Bajke

  • Začetnik teme Začetnik teme -Lust
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
5daa194b-2b0c-4901-82b9-24240a0a0a64-seljak-previewOrg.jpg
 
Tigar svira na fruli

Za to vreme, Kančil, vrlo zabrinut, probijao se kroz džunglu.
Neočekivano mu je preprečilo put ogromno drvo koje je oborila oluja.
U padu je drvo zakačilo bambusovo stablo i rascepilo nadvoje.
Kančil se obradova, pope se na drvo i poče da traži mestašce gde
bi se smestio. Potpuno je pao s nogu i zaspao kao zaklan.
Odjednom se pojavi Tigar, koji je tragao za Kančilom i vide da
zverčica spava mrtvačkim snom. Prugastom zaigra srce od radosti.
Pronašao je Kančila. Ostalo mu je samo da skoči i zarije u njega
kandže. Tigar zarika strašno. Kančil se probudi i zadrhta od straha:
on vide da njegov neprijatelj stoji ispod drveta očekujući ga. Kančilu
se od užasa smrče pred očima. Pribravši se, progovori nežno i
umiljato:
— Ah, kako ti glasno ričeš, čak si me i probudio. Kako si, duboko
poštovani Tigre, care svih zveri?
Tigar odgovori:
— Veliko hvala, Kančile, živim dobro. A kako je tvoje zdravlje? Je
l’ sve u redu kod tebe?
Kančil objasni:
— Sve je u redu, zdrav sam zahvaljujući tvojim molitvama. Sad mi
je naročito dobro, prorok Sulejman mi se poverava sve više, čak mi
je i dvojnice poklonio.
A Tigar uzvrati:
— To mi je toliko milo da se više ne ljutim na tebe. Svom dušom
sam ti odan — kad si već tako srećan.
Kančil odgovori:
— Sve je to, Tigre, cela istina i neću da se hvalim. Zaista sam
dobio na dar frulu.
Na to Tigar odgovori:
— Mnogo želim da posviram na toj svirali, nauči me, molim te.
— U redu, — reče Kančil — popni se ovde gore!
— Dobro, — odgovori Tigar i jednim skokom se nađe pored
Kančila. — Pokaži mi kako se svira!
Kančil se veoma obradova:
— Sada je još rano. Šim sunce malo zađe, naučiću te kako se
svira na fruli. . .
— E pa evo, već je vreme, počnimo! Najpre moraš provući jezik
između ove dve polovine rascepljenog bambusovog drveta. Šim
vetar počne da duva, moći ćeš da zasviraš na fruli. Ostani ovde, a ja
ću se spustiti dole i zviždaću da bi on što pre počeo da duva!
I on stade da izgovara vradžbinu:
— Ci-pc-ip-ci-pc-ip, kokoške ne vičem, uraganu kličem. Neka
dojure ovamo sedam vetrova, neka doleti uragan što čupa travu iz
korena i obara kokosove orahe, ci-pc-ipc-ipc-ip!
Uskoro se podigao silan vetar. Slomljeno bambusovo drvo se
pokrenulo i priklještilo tigru jezik. Prugasti zaurlika od bola i poče da
se otima, ali mu jezik beše toliko priklješten da je Tigar, trzajući se na
sve strane, iskidao njegov vrh.
Sada je on počeo da proklinje Kančila najstrašnijim kletvama. Ali
kakva vajda, ovom se izgubio svaki trag. Gnevan i ojađen, Tigar je
pošao dalje, samo da što pre napusti to zlosrećno mesto.
Eto, to je cela bajka o lukavom Kančilu i Tigru.

Indonežanska bajka
 
TRŠČICA I KOVAČ

Živeo jednom neki stari čovek po imenu Taketori. Od trske i
bambusa pravio je divne asure i korpe i prodavao ih na pijaci.
Jednom Taketori donese, kao i uvek, svežanj bambusa, sede u
ugao i prihvati se posla. Odjednom ču kako neko reče tankim, tankim
glasićem:
— Dobardan?
— Dobardan? — odgovori Taketori i poče da zagleda oko sebe. Ali
ma koliko da je gledao, u kolibi nikog nije video.
„Sigurno mi se učinilo" — pomisli Taketori i ponovo se prihvati
posla. Uze bambusovu trubicu i samo što htede da je savije, kad
ponovo ču kraj sebe onaj isti glasić:
— Dobardan?
Taketori pogleda u trubicu i vide jednu devojčicu malu kao mrvicu.
Taketori postavi devojčicu na dlan: ne mogaše da se nagleda koliko
je bila lepa.
— Odakle si izišla? Zašto si tako mala? — upita majstor.
Devojčica odgovori:
— Zato što sam se rodila na mesecu, a na mesecu su sve
devojčice tako malene, ali mi vrlo brzo rastemo. Uskoro ću biti
sasvim velika.
— A kako si ovde dospela? — opet upita Taketori.
— Šetala sam po mesečevoj stazici, okliznula se i pala na zemlju.
Dobro je što sam pala u bambusovu trubicu, inače bih se sigurno
razbila.
— Šta da radim s tako nežnom devojčicom? — pomisli glasno
Taketori.
— Uzmi me za kćer — reče devojčica. — Ja ću ti pomagati u
pletenju asura, održavaću ti vatru u ognjištu, krpiću odelo, negovaću
cveće u vrtu...
— Dobro, ostani? — reče Taketori. — Bićeš mi kći. Zvaću te
Trščica.
I tako je Trščica ostala da živi u Taketorijevoj kolibi.
Kao što je devojčica rekla, tako se i desilo. Raslo je ne danima
nego satima, pomagala ocu da plete asure, skupljala suvarke za
ognjišta, krpila staro odelo.
Prošlo je samo nekoliko meseci, i Trščica se pretvorila u pravu
lepoticu.
Nedaleko od Taketorijeve kolibe živeo je kovač. To je bio veseo i
jak čovek. Veštijeg od njega nije bilo u celom kraju. On je mogao da
iskuje ma kakvu stvar od zlata, srebra, gvožđa i dragog kamenja. Po
ceo dan je radio u svojoj kovačnici glasno pevajući.
Jednom kovač vide Trščicu i zavole je.
I Trščica je takođe zavolela veselog kovača.
Jednom kovač reče:
— Trščice, udaj se za mene.
Trščica odgovori:
— Dođi sutra mome ocu i zaprosi me. Biće onako kako reši otac.
Dok je Trščica razgovarala sa kovačem, u Taketorijevu kolibu
dojahala su tri upravnika obližnje provincije. Prvi u kolibu uđe
upravnik Isidzukuri i reče starcu:
— Hoću da se oženim tvojom ćerkom. Ako mi je ne daš za ženu,
narediću da te bace u more, i bićeš hrana ajkulama. Sutra ću doći po
odgovor.
To reče i iziđe iz kolibe.
Za njim uđe upravnik Karamoti i reče:
— Ako mi svoju kćer ne daš za ženu, narediću da te bace
tigrovima. Sutra ću doći po odgovor.
Rekavši to, Karamoti iziđe iz kolibe.
Posle njega uđe kod Taketorija upravnik Miusi i reče:
— Daj mi za ženu svoju kćer. Ako li mi je ne daš, narediću da ti
otseku glavu. Sutra dolazim po odgovor.
Kad Trščica dođe kući, starac joj ispriča sve.
— Šta da radim? — upita Taketori.
Trščica mu odgovori:
— Ne boj se. Sutra ću ja dočekati upravnike i sama ću s njima
porazgovarati.
Svanu jutro. U Taketorijevu kolibu prvi dođe Isidzukuri. Na vratima
ga susrete Trščica i reče mu:
— Čula sam da hoćeš sa mnom da se oženiš. Da li je to tačno?
— Da, tačno je. Zato sam i došao.
Trščica tada reče:
— Hoću da znam da li je jaka tvoja ljubav i da li si hrabar. Donesi
mi za svadbu iz Indije gvozdenu čašu napunjenu dijamantima. Tu
čašu čuva osmoglavi ljudožder. Zapamti: čaša je iskovana od
gvožđa koje je tanje od prozračnog krila vilinskog konjica. Donesi mi
tu čašu, a ja ću poverovati da me voliš. Čekaću te sto dana.
— Ubiću ljudoždera i doneću ti čašu iz Indije — reče Isidzukuri i
iziđe iz kolibe.
Putem srete upravnika Karamotija i upravnika Miusija.
— Tršičca je pristala da se uda za mene — povika zadovoljni
Isidzukuri. — Za sto dana pozvaću vas na svadbu.
Čuvši to, Karamoti i Miusi se vratiše natrag, a Isidzukuri, pošto se
udalji malo od Taketorijeve kolibe, pomisli:
„Neću da se borim s ljudožderom. Imam ja dovoljno dijamanata da
napunim gvozdenu čašu. A čašu će mi napraviti bilo koji kovač".
Pomislivši to, Isidzukuri dade slugi novac i reče:
— Idi kod kovača i reci mu da mi iskuje gvozdenu čašu. Samo
neka gvožđe bude tanje od prozračnog krila vilinskog konjica.
Kovač napravi gvozdenu čašu neviđene lepote; sluga je uze, a
novac ne dade kovaču, već ga zadrža za sebe.
Istog dana Isidzukuri se obuče u praznično odelo, napuni
prozračnu čašu dijamantima i uputi se nevesti.
Upravnik provincije stavi kraj Trščicinih nogu svadbeni poklon i
poče da se hvali:
— Četrdeset dana plovio sam do Indije i tek četrdeset i prvog
dana moja lađa pristade uz obalu. Na obali sam ugledao užasnog
ljudoždera, koji je imao četiri vrata, a na svakom vratu po dve glave.
Izvukao sam mač i počeo da se borim sa njim. Dugo se otegla ta
borba, sto puta sam bio za dlaku dalje od smrti. Ali nisam otstupio,
niti sam se od ljudoždera uplašio, već sam ga ubio. Posle toga uzeo
sam gvozdenu čašu napunjenu dijamantima i tebi je sada donosim.
Hoću da danas bude naša svadba.
Trščica sasluša Isidzukurijevu priču, pomisli na kovača i zaplaka.
Taketori tada reče:
— Dobri upravniče? Dokazao si svoju ljubav i hrabrost. Idem da
zovem goste na svadbu.
Ali, ne napravi ni korak, a u kolibu ulete kovač. On se pokloni
Isidzukuriju i reče:
— Pravedni gospodine, tvoj sluga je varalica. Obećao mi je da će
mi dati novac ako za tebe napravim gvozdenu čašu koja se sada
nalazi pored Trščicinih nogu, a ništa nije platio. Iz toga izlazi da čaša
nije tvoja, već moja.
Rekavši to, kovač prospe na zemlju dijamante, a čašu pruži
devojci i reče:
— Poklanjam ti je.
Posle toga se vrati u svoju kovačnicu.
Trščica steže čašu na grudi i reče upravniku provincije:
— Nikada neću biti žena varalice. Odlazi?
Posramljen Isidzukuri, skrivajući lice lepezom, brzo iziđe iz
Taketorijeve kolibe.
Tek što je izišao, a u kolibu uđe Karamota.
— Došao sam na Isidzukurijevu svadbu — reče on.
— Isidzukuri je varalica? — uzviknu Trščica.— Nikada neću biti
njegova žena.
Karamota se obradova:
— Udaj se za mene? Ja sam hrabar i uvek govorim istinu, a ako
nećeš — baciću tvog oca tigrovima.
Trščica odgovori:
— Hoću da znam da li je jaka tvoja ljubav i da li si hrabar? U
okeanu se nalazi ploveća planina Horaj. Na plovećoj planini raste
čudesna višnja. Koren joj je srebrn, stablo zlatno, a plodovi biserni.
Težak je put do te planine. Ako me voliš, donesi mi za svadbu granu
sa bisernim višnjama.
— Naći ću planinu Horaj u okeanu i doneću ti drvo sa bisernim
višnjama — gordo reče Karamota.
— Za sto dana zovite goste na svadbu.

