- Poruka
- 2.990
Lupas ko taliban!!!Kod vas su direktno pokatolicavani Srbi sa manjim pristupanjem u uniju.
-
- Popularno:
- Dodik predložio treći entitet za Hrvate...
- Poslednja šansa za Srbiju
- Počinju srednjoškolske blokade
- Forumasi u horor filmovima
- Šta kažete na ovu euforiju oko Halida...
- Tramp oduševljen Orbanom: „O, Viktore!...
- "ŠKOLA JE POD OPSADNIM STANJEM" Peta...
- Srbija poklonila 5000000e Rusiji
- Nissan Note
- Počeo otvoreni tarifno - trgovački rat...
Ante Gotovina i Mladen Markač oslobođeni!
- Začetnik teme C0NSIGLIERI
- Datum pokretanja
Lupas ko taliban!!!Kod vas su direktno pokatolicavani Srbi sa manjim pristupanjem u uniju.
Feanor11985
Obećava
- Poruka
- 82
Hrvati rade svoj posao!
A sta ste vi Srbi uradili? Stavili status na fb? Bravo!
A sta ste vi Srbi uradili? Stavili status na fb? Bravo!
- Poruka
- 8.061
- Poruka
- 2.990
И поред бројних историјских извора који сведоче о паду Херцеговине и доласку Турака, када је на самом крају запоседнуто и Макарско приморје, тешко је комплетирати потпунију представу о верским приликама које су владале у време турске владавине у трајању од једног и по века. За овај простор који је био од стратешког значаја борили су се Турци, Млечани и Мађари, а чести ратни сукоби доносили су пустошење и пресељавања становништва. У тим пустошење страдала су и насеља и манастири. Таква пресељавања забележена су 1503. године, када се староседелачко становништво повукло на сигурнија станишта на суседне острва, а највише на ХВАР, а на њихова места из макарског залеђу насељавали се ново становништво, међу којима је било доста босанских Православаца који су касније превођени у римокатоличке веру. Тада је, како тврди Јакша Равлић, дошло и неколико босанских фрањеваца који су се населили у опустелим манастирима Заострогу и Макарској. Манастир у Макарској прво су запалили Турци, али су га палили и римокатолици – Млечани који су ову богомољу спалили 1537. године под изговором, да се у њој “Турци не би утврдили”. Млечане су поново потиснула Турци који су спалили оно што је преостало у Макарска приморју.
Не зна се тачан датум градње садашњег самостана у Макарској. Јакша Равлић износи податак да је црква макарског самостана била изграђена 1620. године. Има и мишљења да је то било у време бискупа Стјепана Блашковића који је умро 1776. године и који је сахрањен у овом самостану, а узима се да је ове године изграђена црква. Није јаснија судбина преостала два самостана у Макарском приморју – Заострога и Живогошћа. Садашња црква самостана у Заострогу код Макарске сазидана је 1747. године. Црква заострошког самостана сазидана је 1747. године, а како да сведочи ћирилички налепницу самостан је осветио бискуп Босне Пожега и Београда, Фрањо Баличевић.
Прво монашко прибежиште у Заострогу како каже Љубо Влачић, подигнуто је 872. године, а подигли су га монаси источног обреда. Плоча са ћириличним натписом, која је била у зиду првобитне манастирске цркве, постојала је све до 1747. године, када су фрањевци у непосредној близини ове цркве од зидова старе градили нову, при томе су намерно обрисали првобитни ћирилични натпис. На извору Дрвеника, поред манастира Заострог била је кула, на чијим зидовима је био урезан ћирилични натпис, који су фратри такође избрисали. О том суровом обрачуну са ћириличним натписима који су сведочили о древним православљу на Макарска приморју говори и Алберто Фортис који је 1774. године објавио "Путопис са пута по Далмацији". Он са резигнацијом указује на то да су фрањевци у Заострогу “у градњи своје недавно начињене цркве користили велику количину древног камења са кога су помно огулили слова. Скупљали су га по оближњим местима, а специјално по рушевинама уз Неретву; ко зна колико губитака лијепих записа дугујемо њиховој ревност“.
Ако је веровати Фрањевачком извору из 1720. године, најстарији помен о садашњој самостанској цркви у Живогошћу је из 1612. године, а подигнут је на развалине старије богомоље. Турци су га више пута, пљачкали, али га нису палили.
Остаци средњовековних верских споменика – цркава и гробаља у Макарском приморју, што су уосталом потврдила и истраживања Невенке Божанић-Безић, по положају који заузимају у односу на стране света, указују на то да су их подизали православни верници. Већина цркава подигнутих у средњом веку, што су их после присвојили римокатолици, које су остале на првобитним основама, окренуте су у правцу исток-запад, са олтаром на истоку, а прочељем на западу, како се уосталом и граде православне цркве. Сличан је случај и са непомераним стећцима и каменим плочама на средњовековним гробља. Такав пример пружа и црква Светог Миховила у селу Играни код Макарска за коју се сматра да је зидана крајем једанаестога и почетком дванаестог столећа. Исти је случај и са црквом Светог Ивана у селу Подацима за коју се верује да је подигнута у једанаестом или на почетку дванаестог века. Са олтаром окренутим према истоку и прочељем на западу је и црква Светог Николе у Брелима која се први пут помиње у једном документу из16. века. Исти положај према истоку и западу заузима и црква Светог Петра у Макарској за коју се претпоставља да потиче из петнаестог века, затим црква Светог Стефана у Драшницама коју је 1466. године подигао Херцег Стефан. Очигледно је да су православни саградили у Тучепима у осамнаестом столећу саградили цркву посвећену Богородици, што потврђује положај исток-запад у коме је постављена.
Као у Босни, Источној Херцеговини, Лици, Западној Србији, и у Макарском приморју на гробовима угледних покојника подизани су камени белези – стећци. Гробови над којима су се постављана такви надгробници, ако су у њима почивали православни хришћани, заузимао су правац исток-запад тако да је глава покојника била окретана према западу. У гробљу које се простире око римокатоличке цркве у доњим Брелима код Макарска сачувало се неколико стећака који од времена како су постављени нису били померани, а који заузимају правац исток-запад. Непомерани стећци окренути у правцу исток-запад налазе се и код римокатоличке цркве у селу Басту и у Игранима.
На некима од тих гробова, и поред упорних настојања римокатоличких свештеника да затре сваки траг ћирилици, ипак се до средине двадесетог века сачувао понеки Ћирилични натпис. На једној надгробној плочи у селу Драшницама код цркве Светог Јурја уклесано је ћириличним словима име Стјепана Витасовића, а на једном стећку у Тучепима уклесано је српским ћириличним писменим име Павла Нимчића. Половином деветнаестог века, како је тврдио Петар Кадчић Пеко у тучепском гробљу било је знатно више таквих натписа. Средином деветнаестог века поред самостана Заострог, како тврди Качић, постојала је надгробне плоча на којој је ћирилицом било уклесано име Радована Радловића и Луке Војновића.
Уз Западнохерцеговачке самостане Макарске, Заострог и Живогошће у Макарском приморју, из кога су у време турске владавине фрањевци развили мисионарски рад преводећи у римокатоличке веру Приморце, православне Србе, сврстао се и самостан Светог Петра на Шћиту у Рами.
Не зна се тачан датум градње садашњег самостана у Макарској. Јакша Равлић износи податак да је црква макарског самостана била изграђена 1620. године. Има и мишљења да је то било у време бискупа Стјепана Блашковића који је умро 1776. године и који је сахрањен у овом самостану, а узима се да је ове године изграђена црква. Није јаснија судбина преостала два самостана у Макарском приморју – Заострога и Живогошћа. Садашња црква самостана у Заострогу код Макарске сазидана је 1747. године. Црква заострошког самостана сазидана је 1747. године, а како да сведочи ћирилички налепницу самостан је осветио бискуп Босне Пожега и Београда, Фрањо Баличевић.
Прво монашко прибежиште у Заострогу како каже Љубо Влачић, подигнуто је 872. године, а подигли су га монаси источног обреда. Плоча са ћириличним натписом, која је била у зиду првобитне манастирске цркве, постојала је све до 1747. године, када су фрањевци у непосредној близини ове цркве од зидова старе градили нову, при томе су намерно обрисали првобитни ћирилични натпис. На извору Дрвеника, поред манастира Заострог била је кула, на чијим зидовима је био урезан ћирилични натпис, који су фратри такође избрисали. О том суровом обрачуну са ћириличним натписима који су сведочили о древним православљу на Макарска приморју говори и Алберто Фортис који је 1774. године објавио "Путопис са пута по Далмацији". Он са резигнацијом указује на то да су фрањевци у Заострогу “у градњи своје недавно начињене цркве користили велику количину древног камења са кога су помно огулили слова. Скупљали су га по оближњим местима, а специјално по рушевинама уз Неретву; ко зна колико губитака лијепих записа дугујемо њиховој ревност“.
Ако је веровати Фрањевачком извору из 1720. године, најстарији помен о садашњој самостанској цркви у Живогошћу је из 1612. године, а подигнут је на развалине старије богомоље. Турци су га више пута, пљачкали, али га нису палили.
Остаци средњовековних верских споменика – цркава и гробаља у Макарском приморју, што су уосталом потврдила и истраживања Невенке Божанић-Безић, по положају који заузимају у односу на стране света, указују на то да су их подизали православни верници. Већина цркава подигнутих у средњом веку, што су их после присвојили римокатолици, које су остале на првобитним основама, окренуте су у правцу исток-запад, са олтаром на истоку, а прочељем на западу, како се уосталом и граде православне цркве. Сличан је случај и са непомераним стећцима и каменим плочама на средњовековним гробља. Такав пример пружа и црква Светог Миховила у селу Играни код Макарска за коју се сматра да је зидана крајем једанаестога и почетком дванаестог столећа. Исти је случај и са црквом Светог Ивана у селу Подацима за коју се верује да је подигнута у једанаестом или на почетку дванаестог века. Са олтаром окренутим према истоку и прочељем на западу је и црква Светог Николе у Брелима која се први пут помиње у једном документу из16. века. Исти положај према истоку и западу заузима и црква Светог Петра у Макарској за коју се претпоставља да потиче из петнаестог века, затим црква Светог Стефана у Драшницама коју је 1466. године подигао Херцег Стефан. Очигледно је да су православни саградили у Тучепима у осамнаестом столећу саградили цркву посвећену Богородици, што потврђује положај исток-запад у коме је постављена.
Као у Босни, Источној Херцеговини, Лици, Западној Србији, и у Макарском приморју на гробовима угледних покојника подизани су камени белези – стећци. Гробови над којима су се постављана такви надгробници, ако су у њима почивали православни хришћани, заузимао су правац исток-запад тако да је глава покојника била окретана према западу. У гробљу које се простире око римокатоличке цркве у доњим Брелима код Макарска сачувало се неколико стећака који од времена како су постављени нису били померани, а који заузимају правац исток-запад. Непомерани стећци окренути у правцу исток-запад налазе се и код римокатоличке цркве у селу Басту и у Игранима.
На некима од тих гробова, и поред упорних настојања римокатоличких свештеника да затре сваки траг ћирилици, ипак се до средине двадесетог века сачувао понеки Ћирилични натпис. На једној надгробној плочи у селу Драшницама код цркве Светог Јурја уклесано је ћириличним словима име Стјепана Витасовића, а на једном стећку у Тучепима уклесано је српским ћириличним писменим име Павла Нимчића. Половином деветнаестог века, како је тврдио Петар Кадчић Пеко у тучепском гробљу било је знатно више таквих натписа. Средином деветнаестог века поред самостана Заострог, како тврди Качић, постојала је надгробне плоча на којој је ћирилицом било уклесано име Радована Радловића и Луке Војновића.
Уз Западнохерцеговачке самостане Макарске, Заострог и Живогошће у Макарском приморју, из кога су у време турске владавине фрањевци развили мисионарски рад преводећи у римокатоличке веру Приморце, православне Србе, сврстао се и самостан Светог Петра на Шћиту у Рами.
"То предање казује, да je an. Павао идући са истока у Рим прошао
путем, који je водио покрај старога знаменитога римскога града Burnum
(близу данашњих Кистања), и да се ту зауставио код ријеке Titius
(данашње Крке) и проповиједао Христову науку. Предање ово означује и
мјесто, гдје се Павао зауставио, a το je код данашњег православног
свето-арханђелског манастира на Крци. Први je записао ово предање у
XVII вијеку познати далматински историк Ј. Луције, који пише, да je
познавао један стари епиграф на словенском језику урјезан на дасци,
који се чувао у поменутом манастиру и свједочио ο борављењу ап. Павла
у Далмацији"
Episkop Nikodim Milas
путем, који je водио покрај старога знаменитога римскога града Burnum
(близу данашњих Кистања), и да се ту зауставио код ријеке Titius
(данашње Крке) и проповиједао Христову науку. Предање ово означује и
мјесто, гдје се Павао зауставио, a το je код данашњег православног
свето-арханђелског манастира на Крци. Први je записао ово предање у
XVII вијеку познати далматински историк Ј. Луције, који пише, да je
познавао један стари епиграф на словенском језику урјезан на дасци,
који се чувао у поменутом манастиру и свједочио ο борављењу ап. Павла
у Далмацији"
Episkop Nikodim Milas
veliko plavo more
Početnik
- Poruka
- 3
ej srbi iz srbije danas je najteže izbjeglim srbima sa područja hrvatske , bih i kosova je su povučeni miloševićevom politikom sami sebe osudili na progon, a vi koji zivite u srbiji njih ne šljivite koliko ima crnog ispod nokta,,,,to je prava istina!!
- Poruka
- 2.990
Усталило се мишљење да су у Рами одувек живели римокатолици и муслимани, а да тамо православних Срба никада није било. Али неки подаци које износи Миленко С. Филиповић упућују на то да је овде у средњем веку живело становништво које је исповедало православну веру. Филиповић је ове крајеве обилазио и истраживао у времену од 1931. до 1935. године, када је нашао доказе да су у Рами у средњем веку, али и у каснијим вековима турске владавине живели православни Срби иза којих су остала кућишта, црквишта и гробља које су тада рамски римокатолици и муслимани називали грчким гробља, грчким црквама, а људе чији су то трагови били – Грцима. Истражујући Раму, крећући се од села до села, он је на 24 места нашао грчке трагове које је и описао.
Речи Грк, грчко насеље, грчко гробље и грчка црква Филиповић је овако објаснио прихвативши тумачење овог појма који нуди Речник хрватског или српског језика Југословенске академије из Загреба: “Припадници западне или католичке цркве називани су у нашим земљама раније, а понегде и данас се зову, латин, због употребе латинског језика у Богослужење. Слично томе, разни наши писци већ од 15. века (1470), употребљавали су име Грк у значењу, човек који припада источној, православној цркви‘. Могуће је да су се, не само у писаној књижевности него и у народу, за разлику од латина, припадници источне или православне цркве звали Грцима, јер је то хришћанство и дошло са те стране, и Богослужење било на грчки начин, а понегде и понекад и на грчком језику. Поред тога православно становништво југословенских земаља дуго је било потчињени грчкој патријаршији “. Предања о православним (Грцима) који су некада све до осамнаестог века живели у Рами које је Филиповић забележио тридесетих година двадесетог века у римокатоличкој и муслиманској средини била су још доста жива.
Средњовековни историјски извори не помињу ни једну римокатоличку богомољу ни самостан на целом подручју Раме, мада неки писци фрањевачких хроника тврде супротно. Не помиње се ни један манастир средњовековне Цркве босанске. Сматра се да је самостан Светог Петра у Рами подигнут после 1500. године. Могуће је да су се, служећи се уиграним поступцима, фратри докопали неког старог црквишта или манастиришта на Шћиту у Рами, око кога је било средњовековно гробље. Од моћних рамских бегова Копчића и Дугалић испословали су дозволу да у првој половини Шеснаестог века заснују самостан, и отпочну мисионарење и ширење римокатоличке вере не само у Рами него и на Дувањском пољу и широј околини.
