Lollol
Poznat
- Poruka
- 9.450
Da li osudjujete druge ljude zbog stvari koje rade (piju, puse, tuku, ponasaju bahato/promiskuitetno, oblace ovako ili onako)?
Pitanje se postavlja, zasto osudjujemo druge, nas sopstveni strah od necega nepoznatog ili jednostavno zelimo da odvojimo kukulj od zita?
Ja recimo, imam problem sa osudjivanjem drugih ljudi zbog njihovog ponasanja (ovi su glupi jer se ponasaju ovako, oni su glupi jer se ponasaju onako, oni su glupi jer se oblace ovako), tako da zbog toga se udaljavam polako od uskog broja ljudi koje imam u svom zivotu (oni su ovakvi, onakvi, dosadni, umaraju).
Da stvar bude gora, na novim ljudima imam takodje visoke kriterujem da bi sa nekim mogao da ostvarim neki dublji odnos (drugarstvo, prijateljstvo, veza), tako da sticanje novih, znacajnih odnosa mi nije jaca strana.
Mogu skoro sa svakim da se druzim i sedim, ali mi to stvarno ne prija i zamara, niti price, niti ponasanje, tako da na kraju samo zelim da odem odatle.
Uspem da nekada predjem preko te svoje uskogrudnosti, i da vidim ljude kakvi jesu, da koliko-toliko zivim sa njihovim manama, cak i da uzivam sa tim ljudima, ali opet, te male osude su uvek tu, uvek kopkaju nekako i na kraju kvare odnos.
Najsmesnije je sto sam naisao na takvu osobu, koja isto tako osudjuje, a sada sam ja taj koji se osudjuje na osnovu svojih dela, misli, i svega ostalog, i primecujem kako je taj osecaj odvratan i kako ubija i gura ljude , tako da me zanima, ima li ko slicna iskustva kako da se nosi sa osudjivanjem drugih?
Za sada pokusavam da me ne bude briga, da budem apatican i da prihvatim ljude kakvi jesu, ali opet, taj osecaj je uvek tu i uvek kopka, ili jednostavno tinja tu negde.
Pitanje se postavlja, zasto osudjujemo druge, nas sopstveni strah od necega nepoznatog ili jednostavno zelimo da odvojimo kukulj od zita?
Ja recimo, imam problem sa osudjivanjem drugih ljudi zbog njihovog ponasanja (ovi su glupi jer se ponasaju ovako, oni su glupi jer se ponasaju onako, oni su glupi jer se oblace ovako), tako da zbog toga se udaljavam polako od uskog broja ljudi koje imam u svom zivotu (oni su ovakvi, onakvi, dosadni, umaraju).
Da stvar bude gora, na novim ljudima imam takodje visoke kriterujem da bi sa nekim mogao da ostvarim neki dublji odnos (drugarstvo, prijateljstvo, veza), tako da sticanje novih, znacajnih odnosa mi nije jaca strana.
Mogu skoro sa svakim da se druzim i sedim, ali mi to stvarno ne prija i zamara, niti price, niti ponasanje, tako da na kraju samo zelim da odem odatle.
Uspem da nekada predjem preko te svoje uskogrudnosti, i da vidim ljude kakvi jesu, da koliko-toliko zivim sa njihovim manama, cak i da uzivam sa tim ljudima, ali opet, te male osude su uvek tu, uvek kopkaju nekako i na kraju kvare odnos.
Najsmesnije je sto sam naisao na takvu osobu, koja isto tako osudjuje, a sada sam ja taj koji se osudjuje na osnovu svojih dela, misli, i svega ostalog, i primecujem kako je taj osecaj odvratan i kako ubija i gura ljude , tako da me zanima, ima li ko slicna iskustva kako da se nosi sa osudjivanjem drugih?
Za sada pokusavam da me ne bude briga, da budem apatican i da prihvatim ljude kakvi jesu, ali opet, taj osecaj je uvek tu i uvek kopka, ili jednostavno tinja tu negde.