Japanska bajka
 
ŽABICA

Bila jednom jedna Mala Žabica, pametna i vredna, a u njenom
susedstvu je živela Velika Žaba, glupa i lenja. Ona je zavidela Maloj
Žabici jer su ju svi voleli.
— Dete moje, — reče jednom majka Maloj Žabici — idi da mi
doneseš vode.
Mala Žabica siđe na reku. Ali tek što se saže da zahvati vode u
bambusov sud, brzi tok joj ga istrže iz ruku. Mala Žabica skoči za
njim u reku da ga uhvati, ali matica povuče i nju. Srećom, pođe joj za
rukom da se ipak dočepa suda. Ona se čvrsto uhvati za njega i
zahvaljujući tome ne udavi se.
Nekoliko milja niz reku živela je zla Ljudožderka, strah i trepet
svega živog. Kad spazi Malu Žabicu koja je plovila niz reku, čvrsto
se držeći za bambusov sud, Ljudožderka je izvuče na obalu. Kako je
Mala Žabica bila isuviše mala, Ljudožderka ne htede da je pojede,
već odluči da je uzme za služavku.
Dovede je svojoj kući i reče:
— Deder, Mala Žabice, pobišti me i pogledaj imam li gnjida?
Mala Žabica pogleda Ljudožderkinu kosu i vide da je ona sasvim
čista. Ali se doseti da će Ljudožderka pomisliti da je ona lenja ako
kaže da ništa nije našla.
— O, gospođo, — progovori Mala Žabica — dozvoli mi da odem u
kuhinju da operem ruke pre nego što se dotaknem tvoje divne kose.
— Kakva čistunica!... — uzviknu Ljudožderka.
A Mala Žabica se izvuče na zadnja vrata, uzvera se na smokvu
koja je rasla u blizini, i siđe odande noseći semenke smokve. Pošto
je oprala ruke u kuhinji, vrati se Ljudožderki.
— O, gospodarice, — reče ona prebirajući joj vlasi, tobože tražeći
gnjide, i pokaza joj smokvine semenke — ti imaš vrlo mnogo gnjida u
kosi.
Ljudožderka uzdrhta od zadovoljstva i reče da je Mala Žabica
vredna devojčica.
Sledećeg dana Ljudožderka pođe nekud, te naredi Maloj Žabici da
pripazi na kuću.
— Samo pazi! Ne šali se da zaviriš u moju spavaću sobu —
opomenu je Ljudožderka, i namršti se.
Mapa Žabica sačeka dok se gazdarica ne izgubi iz vida, pa zaviri
u spavaću sobu i ugleda kosti, lobanje i napola pojedena tela. Ona
savlada strah, oprezno zatvori vrata i sede postrance, kao da ništa
nije ni videla.
Kad se vrati kući, Ljudožderka reče Maloj Žabici:
— Ti si poslušna devojčica, hoćeš li da živiš u mojoj kući dugo,
dugo?
— Rado bih ostala ovde, gazdarice, — reče Mala Žabica. — Ali ja
sve vreme mislim na svoju jadnu majčicu. Ko će sad da je, onako
staru, gleda kad sam ja, njeno jedino dete, tako daleko.
— Možda se ti mene bojiš? — zapita Ljudožderka, i pomisli nije li
Mala Žabica prekršila njenu zapovest i otkrila tajnu njene spavaće
sobe.
— O, ne, gospodarice, — slatkim glasom odgovori joj Mala Žabica
— ja te poštujem i volim.
Ljudožderki se tako dopade ovaj Žabičin odgovor da joj dade
sedam grumena zlata i dozvoli joj da se vrati u selo uz obalu.
Sve su se seoske žabe obradovale sreći Male Žabice, a Velika
Žaba samo što ne puče od zavisti. Ona besno dohvati bambusov
sud, siđe na obalu, sede na sud i pusti se niz vodu. Kao što je i
očekivala, do nje dopliva Ljudožderka i izvuče je na obalu. Iako je
Velika Žaba izgledala vrlo velika među svojim sestrama, ipak je bila
suviše mala da bi Ljudožderki palo na pamet da je pojede. Zato
Ljudožderka odluči da je uzme za služavku.
— De, pobišti me... Da nemam gnjida? — reče ona Velikoj Žabi
kad su ušle u kuću.
Velika Žaba jedva pogleda njenu kosu i odmah reče da u njoj
ničega nema.
„Lenjivica“, pomisli Ljudožderka.
Sledećeg dana, odlazeći nekud, ona naredi Velikoj Žabi da pripazi
na kuću.
— Samo pazi, ne šali se da zaviriš u moju spavaću sobu —
opomenu je Ljudožderka, namrštivši se.
Tek što je gazdarica izašla iz kuće, Velika Žaba otvori vrata
spavaće sobe, ugleda kosti, lobanje i napola pojedena tela, i u
strahu povika:
— Hoću kući ... Kući!...
Ljudožderka dotrča natrag i kad zateče Veliku Žabu gde plače, a
vrata od spavaće sobe širom otvorena, shvati da je Velika Žaba nije
poslušala i — pojede je.

