Kao prvo, ko kaže da Ga niko nije video?
Kao drugo, što daješ prednos viđenju nad čuvenjem (to u principu zavisi samo od verodostojnosti izvora) ? Jesi li ti video Karlosa ili Huana? da li si video ljubav? ili možda Australiju?... Osim toga verovati tuđem znaju ekvivalentno je - znati. Čitavu školu i studije i sve što si naučio naučio si tkao što si verovao šta ti se kaže, i tako primenjivao i živeo, a ne da si prvo znao. Mnoge stvari su čisto apstraktne i tek kasnije vidiš (kada ti se oformi razum) da imaju smisla. iako ti u tom trenutku (kada si malo dete) nemaju smisla niti ih shvataš na dubljem nivou. Nije da su sve te stvari gluposti, to zavisi od toga kakvog si imao učitelja, ako on nema savršeno znanje neće ti savršeno znanje ni preneti, ako je on budaletina sve što ćeš naučiti je budalaština, al ako ima savršeno znanje i ako je on mudrac...itd. itd. isl.
Verom se živi a ne znanjem. Ti kada ulaziš u avion ulaziš zato što veruješ, a ne da znaš, da će on sleteti, kad praviš jedan korak praviš ga jer veruješ, a ne da znaš, da nećeš pasti...
Niko razuman ne kaže da se NJEMU mora verovati - već da se MORA VEROVATI, al za neke stvari nemaš izbora, to nije ono što bi mi hteli, al to je ono što jedino i njabolje (za neke stvari) imamo. Ti su izvora vljanog saznanja, a najbolji je Šabda -transcendentalno svedočanstvo, transcendentalni zvuk (zvuk je ono što prenosi misao o predmetu, ukazuje na skrivenog govornika...dakle reč, a "
U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje. U njoj beše život, i život beše svetlost za ljude.I svetlost svetli u tami, i tama je ne prihvati."...
Konačno, vera nije kraj duhovnog znanja, nego početak, neposredna spoznaja je kralj znanja, al ni znanje koje se prenosi putem rasuđivanja nije inferiorno, naprotiv apsolutno je neophodno (pogledaj oko sebe i videćeš da je u svemu što ljudi čine tako), čak i da ostaneš samo na takvom znanju i postupaš u skladu sa njim, posledica će biti ekvivalentna kao da si imao lično iskustvo... Vera (na sanskritu se to odnosi na ono što je označeno rečju "srada" - šrada) je kao i u svemu drugom neophodna da bi se čovek nečim uopšte bavio. Ko ne veruje Kastanedi, neće se nikada ni baviti time - što će on smatrati glupošću i porezom na ludake...
Zar ne?
Uostalom imaš veoma fino čitavo prvo poglavlje drugog dela ("Tonal i naugal") četvrte Karlosove knjige "priče o moći" pod naslovom "Mora se verovati" gde Huan to veoma fino obrazlaže u zaključku
"„Onaj čovek, s druge strane, umire tu gde je uvek živeo, na ulicama. Tri policajca su njegova počasna straža. I dok bude nestajao, njegove će oči poslednji put opaziti svetla u radnjama prekoputa ulice - automobile, drveće, uskomešanu vrevu ljudi - a uši će mu se poslednji put ispuniti hukom saobraćaja i glasovima ljudi i žena u prolazu."
„Dakle, vidiš, bez neke svesti o prisutnosti naše smrti nema moći, nema tajne."
Zurio sam dugo u onog čoveka. Ležao je beživotno. Možda je bio mrtav. Ali moje neverovanje više nije bilo bitno. Don Huan je bio u pravu. Moranje da se veruje da je ovaj svet tajanstven i nedokučiv bio je izraz ratnikove najintimnije sklonosti. Bez nje on ne bi imao ništa.
Ovaj svet, sve u njamu pa i mi sami smo (sanskrit) acintya - nesaznajno, nikada nećeš znati onoliko koliko bi tvoj um želeo da zna, prosto, to nije moguće, MORAĆEŠ da veruješ.
"„Mnogo sam ti puta govorio“, rekao je,“da čovek mora da bude vrlo maštovit da bi sledio put znanja. Kako vidiš, na putu znanja ništa nije jasno onoliko koliko bismo mi želeli da bude.“ "Unutrašnji oganj - Sitni mučitelji"
pošto je to dobar vic evo kao komentar i ja ću napisati jedan vic:
