Овај простор поклапа се и са Паганијом, о којој у 30. и 36. глави сведочи најцењенији и највише цитирани историјски извор "О управљању државом Константина Порфирогенита", који по реци Неретви назива и Неретљанском облашћу, наводећи да је дуго времена била некрштена и коју су због тога звали Паганијом. У тој области, како сведочи Порфирогенит, живели су Срби којима је владао српски владар. Неретвљани, чувени морски гусар, како тврди Порфирогенит, били су Срби, а овамо су дошли у време цара Ираклија. Међу три неретвљанске Жупе које је Порфирогенит записао под именима – Растоц (Расток, на истоименом језеру код Вргорца), Макар (центар у данашњем селу Макар код Макарска), је и жупанија Дален (Дувно) “која је далеко од мора и они (тј. њени становници) живе од обрађивања земље” . Међу познатим историчара који су жупу Дален прихватили као Дувно били су Срби – Љубомир Ковачевић и Љубомир Јовановић, 1Хрвати – Таде Смичиклас, Вјекослав Клајић, затим Константин Јирачек, а занимљива су и запажања ученог свештеника Љубе Влачића.
О средњовековној вери становника Западне Херцеговине, некадашње Паганије, сведоче стећци, остаци разних гробаља, темељи и спомен о бројним црквама и неколико манастира. Један од најбољих познавалац средњовековних стећака у Херцеговини, Херцеговаца по рођењу, римокатолик по вероисповести, ђак Фрањевачки гимназије на Широком Бријегу, Марко Вего, нудећи бројне доказе утврдио је да су те стећке на гробовима подизали верницима који су исповедали православну веру, да су то у ствари били гробови православаца. На овом простору поред древних манастира који су били подигнути у приморју (Заострог, Макарска) и на крајњем југозападном делу Западне Херцеговине, на Дувањском пољу постојао је манастир Лабостин или Хлабостин; сачувао се и печат овог манастира, али и још неки материјални трагови и народно сећање, а који је, по свој прилици, био разорен у првим вековима турског ропства.
Историчар Српске православне цркве још се нису довољно бавили историјом хришћанства на простору некадашње Порфирогенитове Неретвљанске области. Не узима се довољно у обзир ни чињеница да је у Солину, код данашњег Сплита, још од апостолских времена постојала црква коју су, како тврде неки истраживачи, успоставили апостол Павле и његов ученик Тит. Када је у Римском царству хришћанство добило дозволу за постојање и када је касније постало званична државна религија, епископ Солинске цркве именовани су у Цариграду, а не у Риму.Православна веру, све до Сплитских црквених сабора крајем десетог и почетком једанаестога века, исповедали су и Хрвати, којима је римски папа после наметао епископе који су му се покоравали. И монаштво чији је родоначелник Свети Иринеј дошло је на ове просторе са хришћанског истока.Први православни манастири у Макарска приморју, како тврди Никодим Милаш, подигнути су 872. године у Заострогу, Пољицима и Макару, а манастир у Макару одржао се све до Петнаестог века, а њихове развалине почетком двадесетог века народ је називало “манастиринама”. У тим манастирима, о чему је сведочио фра Анте Лулић, боравили су калуђери василијанци, из реда Василија Великог, а томе реду припадала је и већина монаштва средњовековне Цркве босанске. У тим манастирима су се, како каже Никодим Милаш, примењивала правила Антонија Великог и Василија Великог.