Burmanska bajka
 
KREVET

U nekoj zemlji živeo jednom trgovac žitom; on imadaše sina.
Majka i otac veoma su voleli dečaka, vredno su radili za njega, a on
se samo igrao i zabavljao. Roditelji ga ne naučiše nikakvom zanatu, i
uopšte ničemu ga ne naučiše. Nisu mislili o tome da će posle njihove
smrti on morati da radi. Kad dečak odraste, roditelji mu nađoše
nevestu, oženiše ga i mladi nastaviše da žive zajedno s njima. Kad
roditelji umreše, sin i žena neko vreme življahu od sredstava što im
ostavi otac, ali svaki dan novaca beše sve manje i žena se sve više
uznemiravala. Ona je mislila: „Sta ćemo raditi kad novac ode? Moj
muž ništa ne ume da radi.“
Muž primeti da žena tuguje i jedanput je upita:
— Sta ti je, što si tako tužna?
Ona mu odgovori:
— Od novca nam skoro ništa nije ostalo, a ti ništa ne umeš da
radiš. Sta će s nama biti?
— Ne brini se ti, — reče muž — videćeš da ja ipak ponešto umem
da radim.
Kad potrošiše sav novac, on uze sekiru i reče ženi:
— Danas idem na posao, daj mi nešto da jedem. Ona se veoma
začudi. „Sta će on to početi da radi?“ mislila je, ali spremi mužu jelo,
ni za šta ga ne pitajući.
On pođe u šumu i tamo provede čitav dan. Išao on tako kroz
šumu — čas priđe jednom drvetu, čas drugom i svako zapita:
— Mogu li te poseći?
Ali drveće je ćutalo; predveče on se vrati kući ne posekavši
nijedno drvo. Žena ga ne upita gde je bio i šta je radio, a on joj ništa
ništa ne reče.
Drugog dana on opet ponese sa sobom jelo pa pođe u šumu. Išao
je opet kroz šumu i pitao svako drvo:
— Mogu li te poseći?
Ali drveće je ćutalo i on se vrati bez ičega. Tako beše i treći dan.
Četvrtog dana on opet pođe u šumu. Drveće je stalno ćutalo.
Poče već da se spušta veče, bilo je vreme da se vrati kući. Najzad
on priđe mangovom stablu i upita:
— Mogu li te poseći?
Drvo mu odgovori:
— Da. Seci me.
Bogovi su voleli trgovčevog sina zato što je bio dobar i stoga
narediše mangovom drvetu da odgovori ,,da“ i da dozvoli da bude
posečeno.
Obradova se sin trgovca žitom, poseče mangovo stablo, podiže
ga i ponese na glavi kući. Vide žena da se muž vraća s drvetom na
glavi pa poče da misli: „Zašto nosi to drvo? Sta li će s njim učiniti?”
Tako pomisli, ali ga ništa ne upita.
Ujutro mladi čovek prenese drvo u kuću, zamoli ženu da mu
donese hrane i vode za nedelju dana i da založi peć, a zatim joj
reče:
— Čitavu nedelju nemoj ulaziti u ovu sobu. Ne ulazi dok te ne
pozovem.
Tako se on zatvori u sobu.
Žena se začudi. „Sta može moj muž tamo da radi?“ mislila je.
Ipak odluči da ga posluša; čitavu nedelju nije ulazila u sobu.
Pred kraj nedelje mladi čovek završi divan krevet od mangovog
drveta. Tako divan krevet svet nije video. Tada muž pozva ženu,
pokaza joj krevet i reče:
— Vidi kakvu sam stvar napravio!
— Jesi li ti sam napravio taj krevet? — upita ga žena. — Tako
divan krevet u životu ne viden.
Čitav idući dan muž se odmarao, a zatim odnese krevet na dvor,
caru. Svi su se divili krevetu i pitali ko ga je izradio i da li se prodaje.
Ali mladić ne htede nikome da odgovara — reče da će odgovoriti
samo caru. Pođoše sluge caru, ispričaše mu o divnom krevetu i
rekoše da onaj ko ga je izradio hoće da govori samo s carem.
Car naredi da mu pozovu trgovčevog sina, pa ga upita:
— Prodaje li se tvoj krevet?
— Da.
— A ko ga je izradio? Krevet je odličan.
— Ja sam ga izradio.
— Pa koliko za nj tražiš?
— Hiljadu rupija.
— Mnogo je — reče car.
— Za manje ga ne dam.
— Pa dobro, neka bude, daću ti hiljadu rupija.
Car uze krevet, a mladić mu reče:
— Kad budeš spavao na tom krevetu, pazi da ne zaspiš prve noći:
nešto ćeš čuti i videti.
Mladić donese novac kući, a žena se uplaši: bilo joj je strašno, jer
je mislila da je novac dobijen nečasnim putem. Ali muž je umiri i reče
da je novac dobio od cara za krevet.
Te noći car leže na novi krevet i, čim otkuca deset časova, ču
kako jedna od četiri noge govori ostalim trima:
— Slušajte, vas tri! Ja idem u patrolu po carevoj zemlji. Stojte
čvrsto dok se ja ne vratim; pazite da car ne padne.
— Dobro — rekoše ostale tri noge. — Idi da se nadišeš vazduha,
a nas tri ćemo stajati kao ukopane dok se ti ne vratiš.
Tada car vide kako se jedna noga odvoji od kreveta i nestade za
vratima.
Tako stiže noga na veliku ravnicu, a na ravnici se prepiru dve
zmije. Jedna reče:
— Ja ću ujesti cara.
Druga će reći:
— Ne, ja ću ga ujesti.
Prva opet reče:
— Ti ga nećeš ujesti; ja ću se uvući u njegov krevet i uješću ga.
— Nećeš moći — ne popušta druga zmija. — Na krevet se ne
možeš popeti. A ja ću se uvući u carevu papuču, i kad je on bude
obuvao, ja ću ga ujesti za nogu.
Tada se noga vrati i ispriča ostalim trima šta vide i šta ču, pa
dodade:
— Ako car sutra ujutru strese papuču pre nego što je obuje, zmija
će ispasti.
A car je sve to slušao.
— Sada — reče druga noga — ja idem u patrolu po carevoj
zemlji, a vi stojte čvrsto dok se ja ne vratim.
— Idi — rekoše ostale. — Mi ćemo se već pobrinuti da krevet ne
padne.
Pođe druga noga u patrolu i ugleda dolinu, a na sredini nje stari
carski dvor. On beše skoro razrušen, ali zidovi su još stajali; vetar
koji je duvao dolinom reče nozi: ako car dođe u ovaj dvor i počne da
ga razgleda, zidine će se srušiti i zatrpaće ga. Vrati se druga noga,
ispriča ostalima šta vide i saopšti im vetrove reči.
— Kad bih ja bila car, — dodade ona — naredila bih da se odmah
sruše zidine, inače će se same srušiti i ubiti cara čim uđe u dvor.
A car je ležao i sve to slušao. On je sasvim zaboravio na taj dvor i
odavno nije bio u njemu.
Treća noga reče:
— Ja idem u patrolu, a vi stojte.
Pođe ona u treću dolinu, u kojoj življaše pustinjak. Hranu mu je
donosila žena nekog vojnika. Ona je nosila pustinjaku hranu i učila
kod njega. Ali pustinjak je sumnjao u nju pa reši da proveri da li je
ona dobra. Jednom ona dođe nešto docnije nego obično, a on je
upita:
— Zašto si zadocnila?
Ona odgovori:
— Muž me zadrža.
Pustinjak reče:
— Ja sam tvoj učitelj i ti treba da izabereš između nas dvojice
koga ćeš slušati: njega ili mene?
Ta žena beše zla; ona ode i ubi muža, zatim se vrati pustinjaku i
reče:
— Slušaću tebe. A muža sam ubila.
Tada joj on reče:
— Odlazi, zla ženo! Kako si mogla da ubiješ muža? Znači, uzalud
sam te učio dobru. Tako kao ti ne postupaju Ijudi, već samo divlje
zveri. Odlazi i nikad mi se ne vraćaj.
Žena se vrati kući i poče đa viče, a kada se svi susedi sakupiše,
reče:
— Vidite, dođoše razbojnici i ubiše moga muža.
Vrati se treća noga i ispriča ostalima o zloj ženi. Car je ležao i
slušao.
Pođe sada u patrolu četvrta noga. Ona dođe u četvrtu dolinu i
vide: sakupili se lopovi, doneli na krevetu zaspalu carevu kćer i
čitavo carevo blago — tek što su opljačkali dvor. Polete četvrta noga
što je mogla brže nazad i ispriča ostalim trima o onome što se desilo.
A car sve ču. On skoči s kreveta, ali ne zaboravi da strese
papuču; iz nje ispade zmija. Tu se on uveri da je prva noga rekla
istinu.
Sakupi car stražu i pojaha ka onoj dolini gde behu lopovi. Oni se
uplašiše i pobegoše. Car vrati svoju kćer i svoje blago. Uveri se da je
i četvrta noga govorila istinu.
Tada on posla zidare da sruše stari dvor i oni nisu oklevali, zato
što su se zidovi svakog časa mogli srušiti. Car se uveri da je i druga
noga govorila istinu.
Ujutru car, kao i obično, pođe da sudi onima koji su došli radi
suđenja; tu mu ispričaše da su razbojnici ubili vojnika. Ali car je već
znao ko je ubica. On pozva zlu ženu, sasluša je i ona sve priznade.
Car se uveri da je i treća noga govorila istinu. On naredi da se žena
kazni, a vojnik sahrani.
Zatim car posla po trgovčevog sina i reče mu:
— Da ne beše tvog čarobnog kreveta, mene sada ne bi bilo: ujela
bi me zmija, stari dvor bi se srušio na mene, kćer bi mi bila oteta i
moje blago bi nestalo, a zla žena bi ostala nekažnjena. Dođi sutra sa
dosta kola i uzmi od mene onoliko novca koliko do podne možeš
odvesti.
Rano ujutru stiže trgovčev sin sa mnogo kola i odveze kući veliko
bogatstvo. Njegova žena se čudila i stalno ponavljala.
— Kako je vešt moj muž! Samo nedelju dana je radio i evo koliko
zaradi!
Posle toga oni življahu srećno i zadovoljno.

Indijska bajka
 
Cvece male Ide

---------------
"Zasto cvece danas izgleda tako jadno?'upita mala Ida studenta i pokaza mu rukom na uveo buket.
"A znas li zasto?" rece student "Cvece je nocas bilo na balu , i sad je obesilo glavice."
"Ali , cvece ne igra!" rece mala Ida."Igra!" odgovori student "Kad padne noc i kada svi mi spavamo , ono pocinje da skace , i gotovo iz noci u noc priredjuje balove ."
"A mogu li i deca da dodju na njihov bal?"
"Sto da ne ?" odgovori student "Male tratincice i djurdjevci takodje igraju."
"A gde to najlepse cvece igra?" upita mala Ida.
"Jesi li bila nekada van grada , tamo pored velikog dvorca , gde leti zivi kralj i gde ima divan vrt pun cveca?Sigurno si videla labudove , koji doplivaju do tebe kada im bacas mrvice ?Tamo se odrzavaju pravi balovi cveca."
"Juce sam bila s mamom u tom vrtu ." rece mala Ida "Ali sa drveca je opalo svo lisce , i uopste nije bilo cveca.Gde je ono?Leti sam ga vidjala , bilo ga je tako mnogo."
"Unutra je , u dvorcu ".rece student "Treba da znas cim se kralj i kraljica i njihova svita presele u grad , cvece zuri iz vrta u dvorac , i tamo se zabavlja.To samo da vidis!Dve najlepse ruze sedaju za presto , to su kralj i kraljica , a crvene petlove kreste stanu s njihove desne i leve strane ,i klanjaju se -to su komornici.Potom stize sve ono najlepse cvece , i pocinje veliki bal.Plave ljubicice su mornaricki kadeti, oni igraju sa zumbulima i safranima , kojima govore "gospodjice."Lale i veliki zuti ljiljani su starije dame koje nadziru da svi lepo igraju i da se pristojno ponasaju."
"A zar je cvecu dozvoljeno da igra u jednom kraljevskom dvorcu?"upita mala Ida.
"Pa niko i ne zna za to "rece student "Istina , ponekad se nocu desi , da naidje za trenutak stari upravitelj dvorca s velikim sveznjem kljuceva , ali se cvece , cim cuje njihov zveket , primiri i sakrije iza velikih zavesa , i samo proviruje iza njih.-Nesto mi tu mirise cvece-govori stari upravitelj dvora , ali ne moze da ga vidi."
---------------
H.K.Andersen

382125_172118389596634_1305919814_n.jpg
 
Olovni vojnik

--------------
Vojnici behu potpuno isti , samo se jedan nesto razlikovao , imao je samo jednu nogu.Posto je izliven na kraju to za njega ponestade malo olova.I pored toga , stajase on isto tako cvrsto na jednoj nozi kao i ostali na dve , i bas se on najvise istakao , kao sto cemo cuti.
Na stolu na kome se nadjose bese mnogo drugih igracaka , ali najvise padase u oci divan kartonski dvorac.Kroz male prozorcice moglo se videti unutra.Pred dvorcem stajase sitno drvece oko malog ogledala , koje je trebalo da predstavlja jezero .Vostani labudovi plivali su po tom jezeru i odrazavali se na njemu.Sve to bese prekrasno .Ali najlepsa bese devojcica koja stajase na sredini otvorene kapije dvorca.I ona bese od papira , ali je imala haljinu od belog tila.Plava traka joj je bila pricvrsena na ramenu i predstavljase joj sal ukrasen zlatnim rozetama , velikim kao njeno lice.
Gospodjica je drzala ruke pruzene napred , jer bese igracica.Jednu nozicu drzala je tako visoko uzdignutu uvis da olovni vojnik nije mogao da je zapazi ,no misljase da i ona , slicno njemu , ima samo jednu nogu.
"To bi bila zena upravo za mene!"pomisli vojnik".Ali , ona je tako otmena , zivi u dvorcu , a ja imam samo kutijicu , i to zajednicku za nas dvadeset pet drugova:ne , to ne bi bilo mesto za nju!Ali , ipak se moram upoznati s njom".

