snagom. U silnom oduševljenju gurnu jednim
prstom ogromnu stenu koju ne bi moglo pokrenuti ni hiljadu ljudi, i
stena se surva u bezdan.
Nasmejao se Hon Kil Ton od prevelikog zadovoljstva što je toliko
snažan i moćan, i podigao je visoko glavu ka najvišem planinskom
vrhu, Vrhu Koreje, obavijenom maglom i oblacima.
— Sada mogu sve, — kliknuo je razdragani mladić — mogu se
ogledati i sa oblacima!
I Hon Kil Ton je počeo da se penje ka samom Vrhu Koreje, na koji
nikada nije kročila noga čovečja. Ceo dan se penjao uz oštru liticu,
celu noć je bauljao po oštrom stenju, ali zora ga je zatekla na
samom vrhu planine. Kada je isplovilo sunce i razišla se magla, Hon
Kil Ton je ugledao pred sobom kameni zid, a u kamenom zidu
okovanu kapiju. Kapiju ne bi moglo otvoriti ni pedeset najsnažnijih
ljudi, toliko je bila teška i gvožđem okovana. No snažni Hon Kil Ton
priđe kapiji, malo je zagleda, pa prisloni široka pleća uz nju. Šarke
popustiše i kapija se otvori. Mladić se nađe na prostranoj, ravnoj
cvetnoj livadi, ali nije uspeo ni okom da trepne, kad ga okruži
stotinak ljudi.
— Ko si ti? — povikaše uglas. — Kako si se usudio da uđeš
ovde? Za kaznu ćeš biti odmah pogubljen!
Hon Kil Ton se nije uplašio. Duboko se poklonio i rekao:
— Koliko juče bio sam rob namesnika Seula. Želeo sam slobodu i
došao u planine. Sada znate sve o meni. Recite ko ste vi.
— Mi smo neprijatelji carskih činovnika i sveštenika koji im služe.
Ceo svoj život posvetili smo pomaganju siromašnih i nemoćnih.
Tada Hon Kil Ton uskliknu:
— Ako je tako, onda me primite kao svoga brata!
— Zakuni se da ćeš štititi nemoćne i da nikada nećeš praštati zla
dela carskim činovnicima, pa ćemo te priznati za brata!
Hon Kil Ton položi zakletvu i starešina bratstva objavi:
— Sada, kada si položio zakletvu, moraš dokazati da ćeš časno
ispunjavati svoje obaveze. Prvo, pokaži nam koliko si snažan i jak.
Hon Kil Ton pogleda oko sebe i ugleda na livadi veliki hrast. Priđe
drvetu, obujmi ga obema rukama i, bez po muke, iščupa ogromno
stablo iz zemlje sa sve korenom.
— Dobro si ovo uradio — reče mu starešina bratstva. — Videli
smo snagu tvojih mišica, ali ne i snagu tvoga uma i hitrinu tvojih
nogu. Zato slušaj šta ću ti reći: Pod samim vrhom visoke planine
diže se veliki manastir. Iza njegovih tvrdih zidova žive opaki kaluđeri
koji pljačkaju bedni narod i zgrću velika bogatstva. I ne samo to. Oni
šalju bedne seljake na manastirska polja da argatuju za njih i
ugojene carske činovnike. Ne jednom smo pokušali da prodremo u
taj manastir i spasemo one nesrećnike koji robuju tamo, ali nikada
nam to nije pošlo za rukom, jer je manastir opasan visokim zidovima,
a čuvaju ga jake straže. Ako se dosetiš, ako pronađeš način da
uđemo u manastir, priznaćemo ti mudrost.
Hon Kil Ton malo promisli, pa reče:
— U podne ću vam dati odgovor koji od mene tražite.
Tačno u podne pozvao je Hon Kil Ton starešinu bratstva i izložio
mu svoj nlan. Ovaj pažljivo sasluša mladića, pa kada se uveri da je
sve dobro smišljeno, naredi da mu se pripremi svečana odeća i
dobar konj. Hon Kil Ton uzjaha konja, oprosti se od svo
jih novih prijatelja i uputi se u susednu planinu, prema manastiru
opakih kaluđera.
Straža je još izdaleka primetila konjanika obučenog u praznično
odelo, pa pomislivši da je to peka važna ličnost, neki visoki carski
činovnik, objavi:
— Neka starešina manastira izađe da ukaže počast uglednom
gostu!
I dobro ugojeni kaluđeri poverovaše da im je zaista došao u
posetu neki ugledni velikodostojnik, pa se užurbaše da pripreme što
bolji doček.
Hon Kil Ton dođe do same manastirske kapije i snažno zalupa.
Tog časa kapija se otvori i propusti mladića u popločano dvorište.
— Ja sam sin prvog carevog savetnika — reče hrabri mladić. —
Otac me je uputio vama da bih stekao znanja i izučio nauke, cenjeni
učitelji!
Kada je starešina manastira čuo da mu je glavom prvi carev
savetnik poverio vaspitanje sina, pohitao je u susret mladiću duboko
se klanjajući. Hon Kil Ton siđe sa konja i smerno reče:
— Moj otac vam je u znak zahvalnosti poslao stotinu rasnih konja
na dar, a svaki konj je natovaren sa po dve vreće pirinča. Siguran
sam da će karavan biti ovde još pre zalaska sunca.
Radosni što su tako bogato obdareni, kaluđeri napraviše veliki pir.
Na počasnom mestu sedeo je mladi Hon Kil Ton, kome su, naravno,
ukazivali najveću pažnju.
U punom jeku veselja, objavio je stražar da je na vidiku karavan
njegovog prevashodstva.
— Pustite karavan u dvorište i dobro zaključajte kapiju — naredio
je starešina manastira.
— A zašto držite kapiju zatvorenu kada ovo treba da bude
pribežište nejakih i nemoćnih? — tobože sa čuđenjem upita mladi
Hon Kil Ton.
— Ah, milostivi gospodaru, — povika starešina manastira — vi
svakako ne znate da u blizini manastira žive opasni razbojnici. Oni
su već nekoliko puta pokušavali da orobe naš manastir, ali im to nije
polazilo za rukom, jer imamo jake zidine i budne stražare.
— Ako je tako, onda ti prokleti razbojnici nikada neće osvojiti ovaj
manastir — reče Hon Kil Ton i zadovoljno se nasmeja.
Veselje se nastavljalo, a kaluđeri su jeli i pili do besvesti.
Odjedared, Hon Kil Ton skoči i zgrabi svoju ćasu.
— Šta vam je, presvetli gospodaru? — uznemireno upita
starešina manastira.
Umesto odgovora, Hon Kil Ton izvadi kamenčić iz ćase i baci ga
daleko od sebe. U stvari, on je taj kamenčić krišom spustio u ćasu.
— Zar je mene moj otac poslao ovamo da bih jeo kamenje? Kako
ste smeli učiniti tako nešto meni, sinu prvog carevog savetnika?
Svi se kaluđeri namah otrezniše i uplašeno spustiše svoje
obrijane glave.
Baš u tom času Hon Kil Tonovi ljudi provališe u odaju gde se
pirovalo, i debelim konopcima uvezaše zaprepašćene kaluđere. U
stvari, tako je bilo ranije dogovoreno. Kaluđeri počeše da dozivaju u
pomoć stražu. Ali i stražari su već bili dobro uvezani, jer na konjima,
tobože poklonu prvog carevog savetnika, nisu bili darovi, već dobro
naoružani borci, zaštitnici bednih i nemoćnih.
Kada su kaluđeri i stražari bili dobro uvezani, Hon Kil Ton je
naredio da se izvedu iz ćelija svi nesrećnici koji su čamili u
manastirskom ropstvu. Svakom od tih bednika dao je po mazgu
natovarenu mešinom hrane i mešinom novca, pa su oni tako
snabdeveni pohitali preko planine svojim napuštenim domovima.
Kada su sve to obavili, Hon Kil Ton i drugovi seli su na konje i
odjahali u svoju planinu, svoje sklonište. Tamo su na svečanom
skupu ovako odali zahvalnost mladom Hon Kil Tonu:
— Dokazao si da raspolažeš velikom snagom, bistrim umom i
hitrim nogama. Dokazao si da zaista voliš i braniš nesrećne i
ponižene. Dokazao si da si snažniji, umniji, hitriji i plemenitiji od nas.
Zato nam budi vođd. Slušaćemo te i poštovati jer smo te sami
izabrali.
I Hon Kil Ton postade starešina bratstva.
Od tog dana carevi činovnici nisu više imali mira u Koreji. Večito
su bili u strahu od odmazde Hon Kil Tona i njegovih drugova.
Svakodnevno je Hon Kil Ton činio neko dobro delo: siromašnoj
nevesti podario bi bogate poklone i nevestinsko ruho; gladnome —
vreću pirinča; seljaku — bika; robu — slobodu. Od visokih carskih
činovnika otimao je sve što je stigao: novac, zlato, stoku, imanja.
Glas o podvizima Hon Kil Tona došao je i do carevih ušiju. Car se
silno razjario i naredio da mu privedu seulskog namesnika.
— Hon Kil Ton, tvoj rob, čini svakojaka čuda i pokor a ostaje
nekažnjen. Naređujem ti da ga uhvatiš i živog mi ga privedeš. Ne
učiniš li to, ode ti glava!
Namesnik Seula nije mogao a da se ne seti proročanskih reči
mudraca pustinjaka i gorko se pokajao što još davno nije prekratio s
tim prokletim robinjinim sinom. Zato je odlučio da sad ili nikad
okonča s razbojnikom. Ali nije bio prešao ni po puta, a vidoviti Hon
Kil Ton već je znao i šta je car rekao i šta je namesnik naumio.
