O TRAGANJU – nastavak
Body,
pošto vidim da ti tragalaštvo dosta dobro ide, evo nastavka u kome ću dati vlastito viđenje o tome (P)O ČEMU TRAGATI?
Svi
ljudi su po prirodi (po Nagualu) tragači (p)o Nagualu (Sebi), samo što većina nas traga manje-više nekontrolisano i nesvesno (rečeno don Huanovom duhovitom terminologijom: mi smo strogo nekontrolisani ludaci, koje Nagual voda na povocu (diktira nam reči i ponašanje), i još nam po začeću navlači ovu nagualnu, telesnu “luđačku košulju” (telo), jer zna kako bismo se ponašali bez te zaštitne telesne odore ...) ...
Toltečki
cilj je kroz traganje obuzdati tu našu rođenjem podarenu ludost (nekontrolisanost, nesvesnost, nevoljnost) i postići svesnu i voljnu kontrolu nad svim aspektima našeg ludovanja, kako bi se oslobodili i tog povoca, i te luđačke košulje (tela) ...
Obično
se smatra da se umeće traganja svodi samo na traganje PO ODNOSIMA SA LJUDIMA, ali ta vrsta (tonalnog) traganja služi samo kao uvežbavanje, zagrijavanje i uvertira za mnogo složenije (nagualne) tragačke veštine u kojima se traga po nemom znanju, snovima, nesvesnom, apstraktnom, ... To je traganje (P)O SEBI (Nagualu) ... (mada je i traganje po odnosima sa ljudima (u suštini) traganje (p)o Sebi, samo što se odvija na plićem, površnom nivou) ...
Traganje
po ustaljenim obrascima našeg ponašanja u odnosima sa ljudima, donosi nam uštedu energije i bolju komunikativnost, ali najveća blagodet tog traganja je u tome što nam omogućuje maleno, ali sigurno pomeranje skupne tačke, koje je VOLJNO i KONTROLISANO ...
To
blago pomeranje skupne tačke događa se svaki put kad smo u stanju da brzo, svesno i voljno “pomerimo” ili promenimo naše trenutne jake i impulsivne osećaje ili ukupno raspoloženje. Npr. kad iz stanja nagualno /ne/kontrolisanog besa naglo ili nagualno pređemo u nagualno kontrolisan smeh (što nije loše kao vežba za one koje povremeno hvata /ne/kontrolisana navala besa, srdžbe, ili ljutnje) ...
Traganje
po Sebi (Nagualu), međutim, omogućuje mnogo snažniju samokontrolu i mnogo jače i dublje pomeranje skupne tačke (u duboke metafizičke uvide, stanje samospoznaje, svesne ekstaze, lucidnog i svesnog sanjanja, itd. ...) ...
Ova
vrsta traganja je istovremeno i ključ koji otvara bravu svake bogovetne tajne ili pitanja, u šta se svako može lično uveriti (pod uslovom da je dovoljno ljubazan, strpljiv, trezven i nepokolebljiv) ...
Traganje
po Sebi (Nagualu) ponajčešće se izvodi namernim ili spontanim nameravanjem (žestokim i nepokolebljivim nastojanjem, potpunom usredsređenošću), a ponekad se dešava i slučajno (u stanju šoka, ili stanjima izmenjene svesti pod uticajem narkotika, bolesti ili nečeg drugog) ...
Pošto
ti obećah primer traganja iz vlastitog iskustva, izneću ovde po jedan primer za oba vida traganja (“po odnosima sa ljudima”, i “po Sebi”).
1. Znajući
da neuobičajeno ponašanje (ponašanje izvan naviknutih i rutinskih klišea i obrazaca) doprinosi samokontroli i ovladavanju nad kretanjem skupne tačke, nastojim ovde na forumu da pišem ekavski (iako sam ijekavac od rođenja i svakodnevno pišem i pričam ijekavski), s tim što ponekad, za promenu, ubacim malo crnogorske i hrvatske ijekavice, ili, katkad svJesno i namJerno neđe pogrIJEešim (napišem pokoju reč ili koji post ijekavski, ili kakvim narodskim lokalizmom karakterističnim za određeno podneblje) ...
2. A radi
ilustracije drugog primera (traganja po Sebi), iz knjigice “Igra sna i jave – roman priručnik za alhemiju svijes(i)ti”, preneću ovde odlomak koji govori o mojim prvim spontanim koracima u traganju po Sebi:
“Istog dana kada ugledah Anđelu, možda inspirisan upravo njenim pogledom, doživio sam najčudnije iskustvo u svom životu.
Bio sam u to vrijeme dvanaestogodišnjak rastrzan između tri velike opsesije – knjiga, igara i snova.
U rijetkim časovima predaha između čitanja i jurnjave za loptom, sve češće sam sebi postavljao neka čudna pitanja na koja nikako nisam nalazio odgovor.
Pitao samo se šta je Život, šta je Svijet, šta su ljudi, šta su snovi. Čudio se neuhvatljivoj rijeci vremena, uzalud se trudeći da izvedem nemoguć poduhvat: da spojim dva trenutka – onaj tek minuli, i ovaj koji dolazi. Mučio se da premostim prošlost i budućnost, da zaustavim i zamrznem sadašnjost.