-------------

Vojnik stajase u jarkom plamenu i bese mu neizrecivo vruce , samo sto on nije znao da li ga to pali obicna vatra ili izgara od ljubavnog pozara.On izgubi svoje boje , no da li se to desilo za vreme lutanja , ili od tuge i jada -niko ne mogase da kaze.On gledase malu gospodjicu i ona gledase njega.On osecase da se topi , ali jos uvek gledase hrabro , drzeci pusku na ramenu.
Naglo neko otvori vrata , vetra promaje ponese malu igracicu i ona se vinu visoko kao silfida i dolete u pec , pravo do vojnika , blesnu u plamenu i nestade.A vojnik se rastopi u bezoblicni grumen , i kad je sluzavka sutradan izgrtala pepeo , nadje ga u obliku malog olovnog srdasca.A od igracice su bile jedino ostale rozetice , samo sto i one behu pocrnele kao ugalj.


H.K.Andersen

bajka-olovni-vojnik-sp.jpg
 
ČUDOTVORNI PETAO

Bila jednom dva brata — jedan siromašan a drugi bogat.
Siromašni je živeo u šumi, a bogati u gradu...
Jednog dana siromašni brat nađe pod drvetom zlatno pero. On
pogleda nagore i vide da na grani sedi petao.
Siromašak uze pero i odnese ga bogatom bratu.
— Zgodna stvarčica — reče ovaj. — Ali ona ništa ne vredi. Evo,
daću ti srebrnjak za nju.
Siromašak nije ni znao da je pero bilo od suvog zlata. Mislio je da
je srebrnjak dobra cena za petlovo pero.
Sutradan siromašni brat ponovo dođe pod drvo i opet nađe zlatno
pero, koje isto tako prodade bogatom bratu za srebrnu paru.
Tako je to trajalo mnogo, mnogo dana. Ali jednom, kad se
siromašak saže da podigne zlatno pero, petao kukureknu nekoliko
puta:
— Onaj ko pojede moje srce nalaziće svako jutro pod jastukom
dva zlatna jajeta...
Siromašak ispriča to bogatom bratu.
— Ako uspeš da mi nabaviš tog petla, daću ti hiljadu srebrnjaka
— reče bogataš.
— Nisu meni potrebni tvoji srebrnjaci — odgovori siromašni brat.
— Eto, kad bi se ti brinuo o mojim dečacima i kad bi se oni obogatili
kao ti...
Bogati brat pristade na to, i siromašni obeća ,da će mu poslati
petla.
Sutradan rano ujutru siromašak dođe sa lukom pod drvo, ubi petla
i po sinovima posla ga bratu.
Bogataš, koji je bio tvrdica, nije ni mislio da bratiće hrani
zabadava. „Biće mi sluge", odluči on, i naredi im da skuvaju petla za
ručak.
Dečaci, koji su mnogo želeli da ugode stricu, pažljivo očistiše
petla i skuvaše ga. Ali odjednom petlovo srce iskoči iz lonca.
— Jao! — uzviknu stariji. — Moraćemo da bacimo srce... Ta ne
možemo ga dati stricu kad je palo na prljavi pod.
— Ne bacaj... — odgovori mlađi. — Tako sam gladan. Hajde da
ga podelimo i pojedemo.
I dečaci pojedoše srce.
Kad bogataš sede za ručak, potraži u činiji petlovo srce. Ali ga
tamo nije bilo. Čim saznade da je srce pojedeno, on, van sebe od
besa i zlobe, izudara bratiće i izbaci ih napolje. Plačući, braća se
vratiše kući.
Sutradan dečaci nađoše pod jastukom zlatna jaja. Oni ih doneše
ocu. A on beše tako ljut na svog bogatog brata da ih ne odnese
njemu, većih prodade tuđinu. A ovaj je bio pošten trgovac pa mu
dobro plati. Tada siromašni brat shvati kako ga je varao njegov
bogati brat kad mu je on donosio zlatna pera.
Otada su siromašni brat i oba njegova sina svakog dana prodavali
po dva zlatna jajeta i postali mnogo, mnogo bogatiji od bogatog
brata.

Burmanska bajka
 
POGLAVICA I MAĐIONIČAR

Davno nekad u području Bol u Tibetu živeo je silni poglavica koji
je vladao nad velikim brojem ljudi, a među njima i nad jednim
siromašnim mađioničarem, koji je svojim čudima mogao ljude da
nasmeje i usreći. Varke koje je on dočaravao pružale su siromasima
stvari kojih se nikad ne bi mogli dokopati u stvarnom životu. Bio je
veoma omiljen i cenjen, a svuda poznat kao učen i sposoban čovek.
Jednog dana poglavica prizva mađioničara sebi, pa mu reče:
— Čuo sam da te bije glas da možeš usrećiti ljude i da si vrlo
učen mađioničar. Želeo bih da vidim nešto od tvoje mađije. Usreći
me? Moram ti priznati da se uvek osećam tužno i sumorno.
— Gospodaru? — reče mađioničar — moja mađija može samo
toliko da posluži da siromahe za koji časak obraduje. Ja mogu, na
primer, da pomognem zaposlenim domaćicama da dovrše svoje
poslove, ili onima koji ne mogu da se ožene da steknu suprugu i
porod, ili onima koji nikad dotle nisu okusili meso da jedu dotle dok
ne napune stomake. Ali sve to su samo varke. Od toga se ne
postaje trajno srećan. Eto, to mogu da učinim, ali se nikad ne bih
usudio da na tebe, gospodaru, primenim svoje jadne mađije?
— Ne boj se? — reče poglavica. — Dozvoljavam.
— Čak i ako mi obećavaš da me nećeš kazniti, ja ipak ne smem?
— reče mađioničar vrlo zbunjen.
— Kažem ti da se ne plašiš — reče poglavica. — Da bih te
ospokojio, evo daću ti pismeno kojim jemčim da po tebe neće biti
nikakvih štetnih posledica. — To rekavši, on smesta napisa pismeno
u kome se naređivalo da mađioničar ne sme biti kažnjen ma šta se
dogodilo.
Tek što je završio pisanje, začu se konjski topot i žamor glasova.
Poglavica pogleda kroz prozor i ugleda pastire gde seku travu na
njegovoj livadi. Pošto nisu imali dozvolu da to čine, to se poglavica
strahovito razbesne i pozva svog domoupravitelja.
— Idi smesta na ona polja i pronađi ko su ti ljudi koji se usuđuju
da kose travu na mojoj livadi? Ako je potrebno, dovedi ih ovamo na
konjima, pa ću ih naterati da požale današnji dan?
Domoupravitelj izađe i vide da tamo ima stotinu vojnika i slugu,
koji su sobom doveli jurte(1) od najfinije vrste i razapeli ih. Ispred
jedne velike jurte, izvezene zlatom i srebrom, bila su dva prestola —
jedan zlatni, drugi srebrni. Domoupravitelj se prosto prepade od
tolike raskoši. Nije se ni usudio da se umeša, već je stajao i čekao
vrebajući priliku da zapita jednog od stranaca šta sve ovo znači.
Posle dugog vremena pojavi se neki slugavo-donoša.
Domoupravitelj mu smotreno pristupi i blago zapita:
— Mili braco, mogu li da saznam ko je tvoj veleuvaženi gospodar?
I šta on ovde traži?
— Pa, jel vidiš tamo onaj zlatni presto? — reče sluga. — To je
presto Sainibua, boga sudbine; srebrni presto pripada njegovom
sinu. Dolazimo iz podzemnog sveta, pa se odmaramo na tvojoj livadi
neko vreme pre no što nastavimo putovanje u nebo.
Domoupravitelja kao da grom tresnu kad ču za ovu novost. Otrča
kao bez duše i saopšti poglavici sve što je video i čuo. Poglavica je
bio ne manje zaprepašćen.
— Otkud sam mogao znati da je Sainibu, veliki i moćni bog
sudbine, došao na moje pašnjake? — reče.— Neka narod smesta
izađe s ponudama. A i ja sam ću izaći pred njega s ponudama.
I tako naredi slugama da donesu bogate poklone pa se s njima
uputi na livadu. Dotle se pojavio i sam Sainibu.
— O, veliki i moćni bože podzemnog sveta? — uzviknu poglavica
— sme li tvoj sluga da te zapita kojim si dobrom ovde?
— Da je dobro nije dobro, — odgovori Sainibu— već zlo. Vidiš,
zasadio sam s velikom brigom smokvino drvo u svom vrtu. Došlo je
vreme da ono donese plod, ali su grane na kojima plodovi rastu u
nebu, dok je koren drveta u podzemnom svetu. Bogovi na nebu su
ubrali sav plod, a meni ništa nije preostalo. Odlazim stoga na nebo
da zatražim od njih da plodove podelimo na ravne časti.
Od ovog se poglavici prosto zavrte u glavi. Hteo je da smisli neki
način kako bi i on imao neke koristi od ove posete, pa da time
njegova moć i dostojanstvo večito potraju. Jedna zamisao mu pade
na pamet.
— Veliki i moćni bože podzemnog sveta? — reče laskavo. —
Velika je čast za mene što ćeš proći kroz moja skromna područja. Mi
smo obojica vladari — ti kralj i poglavica podzemlja, a ja vladar i
poglavica na zemlji. Kad bi se naše porodice sjedinile na neki način,
naša snaga i moć bi bili stostruko veći. Znam da imaš prekrasnog
sina, princa, a i ja imam vrlo 'mudru i lepu kćer. Smem li ti ponizno
predložiti da dozvoliš princu da se oženi mojom kćeri? Tad ćemo
postati tazbina, a obe porodice će imati samo koristi od toga.
— Ja imam tri sina — odgovori Sainibu. — Princ koji je sa mnom
je najmlađi, a i moj miljenik. Slažem se s tobom da bi bilo prikladno
da se vladarska krv orodi s vladarskom krvlju. Ako, stoga, želiš da se
tvoja kći uda za mog sina, ja pristajem. Sin može odmah da ostane
kod tebe.
Pre no što je otišao, Sainibu reče poglavici:
— Uvaženi kneže? Doskora ćemo se oroditi brakom, a srodnici se
moraju mnogo pomagati. Ja odlazim na nebo da rešim svoj spor s
bogovima. Molim te, pogledaj često na nebo, da vidiš šta se događa.
Ti znaš da gornji bogovi ponekad umeju da budu drski.
Tako rekavši, on ode ostavivši sina kod poglavice.
Poglavica, preplavljen radošću, vrati se u svoju palatu s princom.
Održa se veličanstvena svadba. Poglavica nije zaboravio reči
Sainibua, pa je svakodnevno odlazio na ravni krov svog dvorca i
posmatrao nebo. Jednog dana nebo se iznenada zamrači, gromovi
zagrmeše a munje zablesnuše. Bezbrojna tela i delovi tela, kao što
su ruke, noge, glave i drugo počeše da padaju. Svi su bili
zaprepašćeni.
Najzad pade i jedna bradata glava. Poglavici se učini da je
prepoznao boga sudbine, pa je naslutio da su ga bogovi neba
obezglavili. Plašio se da će princ biti ucveljen od bola ako ugleda
očevu glavu, te naredi da se sagradi pogrebna lomača i glava spali.
Princ je spazio vatru i prišao prozoru.
— Zašto gori ona vatra? — zapita jednu služavku.
— Oh, — odgovori glupača — zar ne znate? Pa to spaljuju glavu
vašeg oca — pala je s neba.
Kad princ to ču, briznu u plač, te smesta istrča iz dvora i baci se u
vatru. Prisutni pokušaše da ga spasu, ali je bilo prekasno tako da je
princ izgoreo.
Poglavica se veoma rastužio. Mnogo dana stajao je na krovu i
gledao u nebo uzdišući i ne znajući šta će.
Nekoliko dana prođoše, kad se jednog dana bog sudbine
iznenada vrati sa svojim vojnicima i slugama, te ode na poglavičin
pašnjak kao i pre. Kad je poglavica čuo da se Sainibu vratio, bio je
strahovito zbunjen, te odmah istrča da ga pozdravi i zapita kako je
prošlo ratovanje s nebeskim bogovima.
— Dobro — odgovori Sainibu. — Nebeski bogovi najpre su odbili
da podele plodove sa mnom, pa smo se potukli. Kasnije se pojavi
jedan stari bog i reši naš spor. Sad pristaju da na ravne delove dele
voće.
Dok je tako govorio, neprekidno se osvrtao i stalno izgledao, kao
da nešto očekuje.
— Gde je moj sin? — najzad zapita. — Zašto nije došao s tobom
da me pozdravi?
Poglavica nije znao šta da odgovori. Razmišljao je za trenutak
grozničavo, a onda reče oklevajući:
— Vrlo je tužno, ali je pre nekoliko dana bezbrojno slomljenih
ruku, nogu, glava i čitavih tela palo s neba. Među glavama bila je
jedna koja je izgledala tačno kao tvoja. Spalili smo je na pogrebnoj
lomači. Kad je tvoj sin dočuo da je to tvoja glava, bacio se u
plamenove i skončao pre no što smo uspeli da ga spasemo.
Bog sudbine skoči sa svog zlatnog prestola, izbezumljen od
jarosti:
— Kako si smeo to da učiniš? — dreknu. — Zar si poludeo? Zar
ne vidiš da sam ovde živ i zdrav? Smatram te odgovornim za smrt
moga sina. Ti si ga privoleo da ostane ovde i orodi se s tobom.
Svojim životom platićeš njegov?
Poglavica reč nije mogao da prozbori, niti je smeo da se usprotivi
bogu sudbine. Pao je ničice pred njim i zamolio oproštaj.
— Veliki i moćni bože podzemnog sveta? Tvoj sin je mrtav pa ga
više ne možemo povratiti u život. Molim te da se smiriš. Ne oduzimaj
mi život. Daću ti sve što želiš — zemlju, sluge, roblje, stoku, zlato i
srebro. Oprosti mi, oprosti mi?
Nije lako bilo smiriti boga sudbine, ali on najzad pristade da kao
otkup za glavu primi čitavu poglavičinu imovinu. Poglavica smesta
naredi domoupravitelju da iznese sva njegova blaga, da dovede
ovce i goveda, sluge i roblje, sve što je imao, i da preda Sainibuu.
On sam je neprekidno ležao ničice i preklinjao za oproštaj.
— Ustani, ustani? — reče odjednom bog sudbine. — Podigni glavu
i vidi ko sam ja stvarno?
Poglavica pogleda. Nalazio se na svojoj zemlji. Nije bilo nikakvog
zlatnog prestola niti boga sudbine, pobednika nebeskih bogova.
Umesto svega bio je samo siromašni mađioničar, koji je sedeo na
jednom panju i smejao mu se.
Tad poglavica uvide da je sve to bila varka koju je mađioničar
izazvao. Sad je na njega došao red da se zapenuši od besa. Nijedna
kazna ne bi bila preteška za ovakvog čoveka, pomisli. Ali tad se seti
pismena, te je morao da priguši gnev i ćutke se vrati u dvorac sa
svojim ljudima. Udarac je bio toliko jak da puna tri meseca nije
iskoračio iz svog dvorca.
Otada su ljudi poštovali siromašnog mađioničara još više no
dotad, jer je on bio jedina ličnost koja je uspela da se njihov
poglavica pokloni pred čovekom iz naroda.