Tako je ojađeni namesnik klimao na svojoj mazgi put dvora i
razmišljao kako će najlakše doskočiti razbojniku Hon Kil Tonu, kad
ga iz razmišljanja trgoše preplašeni uzvici:
— Nesreća, nesreća, vatra! Bežite, ljudi!
Namesnik potera brže mazgu ne bi li video šta se u stvari dešava,
kada ugleda svoj sopstvsni dvor sav u plamenu: goreo je na sve
četiri strane. Ma koliko da su sluge gasile požar, vatra se sve više
širila. Kada se najzad požar stišao i dim razišao, od namesnikovog
raskošnog dvorca ostalo je samo zgarište i jedna zidina na kojoj je
velikim slotima bilo napisano:
„Oslobodio sam namesnika nečasno stečenog imetka.
Hon Kil Ton“
— Potera! Potera! Gde je potera? U poteru za prokletim
razbojnikom, on ne može biti daleko! — vikao je od besa pomahnitali
namesnik.
Ali potera je bila uzaludna, jer je Hon Kil Ton bio potpuno
bezbedan u svom novom domu, u visokoj planini, iza kamenog zida i
okovanih vrata.
Kada je car saznao da Hon Kil nije uhvaćen, silno se rasrdio i
poručio seulskom namesniku:
— Kada nisi bio u stanju da uhvatiš razbojnika, a ti spremaj
mešinu za svoju glupu glavu!
Dugo je razmišljao namesnik kako da se izvuče iz ove nesreće i
kako da namami Hon Kil Ts na u klopku, dok se najzad nije dosetio:
poslao je glasnike u sve pokrajine i sve gradove Koreje, koji su
duvali u trube i objavljivali okupljenom narodu:
— Šujte i počujte svi koji držite stranu razbojniku Hon Kil Tonu:
ako se taj razbojnik ne preda svetlom namesniku grada Seula od
danas pa za deset dana, javno će biti mučena i pogubljena njegova
nedužna mati, robinja svetlog namesnika!
Kada je ovo čuo, Hon Kil Ton je otišao na reku, nakupio šljunka,
dunuo u šljunak izgovarajući neke čarobne reči i — gomila šljunka
pretvorila se u silnu vojsku, silne junake koji su svi do jednog tako
ličili na Hon Kil Tona kao što liče jedan na drugi sunčevi zraci.
Desetog dana od one objave, pred novim namesnikovim dvorcem
pojavi se neka junačina i reče stražaru:
— Ja sam Hon Kil Ton. Odvedi me namesniku!
Straža se sjati oko Hon Kil Tona i privede ga namesniku.
— Uvežite skota! — dreknu namesnik bojeći se da mu Hon Kil
Ton ne umakne.
U tom času uđe stražar i saopšti:
— Gospodaru, pred kapijom je još jedan čovek koji tvrdi da je Hon
Kil Ton!
Privedoše i tog drugog Hon Kil Tona i sada su pred unezverepim
namesnikom stajala dva ista istijacita Hon Kil Tona. Obojica su se
smeškali i podrugljivo gledali u zbunjenog namesnika. Samo što je
namesnik koliko-toliko došao sebi, kada u dvoranu uđe i treći Hon Kil
Ton. Za njim je stigao i četvrti, i tako se to nastavilo u nedogled, dok
dvorana nije bila puna puncata sve samih Hon Kil Tonova.
Tada namesnik, pribravši se malo od prevelikog čuda, naredi da
se u dvoranu uvede robinja, mati Hon Kil Tona. Kada je žena ušla,
namesnik joj reče:
— Ko je od ovih ljudi tvoj sin? Ako slažeš, ja ću ih sve pobiti. Ako
kažeš istinu, poštedeću i tvoj i njegov život!
Uplašena mati poverova lažljivim rečima i odgovori:
— Moj sin ima na grudima veliki mladež.
— Skinite sa razbojnika košulje — naredi namesnik. No kada je
straža prišla junacima da postupi po namesnikovom naređenju, pravi
Hon Kil Ton glasno uzviknu čarobne reči i dvorana se odjednom
ispuni neprozirnom maglom. Kada se magla razišla, od razbojnika
nije bilo ni traga ni glasa. Samo su u uglu dvorane ležali neki
kamenčići na koje niko nije obraćao pažnju.
Namesnik je od muke razjurio stražu i sve dvorjane i zatvorio se u
svoju sobu predajući se najcrnjim mislima.
Kada je dobro osvojila noć, jedan od onih kamenčića poče da
raste, da dobija ruke, noge, glavu, telo, dok se najzad ne uobliči u
pravog junaka. Bio je to glavom Hon Kil Ton. On uze još jedan
kamičak, stavi ga za pojas, pa sačekavši da se mesec skrije za
oblake, napusti namesnikov dvor i ode u planinu svojim drugovima.
Kada je stigao do vrha planine, spustio je kamičak na zemlju,
izgovorio nekoliko čarobnih reči i gle čuda, od kamička se stvori
žena, robinja namesnikova, a mati Hon Kil Tona.
— Najzad si potpuno slobodna, draga majko. Doveo sam te
svojim drugovima koji će te poštovati kao rođenu mater.
Od onog nesrećnog dana namesnik nije smeo izaći na oči caru,
jer je znao da je car strašno kivan na njega i da će mu bez milosti
odrubiti glavu. Morao je uhvatiti u najskorije vreme tog prokletog Hon
Kil Tona. Dugo je, tako, namesnik razmišljao kako da nadmudri
razbojnika, pa konačno odluči da se preruši u trgovca i tako prerušen
pođe po selima ne bi li negde susreo Hon Kil Tona, nekako ga
obmanuo i savladao. Zato je pod pazuhom nosio oštri handžar i
debele konopce, jer je želeo da razbojnika privezanog dovede caru.
Sa sobom je poveo i prerušene stražare.
Ali vidoviti Hon Kil Ton saznao je za lukavstvo svoga neprijatelja,
pa je odlučio da se malo poigra s njim. Preruši se u ubogog prosjaka
i obuče same rite, pa uze čvornovak u ruke i pođe jedva se vukući
baš u ono selo u kome je namesnik zanoćio. Kada je ušao u selo,
prvi ko ga je oslovio bio je sam namesnik, koji se, naravno, svima
predstavljao kao trgovac:
— Ej, bedniče, nisi li možda uz put sreo Hon. Kil Tona?
— Ne, nisam, gospodaru, a i ne bih želeo da ga sretnem, jer ljudi
kažu da je taj delija tako strašan da od samog njegovog pogleda
padaš kao pokošen!.
Namesnik se nasmeja:
— E, stara budalo, samo kada bi mi dopao šaka video bi šta bih
sa njim uradio!
— Slušao sam od ljudi — na to će prerušeni Hon Kil Ton — da je
baš jutros prošao putem i otišao do obližnjeg zaseoka u planini.
Šuvši to, namesnik je odmah pozvao stražare i naredio im da
pođu sa starcem i uhvate čuvenog razbojnika. Stražari priskočiše
prerušenom Hon Kil Tonu i, prislonivši mu handžare uz grlo,
poteraše ispred sebe da im kazuje put.
— Što me gonite, pošao bih ja i sam, jer baš želim da vidim kako
ćete uhvatiti čuvenog Hon Kil Tona!
Satima su namesnik i njegovi ljudi išli za starčićem a on ih je vodio
sve dublje i dublje u planinu, sve bliže vrhu gde su ga u skrivenom
skrovištu čekali verni drugovi i starica mati. Tako ih je uhvatila i noć u
planini, pa odlučiše da prenoće a zorom. nastave put. Pre sunčeva
izlaska probudi se prerušeni Hon Kil Ton, pripremi malo hrane koliko
da nešto prezalogaje, pa onda izbudi namesnika i njegove ljude.
Pošto su se založili, nastaviše put_
Najzad stigoše do samog vrha. Hon Kil Ton razgrnu malo granje i
ukazaše se čvrsta okovana vrata. Starac lako kucnu na vrata, i ona
se odmah otvoriše. Starac, u stvari prerušeni Hon Kil Ton, provuče
se unutra, ali za njim hitro šmugnu i namesnik. Vrata se zatvoriše, a
straža, dobro naoružana straža, ostade zbunjena iza njih.
— Stani, — povika namesnik starčiću — stani, ili ću te kazniti!
— Ja i ne bežim — odgovori mirno starčić, i daleko od sebe
odbaci čvornovak i skide pohabanu odeću. Sada je pred zapanjenim
namesnikom stajao glavom junak Hon Kil Ton. Sa svih strana
okružiše ga drugovi, a ispred sviju je bila njegova mati.
Tada je namesnik sve shvatio i obuze ga užasan strah. Baci se
pred Hon Kil Tona na zemlju i poče moliti za milost.
— Ustani, neću te ubiti — reče junak. — Evo ti čaše dobrog vina,
popij je naiskap!
Prosto ne verujući tako neočekivanoj sreći i milosti, namesnik
zgrabi pehar s vinom i iskapi ga nadušak. U istom času pao je ničice
na zemlju i zaspao dubokim snom.
Tada Hon Kil Ton naredi da se obrije namesniku polovina glave,
da mu se navuče ženska odeća i tako udešen natraške posadi na
magarca i pošalje u Seul.
Još zorom javili su caru da pred dvorskom kapijom spava seulski
namesnik mrtav pijan.
Kada je car video svoga namesnika napola obrijane glave kako
pijan spava, i to u ženskoj odeći, toliko se razbesne da je naredio da
mu se istoga časa odrubi glava.
Eto, tako se, kaže legenda, ispunilo proročanstvo mudraca
pustinjaka, koji je skromno živeo u šumi, u podnožju stare planine.