Први помен рамског самостана у историјским изворима је из 1523. године, када су Турци попалили неке самостане у Босни па међу њима и овај у Рами. Ова римокатоличка богомоља се затим помиње у у Фрањевачким летописима углавном онда када би га палили или пљачкали Турци или разбојници. Напослетку су и сами фратри запалили свој самостан. Догодило се то у јесен 1687. године у време млетачко турског рата, када су рамски фрањевци ступили у контакт са Млечанима, кујући заверу за подизање раје на устанак, па су турске влати повели истрагу против рамског гвардијана. После једног упада ускока који се десио у јесен 1687. године, неколико месеци после погибије Стојана Јанковића на Дувањском пољу, рамски фрањевци са око 150 римокатоличких породица, којима су се придружиле и неке православне породице, иселили су се на млетачку територију у околину тврђавице Сињ. Ову сеобу фрањевци су касније везали за име котарског Сердар Стојана Јанковића, Србина православне вере, како је он тобоже дошао у Раму и извео народ у Сињску крајину, а ово предање је разрадио и домислио Јероним Владић.
Два века после сеобе фрањеваца из Раме и одласка римокатоличких, али и православних породица са Дувањског, Ливањског можда и Купрешког поља, али и из Скопља (Бугојанске долине) ови простори су опустели. На њима је остало мало хришћанских породица. Помиње се податак да је у овим крајевима остао само један фрањевац. Све до почетка деветнаестог века у самој Рами, али и шире фрањевци нису имали сталног места боравка, па су им Турци дозволили да у селу Прослапу за верске потребе подигну једну скромну кућу. Тек 1855. године фратри су од бегова Дугалић откупили простор на Шћиту у где су биле рушевине њиховог некадашњег самостана, а ново земљиште од истих бегова откупљено је 1857. године. После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине почела је градња нове самостанске цркве која је завршена 1881. године.
Речи Грк, грчко насеље, грчко гробље и грчка црква Филиповић је овако објаснио прихвативши тумачење овог појма који нуди Речник хрватског или српског језика Југословенске академије из Загреба: “Припадници западне или католичке цркве називани су у нашим земљама раније, а понегде и данас се зову, латин, због употребе латинског језика у Богослужење. Слично томе, разни наши писци већ од 15. века (1470), употребљавали су име Грк у значењу, човек који припада источној, православној цркви‘. Могуће је да су се, не само у писаној књижевности него и у народу, за разлику од латина, припадници источне или православне цркве звали Грцима, јер је то хришћанство и дошло са те стране, и Богослужење било на грчки начин, а понегде и понекад и на грчком језику. Поред тога православно становништво југословенских земаља дуго је било потчињени грчкој патријаршији “. Предања о православним (Грцима) који су некада све до осамнаестог века живели у Рами које је Филиповић забележио тридесетих година двадесетог века у римокатоличкој и муслиманској средини била су још доста жива.
Средњовековни историјски извори не помињу ни једну римокатоличку богомољу ни самостан на целом подручју Раме, мада неки писци фрањевачких хроника тврде супротно. Не помиње се ни један манастир средњовековне Цркве босанске. Сматра се да је самостан Светог Петра у Рами подигнут после 1500. године. Могуће је да су се, служећи се уиграним поступцима, фратри докопали неког старог црквишта или манастиришта на Шћиту у Рами, око кога је било средњовековно гробље. Од моћних рамских бегова Копчића и Дугалић испословали су дозволу да у првој половини Шеснаестог века заснују самостан, и отпочну мисионарење и ширење римокатоличке вере не само у Рами него и на Дувањском пољу и широј околини.
Први помен рамског самостана у историјским изворима је из 1523. године, када су Турци попалили неке самостане у Босни па међу њима и овај у Рами. Ова римокатоличка богомоља се затим помиње у у Фрањевачким летописима углавном онда када би га палили или пљачкали Турци или разбојници. Напослетку су и сами фратри запалили свој самостан. Догодило се то у јесен 1687. године у време млетачко турског рата, када су рамски фрањевци ступили у контакт са Млечанима, кујући заверу за подизање раје на устанак, па су турске влати повели истрагу против рамског гвардијана. После једног упада ускока који се десио у јесен 1687. године, неколико месеци после погибије Стојана Јанковића на Дувањском пољу, рамски фрањевци са око 150 римокатоличких породица, којима су се придружиле и неке православне породице, иселили су се на млетачку територију у околину тврђавице Сињ. Ову сеобу фрањевци су касније везали за име котарског Сердар Стојана Јанковића, Србина православне вере, како је он тобоже дошао у Раму и извео народ у Сињску крајину, а ово предање је разрадио и домислио Јероним Владић.
Два века после сеобе фрањеваца из Раме и одласка римокатоличких, али и православних породица са Дувањског, Ливањског можда и Купрешког поља, али и из Скопља (Бугојанске долине) ови простори су опустели. На њима је остало мало хришћанских породица. Помиње се податак да је у овим крајевима остао само један фрањевац. Све до почетка деветнаестог века у самој Рами, али и шире фрањевци нису имали сталног места боравка, па су им Турци дозволили да у селу Прослапу за верске потребе подигну једну скромну кућу. Тек 1855. године фратри су од бегова Дугалић откупили простор на Шћиту у где су биле рушевине њиховог некадашњег самостана, а ново земљиште од истих бегова откупљено је 1857. године. После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине почела је градња нове самостанске цркве која је завршена 1881. године.
Šta i kako ne znači ništa ?!?!
Jesi li pročitao novinski članak koji sam bio postavio ?
Ti kada nećeš nešto da razumeš i prihvatiš dzabe je nekome gubiti vreme sa tobom !!!
Treba ti nacrtati da je gotovina, i na koji način, bio blisko vezan sa IRA-inim teroristima !?!
Treba li ti ponoviti i nacrtati da London i njihove obaveštajne službe smatraju da ekspoloziv koji
su koristili IRA-ini teroristi kojima je bio meta pomenuti most u Londonu potiče iz Hrvatske isl ?
A neki su se njihovi teroristi borili na hrvatskoj strani i tamo se uvežbavali za neke svoje ciljeve u GBR !!!
Poslednja izmena:
- Poruka
- 2.990
Фрањевци вешто користе Турску власт
У земљама којима су загосподарили Турци фрањевци су се брзо снашла. У последњим деценијама средњовековне босанске државе, док се живело под сталном турском претњом, краљ и регионално господари Босне, оставши без иједног савезника, окретали су се на запад, очекујући помоћ коју им је папа обећавао, а та помоћ унапред је условљавана новим уступцима. Још у то време фрањевци су се известили како да испослују дозволе за градњу римокатоличких богомоља и самостана, које су подизали новцем који им је немилице даване из папинске благајне. Велика умећа развили су тада фрањевци у обрлаћивању, убеђивање, уцењивању и подмићивању православних душа, преводећи их у римокатоличанство. Та своја умећа успешно су почели да примењују и под турском управом, лако налазећи путеве који су их водили до циља.И у овом случају иза босанских фрањеваца увек је стајала Римска курија, која би ангажовала делегате римокатоличких земаља у Цариграду који су тамо заступали своје владаре. Они би узгред тражили понеку олакшицу и за босанске фрањевце. Међу таквима су посебно били агилни аустријски делегати. Значајне услуге римокатоличкој цркви у Босни направили су посланици Дубровачке републике на Порти који су за фрањевце тражили додатне слободе и уступке, а порта их је потврђивала ферманима. Врло рано још 1463. године фрањевци су обезбедили ферман турског султана Мехмеда који им је дао потпуне слободе да делују у Босни. Тако су фрањевци, машући вешто ферманима турских султана, опседали представнике турских власти у Босни, тражећи нове уступке.