Kineska bajka
 
5a5e5522-94e4-4d28-96ac-64e70a0a0a67-pace-690x480.jpg



Ruzno pace

----------------
Dodje jesen , lisce u sumi pozuti i potamni , zahvati ga vetar pa se poigra njime , a gore , u vazduhu bilo je vrlo hladno.Oblaci se nadvili teski od grada i snega , a na ogradi je stajao gavran i graktao :Gra!Gra!Jadnom pacetu dodjose crni dani.
Jedne veceri, bas u divan smiraj sunca , izlete iz zbunja jato prekrasnih belih ptica.Pace jos nikada nije videlo tako lepe ptice , blistavo bele , dugih gipkih vratova.Bili su to labudovi.Oni pustise neki vrlo cudan glas , rasirise svoja lepa duga krila i odletese u tople zemlje prema otvorenim morima.Uzletese visoko , visoko , a ruznom pacetu bi teskooko srca.Vrtelo se po vodi kao tocak , pruzalo za njima vrat sto je vise moglo i pustalo tako prodoran cudan krik , da se samo od njega uplasilo.
Nikako nije moglo da zaboravi te divne ptice , srecne ptice.Kad ih izgubi iz vida , zaroni do dna , a kad opet izroni , bilo je kao van sebe.Ono nije znalo kako se ptice zovu , ni kuda lete, ali oseti da ih je zavolelo i da su mu blize nego bilo ko do sada.Pozavidelo im nije ni malo , nije mu bilo ni na kraj pameti da pozeli ovakvu lepotu za sebe.Ono bi bilo srecno da su samo patke htele da ga trpe medju sobom-jadno ruzno pace.
--------------
Bilo bi suvise zalosno pricati o svim mukama i nevoljama koje je siroto pace podnelo te teske zime.Lezalo je u mocvari medju trskom dok sunce nije opet toplo zasjalo .A onda nastade prolece.Pace razmahnu krilima , ona zasustase tako jako i snazno ga ponesose.I pre nego sto se moglo snaci , nadje se u velikom vrtu , gde su jabuke bile u cvatu , a grane mirisnog jorgovana nadvijale se nad vodu.O , kako je ovde bilo lepo , kako se svuda osecala prava prolecna svezina!Iz cestara pojavise se tri divna bela labuda.Sustali su krilima i lako klizili po vodi.Pace poznade prekrasne ptice i obuze ga cudna tuga.
-Otplivacu do njih .Do tih kraljevskih ptica , a one ce me ubiti zato sto sam ruzan , a usudjujem se da im pridjem.Ali , svejedno mi je!Bolje da me one ubiju , nego da me patke ujedaju , kokosi kljucaju , devojka gura nogom i skapavam od zime.-

I polete u vodu i zapliva prema njima.Oni ga videse i jurnuse , susteci krilima , pravo na njega.
-Ubijte me!-Viknu siroto pace i prignu glavu do same vodene povrsine , cekajuci smrt.Ali , sta ugleda u bistroj vodi?Ugleda svoju vlastitu sliku.To vise nije bilo nespretno crno sivo pace , odvratno i ruzno , vec divni labud.