Korejska bajka

 

[Neprilagođena]

U jeee, cela strana.....

 

[Baudrillard]

LUKAVI LOPOV

Uhvatili ljudi lopova koji je hteo da ukrade konja. A vlasnik tog
konja i sam bi da nauči da krade pa će ovako reći lopovu:
— Ako me naučiš da kradem konje, pustiću te s mirom.
Lopov pristade.
— Gledaj, — veli on — i uči se!
Pa hitro osedla konja, odveza ga od stuba, skoči u sedlo i krenu.
Konj kao strela odjezdi u gore, a lopov samo stiže da dovikne u
kasu:
— Tako se to radi! Ostaj mi zdravo!
OBAZRIVI MUDRAC
Pozove jednom padišah k sebi mudraca pa mu ovako reče:
— Tvoja mudrost je nadaleko poznata, starče! Zbog toga te
postavljam za gradskog sudiju.
Mudrac, kome ovo ne bi po volji, odvrati:
— Veliki padišahu, nisam ja za takvu dužnost.
— A zašto to?
— Ako sam rekao istinu, to je već dovoljno da me ne postavljaš za
sudiju. A ako sam slagao, zar sudija sme da bude lažov?

Avganistanska bajka

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

PALČIĆ

Jednom je nekoj siromašnoj ženi, koja je očekivala dete, bilo
potrebno da prosuši pirinač. Ali bilo je dovoljno da iznese kotaricu sa
pirinčem iz kuće pa da se Sunce odmah sakrije. A kad je sklanjala
kotaricu, misleći da se sprema kiša, Sunce bi popovo granulo. Žena
izgubi strpljenje i izgrdi Sunce. Kao odgovor, Sunce prokle ženu.
Zato joj se rodi mali, sasvim mali sin, ne veći od palca na ruci. I
njega prozvaše Palčić.
Palčić je bio vrlo nesrećan što mu se sva ostala deca podsmevaju
zbog njegovog malog rasta, i kad napuni šesnaest godina, zatraži od
majke da mu kaže istinu, zašto je tako mali. Kad saznade da je tome
uzrok Sunčevo prokletstvo, Palčić reče:
— Majko, ispeci mi sutra veliki kolač. Ja ću potražiti Sunce, i mi
ćemo odmeriti snage.
Sutradan ujutro, čim svanu, pođe Palčić i ponese si sobom kolač
koji je bio mnogo puta veći od njega.
Bila je sredina leta. Polja su bila gola i ceo krij je patio od velike
žege. Na putu Palčić naiđe na stari Čamac, izvučen na obalu zbog
toga što je Sunce isušilo reku.
— Kuda ćeš, Palčiću? — pozdravi ga Čamac.
— Idem da podelim megdan sa Suncem, svojim neprijateljem —
odgovori Palčić.
Čamac, koji je i sam bio vrlo ljut na Sunce zbog toga što je isušilo
reku, stade da moli:
— Dozvoli mi da pođem s tobom.
— Dobro, — pristade Palčić — pojedi komadić moga kolača i
uvuci se u moju utrobu.
Čamac tako i učini.
Palčić pođe dalje i srete Bambusovu Bodlju.
— Da li ideš daleko, Palčiću? — pozdravi ga Bambusova Bodlja.
— Idem da podelim megdan sa svojim neprijateljem Suncem.
Bambusova Bodlja, koja je mrzela Sunce zato što je osušilo toliko
mladih izdanaka, njenih sestara, poče da moli:
— Hoćeš li mi dopustiti da i ja pođem s tobom?
— Dobro, — odgovori Palčić. — Pojedi komadić moga kolača i
uvuci se u moju utrobu.
Bambusova Bodlja uradi kao što joj on reče.
Palčić produži dalje i nabasa na Mahovinu.
— Kuda ćeš, Palčiću? — pozdravi ga Mahovina.
— Idem da podelim megdan sa svojim dušmaninom Suncem —
odgovori Palčić.
Tada Mahovina, koja isto tako nije trpela Sunce zbog toga što je
ono osušilo toliku mahovinu, stade da moli:
— Povedi i mene sa sobom!
— Dobro, — reče Palčić. — Pojedi komadić moga kolača i zavuci
se u moju utrobu.
Mahovina tako učini.
Palčić krenu dalje i naiđe na Pokvareno Jaje.
— Kud ćeš, Palčiću? — pozdravi ga Pokvareno Jaje.
— Idem da podelim megdan sa svojim dušmaninom Suncem.
Pokvareno Jaje je takođe mrzelo Sunce, što je isušilo toliko
potočića. Zbog njega su od žeđi uginule ptice — roditelji i rođaci
Jajeta.
— Mogu li i ja s tobom? — zamoli ono.
— Dobro, — odgovori Palčić. — Pojedi komadić mog kolača i
zavuci se u moju utrobu.
Pokvareno Jaje učini kao što mu Palčić reče.
I tako Palčić sa svoja četiri druga u utrobi priđe Severnim
Planinama. Nadao se da će se na tom mestu sutra pojaviti Sunce.
Palčić odluči da tamo prenoći. Pogleda unaokolo tražeći bilo
kakvo sklonište, jer je mesto bilo divlje, pa se veoma začudi kad
nedaleko odatle spazi kuću. Odmah se doseti da je to prebivalište
Ljudoždera. U kući nije bilo nikog.
„Ali domaćin će se vratiti da ovde prenoći", reče u sebi Palčić.
„Pričekaću i boriću se s njim za ovu kuću, jer moram da se ispavam
kako treba pre nego što se uhvatim u koštac sa Suncem.
Kad to čuše Bambusova Bodlja, Mahovina i Pokvareno Jaje,
počeše da mole.
— Dozvoli, gazda, da se mi ponesemo s Ljudožderom. A ti
sačuvaj snagu za sutra.
Iako nerado, Palčić pristade na to, sakri se iza žbuna i stade
čekati šta će dalje da bude. Tri verna druga uđoše u kuću i, pre
svega, sakriše kutijicu sa grudom i kremenom. Zatim se Bambusova
Bodlja zalete u krevet, Pokvareno Jaje se baci na kuhinjsko ognjište
a Mahovina leže oko bokala s vodom. Uto u kuću uđe ogroman
Ljudožder i baci se na krevet. Tad ga Bambusova Bodlja nekoliko
puta dobro ubode.
— Koliko je stenica u ovoj postelji — progunđa Ljudožder. —
Zapaliću lampu i pobiću ih.
On ustade, pruži ruku da uzme trud i kremen, i kad ih ne nađe
pođe u kuhinju po vatru. No samo što se naže nad ognjište,
Pokvareno Jaje s jakim treskom puče i pepeo polete u oči
Ljudožderu. Pipajući on pođe po bokal s vodom da bi oprao oči, ali
se okliznu na Mahovinu, pade i slomi vrat.
Tri verne sluge javiše Palčiću da je Ljudožder mrtav.
Uzoru Palčić, pored koga su stajali u bojnom poretku njegovi verni
drugovi, pozva na megdan Sunce. Ono se pojavi, crveno od gneva, i
raspaljivaše se sve više i više, tako da se jadni Palčić zamalo ne
ispeče. On bi, besumnje, doživeo sraman poraz da se ne pojavi
neočekivan saveznik. Kiša, koja se uvek bori sa Suncem, smatra za
dostojnog saveznika svakog onog ko se bori protiv Sunca. Sada
dođe da rashladi Sunce. A Palčić i njegova tri verna druga, videći
kako se njihov dušmanin zbunio, gromko se nasmejaše. Ipak su
uskoro morali da zaćute jer Kiša, napadajući na Sunce, uvede u
borbu odrede burnih potoka, i Palčiću zapreti opasnost da se udavi.
Ali iz njegove utrobe sada iskoči Čamac i ponudi mu svoje usluge.
Dobri drugovi uskočiše u čamac i svi zajedno zaveslaše na jug ka
Palčićevom selu. Kad doploviše do njega, svi seljani izađoše na ulicu
da pozdrave heroja i proslave Sunčev poraz.

Burmanska bajka

 

[Neprilagođena]

Palcic , Burmanska bajka?Pa koliko taj ima verzija?

 

[Baudrillard]

Palcic , Burmanska bajka?Pa koliko taj ima verzija?

Ne znam, to je iz one knjige Burmanske narodne bajke.

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

THAT SAN

Davno je to bilo kada su u jednom zabačenom selu živeli
neobično siromašni muž i žena. Muž je bio drvoseča , bila zima ili
leto, stalno je išao u šumu, obarao velika stabla, cepao ih na jednake
delove, uvezivao u bremena i nosio na pazar visokoj gospodi, u čijim
kućama vatra nikad nije smela da se ugasi. Drvoseča je bio vredan i
pošten, i za drva nikada nije hteo da uzme više novaca nego što mu
je pripadalo. Šak i od ono malo novca što bi zaradio drvoseču je
uvek odvajao za siromašnije od sebe. I njegova žena je pomagala
bolesnim susetkama, odvajala je poslednje parče hleba za
prolaznika koji bi svratio k njima ili za prosjaka.
Tako su živeli starac i starica u svojoj kolibici, radeći i pomažući
ljudima svoga sela koliko su mogli. I bili bi potpuno srećni da ih nije
ubijala usamljenost. Šezdeset godina su drvoseča i njegova žena
čekali da dobiju dete, ali je prolazila godina za godinom, a njihova
želja nije mogla da se ostvari. Starci su bili tužni što se posle njihove
smrti niko neće brinuti o njihovim grobovima i dušama.
No, bog se najzad smilovao na njih, i kao nagradu za njihovo
poštenje i plemenitost poslao im sina. I kad je starac već otišao u
grob, starica rodi muškarčića. Majka je bila neobično radosna i nije
se nikada odvajala od sina, pevajući mu najlepše pesme koje je
znala.
That San — kako je majka nazvala sina — izrastao je u neobično
lepog i snažnog mladića velikih pametnih očiju. Rastao je ne svakog
dana nego svakog časa i neobično je voleo svoju majku. Majka je
često pričala o njegovom ocu i njihovom ranijem životu. No, kada je
Than Sanu bilo sedam godina, njegova majka umre. On je dugo
plakao za njom, sve dok nisu došli susedi i sahranili dobru ženu.
Tako je That San ostao potpuno sam na svetu. Sećajući se
majčinih priča o tome kako je živeo njegov otac, That San dohvati
sekiru i pođe u šumu da i on seče drva. Danju je That San lutao po
džungli, a noću se vraćao da spava ispod banane, koja je rasla kraj
same njegove kolibice. lako mu život nije bio lak, That San je uvek
bio veseo i čio.
Jednom je That San susreo u džungli dobrog čarobnjaka kako
sedi na glatkom panju i nešto mrmlja sebi u bradu. That San mu je
prišao i poklonio se. Šarobnjak se zagledao u mladića i rekao mu:
— Slušaj, mladiću. Ja sam već star i mene će ubrzo ostaviti
snaga. Ja te odavno posmatram i sada hoću da te pitam da li
pristaješ da te naučim kako ćeš se boriti sa zlim duhovima i kako
možeš postati nepobediv.
Ne razmišljajući dugo, That San je pristao. I otada je on svakog
dana odlazio u džunglu, gde ga je na glatkom panju čarobnjak učio
svojim veštinama. Tako je That San savladao mnoge veštine, ali ni
sam nije znao dokle će to učenje trajati.
Međutim, u selu je živeo trgovac rakijom Li Thong, koji je često
prolazio pored kolibe That Sana, i kada se ovaj jednom vratio iz
džungle, trgovac dođe k njemu i reče mu:
— Hej, That Sane, pređi u moju kuću, tamo će ti biti bolje. Budi
moj mlađi brat!
That San je tek bio legao da malo odspava i nije se mogao odmah
rasaniti. Onako bunovan gledao je u trgovca. I ovaj nastavi:
— Ta probudi se, brate That Sane! Shvati šta ti kažem: ja živim
sam sa starom majkom u svom domu. pa nam je dosadno. Pođi k
meni, biće nam veseli je!
That San je radosno skočio na noge i obradovao se. On nije ni
sumnjao da debeli trgovac želi da ga iskoristi. Pristao je, i trgovac
mu reče:
— Uveče te čekamo da nam dođeš!
That San je pokupio svoje siromašne stvari, preselio se u kuću
bogatog trgovca i počeo je da mu radi sve kućne poslove, starajući
se da mu se što bolje oduži za velikodušnost. Trgovcu se obraćao sa
„stariji brate", a njegovoj majci je bio stalno na usluzi.
Tako su prolazili dani, i trgovac je postajao sve bogatiji
zahvaljujući radu „mlađeg brata That Sana.
I ko zna dokle bi tako živeli da se nije nešto dogodilo.
Već mnogo desetina godina (niko ne bi znao reći koliko) u džungli
nedaleko od sela u kome su živeli That San i Li Thong boravio je
veliki zmaj. On se nikada nije pojavljivao na suncu, nego se skrivao
ispod jednog starog drveta, savijen u klupko, sa otvorenom čeljusti,
iz koje se osećao težak smrad. Svake godine moralo je jedno selo
da žrtvuje čoveka koga bi zmaj pojeo. Taj običaj je bio veoma star i
niko ga nije smeo narušiti. Svako na koga bi dolazio red da ide
zmaju, pokorno bi oborio glavu i odlazio.
Te godine došao je red na Li Thonga. Njegova majka se zbog
toga jako ražalostila, jer joj je bilo teško što će joj zmaj pojesti
jedinog sina.
Majka je zagrlila sina i oblila ga suzama. Najednom se trgovac
nečega setio i rekao majci:
— Nemoj da se brineš, majko! Ja sam smislio kako ću se spasti
smrti. Poslaćemo zmaju That Sana.
Obradovana, majka je odmah počela da sprema dobar ručak, i
kada se pojavio That San, trgovac mu reče:
— Dragi That Sane, ti znaš gde se nalazi naša sveta pagoda i da
nju održavaju ljudi našeg okruga. Danas je moj red, ali moram da
prodam još poslednje vino. Zato pođi ti umesto mene!
I dok je o tome govorio, stiže glasnik starešine sela da podseti Li
Thonga na njegovu dužnost i opomene ga da treba da se požuri.
Kako That San nije znao da zmaj živi u blizini svete pagode, on
odmah pođe tamo umesto trgovca.
Kada je pronašao pagodu, That San sede da se malo odmori. Ali
u isti mah na njega jurne ogromno čudovište. Mladić odskoči i
zamahnu oštrom sekirom, koju je uvek nosio za pojasom. Kada je to
video, zmaj zastade za trenutak. On je navikao da mu se sve žrtve
pokorno predaju. Ali odmah potom snažno udari repom po zemlji da
se sva zatresla i ustremi se na That Sana. Otpočela je teška borba.
Mladić je udarao zmaja svojom sekirom i naneo mu velike i duboke
rane. Najzad, kada se vešto izvio, odseče zmaju i glavu. Posle toga
se vrati u svetu pagodu i tamo je ugledao zlatni luk i strele. That San
sve to pokupi i sa zmajevom glavom, zlatnim lukom i strelama pođe
kući.
Već je bila noć kada je That San zakucao na vrata Li Thonga.
Majka i sin se uplaše misleći da je to duh That Sana, koji je došao
da se osveti za prevaru. Stoga padnu na kolena i stanu da se mole,
a That San, videći da ga smatraju za priviđenje, poče da ih uverava:
— Hej, nisam ja priviđenje! Ubio sam zmaja i evo njegove glave!
Otvorite vrata, pa ćete videti da ne lažem!
Najzad su se vrata otvorila i majka i sin zaista ugledaše glavu
velikog zmaja. Onda su poverovali
da pred njima nije priviđenje nego That San, živ i zdrav. Ali Li
Thong poče sada da razmišlja kako bi se on time okoristio. Napravi
se kao da je preplašen i reče That Sanu:
— Ti si učinio težak prestup, iako si pokazao veliko junaštvo. Taj
zmaj je pripadao kralju i njega su naročito držali u toj pagodi. Ja te
žalim, ali ti nećeš moći da izbegneš kraljevu kaznu!
That San se uplaši i poče da moli Li Thonga da ga nekako spase.
— Hajde dobro, — pristane „stariji brat“. — Eto, ja ću zbog tebe
uzeti krivicu na sebe. Ali ti moraš da odeš iz sela i sakriješ se od
kraljevih slugu.
That San odmah napusti selo. Li Thong, pak, stavi zmajevu glavu
u vreću i pohita u dvorac. Pustili su ga pred samog kralja.
— Evo glave zmaja, koga sam ja ubio! — reče hvalisavo kralju i
otvori pred njim vreću.
Kralj se obraduje i nagradi Li Thonga za njegovu smelost titulom
kneza.
I od tog vremena Li Thong je raskošno živeo u novom dvorcu,
okružen slavom i počastima.
A That San se vratio da živi u svojoj siromašnoj kolibici i opet
sekao drva u šumi.
Kralj je imao kćer koja se zvala Kuin Nga. Bila je tako lepa da se
mogla uporediti samo sa prolećnom ružom. Kralj i kraljica su želeli
da je udadu za čoveka koji će je biti dostojan, zapravo koji će imati
nekoliko talenata: da bude vojskovođa, pesnik i muzičar.
Dok je tražio takvog mladoženju, kralj je naredio da se podigne
dvorac koji je nazvao „Dvorac princeze koja sebi traži muža.
Glas da princeza traži muža proneo se na sve strane. Kada je
dvorac bio završen, u njega dođoše prinčevi iz sedamnaest zemalja
da prose princezu, kćer kralja Juga. Svaki je bio spreman da se
posvađa sa drugim i takmiči sa njim u tome ko je talentovaniji.
