Bečko-berlinska istoriografska paradigma u svom sirovom obliku kod Fausta Vrančića Šibenčanina (16. stoleće, stoleće štampanja Porfirogenitusovog DAI):
Napisaću i transkripciju da se ne muče čitaoci.
Faust Vrančić Šibenčanin.
Nije većega jezika na Svitu ‒ koliko se može znati od naas ‒ od slovinskoga, jerebo dobar dijl Europee, i Ažijee zauhićuje, kako i stari kosmografi pišuu, i mij sada vidimo. Onuu zemlju koju mi sada Ruskuu ili Moskvu zovemo, starij Latini i Garci zvali jesu Sarmaciju Asijatiku, a ovu drugu, koju mij sadaa Poljačkuu zovemo, oni jesu zvali Sarmaciju Europeju. Iz Rusijee ili ti Moskvee (tomu jest većjee od tisućja godišćaa) izašal jest jedan narod, i prišadši priko Dunaja, obujaal (zauzeo, prim. Mrkalj) jest od Garkow Traciju koju do sadaa uživaa. Tij se zovuu Bulgari jerebo došli jesu od Volgee rikee, kojaa utičee u Persianskoo Moore, od Latinow zove se Mare Caspium. Iz poljačkee zemljee tolikoje izašli jesu trij veliki narodi:
1. Parvoo, pokole (budući da su, prim. Mrkalj) Vandali, od primorja Polunoćnjega (Severnoga prim. Mrkalj) nimačkee zemljee prognani od Gotusev, prošli jesu u Galiju i potole u Hispaniju, a odonlee ća u Afriku, u vrime Svetoga Augustina, na njihovo misto ulizli jesu Slovinji mnogo škodee Nimcem učinili, ono Pomorjee ća do Danijee obvladali, za too se i današnji dan ona zemlja Pomeranija zovee; Napokon od cesarov nimskih Karola Velikoga, i od trijuu Othokarow podloženi, veru karsćjansku u jazik, i ćjuud nimačku vazeli, veće su za Nimci daržani.
2. Drugij narod slovinskij obujel jest, ovuu zemlju, koja se sada Češkaa, Lužačkaa, Šleskaa, i Moravskaa jimenujee, kojij, budući u nimačkoj zemlji, uzdaržal jest, svoj vlastiti jazik slovinjskij, jerebo nimačka zemlja, kako pišuu starij kosmografi, dosigala jest ća do Vislee rikee, koja tečee poli Krakova gradaa, u kome kralj poljačkij sidij.
3. Tretij narod dilivši se iz poljaške zemlje, priko goree koja se Karpath zovee, obujaal jest Panoniju, potom prošadši većjekraat Dunaj, Savu, i Dravu rikee ća do Moora Poludnjega (Južnoga, prim. Mrkalj), velike škode i sramote jest učinil Rimskomu Vladanjuu, plineći i robeći Macedoniju i Dalmaciju i ostalee one strane napo[k]on [-]obujal jest svu Dalmaciju i sada ju daržij od Ištrijee do Macedonijee i od Moora do Dr(ir)ave rikee. To se jest počelo u vrime Svetoga Grgura Papee, kakono on sam pijšee, i drugij pisci.
Toli(k)o da od tisuća godišćjaa Slovinjci vladajuu onu zemlju, i uzdaržuju svoj jazik, koji jest ‒ vele ‒ čistiji nego jest sada poljaškij ali moskovskij, kako može suditi svakij koji ovi jazici razumij ako ga svoj vlastiti ne prihinij (ne prevari, prim. Mrkalj), jerebo jazik dalmatijskij, harvatskij, sarbskij, illi bosanskij, (jere ovo sve jedan jazik jest) jimaa ričij ili slovaa dluga, koja se lahko izgovaraju, i svakojko prigibljuju. A starij jazik dalmatijskij, sasvima jesu zatarli kakono i Rimljani u Galiji i u Hispaniji jesu učinili, toliko da ti ovo vrime nijest človika, koji bi umijl povidat, kako se jest parvoo togaa u Dalmaciji, Galiji i Hispaniji govorilo.