Прилике у којима су се нашли православни хришћани у време турске владавине биле су изузетно повољне за мисионарски рад фрањеваца. У пустошење и ратним страдања на удару турске војске прво су се нашле православне цркве и манастири, а онда и њихово свештенство. После пустошење један део народа се расељавао, а други враћао на стара огњишта, али често без свога свештенства. Све док 1557. године није обновљена Пећка патријаршија, многи предели на просторима средњовековне босанске државе, па и Западне Херцеговине били би више година без православног свештенства. У таквим условима није било тешко фрањевцима да убеде поједине српске породице на преверавање, поготово што је у то време и римокатоличке црква поштовала стари јулијански календар, што су и фрањевци као и православни попови били из истог народа, говорили истим језиком, што су фрањевци у то време најчешће писали српском ћирилицом. У таквим условима отварали су им се православни домови, где су налазили православне и уводили их у римокатоличке веру. Понекада су им ишли на руку и сами представници турске власти од којих су многи, као фрањевци били конвертити, поисламљени Срби, отпадници од православне вере, па их је зближавало то отпадништво.
Још из времена средњовековне државе босанске имали су фрањевци разрађен методологију приступа локалним моћници, о чему говори и Никодим Милаш, наводећи као пример сведочења фратра Златовића који каже да су “франковци знали тако се понашати да су код главатих Турака налазили пријатељства и заштите, што им је чудо користовало у вршењу пастирских дужности. Налази се по архивама самостана доста пријатељских дописа босанчицом и турских листина ових времена који им служи за путне листове и просто ходање по суседних места по којих честократ могаху мирно обављати послове“. Таквим поступцима су се фрањевци служили када је требало од турских власти обезбедити дозволу да на рушевинама неке православне богомоље заснује цркву или самостан. У једној од таквих прилика, како каже, Јероним Владића, фрањевци “не остадоше скрстених руку, часа не почасише, него одмах једни падоше на вруће молитве, једни полетише по дворовима. Власт везира, емира и угледних бега које је требало златом поткупити”.
У земљама којима су загосподарили Турци фрањевци су се брзо снашла. У последњим деценијама средњовековне босанске државе, док се живело под сталном турском претњом, краљ и регионално господари Босне, оставши без иједног савезника, окретали су се на запад, очекујући помоћ коју им је папа обећавао, а та помоћ унапред је условљавана новим уступцима. Још у то време фрањевци су се известили како да испослују дозволе за градњу римокатоличких богомоља и самостана, које су подизали новцем који им је немилице даване из папинске благајне. Велика умећа развили су тада фрањевци у обрлаћивању, убеђивање, уцењивању и подмићивању православних душа, преводећи их у римокатоличанство. Та своја умећа успешно су почели да примењују и под турском управом, лако налазећи путеве који су их водили до циља.И у овом случају иза босанских фрањеваца увек је стајала Римска курија, која би ангажовала делегате римокатоличких земаља у Цариграду који су тамо заступали своје владаре. Они би узгред тражили понеку олакшицу и за босанске фрањевце. Међу таквима су посебно били агилни аустријски делегати. Значајне услуге римокатоличкој цркви у Босни направили су посланици Дубровачке републике на Порти који су за фрањевце тражили додатне слободе и уступке, а порта их је потврђивала ферманима. Врло рано још 1463. године фрањевци су обезбедили ферман турског султана Мехмеда који им је дао потпуне слободе да делују у Босни. Тако су фрањевци, машући вешто ферманима турских султана, опседали представнике турских власти у Босни, тражећи нове уступке.
Прилике у којима су се нашли православни хришћани у време турске владавине биле су изузетно повољне за мисионарски рад фрањеваца. У пустошење и ратним страдања на удару турске војске прво су се нашле православне цркве и манастири, а онда и њихово свештенство. После пустошење један део народа се расељавао, а други враћао на стара огњишта, али често без свога свештенства. Све док 1557. године није обновљена Пећка патријаршија, многи предели на просторима средњовековне босанске државе, па и Западне Херцеговине били би више година без православног свештенства. У таквим условима није било тешко фрањевцима да убеде поједине српске породице на преверавање, поготово што је у то време и римокатоличке црква поштовала стари јулијански календар, што су и фрањевци као и православни попови били из истог народа, говорили истим језиком, што су фрањевци у то време најчешће писали српском ћирилицом. У таквим условима отварали су им се православни домови, где су налазили православне и уводили их у римокатоличке веру. Понекада су им ишли на руку и сами представници турске власти од којих су многи, као фрањевци били конвертити, поисламљени Срби, отпадници од православне вере, па их је зближавало то отпадништво.
Још из времена средњовековне државе босанске имали су фрањевци разрађен методологију приступа локалним моћници, о чему говори и Никодим Милаш, наводећи као пример сведочења фратра Златовића који каже да су “франковци знали тако се понашати да су код главатих Турака налазили пријатељства и заштите, што им је чудо користовало у вршењу пастирских дужности. Налази се по архивама самостана доста пријатељских дописа босанчицом и турских листина ових времена који им служи за путне листове и просто ходање по суседних места по којих честократ могаху мирно обављати послове“. Таквим поступцима су се фрањевци служили када је требало од турских власти обезбедити дозволу да на рушевинама неке православне богомоље заснује цркву или самостан. У једној од таквих прилика, како каже, Јероним Владића, фрањевци “не остадоше скрстених руку, часа не почасише, него одмах једни падоше на вруће молитве, једни полетише по дворовима. Власт везира, емира и угледних бега које је требало златом поткупити”.
- Poruka
- 693
Prebaciti temu na istoriju, sada su poceli i gene da prebrojavaju...i ko je prvi sisao sa drveta.
piciginx
Legenda
- Poruka
- 54.563
Ma dje ti,...trazis da ti pokrstenjak to prizna,...sta ti je????
Da nije bilo Mladena Šubića priča bi bila drukčija, međutim on je bio slab na svoju ženu sestru cara Dušana...
- Poruka
- 2.990
У превођењу православних у римокатоличку веру посебно се истакао Макарски бискуп Никола Бјанковић који је претходно дванаест година мисионарио по Херцеговини и за то време у римокатоличке веру је “превео многе шизматике (православне, прим. ЈБ) и крстио многе турске породице”. Његов учинак хвали и хроничар рамског самостана Јероним Владића који говори како је Бјанковић на размеђу седамнаестога и осамнаестог века превео многе православне у римокатоличке веру.
Највеће успехе у католичењу српског живље постигли су фрањевци на далматинској територији која се налазила у саставу Млетачке Републике, а велику помоћ пружила им је млетачка власт. После пораза Турака под Бецоме 1683. године босански фрањевци, подстицани од Свете столице, брзо су заборавили на привилегије које су им Турци дали, почели су шуровати са Млечанима и Аустријанцима прикупљајући важне обавештајне податке, а припремали су терен за упаде ускока на турску територију, што је код Турака изазивало подозрење, а онда и одмазде, у којима нису штеђени ни фрањевци ни њихове богомоље. Због тога су фрањевци почели организовано да пресељавају на млетачку територији велики број римокатоличких, али и православних породица.
Прва таква сеоба догодила се 1650. године када су се на млетачку територији доселиле 54 босанске породице. Нова сеоба збило се 1684. године под вођством фрањевци Шимуна Брајиновића, а затим су уследила већ помињана сеоба која се десила 1687. године, неколико месеци после смрти Стојана Јанковића. Фрањевцима самостана у Заострогу приписује се заслуга што су на територији коју је у седамнаестеом и осамнаестом веку контролисала Млетачка република из залеђа које је било у саставу Турске Царевине превели око 4.000 хришћанских породица. Сам фра Андрија Бебић превео је око 500, а Фрањо Радатовић око 320 породица Млетачка власт у Далмацији, чији су носиоци били ватрени римокатолици, тежећи да све становништво преведе у римокатоличке веру често је примењивала силу како би православне натерала на преверавање, одузимајући им и неке њихове цркве и дајући их фрањевцима.
Крајем седамнаестога века фрањевцима се при руци нашао млетачки провидур Далмације Петар Валијер који је и сам био фанатични римокатолик, он је, излазећи у сусрет далматинским бискупима, примењивао државне мере, присилно покрштавајући православне Србе. Помоћ млетачке државе посебно је искористио сплитски бискуп Стефан Косми који је тврдио да је у то време на римокатоличку веру превео неколико хиљада православних Срба, а сами фратри су се у својим списима тада хвалили да је било око 25.000 превереника. Посебно је успешно римокатоличење било око Врлике, Сињу и Дицима. Сплитска бискуп Стефан Косми хвали се у једном извештају Светој столици, писаном 1685. године како сваке седмице из православне у римокатоличке веру преведе по неколико људи. У једном другом извештају Комисији за пропаганду вере овај бискуп се жали на тешко сиромаштво у коме живе у католичку веру тек преведени верници.
За то време предели у Макарском залеђу из којих се иселио народ предвођен босанским фратрима остали су пусти. Остало је толико мало народа да је, како сведоче сами фрањевци, у “свем Дувну, Лиевну и Купресу до Ракитна било само два жупника, а могуће је (…) у око Раме пределу био још један свештеник”. И пре сеобе рамских фрањеваца ови предели били су ретко насељени. Приликом обиласка Дувањског поља 1671. године Макарски бискуп фра Маријан Лишњић, који је, што је и разумљиво, само водио рачуна о римокатоличке душама, на Дувањском пољу је нашао свега 300 верника, али они нису имали ни једну богомољу.
Највеће успехе у католичењу српског живље постигли су фрањевци на далматинској територији која се налазила у саставу Млетачке Републике, а велику помоћ пружила им је млетачка власт. После пораза Турака под Бецоме 1683. године босански фрањевци, подстицани од Свете столице, брзо су заборавили на привилегије које су им Турци дали, почели су шуровати са Млечанима и Аустријанцима прикупљајући важне обавештајне податке, а припремали су терен за упаде ускока на турску територију, што је код Турака изазивало подозрење, а онда и одмазде, у којима нису штеђени ни фрањевци ни њихове богомоље. Због тога су фрањевци почели организовано да пресељавају на млетачку територији велики број римокатоличких, али и православних породица.
Прва таква сеоба догодила се 1650. године када су се на млетачку територији доселиле 54 босанске породице. Нова сеоба збило се 1684. године под вођством фрањевци Шимуна Брајиновића, а затим су уследила већ помињана сеоба која се десила 1687. године, неколико месеци после смрти Стојана Јанковића. Фрањевцима самостана у Заострогу приписује се заслуга што су на територији коју је у седамнаестеом и осамнаестом веку контролисала Млетачка република из залеђа које је било у саставу Турске Царевине превели око 4.000 хришћанских породица. Сам фра Андрија Бебић превео је око 500, а Фрањо Радатовић око 320 породица Млетачка власт у Далмацији, чији су носиоци били ватрени римокатолици, тежећи да све становништво преведе у римокатоличке веру често је примењивала силу како би православне натерала на преверавање, одузимајући им и неке њихове цркве и дајући их фрањевцима.
Крајем седамнаестога века фрањевцима се при руци нашао млетачки провидур Далмације Петар Валијер који је и сам био фанатични римокатолик, он је, излазећи у сусрет далматинским бискупима, примењивао државне мере, присилно покрштавајући православне Србе. Помоћ млетачке државе посебно је искористио сплитски бискуп Стефан Косми који је тврдио да је у то време на римокатоличку веру превео неколико хиљада православних Срба, а сами фратри су се у својим списима тада хвалили да је било око 25.000 превереника. Посебно је успешно римокатоличење било око Врлике, Сињу и Дицима. Сплитска бискуп Стефан Косми хвали се у једном извештају Светој столици, писаном 1685. године како сваке седмице из православне у римокатоличке веру преведе по неколико људи. У једном другом извештају Комисији за пропаганду вере овај бискуп се жали на тешко сиромаштво у коме живе у католичку веру тек преведени верници.
За то време предели у Макарском залеђу из којих се иселио народ предвођен босанским фратрима остали су пусти. Остало је толико мало народа да је, како сведоче сами фрањевци, у “свем Дувну, Лиевну и Купресу до Ракитна било само два жупника, а могуће је (…) у око Раме пределу био још један свештеник”. И пре сеобе рамских фрањеваца ови предели били су ретко насељени. Приликом обиласка Дувањског поља 1671. године Макарски бискуп фра Маријан Лишњић, који је, што је и разумљиво, само водио рачуна о римокатоличке душама, на Дувањском пољу је нашао свега 300 верника, али они нису имали ни једну богомољу.
- Poruka
- 2.990
Искорењивање православља на Пељешцу
Почетком двадесетог века међу житељима Пељешца (Рата) још је било живо сећање на времена када су житељи овог времена исповедали стару или православну веру, а одржала се предања о црквама које су претходно биле православне или грчке, када су припадале “ришћанима” или “власима“. Сматра се да је добар део становништва овог полуострва био пореклом из Босне, Херцеговине, околине Новог Пазара. Помиње се да је код места Куне на Пељешцу био православни манастир у коме су живели калуђери чији зидови су постојали почетком двадесетог века. Приликом изградње пута крајем деветнаестог века пронађена је камена плоча на којој је био ћирилични натпис за који се веровало да је припадао манастиру, плоча на жалост није сачувана. Римокатоличка црква Светог Петра и Павла у Трпњу некада је била православна. Православна црква на Пељешцу постојале су у Пијавчини, Жуљанима, Црној Гори и Јањини. Сачувало се сећање да је православни народ овог полуострва присилно покатоличен, да је Дубровачка република то учинила користећи оружану силу, да су снажан отпор пружили житељи села Осбјаве и Потомње, али да је власт применила силу и оружје када је било и мртвих глава.
Почетком двадесетог века становници села Горња Врућица на Пељешцу славили су православни Божић. Сачувао се обичај ложење Бадњака уочи Божића и мирбожење онако како то чине православни Срби. Почетком двадесетог века народ Пељешца је певао “о Марку, Милошу, Момчилу, Рељи, Вукашину, Страхињићу Бану, Црнојевић Иву, Дојчину војводи, Вуку Бранковићу, Херцег Шћепан, Јанковићу, Смиљанић, о Косову, Шар планини, Прилипу”. Многе породице са Пељешца носиле су и даље своја српска презимена као што су Вулетић, Радуловић, Шаиновић, Лазић, Лазаревић, Милановић, Миловановић, Радовић, Радош, Станишић, Југовић, Миличић, Милићи, Милетић, Вукица, Богојевићи, Радулићи, Мирковић, Томашевић.
Архиве самостана у Макарском приморју поседују бројне документе у којима се сведочи о превођењу православних у римокатоличке веру. Такав један докуменат, наводно из 1451. године помиње Петар Кадчић Пеко у коме се тврди да је неки фрањевац Фрањо Момовић превео у римокатоличанство 736 православне породица. Тврди се да је фрањевац Бариша Арбић превео на католичке веру око 30 Турака, а фрањевци Ловри Љубушанину забележено је у биографију да је превео на католичке веру једну удовица и њену ћерку.
Сведочанство о масовном превођењу у осамнаестом веку Неретвљана у римокатоличке веру оставио је фратар Лука Владимировић, који се хвалио да је потомак српске краљевске лозе, у свом делу које је потписао псеудониме Луциус Нарентинус. Он са посебним уважавањем наводи имена римокатоличких свештеника на простору неретвљанске области који су се истакли у превођењу православних у римокатоличке веру. Са посебним поносом истиче како су римокатоличке веру примиле угледне српске породице: Милетић, Видовић, Вулетић, Мартиновић, Кнежевић, Милошевић, Савић, Поповић, Орашњак, Тадић, Рајчевић, Билешанин (Бјелиш). И сам Владимировић у свом делу похвалио се како је превео на римокатоличке веру породице Бркић, Зубичевић, Лаурић, Секулић, Павковића, Сандић, Миловац, Мостарац … Као своју животну заслугу он истиче и то што је превео на римокатоличке веру 12 православних девојака.
И Макарски Љетопис кога је писало неколико фратара од 1773. до 1794. године сведочи о мржњи римокатоличких свештеника и њихових верника према православним Србима или ркаћима како су они погрдним називани о односу римокатоличке цркве и њених верника према православним који су живели у Макарском приморју у другој половини осамнаестог века. Фрањевачки летописац са симпатијама пише о познатом хајдуку из имотске крајине Јовану Бушићу-роси харамбаши, римокатолику који је још славио своју крсну славу Светог Јована Крститеља, али по новом грегоријанском календару, када је 1775. године, на дан његове крсне славе Светога Ивана Крститеља у Имотском пољу убио три православна Србина – ркаћа јер су орали, а нису поштовали римокатолички празник. Тај исти Роса пресрео је дувањске трговце, а међу њима и једног Ркаћа – православног Србина јер није умео да очита Оченаш Римске цркве. Са насладом Фрањевачки летописци бележе како су млетачке власти у Макарској 1778. године заплениле робу једног мостарског трговца – ркаћа.
Процес присилног превођења православних у римокатоличку веру наставио се и у деветнаестом веку. Током 1817. године римокатолици су спалили архиву српске црквене општине у Метковићу, у којој су постојали подаци о страдању православних од римокатоличке цркве и млетачких власти, али и аустријских власти само због тога што су исповедали своју стару веру. Позивајући се на документа која су оставили православни свештеници у Метковић, Влачић наводи да су им 1837. године власти по налогу римокатоличких црквених достојанственика били забранили да обављају верске обреде. Исте године, на православни Божић, римокатолици су навалили на православну цркву у Опузену са које су скинули звоно.
Православнима је током и средином деветнаестог века било забрањивано да славе своје празнике по старом јулијанском календару. Сердар Иван Качић који је по новом грегоријанском календару славио своју крсне славу Светога Ивана, некадашњег православног Светог Јована, затварао је у тамнице оне хришћане који су своје земљорадничке послове обављали држећи се старог календара. Православни су присиљавани да пуцњима прангија свечано дочекују римокатоличке бискупе који би посећивали места у којима су живели. Сачували су се документи који потврђују како су тешко живели православни свештеници у Опузену на чије су куће ноћу насртали римокатолици, стално их узнемиравајући. Свој долазак у нову парохију морали су пријављивати римокатоличком бискупу. На све молбе православних који су тражили помоћ и заштиту, власти нису одговарале.
Почетком двадесетог века међу житељима Пељешца (Рата) још је било живо сећање на времена када су житељи овог времена исповедали стару или православну веру, а одржала се предања о црквама које су претходно биле православне или грчке, када су припадале “ришћанима” или “власима“. Сматра се да је добар део становништва овог полуострва био пореклом из Босне, Херцеговине, околине Новог Пазара. Помиње се да је код места Куне на Пељешцу био православни манастир у коме су живели калуђери чији зидови су постојали почетком двадесетог века. Приликом изградње пута крајем деветнаестог века пронађена је камена плоча на којој је био ћирилични натпис за који се веровало да је припадао манастиру, плоча на жалост није сачувана. Римокатоличка црква Светог Петра и Павла у Трпњу некада је била православна. Православна црква на Пељешцу постојале су у Пијавчини, Жуљанима, Црној Гори и Јањини. Сачувало се сећање да је православни народ овог полуострва присилно покатоличен, да је Дубровачка република то учинила користећи оружану силу, да су снажан отпор пружили житељи села Осбјаве и Потомње, али да је власт применила силу и оружје када је било и мртвих глава.
Почетком двадесетог века становници села Горња Врућица на Пељешцу славили су православни Божић. Сачувао се обичај ложење Бадњака уочи Божића и мирбожење онако како то чине православни Срби. Почетком двадесетог века народ Пељешца је певао “о Марку, Милошу, Момчилу, Рељи, Вукашину, Страхињићу Бану, Црнојевић Иву, Дојчину војводи, Вуку Бранковићу, Херцег Шћепан, Јанковићу, Смиљанић, о Косову, Шар планини, Прилипу”. Многе породице са Пељешца носиле су и даље своја српска презимена као што су Вулетић, Радуловић, Шаиновић, Лазић, Лазаревић, Милановић, Миловановић, Радовић, Радош, Станишић, Југовић, Миличић, Милићи, Милетић, Вукица, Богојевићи, Радулићи, Мирковић, Томашевић.
Архиве самостана у Макарском приморју поседују бројне документе у којима се сведочи о превођењу православних у римокатоличке веру. Такав један докуменат, наводно из 1451. године помиње Петар Кадчић Пеко у коме се тврди да је неки фрањевац Фрањо Момовић превео у римокатоличанство 736 православне породица. Тврди се да је фрањевац Бариша Арбић превео на католичке веру око 30 Турака, а фрањевци Ловри Љубушанину забележено је у биографију да је превео на католичке веру једну удовица и њену ћерку.
Сведочанство о масовном превођењу у осамнаестом веку Неретвљана у римокатоличке веру оставио је фратар Лука Владимировић, који се хвалио да је потомак српске краљевске лозе, у свом делу које је потписао псеудониме Луциус Нарентинус. Он са посебним уважавањем наводи имена римокатоличких свештеника на простору неретвљанске области који су се истакли у превођењу православних у римокатоличке веру. Са посебним поносом истиче како су римокатоличке веру примиле угледне српске породице: Милетић, Видовић, Вулетић, Мартиновић, Кнежевић, Милошевић, Савић, Поповић, Орашњак, Тадић, Рајчевић, Билешанин (Бјелиш). И сам Владимировић у свом делу похвалио се како је превео на римокатоличке веру породице Бркић, Зубичевић, Лаурић, Секулић, Павковића, Сандић, Миловац, Мостарац … Као своју животну заслугу он истиче и то што је превео на римокатоличке веру 12 православних девојака.
И Макарски Љетопис кога је писало неколико фратара од 1773. до 1794. године сведочи о мржњи римокатоличких свештеника и њихових верника према православним Србима или ркаћима како су они погрдним називани о односу римокатоличке цркве и њених верника према православним који су живели у Макарском приморју у другој половини осамнаестог века. Фрањевачки летописац са симпатијама пише о познатом хајдуку из имотске крајине Јовану Бушићу-роси харамбаши, римокатолику који је још славио своју крсну славу Светог Јована Крститеља, али по новом грегоријанском календару, када је 1775. године, на дан његове крсне славе Светога Ивана Крститеља у Имотском пољу убио три православна Србина – ркаћа јер су орали, а нису поштовали римокатолички празник. Тај исти Роса пресрео је дувањске трговце, а међу њима и једног Ркаћа – православног Србина јер није умео да очита Оченаш Римске цркве. Са насладом Фрањевачки летописци бележе како су млетачке власти у Макарској 1778. године заплениле робу једног мостарског трговца – ркаћа.
Процес присилног превођења православних у римокатоличку веру наставио се и у деветнаестом веку. Током 1817. године римокатолици су спалили архиву српске црквене општине у Метковићу, у којој су постојали подаци о страдању православних од римокатоличке цркве и млетачких власти, али и аустријских власти само због тога што су исповедали своју стару веру. Позивајући се на документа која су оставили православни свештеници у Метковић, Влачић наводи да су им 1837. године власти по налогу римокатоличких црквених достојанственика били забранили да обављају верске обреде. Исте године, на православни Божић, римокатолици су навалили на православну цркву у Опузену са које су скинули звоно.