Bio je određen dan takmičenja, i kralj i kraljica zajedno sa
princezom pođu u novi dvorac da posmatraju takmičenje. Prinčevi iz
sedamnaest zemalja su hteli da pokažu svoje vrline. Među njima je
bilo različitih ljudi: krupnih lepotana, koji su odlično rukovali oružjem,
sjajnih pesnika i muzičara koji su divno svirali na različitim
instrumentima. Ali nijedan od prinčeva nije uspeo da osvoji
princezino srce i ona reče ocu da kaže prinčevima da se oni vrate u
svoje zemlje.
Posle toga princeza je počela da tuguje. „Zar nema nikoga koga
bih mogla zavoleti?" mislila je ona. „Zar se u celom svetu ne može
naći takav mladić?“ I kad god bi se toga setila, počela bi gorko
plakati proklinjući svoju sudbinu.
Da bi odagnala tugu, izađe jednom lepa princeza u svoj raskošni i
mirisni vrt da se prošeta. Najednom je prekrije gusta i crna senka.
Kada je pogledala gore, princeza ugleda velikog orla, sa tri glave,
koji je čvrsto zgrabi svojim kandžama i odnese u visine. To se
dogodilo tako munjevito da Kuin Nga nije mogla ni da vrisne. Orao je
poleteo visoko sa princezom i odneo je u daleku planinsku pećinu.
U to vreme That San je ležao ispod svoje banane i nikako nije
mogao zaspati. Gledao je put zvezda razmišljajući o svojoj samoći.
Najednom je na nebu ugledao veliku pticu kako u kandžama drži
neku ženu u belom. On onda dohvati svoj zlatni luk i strelu i nanišani
u pticu. Strela poleti 1 pogodi orla pravo u glavu. Ali orao je nastavio
da leti i That San je bespomoćno gledao kako on odnosi svoj plen.
Kralj i kraljica padnu u veliku tugu i žalost kada doznadu da im je
iščezla voljena kći. Kralj odmah izda naređenje svojoj vojsci da traga
za princezom. U isto vreme objavi da će svoju kćer dati za ženu
onome ko je prvi pronađe i da će mu ostaviti u nasleđe i svoj presto.
Velikodostojanstvenici predlože kralju da za komandanta vojske
postavi Li Thonga, koji se proslavio svojom pobedom nad zmajem.
Kralj pristane i postavi za komandanta Li Thonga. Ovaj je bio lukav i
pre nego što je pošao u potragu, okupio je veliku masu naroda i
čašćavao ga vinom raspitujući se da li je neko možda video princezu
ili nešto zna o njoj.
Kada je veselje bilo u najvećem jeku, pojavio se i That San. Li
Thong mu odmah priđe, obradovan što vidi „mlađeg brata*. Oni
počnu razgovarati, i Li Thong izrazi želju da opet žive kao ranije, da
budu zajedno i reče mu, između ostalog, da ga je kralj odredio za
glavnog komandanta u traženju princeze koja je nestala u
nepoznatom pravcu. Tada se That San seti žene i orla i ispriča Li
Thongu kako ih je video. Li Thong se mnogo obraduje i odredi That
Sana za svog glavnog vodiča. Uskoro cela vojska krene za That
Sanom i stigne do južnih planina, gde je ovaj mislio da se orao
mogao sakriti. I, zaista, tamo otkriju duboku provaliju, u kojoj bi se
mogla skrivati čudovišna ptica. That San zažele da se on sam prvi
spusti u tu provaliju i vidi da li je orao tamo.
Kada se mladić spustio, primeti da se u tami nešto beli. Priđe bliže
i ugleda uspavanu princezu kako blista u tami kao mesec. On je
nežno dodirne za rame, i, kada se probudila, reče joj:
— Ja sam došao da vas spasem.
Prekrasna princeza je sa divljenjem gledala u lepog mladića,
njegovo snažno telo, zlatni luk prebačen preko ramena, gustu kosu
na čelu. Zatim je ustala i pružila mu ruku:
— Izgleda mi kao da vas odavno poznajem i volim. Ne samo zato
što ste me spasli...
Potom je princeza sela kraj mladića i rekla mu da će ga uzeti za
muža čim se vrate u dvorac i da se više nikađa neće rastajati. Ali ju
je That San prekinuo:
— Ja samo izvršavam obećanje koje sam dao svome bratu. Kralj
je njemu naredio da vas pronađe i đa vi budete njegova žena. Zato
ja ne mogu pristati da budem vaš muž, jer to treba da bude on.
Kada je to rekao, That San je privezao princezu za uže i dao znak
da ih izvuku iz provalije.
Ali tek što se ona pojavila na ivici provalije, doleti odnekud orao. Li
Thong sakrije princezu i naredi da je odmah vode u dvorac, a sam
ostane da se bori sa strašnom pticom. Orao sleti u provaliju, gde se
nalazio That San, i Li Thong, umesto da mu pomogne, poče da baca
u provaliju veliko kamenje, nadajući se da će u isti mah ubiti i orla i
That Sana. Ali dok je Li Thong dovlačio kamenje, That San je uspeo
da savlada orla i skloni se u jednu pećinu. Kada se odmorio, That
San pođe dalje u pećinu da vidi ima li izlaza iz nje, jer mu niko
odozgo nije hteo pomoći. Pećina je bila neobično duga. That San je
išao nekoliko dana i najzad se našao u nepoznatom svetu. Bila je to
Zemlja Mora. Tamo susretne stanovnike, koji su bili jako tužni. Kada
ih upita za uzrok, oni mu rekoše da u njihovoj zemlji živi čudovište
kome su na megdan izlazili mnogi junaci, ali su svi izginuli. That San
odluči da pomogne ljudima i prikrade se tom čudovištu, nanišani u
njega iz svog zlatnog luka i ubije ga. Glas o velikom podvigu
nepoznatog mladića dođe i do samog kralja Zemlje Mora, pa ga on
nagradi: da mu visok položaj i mnogo blaga, moleći ga da ostane
kod njega. That San ostane neko vreme izučavajući mnoge nauke, u
kojima je ubrzo prevazišao i svoje učitelje, ali ga obuzme tuga za
rodnim zavičajem i on zamoli kralja da ga pusti da ide kući. Kralj mu
ispuni i tu želju. Tako se That San ponovo našao u svome selu.
Stara banana se za to vreme gotovo osušila, ali se odmah razlistala
kađa se mladić pojavio.
Kada se lepa princeza Kuin Nga vratila u dvorac roditeljima, ona
se stalno raspitivala o svom mladom oslobodiocu, ali pošto se on
nikako nije javljao, princeza je neprekidno plakala od tuge. Bila je
tako tužna da je niko nije mogao utešiti.
Međutim, lutajući po svetu, susretnu se duše zmaja i orla i namisle
da se osvete That Sanu. Oni se neopaženo uvuku u dvorac, ukradu
kraljevo zlato i ostave ga ispod banane, gde je That San voleo da se
odmara.
Stražari koji su bili upućeni da tragaju za kradljivcem brzo pronađu
zlato ispod banane That Sana. O tome dočuje i Li Thong i odluči da
ubije That Sana.
Kada su ga stražari zatvorili u gvozdeni kavez, That San izvadi
dragocenu frulu, koju mu je poklonio kralj Zemije Mora, i zasvira.
Odmah se začuju divni zvuci, koji su doprli i do same princeze. Ona
pođe kralju i zatraži da joj odmah dovedu čoveka koji tako svira.
Kada se mladić pojavio pred kraljem, princeza Kuin Nga reče da je
to njen izabranik. I sam That San se obradova kad ugleda princezu i
ispriča kralju sve kako je bilo i kako ga je Li Thong lukavo prevario
dva puta i kako sad hoće da ga ubije i zato ga je stavio u gvozdeni
kavez.
Kralj sasluša mladićevu priču i odluči da hrabrog That Sana
nagradi i da mu svoju kćer za ženu, a lukavog Li Thonga liši svih
počasti i vrati u selo zajedno sa majkom. Uz put ih zadesi nesreća.
Sevne munja i grom ih pogodi oboje, pa ostanu mrtvi nasred puta.
Vest da je kralj dao svoju kćer običnom drvoseči odjekne na sve
strane i kada to začuše prinčevi iz sedamnaest zemalja, odluče da
se osvete kralju.
Pokupe stoga veliku vojsku i krenu na kralja. I čim su se približili
njegovom dvorcu, pozvaše na dvoboj That Sana.
Princeza se uplaši i reče That Sanu:
— Oni će te ubiti. Hajde da se sakrijemo!
— Ja ne moram ni da se tučem s njima — odgovori That San. —
Ja imam čarobnu frulu, koju mi je darovao kralj Zemlje Mora, i ona
će razoružati te glupe prinčeve.
Kada to reče, That San dohvati svoju frulu i zaKvira. Melodija je
bila tako divna da su svi neprijateljski vojnici počeli da je slušaju i da
razmišljaju o svojim kućama, porodicama, deci i osetiše čežnju za
mirnim i srećnim životom. Naročito ih je dirnula pesma koju je
zapevao That San:
Treba samo malo razmisliti,
Treba se trgnuti iz sna,
I vi ćete ugledati kraj rodnoga praga
Kako vas čekaju deca i žena!
Vojska se pokolebala i prinčevi su morali da zatrube odstupanje.
Međutim, uskoro im nestane hrane za vojsku i oni su morali da se
obrate That Sanu za pomoć. That San im pošalje zrno pirinča.
Prinčevi iz sedamnaest zemalja pomisle da je to šala i podsmevanje,
ali se ubrzo uvere da je taj pirinač čaroban; njime se može nahraniti
cela vojska, jer su iz njega neprekidno izlazila druga zrna. Tada
prinčevi priznaju mudrost That Sanu i poklone se pred njegovom
vladavinom.
That San onda nasledi i kraljevski presto, a zemlja je živela u
blagostanju i sreći za sve vreme njegove vladavine.

