Pozdrav,moja priča počinje prije 3 godina znači kada sam imao 16 godina,posao sam u srednju školu,čekalo me puno obaveza kada sam upisao gimnaziju, inače vodio sam prilično miran ali ispunjen život,i mislio sam da će mi od tada sve ići uzlaznom putanjom,medjutim sasvim neočekivano meni se događa prvi panični napad i sad ono klasično ja sam pomislio da doživljavam srčani udar ili nešto opasno(tada nisam uopšte znao za pojam napad panike)pa mi je to iz korena promenilo život,počeo sam da istražujem o tome i izmišljao hiljadu bolesti. Medjutim to mi je potaklo neku goru posledicu,a to je strah od svega u životu (javnih nastupa, agorafobiju,izrazit strah od smrti,opsesivne misli,strah od sramote i naravno preterana briga šta drugi ljudi misle o meni).U ovom periodu anksioznosti,znači puno više anksioznosti nego depresije,smenjivale su se razne fobije,misli,stavovi.Ova situacija me je navela da više nego ikad preispitivam smisao života,stanja u društvu itd,znači zaokupljanje nekim stvarima koje mi oduzimaju energiju. Imam dobru i tolerantnu porodicu(mada malo konzervativnu),par dobrih prijatelja,iskrenih,pregršt poznanika ali ne i iskrenih prijatelja koji će tu biti kada treba. Trebalo mi je dosta vremena da sebi objasnim i uverim da nisam fizički bolestan,već sve potiče iz psihe,što dalje izaziva fizičke simptome. Išao sam u međuvremenu psihijatru,i on mi je prepisao antidepresive, iako sam ja u to vreme imao 16 godina,ja ih nisam koristio,već se ta anksioznost spontano povlačila,u međuvremenu počeo sam trenirati i zaokupljati misli. Oko 2 godine nisam imao panične napade i taman kad sam mislio da je to iza mene počeo je jedan stresan period u školi i životu i nakupljen stres je izazvao izraženu anksioznost i poneki napad panike.
Međutim,sada sam 4 razred gimnazije,znači maturant,i zadnji događaj krajem februara mi je ubio samopouzdanje,volju za radom,ideju o mene kao stabilnoj ličnosti, a to je da mi se panični napad desio usred usmenog ispita,i da su to drugi videli,i najveći problem je što ja sada izbegavam bilo kakvo usmeni ispitivanje. Ja se uznemirim i saznanje da me drugi posmatraju me dodatno uznemirava,a prije sam bio siguran u sebe i nisam se obazirao na reakcije drugih.
Sada slede važne ocene u skoli, a ja se ne smem usuditi ustati odgovarati,jer se bojim da će mi se mantati da ću se osramotiti, onesvestiti itd. ,
Moram dobiti dobre ocene,(naučim taj predmet super)ali ne smem odgovorati jer se bojim nečeg nepredviđenog tokom ispitivanja,nema više odlaganja već se suočiti sa svojim strahom (trenutno)
Imate li neki savet za mene????
bas nije lako plus bas treba snage da se osoba pomeri ka tome sto treba uraditi.