Православнима је током и средином деветнаестог века било забрањивано да славе своје празнике по старом јулијанском календару. Сердар Иван Качић који је по новом грегоријанском календару славио своју крсне славу Светога Ивана, некадашњег православног Светог Јована, затварао је у тамнице оне хришћане који су своје земљорадничке послове обављали држећи се старог календара. Православни су присиљавани да пуцњима прангија свечано дочекују римокатоличке бискупе који би посећивали места у којима су живели. Сачували су се документи који потврђују како су тешко живели православни свештеници у Опузену на чије су куће ноћу насртали римокатолици, стално их узнемиравајући. Свој долазак у нову парохију морали су пријављивати римокатоличком бискупу. На све молбе православних који су тражили помоћ и заштиту, власти нису одговарале.
piciginx
Legenda
- Poruka
- 54.563
Ti imaš ograničene umne sposobnosti.
Ante Gotovina je izbjegavao sud nekoliko godina zbog svojih veza sa francuskim obavještajnim miljeom.
Kada su oni to dopustili Ante Gotovina je uhvaćen.
- Poruka
- 2.990
Крсне слава веза са Српским корена
Родови из Западне Херцеговине, чак и они који су давали или дају фрањевци, уз још неке обичаје из старе православне вере најупорније чувају крсне славу као директну везу са својим српским православним кореном. Са колена на колено, пошто су променили веру, очеви и дедови, чувајући често и стару православну икону свога свеца заштитника, заклињали су синове и унука да наставе да славе крсне славу, да на дан славе пале свећа и ломе славски Колач.
Пошто су увидели да нису у стању да искорене те обичаје римокатоличка црква покушала је да их бар донекле измени или усмери у том правцу да временом нестану. Поједини православни свеци који се славе преименована су у римокатоличке – Свети Јован у Светог Ивана, Михољдан у Светог Мијовила, Свети Стефан у Светог Стјепана. Временом су неки од тих светаца уместо по старом јулијанском почели да се славе по новом грегоријанском календару. Са овим обичајима суочила се својевремено крајем 15. века и Дубровачка република када је под своје скуте ставила полуострво Пељешац, па је покушала да донесе и некакве прописе којима би се умањио значај српске крсне славе коју су славили тек покатоличени Срби. Крсну славу славе и римокатоличке родови из Конавла и Боке Которске.
Крсну славу Светог Јована Крститеља славила је, али и данас слави род Качића из Макарског приморја, о чему је оставио сведочења фрањевац Андрија Качић-Миошић (1704 – 1760), познати песник из Макарског приморја и монах заострошког самостана у знаменитој књизи Разговор угодно народа словинскога , објављеној у Млецима 1756. године. На једном месту описујући и опевавајући своје претке Витезови Качиће он каже: “Све куће овог племена држе Светог Ивана за свог бранитеља, ма различито: јер ови у горњем приморју славе га на хришћански (православни, прим. ЈБ), сјутра дан по латинским ( римокатоличке, прим. ЈБ) Водокршћу, у који дан долази хришћански (православни, прим. ЈБ) Ивањдан; а они у доњем приморју славе га на латински, по нашем Божића. Имају у Подаци своју властиту цркву Св. Ивана, и у њој четири гребе, од којих су господари Миошићи и Алексић, који на другом мисто не имаду својих гребе од старине изван у реченој цркви“.
Ове наводе упечатљив је објаснио најбољи Качићев тумач у биографију Дан. А. Живаљевић: “Када узмемо у обзир да су Качићи из Босне, да само Срби православне вере славе славу и да и данас има у Далмацији и Боки Котарској читавих братстава, која примивши римокатоличке веру, задржаше своју стару славу и славе православне свеце, а некима чак и православни свештеник сече Колач, то нећемо погрешити ако из горњих Качићевих речи изведем: да су Качићи старина били православне вере и да се у Качићевој кући славио зимски Свети Јован, кога слави знатан део српског народа “. Са оваквим мишљењем Дан. А. Живаљевића није се сложио Стјепан Бановић износећи став да Качићи у прошлости нису били православци него некакви босански патарени, који су такође славили славу.
Почетком двадесетог века у Макарском приморју није било ни једног православног Србина, ни једног православног верника, а како сведочи Стјепан Бановић, сви Приморци Макарска крајине “славе крсне име и данас, управо онако како се оно славили у Босни или Западној Србији. Слави га и сва загорска и вргорска крајина, а славе га и око мутне Неретве – дакле по свем територији некадање Паганије – Крајине, гдјено се толи истрајни држаше патаренство за неколико векова “.
Бавећи се питањем крсне славе, Бановић је почетком двадесетог века обавио истраживања у више села Макарска крајине где је пописао римокатоличке родова и њихове крсне славе. Обишао је Заострог, Дрвеник, Подаци, Брист, Градац, Баћину, Живогошће, игране, Драшницу, Подгору, Вргорац, Бању, Котезе, Кокорић, Сридрушу, Кљенак, Рвачу, Вишњић, Драгљане, Завојане и Козић. Међу презимена које је Бановић пописао има и оних које указују на чисто српско порекло међу којима су: Јелчићи, Косовићи, Витасовићи, Делић, Бурић, Борићемо, Богуновићи, Бошковић, Калабе, Ђиковићи, Крстић, Стојковић, Павловић, Росандићи, Вулиновићи, Југовић , Радојковићи, Врањеши, Миличевић, Радонићи, Миличић, Галић, Станковић, Ракић, Јолићи, Марковић, Вуковић, Јовић, Вујчићи, Вулете, Човић, Николић, Мишић.
Родови који живе у Макарском приморју углавном славе крсне славе које се иначе најчешће славе код Срба. У селу Заострогу, поред римокатоличког празника Три краља који се славе на дане православног Божића када је честа слава Свети Стефан, слави се и Свети Мијовил (Михољдан), Свети Лука (Лучињдан), Мартин бискуп (Мратињдан), Никола бискуп (Никољдан) и Свети Јован (Јовањдан).
Крсне слава се одржала у Макарском приморју и почетком двадесет првог века, што потврђује и Глас концила (47/1587), представљајући село Видоње, најудаљенију жупу од Сплита, седишта Сплитско-Макарска надбискупије. Ово село које римокатолици у Хрватској називају хрватским Назаретом за последње 43 године дало је двадесет свештеника римокатоличке цркве, од тога њих 17 су живи, а међу њима и двојицу надбискупа. У том селу Видоњама које је толико задужило римокатоличку цркву, како саопштава Глас концила, и данас “свака породица има свога свеца заштитника кога штује на посебан начин, те је то истинско породично славље на које долазе пријатељи и родбина.”
Родови из Западне Херцеговине, чак и они који су давали или дају фрањевци, уз још неке обичаје из старе православне вере најупорније чувају крсне славу као директну везу са својим српским православним кореном. Са колена на колено, пошто су променили веру, очеви и дедови, чувајући често и стару православну икону свога свеца заштитника, заклињали су синове и унука да наставе да славе крсне славу, да на дан славе пале свећа и ломе славски Колач.
Пошто су увидели да нису у стању да искорене те обичаје римокатоличка црква покушала је да их бар донекле измени или усмери у том правцу да временом нестану. Поједини православни свеци који се славе преименована су у римокатоличке – Свети Јован у Светог Ивана, Михољдан у Светог Мијовила, Свети Стефан у Светог Стјепана. Временом су неки од тих светаца уместо по старом јулијанском почели да се славе по новом грегоријанском календару. Са овим обичајима суочила се својевремено крајем 15. века и Дубровачка република када је под своје скуте ставила полуострво Пељешац, па је покушала да донесе и некакве прописе којима би се умањио значај српске крсне славе коју су славили тек покатоличени Срби. Крсну славу славе и римокатоличке родови из Конавла и Боке Которске.
Крсну славу Светог Јована Крститеља славила је, али и данас слави род Качића из Макарског приморја, о чему је оставио сведочења фрањевац Андрија Качић-Миошић (1704 – 1760), познати песник из Макарског приморја и монах заострошког самостана у знаменитој књизи Разговор угодно народа словинскога , објављеној у Млецима 1756. године. На једном месту описујући и опевавајући своје претке Витезови Качиће он каже: “Све куће овог племена држе Светог Ивана за свог бранитеља, ма различито: јер ови у горњем приморју славе га на хришћански (православни, прим. ЈБ), сјутра дан по латинским ( римокатоличке, прим. ЈБ) Водокршћу, у који дан долази хришћански (православни, прим. ЈБ) Ивањдан; а они у доњем приморју славе га на латински, по нашем Божића. Имају у Подаци своју властиту цркву Св. Ивана, и у њој четири гребе, од којих су господари Миошићи и Алексић, који на другом мисто не имаду својих гребе од старине изван у реченој цркви“.