Vijetnamska bajka

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

LEGENDA O MOSTU KOJI JE PODIGLA SINOVLJEVA I NESINOVLJEVA LjUBAV

Ako pođete gornjim tokom reke Mun čo, videćete u blizini seoceta
Ten Šo kako iz vode strči uglačano kamenje, koje kao da je
postavljeno za prelaz preko reke. Na tom mestu dizao se nekada
most koji se zvao Most sinovljeve i nesinovljeve ljubavi. O tom mostu
ostala je ova legenda:
U davna vremena, za vreme vladavine dinastije Sila, živela je u
gradu Kiong Ju uboga udovica sa sedam sinova. Bolje rečeno, nije
ni živela, — tavorila je godinama koliko da održi dušu u telu, sebi i
svojoj deci.
Ali, čovek nikada ne zna šta mu sudbina sprema: nakon toliko
vremena i uludo proživele mladosti, ona zavole svim srcem nekog
čoveka koji je živeo s druge strane reke. U početku viđala ga je
samo s vremena na vreme, ali želja za njim postajala je iz dana u
dan sve veća, pa je sirota udovica počela svake noći prelaziti reku
samo da bi bila sa voljenim čovekom. Ne zaboravite da tada nije bilo
nikakvog prelaza preko reke i da se jadna žena izlagala velikoj
pogibelji plivajući kroz maticu u tamnoj noći.
Kada su saznali da njihova mati svake noći preplivava reku i
izlaže se smrtnoj opasnosti, njeni sinovi, istina tužni što im je mati
prežalila oca i zavolela drugog čoveka, sagradiše most preko reke.
Udovicu je do srca dirnula prevelika ljubav i razumevanje njenih
sinova, pa je skupila snage i iregorela u sebi voljenog čoveka i više
nikada nije prešla reku.
Građani Kiong Jua dvojako su sudili o ovom događaju: jedni su
govorili da su se sinovi lepo poneli prema svojoj majci, a drugi su,
opet, tvrdili da su izneverili uspomenu na svog pokojnog oca. I
preiirci nikada nije bilo kraja.
Tako je most dobio ime i po jednima i po drugima: Most sinovljeve
i nesinovljeve ljubavi.