Ponekad sam, opet, pokušavao da zamislim kako stvarnost izgleda posmatrana tuđim očima, ili sam se trudio da stvorim predstavu o tome kako ta ista stvarnost izgleda objektivno, neosvjetljena pogledom bilo kog posmatrača.
Ipak, iznad svega sam se upinjao da spoznam odgovor na pitanje, zagonetku koja posta moja najveća opsesija: KO SAM JA? Ili ŠTA SAM JA?
Šta je to što gleda, sluša, misli ojseća i sebe pita “Šta sam ja?”? Postoji li IZVAN mene bilo šta? Postoji li IŠTA što nisam ja? Dokle seže, kuda se prostire to moje ja? Da li je u meni i ono što obuhvatam pogledom dok su mi oči otvorene, i ono što čujem, i ono što mirišem ...
Podstaknut nekom praiskonskom iskrom skrivenom u tamnim dubinama koje naslutih u Anđelinim očima, riješih da u traganju za odgovorom na pitanje “ŠTA SAM JA?” idem do kraja. Riješih da po svaku cijenu nađem lijeka svojoj opsesiji.
Držeći ovu enigmu u fokusu pažnje, u žiži svijesti, usmjeravao sam sve veću pažnju u njeno odgonetanje, sve do trenutka kada i zadnji ostatak sebe, i posljednju trunku snage, ugradih u taj ogromni, najveći mogući napor. I kada se, upotrijebivši svu svoju raspoloživu energiju, sav pretočih u to pitanje, stiže koliko iznenadan, toliko i neočekivan odgovor:
“NIŠTA NE POSTOJI!” -odjeknula je nesvakidašnja spoznaja u mojoj dječijoj svijesti.
U istom trenu, ono što dotle bijaše moje JA poput kišne kapi utopi se i nestade u bezgraničnom i neizmjernom okeanu praznine. Bezoblične, bezsadržajne, nemjerljive! Moje dotadašnje JA koje do tog trenutka bijaše nešto najvrednije i najznačajnije u čitavom Univerzumu, prestade da postoji! Ono što je bilo najčudnije, nisam to shvatio mislima, jer su istovremeno sa tom čudnom spoznajom sve misli odjednom usahle i nestale u istu onu prazninu u koju je iščezlo i moje JA.
Na neki čudan način z n a o sam, bez i najmanje trunčice sumnje, da sam napokon zaronio do samog dna iskustva, da sam se utopio u skrivenu i nevidljivu suštinu svijesti, u ono što u isto vrijeme i j e s t e i n i j e.
U tom čudnom ništavilu nije bilo ni mjere, ni vrijednosti, ni boje, ni oblika ... Do tog časa Svijet za mene bijaše prostor ispunjen dubinom, širinom, svekolikim kretanjem, ogromno i predivno mjesto u kojem ja bijah nešto najvažnije i najvrednije. Ali tada spoznah da uistinu ne postoji ni ono što sam do tada smatrao Svijetom, ni ono što sam do tada doživljavao kao Sebe. Z N A O S A M da i Svijet, i moje JA, i moje fizičko tijelo, predstavljaju samo privid stvoren od Prazne i Ništavne Svijesti koja ne želi da bude Praznina i Ništavilo. Bez korištenja riječi, misli, predstava, ili nečeg sličnog, Z N A O S A M da je Svijet eho čiste Praznine, da su njegova materijalnost i opipljivost čudesno vješt privid, a da su Svijet i Stvarnost, Vrijeme i Prostor, Život i Smrt, samo rekviziti za IGRU KOJA VJEČNO TRAJE!”.........
Napominjem
da sam još kao klinac (počev od sedme-osme godine), bez imalo sumnje, na neki podsvestan način, ZNAO da su svi odgovori u Meni ...
I još
i ovo: o svemu tome o čemu sam se kao dečak pitao, nikada ništa nisam čuo od drugih, ili o tome čitao (u to vreme čitao sam gotovo isključivo stripove, bajke i Tarzana), i nikoga o tome nisam ništa pitao, niti sa bilo kim o tome (u to vreme) razgovarao ...
Pozdrav!
Sledi nastavak ...
P.S.
Na kraju malko traganja za opuštanje i razonodu:
Uh, da sad ovo čita naš misteriozni, kratkorečivi, i simpatični mister SolGOODgay, možda bi vako prokomentariso:
“Uh, kolko prazne slame, mogla bi se dobra slamarica naslamarit,
i kakav početnik u traganju nasamarit!”
. Suštinja vežbanja i jeste razvijanje osećaja pažnje ili ti što veće svesnosti. Ali to možeš vežbati i kroz samo par pokreta. To sam htela da kažem. A ti proveri kroz praksu. Ne treba ti veći autoritet od tebe samog. Učitelj ti može pokazivati do u nedogled pokret, ali sve dok ti sam ne dodješ do sopstvenog uvida pokret neće biti odradjen kako treba. To će ti svaki pravi učitelj reći.
Što bi rekao čika Jova Zmaj:
)
Ne plašiš se ti zapadanja u gordost, već te je prosto strah, strah da ćeš pogrešiti, zato se tako čvrsto držiš autoriteta
proučila si malo to... , da Kartikeya, sin Šive, je general, predvodnik anđeoskih vojski u nebeskim borbama protiv demona, i veliki mistik...
Zato, ako zaista želiš da vežbaš, vežbaj...ne čekaj da nabaviš nedostajuću seriju pokreta.