Ове наводе упечатљив је објаснио најбољи Качићев тумач у биографију Дан. А. Живаљевић: “Када узмемо у обзир да су Качићи из Босне, да само Срби православне вере славе славу и да и данас има у Далмацији и Боки Котарској читавих братстава, која примивши римокатоличке веру, задржаше своју стару славу и славе православне свеце, а некима чак и православни свештеник сече Колач, то нећемо погрешити ако из горњих Качићевих речи изведем: да су Качићи старина били православне вере и да се у Качићевој кући славио зимски Свети Јован, кога слави знатан део српског народа “. Са оваквим мишљењем Дан. А. Живаљевића није се сложио Стјепан Бановић износећи став да Качићи у прошлости нису били православци него некакви босански патарени, који су такође славили славу.
Почетком двадесетог века у Макарском приморју није било ни једног православног Србина, ни једног православног верника, а како сведочи Стјепан Бановић, сви Приморци Макарска крајине “славе крсне име и данас, управо онако како се оно славили у Босни или Западној Србији. Слави га и сва загорска и вргорска крајина, а славе га и око мутне Неретве – дакле по свем територији некадање Паганије – Крајине, гдјено се толи истрајни држаше патаренство за неколико векова “.
Бавећи се питањем крсне славе, Бановић је почетком двадесетог века обавио истраживања у више села Макарска крајине где је пописао римокатоличке родова и њихове крсне славе. Обишао је Заострог, Дрвеник, Подаци, Брист, Градац, Баћину, Живогошће, игране, Драшницу, Подгору, Вргорац, Бању, Котезе, Кокорић, Сридрушу, Кљенак, Рвачу, Вишњић, Драгљане, Завојане и Козић. Међу презимена које је Бановић пописао има и оних које указују на чисто српско порекло међу којима су: Јелчићи, Косовићи, Витасовићи, Делић, Бурић, Борићемо, Богуновићи, Бошковић, Калабе, Ђиковићи, Крстић, Стојковић, Павловић, Росандићи, Вулиновићи, Југовић , Радојковићи, Врањеши, Миличевић, Радонићи, Миличић, Галић, Станковић, Ракић, Јолићи, Марковић, Вуковић, Јовић, Вујчићи, Вулете, Човић, Николић, Мишић.
Родови који живе у Макарском приморју углавном славе крсне славе које се иначе најчешће славе код Срба. У селу Заострогу, поред римокатоличког празника Три краља који се славе на дане православног Божића када је честа слава Свети Стефан, слави се и Свети Мијовил (Михољдан), Свети Лука (Лучињдан), Мартин бискуп (Мратињдан), Никола бискуп (Никољдан) и Свети Јован (Јовањдан).
Крсне слава се одржала у Макарском приморју и почетком двадесет првог века, што потврђује и Глас концила (47/1587), представљајући село Видоње, најудаљенију жупу од Сплита, седишта Сплитско-Макарска надбискупије. Ово село које римокатолици у Хрватској називају хрватским Назаретом за последње 43 године дало је двадесет свештеника римокатоличке цркве, од тога њих 17 су живи, а међу њима и двојицу надбискупа. У том селу Видоњама које је толико задужило римокатоличку цркву, како саопштава Глас концила, и данас “свака породица има свога свеца заштитника кога штује на посебан начин, те је то истинско породично славље на које долазе пријатељи и родбина.”
- Poruka
- 693
piciginx
Legenda
- Poruka
- 54.563
on to iz glave..
Kapetan Dusan Radovic
Domaćin
- Poruka
- 4.644
Zapadna Hercegovina je puna familija sa cistim srpskim prezimenima! Jednom sam gledao telefonski imenik Mostara, i neverovatno koliko srpskih prezimena ima a sve sami hrvati. Sto nisu isli do kraja i promenili i ime u neko latinsko, nego su ostavili srpsko ime i prezime. Pazi kad se vodja navijaca "Zrinskog" iz Mostara preziva Jankovic a i ja se prezivam Jankovic.
Dr.Jekyll
Elita
- Poruka
- 16.708
Nije ništa čudno što je ovo izjavio...njegov otac je mnogo gori.
gost 186421
Elita
- Poruka
- 16.871
piciginx
Legenda
- Poruka
- 54.563
Čista srpska prezimena ( većina njih ) je nastala u 19. stojeću.
Katolici imaju prezimena od 16. stoljeća nakon Tridenskog koncila.
Treba li ti crtati??
Koliko mogu primetiti da su tebi sive moždane ćelije već poodavno zamrle i da se na prste jedne ruke mogu izbrojati !!!
I da se uglavnom oslanjaš na bezobrazluk i nedokazanost !!!
Sam sebe demantuješ.
Osporavao si veze gotovine sa IRA-inim teroristima i osporavao vezu između IRA-e i DGSE,
a u upravo je gotovina, pored verovatno i nekih drugih, bio ta indirektana veza...
Upravo kao rezultat zalaganja Londona da se raščiste i rasvetle veze gotovine sa IRA-inim teroristima,
i švercerima oružja i droge gotovina je lociran i uhapšen na Kanarskim ostrvima
Zaštita DGSE je bila više formalna i Francuzima nije padalo na pamet da se sukobljavaju sa Londonom
zbog gotovine, naročito kada su se ovi aktivnije zainteresovali za njega i to upravo zbog saradnje sa IRA-inim teroristima, a koji su učestvovali i u ratu u Hrvatskoj...
I na osnovu ranije postavljenoga članka može se konstatovati da je gotovina bio, i verovatno ostao,
saradnik terorista i narko mafije ...
Poslednja izmena:
piciginx
Legenda
- Poruka
- 54.563
Jedni su ga istraživali drugi su ga štitili. Engleska i Francuska nisu države kao Srbija i Hrvatska.
Jeli tko izašao da nekim podacima koji povezuju ime Ante Gotovine i IRA-e.
Vama prisluškuje predsjednika i ministra obrane i nikome ništa.
Gotovina je francuski čovjek kao što je Gojko Šušak bio američki..
- Poruka
- 2.990
Braća Lujo i Ivo Vojnović: dubrovačka vlastela, sa zvukom gusala u duši
"Ja ćutim da mi u žilama teče srpska krv onih Vojnovića koji, po srpskim i ruskim poljanama, do naše dobe, mačem napisaše nekoliko stranica istorije srpskog naroda. Pa kako oni nisu mogli biti do srpski velikaši, tako i ja, ništavan njihov potomak, nisam i ne mogu drugo da budem nego Srbin, pripravan dati svoj život za slavu i veličinu srpskog naroda", piše Lujo Vojnović, zgađen pohrvaćivanjem Dubrovnika, Ruđera Boškovića, Ivana Gundulića, žaleći i hrvatski narod, kome je "u žile uštr-can otrov ludila i gonjenja."
http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/02/article-13.html
"Ja ćutim da mi u žilama teče srpska krv onih Vojnovića koji, po srpskim i ruskim poljanama, do naše dobe, mačem napisaše nekoliko stranica istorije srpskog naroda. Pa kako oni nisu mogli biti do srpski velikaši, tako i ja, ništavan njihov potomak, nisam i ne mogu drugo da budem nego Srbin, pripravan dati svoj život za slavu i veličinu srpskog naroda", piše Lujo Vojnović, zgađen pohrvaćivanjem Dubrovnika, Ruđera Boškovića, Ivana Gundulića, žaleći i hrvatski narod, kome je "u žile uštr-can otrov ludila i gonjenja."
http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/02/article-13.html