-------------


H.K. Andersen
 
POGLAVICA I TIGROVI

Bio jednom jedan poglavica čija je žena bila lepa kao jutarnje
sunce. Ona je bila draga srcu svoga gospodara i velika je bila
njegova tuga kad se ona razbolela. Mnogo vrača i vračara
pokušavali su da je izleče, ali nije bilo spasa. Njoj je bivalo sve gore i
gore, i narod je počeo da govorka da će ona svakako umreti i da će
poglavičino srce čeznuti za njom.
Jednoga dana kad su se senke protegle po tlu, jedan stari, stari
čovek stigne lagano u selo i zatraži da poseti poglavicu. — Morena
(gospodaru), reče on, čuo sam za tvoju nevolju i došao sam da ti
pomognem. Tvoja žena se razbolela od teške bolesti i ona će umreti
ako ne budeš zbavio srce od tigra da od njega napravimo lek koji će
ona piti. Vidi, ja ovde imam čudotvoran kamen koji će ti pomoći i
nešto leka da ga piješ. Onda navuci na se tigrovu kožu. Lek će ti
pomoći da ih razumeš i da govoriš njihovim jezikom; tako će te oni
smatrati za brata. Pošto popiješ lek, uzmi kamen u ruku i kreni na
put. Kada stigneš do boravišta tigrova, moraš živeti među njima kao
da si i sam tigar, sve dok se ne nađeš nasamo s jednim od njih.
Njega moraš brzo ubiti, izvaditi mu srce iz još toplog tela i tada,
smaknuvši sa sebe tigrovsku kožu, moraš bežati svojoj kući. Tigrovi
će te goniti i kad budu hteli da te sustignu, baci kamen ispred sebe i
skoči preko njega i on će se pretvoriti u veliku liticu sa čijih će strana
lizati plamen i spržiti svakoga ko pokuša da se uz nju uspne. Tako
ćeš biti spasen od moći tigrova i tvoja će žena biti izlečena.
Poglavica zahvalno učini kako je starac želeo i krene da traži
boravište tigrova. Danima je išao preko ravnica i planina u
nepoznate doline i tu nađe što je tražio. Oni ga dočekaju puni
radosti, pozdravljajući ga kao brata; samo jedan mladi tigar neobične
lepote držao se na odstojanju u pozadini i mumlao: — Ovo nije tigar,
već čovek. On će nam doneti nesreću. Ubite ga, braćo, pre nego što
bude suviše kasno. Ali oni na njega nisu obraćali pažnju. Nije prošlo
mnogo dana, a svi se tigrovi rasture po dolini i poglavica se nađe
sam sa ljutim mladim tigrom. Vrebajući ga strpljivo, njemu se uskoro
pruži zgodna prilika koju je čekao i, brzo ga ubivši, on mu izvadi
toplo srce iz već mrtvoga tela i, zbacivši sa sebe masku, krete svojoj
kući.
Išao je sve dalje i dalje a tigrovi se još nisu pomaljali, ali kada je
sunce krenulo zapadu,’ oni se pojaviše u daljini i on vide da će ga
uskoro sustići. Kada su se oni već toliko približili da je čuo ljutito
škljocanje njihovih zuba, on baci ispred sebe kamen koji mu je stari
dao i preskoči ga. Kamen se odmah pretvori u veliku liticu, upravo
kao što je stari kazao. Tigrovi su jurili naviše, svaki nastojeći da bude
prvi i izvadi srce poglavici, kao što je i on izvadio srce njihova brata;
ali prvi koji je dopro do litice poskoči unazad smrtno urliknuvši i
izvrne se na bok — mrtav. Svi ostali se zbunjeni povuku i nisu smeli
da se približe, ali su probavili mnogo vremena idući oko litice,
škrgućući zubima na poglavicu koji ih je mirno posmatrao sa svog
mesta na vrhu litice.
Upravo pred zoru, već sasvim umorni, tigrovi polegaše i ubrzo
tvrdo pozaspivaše. Obazrivo, tiho, poglavica siđe s litice koja se
odmah ponovo pretvori u mali kamen. Uzevši kamen u ruku i držeći
čvrsto dragoceno srce koje je trebalo da povrati zdravlje njegove
žene, on je bežao kao jelen prema svome selu koje je sada ugledao
u ravnici. Da li će doći do njega pre nego što ga tigrovi uhvate? Znoj
je liptao sa njegova tela, u ušima mu je čudno zujalo, disanje mu se
pretvorilo u dahtanje, ali je još uvek jurio. Tada ču tigrove gde
pristižu. Nije bilo vremena čak ni da se osvrne. Mora stići do sela pre
nego što ga sustignu. Dalje, dalje, spotičući se nasumce preko
prepreka, on je jurio. Kako je selo još uvek izgledalo daleko! Zar ga
njegov narod nikad više neće videti? Da, najzad su ga smotrili.
Mogao je da čuje viku svojih ljudi kako jure da mu pomognu, sada
samo još nekoliko koraka i on će biti spasen. Hrabro se dalje teturao,
jer je od posrtanja i padanja bio malaksao, iscrpen, kada su njegovi
ljudi stigli i pobedonosno ga uneli u selo, dok su se tigrovi, smeteni i
besni, povukli u svoje boravište iza planina.
Uz pesmu i igru narod je priredio slavlje što se njegov poglavica
živ i zdrav vratio, a njegova lepa žena, sasvim oporavljena, sedela je
pored njega smešeći se i primajući srdačna čestitanja od starih i
mladih; ali stari nije došao da se pridruži mnoštvu sveta, niti su ga
ikada više videli u svom kraju. Tiho kao što je i došao. otišao je ne
ostavljajući ni traga iza sebe.

Crnačke narodne bajke
 
CARSKA KĆI MIRČA

Živeo u šumi slavuj i čitave dane pevao. Slušala ga njegova žena,
uvek ga je slušala, ali jednom reče:
— Dragi moj mužu! Ti divno pevaš, ali ja bih tako želela da jedem
zelene paprike!
Polete slavuj da traži zelenu papriku. Leteo je, leteo, u sve bašte i
vrtove zavirio, ali nigde ne mogade đa nađe nijedne paprike. Na
jednom žbunu cvetali su sićušni beli cvetovi kao zvezdice, na
drugom je visila sasvim zrela paprika, a zametaka nije bilo.
Najzad slavuj dolete u vrt okružen visokim zidom; gleda — nasred
vrta raste žbun sa sjajnim zelenim lišćem, a u lišću je sakrivena
ogromna paprika, zelena kao smaragd.
Slavuj odmah polete k ženi da je obraduje vešću o tome šta je
našao; zatim zajedno poleteše u vrt i slavujeva žena poče da kljuca
zelenu papriku.
A vrt je pripadao nekom dobrom džinu. Taj džin ili je dvanaest
godina uzastopce spavao ili je dvanaest godina bio budan. Sada je
upravo spavao i nije ni slutio šta se odigrava u njegovom vrtu.
Slavujeva žena je kljucala zelenu papriku dok se nije zasitila,
zatim snese kao smaragd zeleno jaje i odlete sa slavujem.
Probudi se džin i pođe da pregleda vrt, vidi — njegova omiljena
paprika sva iskljucana, a ko ju je iskljucao — ne zna se. Tražio je,
tražio krivca i nije ga našao, kad najednom ugleda smaragdno jaje.
Uze ga džin, zavi u meki pamuk i stavi na policu u zidnom
udubljenju. Dugo je tugovao za svojom zelenom paprikom, ali svome
jadu nije mogao da pomogne. I tako jednom on priđe zidu i gle—
zeleno jaje nestalo, a na polici sedi prekrasna, sićušna devojčica;
sve haljine na njoj su zelene, a na vratu — zeleni smaragd, sasvim
kao zelena paprika. Džin je neobično voleo decu. On nežno upita
devojčicu kako joj je ime i ona mu odgovori:
— Carska kći Mirča.
I tako carska kći Mirča ostade da živi u vrtu dobrog džina.
Vreme je letelo; dvanaest godina džin je bio budan i dođe vreme
da opet spava dvanaest godina. Džin se mnogo brinuo za carsku
kćer Mirču. „Sta će biti s njom kad ja zaspim?" mislio je i nije znao
šta da smisli.
Jednom se desi da je pored vrta prolazio car sa svojim vezirom.
Preskočiše oni zid i kraj prvog žbuna nađoše carsku kćer Mirču.
Zapade ona veoma caru za oko i on poče da je moli da se uda za
njega, ali ona reče:
— Za to treba da moliš džina. Samo ima jedna nezgoda: on
ponekad jede ljude.
Ali car je tako vatreno poče moliti, a on beše tako lep i dobar da
se carska kći sažali na njega i reče:
— Pričekaj, sakrij se u vrtu, a ja ću razgovarati sa džinom.
Priđe joj džin i reče:
— Ovde nešto miriše na ljudski duh.
Carska kći poče da ga umiruje.
— Ja sam ovde sama, — reče — i ako ti se jede čovek, moraćeš
mene pojesti.
— Sta ti je, — reče džin — pa pre ću ciglu i kreč jesti!
I poče tada carska kći s njim da govori o tome kako će joj biti i šta
će raditi kada on zaspi i bude spavao dvanaest godina. Rastuži se
džin i reče da bi bilo najbolje da je uda. Ali gde da nađe muža koji bi
bio dostojan takve lepotice? Tada carska kći Mirča zamoli džina da
obeća da će je udati čim se nađe car-mladoženja, a uz to još i lep.
Džin obeća: on nije ni slutio da je ona već izabrala mladoženju. I
pljesnu carska kći Mirča dlanovima, car iziđe iz žbunja, a džin ih je
posmatrao i nije znao ko je od njih dvoje lepši: carska kći ili car. I ma
koliko mu bilo žao da se rastaje s Mirčom, ipak je udade.
Odvede car carsku kćer u svoje carstvo. A džin tako poče da
tuguje da ne izdrža: pretvori se u goluba i polete za svojom carskom
kćeri. Opazi je — putuje ona srećna, sa svojim mužem razgovara . . .
Džin se vrati kući, ali ne ostade dugo kod kuće — pretvori se u
sokola i opet polete za svojom smaragdnom carskom kćeri. Vidi —
ona kao i pre putuje, srećna, s mužem. Džin srećan polete nazad. Ali
opet ne izdrža, pretvori se u orla i glavačke polete za carskom kćeri.
Vidi — ulazi ona radosna u dvor sa svojim dragim mužem.
Tada se džin umiri, leže i zaspa.
Car je strasno voleo svoju lepoticu ženu, samo je o njoj mislio.
Ubrzo im se rodi prekrasni mali carević. Ali žene na dvoru su
zavidele mladoj carici i čekale priliku da je ubiju.
Svake noći su dolazile one do caričine spavaće sobe i šaptale kraj
vrata da bi saznale da li ona spava. Govorile su:
— Čitav svet spava, a carica Mirča ne spava. Smaragdna paprika
koja je visila carici o vratu bila je čarobna i uvek je govorila istinu. I
zato se čaura svaki put ovako odazivala na reči žena:
— Ne, carica Mirča spava, a ljudi ne spavaju.
Zle žene su odmah odlazile, znale su: dok god je smaragdna
čaura na caričinom vratu, niko joj ne može učiniti zlo.
I jednom pođe carica da se kupa i zaboravi čarobnu papriku u
kupatilu. Zle žene dođoše i opet počeše da se sašaptavaju kraj
vrata:
— Čitav svet spava, a carica Mirča ne spava.
A čarobna paprika se, kao i uvek, odazva:
— Ne, carica Mirča spava, a ljudi ne spavaju.
Ali njen glas je dolazio ne iz spavaće sobe, već iz kupatila.
Shvatiše zle žene da je carica ostala bez svog pokrovitelja,
čarobne paprike, i tiho, na prstima, uđoše u sobu, ubiše carevića u
kolevci i njegovom krvlju namazaše caričino lice.
Ujutru rano one poleteše k caru, dovedoše ga u caričinu sobu,
pokazaše ubijenog carevića i krv na majčinom licu i rekoše da je ona
ljudožderka i da je htela da pojede dete.
Pogleda car ubijenog sina i poverova zlim ženama. Ma koliko da
je voleo svoju ženu, ipak naredi da je ubiju. Tako i učiniše.
Ali kad ubiše caricu, njeno telo se pretvori u visoki beli mramorni
zid, oči — u dva jezera sa čistom, bistrom vodom, zeleni plašt — u
livadu pokrivenu zelenom travom; njena kosa postade isprepleteno
rastinje koje obavi sav zid, rumene usne rascvetaše se kao crvene
ruže, a beli zubi — kao beli narcisi. A njena duša se pretvori u dve
ptice — Cakvu i Cakvi, koje se stalno dozivaju, ali nikako ne mogu
da prelete preko vode jedna k drugoj — već se samo dozivaju:
— Cakva, da li da dođem?
— Ne, Cakvi.
— Cakvi, da li da dođem?
— Ne, Cakva.
I tako su obe ptice plivale, svaka u svom jezeru pored zida,
dozivale se i plakale zbog gorke sudbine jadne carice.
A car je samo tugovao za ubijenom ženom. Jednom on izađe u
lov i najednom ugleda beli zid sa izvijenim rastinjem, a iza njega
ruže, narcise, jezera sa pticama i zelenu travu. Leže car na travu i ču
kako se ptice dozivaju i oplakuju sudbinu nesrećne carice. Tada car
shvati da je carica Mirča bila nevina. I poče da sluša šta ptice
govore.
— Zar ona ne može da oživi? — reče Cakvi.
A Cakva odgovori:
— U nama je caričina duša i ako car uzme naše glave, prisloni ih
jednu uz drugu i odmah ih obe otseče, carica će oživeti. A ako car ne
uzmogne to da učini i jedna od nas ranije umre, onda ćemo i mi
umreti i carica neće oživeti.
Car učini kako rekoše ptice i carica Mirča ustade pred njim živa,
sa sinom na rukama. Ali sve ostade kao što je i bilo: i zid, i rastinje, i
jezera sa pticama, i trava, i ruže i narcisi.
Stade car da zove caricu kući i obeća da će pogubiti zle žene, ali
carica ne htede da se vraća. Ona reče da hoće da ostane iza belog
zida, pored jezera, među ružama i narcisima — tamo gde neće doći
nikakvi zavidljivci i zavidljivice.
Toga trenutka probudi se džin, ču caričine reči i reče:
— Da, neka bude kako ti hoćeš.
I odmah sagradi iza belog zida čarobni dvorac za Mirču, njenog
muža i sina, i oni tamo življahu u sreći.