U Pragu, na dan očišćenja Blaženee Divee Marijee. 1605.
* * *
Faust Vrančić Šibenčanin.
Nije većega jezika na Svitu ‒ koliko se može znati od nās ‒ od slovinskoga, jerebo dobar dīl Europē, i Ažijē zauhićuje, kako i stari kosmografi pišū, i mī sada vidimo. Onū zemlju koju mi sada Ruskū ili Moskvu zovemo, starī Latini i Garci zvali jesu Sarmaciju Asijatiku, a ovu drugu, koju mī sadā Poljačkū zovemo, oni jesu zvali Sarmaciju Europeju. Iz Rusijē ili ti Moskvē (tomu jest većjē od tisućja godišćā) izašal jest jedan narod, i prišadši priko Dunaja, obujāl (zauzeo, prim. Mrkalj) jest od Garkow Traciju koju do sadā uživā. Tī se zovū Bulgari jerebo došli jesu od Volgē rikē, kojā utičē u Persianskō Mōre, od Latinow zove se Mare Caspium. Iz poljačkē zemljē tolikoje izašli jesu trī veliki narodi:
1. Parvō, pokole (budući da su, prim. Mrkalj) Vandali, od primorja Polunoćnjega (Severnoga prim. Mrkalj) nimačkē zemljē prognani od Gotusev, prošli jesu u Galiju i potole u Hispaniju, a odonlē ća u Afriku, u vrime Svetoga Augustina,
na njihovo misto ulizli jesu Slovinji mnogo škodē Nimcem učinili, ono Pomorjē ća do Danijē obvladali, za tō se i današnji dan ona zemlja Pomeranija zovē; Napokon od cesarov nimskih Karola Velikoga, i od trijū Othokarow podloženi, veru karsćjansku u jazik, i ćjūd nimačku vazeli, veće su za Nimci daržani.
2. Drugī narod slovinskī obujel jest, ovū zemlju, koja se sada Češkā, Lužačkā, Šleskā, i Moravskā jimenujē, kojī, budući u nimačkoj zemlji, uzdaržal jest, svoj vlastiti jazik slovinjskī, jerebo
nimačka zemlja, kako pišū starī kosmografi, dosigala jest ća do Vislē rikē, koja tečē poli Krakova gradā, u kome kralj poljačkī sidī.
3. Tretī narod
dilivši se iz poljaške zemlje, priko gorē koja se Karpath zovē, obujāl jest Panoniju, potom prošadši većjekrāt Dunaj, Savu, i Dravu rikē ća do Mōra Poludnjega (Južnoga, prim. Mrkalj), velike škode i sramote jest učinil Rimskomu Vladanjū, plineći i robeći Macedoniju i Dalmaciju i ostalē one strane napo[k]on [-]obujal jest svu Dalmaciju i sada ju daržī od Ištrijē do Macedonijē i od Mōra do Dr(ir)ave rikē.
To se jest počelo u vrime Svetoga Grgura Papē, kakono on sam pīšē, i drugī pisci.
Toli(k)o da od tisuća godišćjā Slovinjci vladajū onu zemlju, i uzdaržuju svoj jazik, koji jest ‒ vele ‒ čistiji nego jest sada poljaškī ali moskovskī, kako može suditi svakī koji ovi jazici razumī ako ga svoj vlastiti ne prihinī (ne prevari, prim. Mrkalj), jerebo jazik dalmatijskī, harvatskī, sarbskī, illi bosanskī, (jere ovo sve jedan jazik jest) jimā ričī ili slovā dluga, koja se lahko izgovaraju, i svakojko prigibljuju. A starī jazik dalmatijskī, sasvima jesu zatarli kakono i Rimljani u Galiji i u Hispaniji jesu učinili, toliko da ti ovo vrime nijest človika, koji bi umīl povidat, kako se jest parvō togā u Dalmaciji, Galiji i Hispaniji govorilo.
U Pragu, na dan očišćenja Blaženē Divē Marijē. 1605.