Korejska bajka

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

LEGENDA O NASTANKU SVETILIŠTA ARONG

Na jugu Koreje, u pokrajini Kiong Sang, u blizini grada Mi Jonga
pruža se lep bambusov gaj. Poznat je po svetilištu Arong, uspomeni
na lepoticu devojku po imenu Arong.
Evo legende onako kako je ostala u narodu o ovom neobičnom
događaju:
Pre pet stotina i više godina gradom Mi Jong upravljao je
namesnik po imenu Ši San. Ši San je imao prekrasnu kćer, mladu
devojku od devetnaest godina, po imenu Arong. Njena lepota je bila
nadaleko čuvena i predstavljala je znamenitost grada Mi Jong.
Jedan od mnogobrojnih namesnikovih ljudi silno je žudeo za
lepom Arong. Danima je smišljao kako da dođe do nje, kako da je
zadobije za sebe, ali ništa pametno nije mogao smisliti. Ni na koji
način nije mogao svratiti na sebe pažnju lepe devojke, jer je bio i
ružna lica i ružne duše. I tako su dani prolazili.
Jednoga dana, u razgovoru sa drugim dvorjanima, Ki Jo je saznao
da je dadilja lepe Arong strašno srebroljubiva žena i da bi za novac
prodala i samu sebe. Ki Jo odmah odluči da to iskoristi pa, kako je
krio razne dragocenosti koje je krao u palati kad god bi mu se
ukazala prilika, podmiti dadilju i pridobije je za svoj plan. Dadilja se u
početku malo nećkala, ali kada je videla divne ogrlice i skupoceno
dragokamenje, oči joj zažariše od želje i ona pristade da izda svoju
ljubimicu. Podmukli Ki Jo i neverna dadilja skovaše zaveru i tako
zapečatiše sudbinu lepe Arong.
Jedne divne letnje večeri, lepa Arong sedela je u svojoj sobi sa
dadiljom i, kao i obično, nešto vezla. U neko doba dadilja ustade,
priđe prozoru i reče:
— Ah, kako je divna mesečina, a mi sedimo u zagušljivoj sobi!
Draga moja Arong, hajde da malo prošetamo po vrtu i uživamo u
ovoj divnoj noći.
Arong je rado prihvatila poziv i ne sluteći ništa brzo navukla svoje
papučice. Krišom, da ih niko ne vidi, izašle su iz palate i pošle prema
bambusovom gaju. Noć je zaista bila divna i Arong je razdragana i
srećna skakutala ispred svoje stare dadilje. I u času, gledajući divnu
mladu devojku koju je bila othranila na svojim grudima, starica se
gorko pokaja za svoje izdajstvo i odluči da se vrate u palatu pre no
što bude kasno. Baš su bile stigle do slavoluka Jong nam nu, kada
dadilji spade papuča. Arong zastade da je potraži, i u tom času pred
nju iz šiblja iskoči nepoznati čovek, zgrabi je čvrsto i poče vući
prema šumi. Arong se očajnički branila, a dadilja je stajala
okamenjena od užasa, nemoćna da bilo šta preduzme. Kada je
nesrećna devojka počela da viče, Ki Jo, jer je to bio Ki Jo, od straha
da neko iz palate ne čuje krike i ne otkrije ga na strašnom delu,
izvuče mač i ubi jadnu Arong. Nesrećnica nije mogla ostati tu nasred
staze, pa ju je Ki Jo uz pomoć izbezumljene dadnlje odvukao u
najveći gustiš i tamo nekako zakopao. I dadilja i Ki Jo, naravno,
morali su da ćute i čuvaju jedno drugo od izdaje, jer su znali da bi za
kaznu bili umoreni najstrašnijom smrću.
U palati je sutradan nastala velika pometnja, jer lepe Arong nigde
nije bilo. Dadilja se klela u sve na svetu da ju je ostavila u njenoj sobi
kada je pošla na spavanje i da ne zna kud se mogla deti njena
ljubimica. Namesnik je očajavao i sve svoje ljude poslao u potragu
za devojkom, ali sve je bilo uzalud. Od devojke ni traga ni glasa. I
tako su dani prolazili, a namesnik je bivao sve žući i tanji, dok
jednoga jutra nije osvanuo mrtav u postelji. Presvisnuo je od bola za
svojom jedinicom, za svojom lepom ćerkom Arong.
Ali, da bi nesreća bila veća za grad Mi Jong i njegovu okolinu, i
novi namesnik je već posle tri dana upravljanja gradom osvanuo
mrtav. I to je išlo tako redom sa svim namesnicima koji su dolazili u
ukleti Mi Jong.
Najzad nije se našao čovek u kralja koji bi pristao da dođe u ovaj
grad, pa je Mi Jong polako počeo da opada i gubi svoj značaj. Zato
kralj odluči da u Mi Jong pošalje svog najumnijeg i najpoštenijeg
savetnika, neustrašivog Te Ju Songa, kome dade najšira ovlašćenja,
sa jedinim zadatkom da objasni tajnu ukletog grada i povrati mu
nekadašnji ugled i slavu.
Kada je stigao u Mi Jong, novi namesnik naredi da se zapuštena
palata dovede u red, i da Svako obavlja svoju dužnost kao i pre
nekoliko godina unazad, u doba najvećeg procvata grada. Pošto je
posle ovog saopštenja raspustio velikodostojnike, Te Ju Song naredi
slugama da pokupuju sve sveće u gradu i rasporede ih po čitavoj
palati. Uveče namesnik naredi da se upale sveće i zabrani svaki
pristup u palatu. Kada je ostao potpuno sam, nije otišao u svoju
ložnicu, već u veliku dvoranu za savetovanje i tu seo na počasno
mesto kao da nekog očekuje.
I zaista, u neko doba noći začu se neobičan šum, kao šum lakih
koraka, i vrata svečane dvorane se otvoriše. Pojavi se mlada
devojka duge raspletene kose, u haljini crvenoj odkrvi. Lakim
koracima prišla je Te Ju Songu i nekim čudnim, nezemaljskim
glasom rekla:
— Poštovani Te Ju Song! Poštujem te kao svog nesrećnog oca,
koji je umro od tuge i žalosti za mnom. Ja sam jadna Arong kojoj
sudbina nije bila naklonjena. Počuj što ću ti reći, jer vidim da se ne
obeznanjuješ od straha što me vidiš, kao što je bilo sa svim
namesnicima pre tebe — svi su oni umrli od užasa kada su me
ugledali. Imam jednu molbu. Ako mi je uslišiš, nikada se više neću
pojaviti, jer će mi duša biti smirena, a grad Mi Jong će ponovo steći
svoj ugled i slavu. Evo šta treba da učiniš: otidi u bambusov gaj i
pođi stazicom prema slavoluku Jong nam nu. U šiblju, levo od
slavoluka, nešto ćeš pronaći. To je sve što želim od tebe i, zaklinjem
te grobovima predaka, učini kao što sam ti rekla.
I devojke nestade.
Sutradan namesnik ode u bambusov gaj i u šiblju, levo od
slavoluka Jong nam nu, pronađe telo lepe Arong. Znao je za njen
tajanstveni nestanak i sada mu je bilo jasno šta se u stvari sa
devojkom dogodilo. Trebalo je još pronaći ubicu i kazniti ga onako
kako je zaslužio. Zato sakupi sve svoje činovnike i sve ljude koji su
bili u palati one noći kada je iščezla nesrećna Arong, pa im pokaza
unakaženo telo i upita da li je nekom poznato šta se dogodilo one
strašne noći i ko je ubio devojku. Kada je videla šta je smrt učinila od
divne mladosti Arong, dadilja kriknu od užasa i stropošta se pred
noge Te Ju Songu. Pošto je došla sebi, ispričala je redom sve kako
je bilo i tako objasnila tajnu koju niko nije mogao odgonetnuti. Ki Jo
je odmah bio uhvaćen i umoren najstrašnijom smrću, a dadilju nije
trebalo ni kažnjavati, jer je presvisla od očajanja i griže savesti. Tako
je nesrećna Arong bila osvećena.
Na onom mestu na kome je ubijena nesrećna devojka podigao je
Te Ju Song svetilište. Svake godine, u noći petnaestog aprila, u
ovom svetilištu se održava velika svetkovina u slavu i spomen na
ljupku Arong, pa je i svetilište dobilo ime Arong.
Eto, to je legenda onako kako je ostala u narodu o ovom svetilištu
i nesrećnoj Arong.