Indijska bajka
 
DILDŽAJ I SAHO

Živeo jedan veliki kan, pa se pročuo sa svoje moći i bogatstva.
Imao on sedam sinova, jedan lepši od drugoga. Ali kan se
danonoćno molio alahu da mu podari kćer. Obraćajući se u svojim
molitvama svemogućem, govorio je:
— Ako mi se rodi kći, učiniću tako da je jedno muško oko ne
ugleda. Ko god se bude usudio da je pogleda, biće pogubljen. Ali
ako nekome ipak pođe za rukom da dođe do moje kćeri i uspe da joj
se dopadne, tome drzniku ću je dati za ženu . ..
Sve je u rukama svemogućeg alaha! Zatrudne žena velikog kana,
i posle devet meseci, devet dana i devet časova kanu se rodi kćer
kojoj dadoše ime Šaho...
Obradova se kan, ali najstrože zapovedi ženi i sluškinjama da
nikome ne pokazuju novorođenče. Pripretio kan da će, ako ga neko
ipak vidi, zapovediti da se pogube svi. Ali ni to ne bi dosta velikom
kanu. Zapovedio on slugama da sagrade prekrasan dvorac s visokim
zidinama, tako visokim da preko njih niko ne može preći.
I uskoro se, nedaleko od grada, podigoše prema nebu prekrasne
kule novoga dvorca.
S one strane zidina dvorca zasadiše čudesan vrt, u tihi ribnjak
pustiše neviđene ribe, a u jednoj staroj vrbi, koju je jedva moglo
obujmiti dvadesetoro slugu, načiniše postelju — presto za Šaho.
Zajedno s devojčetom u dvorac dovedoše četrdeset njenih
vršnjakinja, s kojima se lepa Šaho igrala provodeći bezbrižan život.
Kan je svojeručno dobro zaključao kapiju dvorca, ključ od kapije
stavio u svoj sandučić, a sandučić sakrio na tajno mesto.
Prolazilo vreme, Šaho je svakim danom bivala sve lepša te uskoro
postade takva lepotica da su se ptice divile njenom liku u mirnoj vodi
ribnjaka. Kao latice ruže beše nežna njena koža. Crne oči behu joj
kao dva badema, a tanke obrve izvijene nad njima — kao povijen
luk.
Svakog dana posle sna Šaho se igrala u vrtu među mirisnim
cvećem, a onda se odmarala slušajući cvrkut ptica ili bajke koje joj
sluškinje kazivahu.
A u to vreme u slavnom gradu Kandaharu živeo poznati lupež,
lepotan i veseljak Dildžaj. Stari su uz smeh govorili o njemu: „Kada bi
alah podario mački krila, ona bi krala jaja od ptica!“ Ali u poslednje
vreme, lutajući tako po vašarima, Dildžaj je s tugom razmišljao: „Čas
sam bogat, a čas siromah, a nemam ni doma ni poroda.“
Cak je i noću, u snu, maštao o svome domu i mimom životu. Nije
badava rečeno da žedan čovek i u snu sanja vodu.
Dugo je Dildžaj tako tugovao, dok najposle ne sazre u njegovoj
glavi smeo plan. Čuo on da kan ima kćer lepu kao ruža u cvetu, pa
pomisli kako bi bilo da se provuče k njoj u dvorac.
Kao što je poznato — junak je onaj koji ne govori nego dela. Te
tako, jedne noći, pod okriljem tame, prikrade se Dildžaj zidinama
dvorca.
Hodao Dildžaj, obilazio oko dvorca, ali vidi da tu neće moći da se
provuče. Onda pođe u Kandahar,
nabavi dugačko uže pa se u svitanje, kada se planinski vrhovi već
zarumeneše, vrati pred visoke zidine dvorca.
Nabaci Dildžaj uže na greben zidina pa se oprezno uspuza na
vrh. Isto tako oprezno spusti se dole i obre se u procvalom vrtu.
Obazre se Dildžaj, pa ugleda ogromnu vrbu te odluči da se sakrije u
njenu krošnju.
Ubrzo nasta jutro. Probudile se devojke pa zajedno sa Šaho
smestile se pod gustim granama vrbe i počele jedna drugoj da
pričaju šta su usnile.
Prođe ceo dan, a Dildžaj, skriven u granama vrbe, nikako da se
nadivi lepoti Šaho.
Kada se devojke raziđoše i Šaho ostade sama, Dildžaj joj napisa
pisamce:
„Čim sam te ugledao, u mome srcu je buknuo oganj ljubavi. Bez
tebe mi nema života, kao što putniku nema života u pustinji bez
vode. Mnogo sam se u životu namučio, ali sad znam da je bolje da
umrem nego da živim bez tebe. Odgovori mi, zenice oka moga, o
lepa Šaho, možeš li me zavoleti?"
Napisa Dildžaj pisamce, pa ga baci pred noge lepe Šaho. Njeno
čuđenje beše beskrajno kada je pročitala pisamce!
„Ali kako da 'kažem da li ću ga zavoleti ili ne, kada nikoga ne
vidim?“ — začuđeno pomisli devojka, pa se osvrnu. Najednom joj
pogled pade na sjajnu površinu ribnjaka i Šaho preneražena vrisnu.
U vodi se ogledaše lice neznanog delije, čije krasne oči behu
uperene pravo u nju.
Nežni obrazi Šaho se zarumeneše od stida. Ona obori pogled ne
usuđujući se više da pogleda lepog deliju, koji joj se tako nežno
osmehivao. A onda najednom Šaho začuje glas, koji nije dolazio
izvode već odnekud odozgo:
— Divna Šaho, cvete moje duše, tvoje nežne obrve su kao crni
lukovi, sjaj tvojih očiju je ravan zvezdama! Kad te ugledah, nemir
obuze moje srce! Zato te molim, reci mi ako sam ti drag, reci tiho,
nemoj me mučiti sa odgovorom, divna Šaho, cvete moje duše, već
mi otvori svoje nežno srce.
Zbuni se Šaho neznajući šta da odgovori lepom neznancu. Prođe
neko vreme, a Šaho jednako ćuti.
Dildžijevo srce obuze tuga. Skoči on s drveta, pa nesvesno pođe
prema zidinama. Uspuza se po užetu gore, pa reče tiho, obraćajući
se Šaho:
— Zbogom, draga Šaho! Zbogom zanavek. Ti si raspalila u mome
srcu oganj ljubavi, bez tebe mi više nema života.
Uplašivši se da će lepo momče otići i da se više nikada neće
vratiti, Šaho mu uzvrati pogled i jedva čujno prošapta:
— Ja te volim, neznanče.
Kad ču te reči, Dildžaj se od radosti umalo ne sruši sa zidina.
Zaboravivši na sve, on glasno povika:
— Čekaj me, draga! Doći ću po tebe, veruj mi!
S tim rečima radostan i uzbuđen, Dildžaj skoči dole pa krete
putem za Kandahar.
Ali uvek posle radosti javljaju se žalosne misli.
,,Eh, sinja kukavice! — pomisli Dildžaj. — Kako ću izaći pred
njenog oca — velikog i silnog kana?“
Onda Dildžaj odluči da pođe u Indiju i da poslednji put u životu
ukrade mnogo zlata i dragocenosti kako bi sa lepom Šaho živeo
bezbrižno i srećno.
Pre nego što će stići pred gradsku kapiju, Dildžaj se vrati i krenu u
drugom pravcu, prema Indiji.
Dugo je tako išao Dildžaj, mnogo je kuruha3prevalio dok nije
stigao u veliki grad — prestonicu velikog Akbara.
Zašao Dildžaj u svetinu, pa počeo da osluškuje i osmatra.
Njegove budne oči sve su zapažale i sve pamtile.
A kad nasta noć, nadmudri stražu i uvuče se u careve dvore.
Pronašavši tajna vrata okovana teškim gvožđem, dokopa se riznice
pa napuni džepove pregrštima zelenih smaragda, kao krv crvenih
rubina i grumenjem zlata, koliko god je mogao poneti. A sada je
valjalo iskrasti se iz dvora.
Ali dok se Dildžaj probijao prema izlazu, opaziše ga stražari.
Posle duge potere oni uhvatiše Dildžaja, svezaše mu ruke naopako
te ga izvedoše pred najstarijeg vezira.
— Pogani izrode! — povika vezir na Dildžaja. — Hteo si da
opljačkaš blago, prokleta lopužo!
— Rugala se ruga pa postala druga — odgovori Dildžaj sa
osmehom. — Ja nisam veći lopuža odtebe!
Ove reči prosto razjariše vezira, te on smesta zapovedi da
Dildžaja bace u tamnicu i da ga kroz tri godine pogube najstrašnijom
smrću.
.. . A lepa Šaho je danonoćno tugovala za dragim i ne sluteći na
kakvim je on strašnim mukama.
Jednom prilikom, kada kan dođe da obiđe Šaho, ona mu reče:
— Oče, ja sam odrasla, a da belog sveta videla nisam. Pusti me
odavde — napatilo se srce moje.
Čuvši drske kćerine reči, razljuti se kan pa zapovedi da se poveća
broj sluškinja i na kapiju dvorca postave još teže katance.
Gorko je plakala Šaho, ali nije imala kud. I tako, u tuzi, žalosti i
iščekivanju, prohujaše cele dve godine.
Jednom se popela Šaho na vrbu ne bi li videla gde se to krije njen
dragi. Pela se sve više i više po stablu veličanstvenog drveta, dok joj
najposle ne puče pred očima nepoznata, divna slika: u daljini, dokle