Korejska bajka

 

[Neprilagođena]

Pogledajte prilog 727077Pogledajte prilog 727078

Bau , koji ti je most lepsi?

 

[Baudrillard]

Bau , koji ti je most lepsi?

Prvi.

 

[Neprilagođena]

Prvi.

I meni.

 

[Baudrillard]

HRABRI ISIMBOSI

Ovo je priča o malom dečaku, tako malom da su mu roditelji dali
ime Isimbosi. Oni su ga tako nazvali zbog toga što na japanskom
ime Isimbosi znači — palčić.
I zaista, Isimbosi nije bio veći od palca. On nikada ni pred kim nije
spuštao pogled, bio je hrabar, veseo i pametan.
Kada je Isimbosi napunio šesnaest godina, dođe roditeljima i reče:
— Hoću da vidim kako žive ljudi u Japanu? Pustite me u Kioto.
Majka se uplaši:
— Gde da ideš iz rođene kuće? Poginućeš u tuđem gradu? Svako
može da te povredi?
— Neću dozvoliti da me povrede, ne boj se? — reče Isimbosi.
— Dobro, ako si tako hrabar, onda idi? — složi se otac.
Isimbosi poče da se sprema za put. Od igle napravi mač, od
slamke korice, od orahove ljuske čamac, a od štapića za jelo veslo.
Isimbosi se oprosti sa roditeljima, sede u svoj orahov čamac i zaplovi
rekom. Dugo je morao da vesla, dok je stigao na obalu u blizini
Kiote.
I na kraju Isimbosi se nađe u prestonici. Dostojanstveno stavi ruku
na mač i poče da se šeta bučnim ulicama Kiota. Kako su ovde bile
ogromne i divne kuće? A koliko sveta na ulicama?
I tako, prolazeći ulicama, on se odjednom nađe pred nekim divnim
dvorcem.
— Ah, kakav dvorac? — uzviknu Isimbosi. — Hoću da živim u
njemu?
Treba da znate da je Isimbosi svoje reči uvek sprovodio u delo.
Eto zbog čega je, ne razmišljajući mnogo, prošao kroz dveri, popeo
se stepenicama i našao se u odajama dvorca. Taj dvorac pripadao je
prvom ministru carskog dvora, knezu Sandži.
Niko od straže nije primetio kako je Isimbosi ušao u dvorac.
Ministar je važno sedeo na počasnom mestu.
— Dobar dan, gospodaru moj? — glasno reče Isimbosi.
— Ko me to pozdravlja? — začudi se Sandži. — Nikoga ne vidim?
Isimbosi priđe sasvim blizu i reče jače nego pre:
— Ovde sam, gospodaru moj? Stojim kraj vaših nogu.
Ministar spusti pogled i vide sićušnog čovečuljka.
— Ko si ti i odakle si? — začudi se Sandži.
— Zovu me Isimbosi; došao sam u Kioto da vidim ko ovde živi i
kako. Dozvolite mi da ostanem kod vas i da vas služim.
— Zar ćeš ti za nešto biti sposoban? Tebi će se sve moje sluge
smejati.
— Neka se samo smeju? — ljutito uzviknu Isimbosi i izvadi iz
korica od slame svoj mač od igle.
— Gle, kako si ti odvažan? — reče ministar. — Potrebni su mi
smeli ljudi. Ostani da me služiš
Tako se Isimbosi nastani u dvorcu prvog ministra Sandžija.
Nije prošlo mnogo vremena a novog slugu svi zavoleše. Isimbosi
je bio pažljiv, veseo, uslužan. Ministrova naređenja izvršavao je brzo
i dobro.
Isimbosiju je naročito bila privržena kneževa kćer,
petnaestogodišnja Ogin. Isimbosi joj je svirao, pevao seoske pesme i
pratio je za vreme šetnji.
Jednom dok su se Isimbosi i Ogin šetali, ni sami nisu primetili
kako su se našli iza gradskih zidina. Nedaleko se tamnela šuma u
kojoj su živeli strašni đavoli. Tek što su Isimbosi i Ogin prišli šumi,
iskoči visok i ogroman đavo. Za pojasom mu je bio zadenut, umesto
mača, mali malj.
Videvši đavola, Ogin u strahu poče da beži u Kioto, ali Isimbosi se
ne pomače s mesta. On izvuče svoj mač i strašno viknu:
— Stoj? Ne miči se?
Đavo se začudi:
— Ko viče?
A Isimbosi opet reče:
— Stoj, inače ću te probosti mačem.
Tek tada đavo primeti Isimbosija; primeti i poče da se smeje.
Isimbosi je već vrlo smešno zamahivao iglom.
Đavo prestade da se smeje i zagrme:
— Ah, ti ništavni pužu, živog ću te progutati? Uhvativši Isimbosija,
đavo ga proguta.
Samo što je Isimbosi dospeo u đavolov stomak, poče da bode
čudovište svojom iglom.
Đavo zavapi strašnim glasom; oči mu od bola iskočiše na čelo.
A Isimbosi ne prestajaše da bode đavola iglom. Đavo se od bola
iskosi, pade na zemlju, sklupča se i poče da se kotrlja. Ništa ne
pomaže. Isimbosi ga je neumorno ubadao Na kraju se đavo doseti
kako da izbegne smrt. On uzdahnu dosta vazduha, a zatim ga iz sve
snage izdahnu. Zajedno sa vazduhom izbaci i Isimbosija.
Đavo se obradova što ga više niko ne bode i povuče se u šumu.
Samo je malj zaboravio na mestu gde se valjao.
Isimbosi podiže malj i poče da trči za Ogin. Ona je stajala kraj
gradskih zidina i plakala. Bila je sigurna da je ogromni đavo ubio
majušnog Isimbosija.
— Evo i mene? — veselo reče Isimbosi i zamahnu đavoljim
maljem kao da se ništa nije desilo.
— Hvala ti, hvala ti? — uzviknu Ogin. — Da nisi zaustavio đavola,
on bi me odvukao u šumu. Hajdemo što pre kući. Ispričaću ocu o
tvojoj hrabrosti.
I oni se uputiše kući.
Isimbosi je išao zajedno sa Ogin i mahao maljem. Slučajno malj
dotače Ogininu lepezu. Lepeza odmah posta duplo veća. Isimbosi se
začudi; dotače maljem svoj mač — i on odmah posta duplo veći.
— Đavo je izgubio čarobni malj? — povika Isimbosi. — Pogledaj
šta će sada biti?
On spazi pod drvetom nekog crva, dotače ga maljem, i crv posta
velik kao puž.
— Daj mi brzo taj malj? — uskliknu radosno Ogin. — Znam šta
treba da učinim?
Ogin prihvati malj i njime pet puta dodirnu Isimbosovu glavu. Od
svakog dodira malja, Isimbosi je postajao sve veći i veći, i, na kraju,
kada ga je Ogin dodirnula peti put maljem, Isimbosi posta visok, lep
mladić.
Kad su Isimbosi i Ogin ušli u Sandžijev dvorac, ministar upita:
— Ko je taj mladić? Zašto je došao u moj dom?
Tada Ogin ispriča kako ju je Isimbosi spasao od đavola, kako je
đavo od straha izgubio čarobni malj i kako se posle toga pomoću
njega Isimbosi pretvorio u visokog i lepog mladića.
Isimbosi koraknu napred, pokloni se ministru i reče:
— Ja volim Ogin, a Ogin voli mene.
Sandžijeva kći takođe koraknu napred i reče:
— Zar ti ne dozvoljavaš da se tvoja kći uda za onoga koji joj je
spasao život?
Ne treba ništa reći o tome da je ministar učinio onako kako je
molila Ogin.
Isimbosi posta Oginin muž.
Uskoro su u Kioto došli i Isimbosijevi roditelji, a u Isimbosijevoj
kući živeli su veselo i srećno, kao što priliči dobrim ljudima.

Japanska bajka