pogled dopire, pružala se dolina. Njen čar gubio u plavičastoj
izmaglici, a još dalje, sasvim ii daljini, nazirale su se planine
uznoseći prema nebu Hvoje snežne vrhove. Dolinom su gordo išle
kamile pozdravljajući glavama sunce na smiraju. Dugo je Šaho
pratila pogledom karavan i mislila u tuzi da će možda neki od goniča
videti njenog dragog.
Šaho je sašla s drveta sva uplakana. Ali među njenim sluškinjama
beše jedna dobra devojka, koja nije mogla od tuge da gleda kako se
njena prekrasna gospodarica muči i zlopati. Ta sluškinja beše
poznata po svom lepom glasu te zapeva pesmu lepoj Šaho o divnom
proleću koje otire suze i razvija latice ružama, o proleću kada se sve
živo budi i kada se dragi vraća dragoj svojoj.
Ali Šaho joj na to odvrati pesmom o skorom dolasku jeseni, kada
ruže venu i lišće počinje da opada, te nastaje prokleta studen, dok
suze samo liju, liju niz obraze.
Devojka se na to osmehnu, pa zapeva svojoj gospodarici:
Al, zimu ukletu proleće opet prati,
?rzo se suze suše na lišcu mlađanom.
Veruj — kad dragi te?i se vrati,
radosti sunce će sjati u oku prekrasnom tvom.
I Šaho poverova svojoj sluškinji, i srce joj se malko umiri. Sada
ona ponovo poče da strpljivo čeka na povratak svoga dragoga.
A Dildžaj je za to vreme već treću godinu ležao zatočen u tamnici
moćnog Akbara, i do njegovog pogubljenja ne beše ostalo više od
mesec i po đana.
Zajedno s Dildžajem ležao je u tamnici neki stari malang iz
Kandahara. Dildžaj se sprijateljio sa starim.
Dođe dan kada malanga pustiše iz tamnice, i on opijen radošću
krenu u zavičaj. A sobom ponese pismo Dildžajevo lepoj Šaho.
Ne navraćajući u Kandahar, malang pronađe dvorac Šaho,
napravi se da je tobože nekakav bogalj te zakuca na vratnice
zatraživši milostinju. Otvori se majušno okno na kapiji i sluškinja lepe
Šaho upita:
Ko si ti, putniče, i šta hoćeš?
Malang se obazre pa joj neprimetno pruži pismo.
— Predaj ovo svojoj gospodarici — reče on. — To je pismo od
Dildžaja.
Sluškinja se obradova pa otrča do Šaho. Ova joj zapovedi da
zahvali malangu i dade mu novac. Ali kad pročita pismo, Šaho briznu
u plač. U pismu je stajalo ovo:
„Draga moja Šaho! Zatočen sam u tamnici cara Akbara. Ostalo je
svega mesec i po dana do časa kad će me pogubiti. Snevao sam o
sreći, o tvojoj i mojoj sreći, a eto šta je ispalo! Oprosti, ljubavi moja, i
znaj da će moja poslednja misao biti upućena tebi!“
Obraćajući se u molitvi svemogućem alahu, Šaho napisa pismo
svome bratu Amiru, koji vladaše umesto umrlog kana:
„Brate moj, tako ti alaha, pusti me iz ove moje tamnice. Nemam
više snage da ovde sedim.“
Amir na to odgovori:
,,Ne mogu da prekršim volju našeg voljenog oca.
Onda Šaho reče svima da će se ubiti ako je Amir ne pusti iz
dvorca. Amir je mnogo voleo Šaho, iako je bila njegova polusestra.
Stoga odluči da je pusti na slobodu.
Ode Šaho Amiru, pade preda nj na kolena pa stade da ga
preklinje da je pusti u Indiju. Ali Amir odbi.
— Šta će o tebi ljudi govoriti ako sama odeš u Indiju? — govorio
je.
— Mili moj brate, a šta će reći ljudi ako ja pobegnem iz tvoga
doma? — odvrati Šaho.
Zamisli se Amii, dugo je tako razmišljao pa mu se najposle srce
umilostivi, te on dozvoli Šaho da ide kud joj volja.
Obradova se Šaho, uvi se u zar da niko ne bi video njeno lice, pa
krenu na. put. Dugo je išla Šaho dok nije stigla do neke široke reke.
Kud će sad — kako da se domogne druge obale? Kad najednom
odnekud se pred njom pojavi čamdžija pa joj ponudi da je preveze.
Šaho odvažno uđe u čamac, i oni krenuše.
Srećno stigoše do sredine reke, a onda dunu jak vetar, skinu zar
sa lica Šaho i čamdžija zaneme preneražen devojčinom lepotom. U
njegovoj glavi se rodi gadna misao: naumi da osramoti lepu devojku.
Čamdžija okrenu čamac, pa ga uputi na sasvim drugu stranu.
Opazi Šaho da čamdžija ne vozi u pravcu kuda su se uputili, pa
ga uzbuđeno upita:
— Zašto skrećeš s puta? Šta si to naumio?
A čamdžija nastavlja da vesla, gleda u nju i ne odgovara.
Na to Šaho skide sa svoje nežne ruke zlatnu grivnu i pruži je
čamdžiji.
Kad ugleda zlato kako blista, čamdžija kao da dođe sebi. „Nije li
bolje da uzmem grivnu?“ — pomisli on.
Čamdžija brzo zgrabi grivnu pa ne dižući više pogled, preveze
Šaho na drugu obalu.
Krenu Šaho dalje da traži svog dragog Dildžaja.
Dugo je tako išla, dok najposle ne stiže u prestonicu Akbara —
cara nad svim carevima. Kad pokuša da prodre do odaja velikog
cara, stražari strgnuše zar s njenog lica smejući se bespomoćnoj
devojci.
Ljuto zaplaka Šaho i uputi svemogućem alahu svoje molitve ne bi
li joj on pomogao.
Ču Akbar njen plač pa zapovedi stražarima da puste devojku i da
joj dadu nov zar. Donesoše joj zar, ali se ona, umesto da napusti
dvorac, sakri u Ak'barovim odajama.
Dugo je čekala Šaho dok najposle ne ugleda kako stražari vode
izmučenog Dildžaja na sud Akbaru.
— Šta je učinio ovaj čovek? — ljutito upita Akbar.
— O najveći među velikima, on se uvukao u tvoju riznicu i hteo da
ti pokrade blago! — odgovori vezir.
Akbar se jezivo osmehnu pa zapovedi:
— Bacite ga niz vodopad! Neka nađe smrt u bujici mutne vode,
isto tako mutne kao što je bio i njegov život skitnice i lupeža!
— Učinićemo kako si zapovedio, o gospodaru! — odgovoriše
stražari pa povukoše Dildžaja prema vodopadu.
Onda Šaho pade na kolena, pruži nebu svoje divne ruke i obrati
se molitvom milostivom alahu:
.— O alahu, nema granica tvojoj moći! Učini da moj dragi ne
pogine, jer on je zbog mene krao! Smiluj se, o veliki alahu!
Ne prođe ni jedan čas, kad najednom začuđeni Akbar ugleda
kako se njegovi stražari vraćaju vodeći Dildžaja živa i zdrava.
— O gospodaru! — reče jedan od stražara. — Mi ga dovedosmo
pređ vodopad, kad najednom, kao po nekoj čaroliji, vodopad je
presušio.
Iznenadi se Akbar, pa zapovedi da zločinca bace slonovima, da
ga slonovi izgaze.
Šaho ponovo pade na kolena i ovako reče:
— O alahu, čija je sila neizmerna! Ti si već jednom spasao moga
dragoga, učini čudo još jednom!
Opet ne prođe ni jedan čas, kad najednom iznenađeni Akbar
ugleda preplašene stražare koji su vodili nepovređena i po običaju
nasmejana Dildžaja.
— O gospodaru! — rekoše stražari. — Mi ga dovedosmo pred
slonove, otvorismo vrata, kad svi tvoji slonovi leže mrtvi!
— Tu su se bogme umešale nekakve čarolije! — reče Akbar.
A najstariji mudrac na to dodade:
— O gospodaru! Za njega se moli žena — veruj mi!
Šaho ču ove reči i napusti svoje skrovište. Pade ona na kolena
pred Akbarom, pa će mu ovako reći:
— O slavni Akbare! Zaklinjem te imenom svemogućeg i milostivog
alaha! Podari život mome voljenome Dildžaju! Zbog mene se on
odlučio na zločin. Oprosti mu!
Akbara dirnuše u srce reči mlade devojke. Zamisli se veliki Akbar,
a razmišljao je o tome kako je silna snaga ljubavi i kako se retko na
zemlji sreće takva ljubav. I te misli učiniše da njegovo surovo srce
omekša.
Uzdahnu Akbar, osmehnu se, pa reče:
— Ti si, lepa Šaho, bila toliko verna u svojoj ljubavi da si pobedila
smrt. A ti, mala lopužo Dildžaju, hteo si da mi ukradeš blago kako bi
srećno živeo sa svojom dragom. Odsada više nećeš morati da
kradeš. Poklanjam vam toliko zlata i nakita koliko može kamila da
ponese. Pođite s mirom i neka vas sreća prati!
I tako presrećni Šaho i Dildžaj krenuše u svoj zavičaj te započeše
tamo srećan život i osnovaše porodicu.
A tu je i kraj istinite pripovesti o lepoj Šaho i Dildžaju.

Avganistanska bajka
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top