Hvala, bRu, na savetima i podršci. Cenim što si odvojio vreme da mi pomogneš, pravi si drug. Draga Hiraj... sorry, nestrpljiva sam , pa ti ime skraćujem. Ja sam više duhovna osoba nego što verujem u Boga, nikome zlo ne mislim, znam da opraštam. Odlučila sam da sve strahove, jedan po jedan, sada prihvatam kao deo moje ličnosti i da ih rešavam koliko god to mogu. Ipak, anksioznost nije bolest kao upala pluća ili angina, već poremećaj psihe, pa i za to ima leka. Pisaću vam kako mi oporavak teče i nadam se da ću jednog dana i sama moći da dajem savete nevoljnicima kako da prebrode strahove, teskobu, nervozu i sve blokade koje im se nalaze na putu.
P.S. Bru, da li si imao slučaj (slučajeve) da se neko u potpunosti oporavio i da vam je to javio kao ohrabrenje za one koji još uvek pate? Ako ne javno, onda mozda kao PP?! Svima šaljem pozdrave i svoju veliku zahvalnost, Sensa! 
Naravno. Ovo ne kazem da te samo motivisem bezveze, tj lazem te, nego je to zaista tako. Neki ljudi se toliko muce i misle da su njihovi problemi najveci na svetu, misle da imaju 100 poremecaja i bolesti, misle da je gotovo da boluju od "najgorih shizofrenija", a recimo posle samo 4-5 kbt seansi dodje se na to da osoba ima izbegavajuci poremecaj licnosti iz kog sve proizilazi, te je ona malo i predimenzionirala svoje probleme i napravila bauk od svega. Posle tih nekoliko seansi - kao nova.
Naravno postoje slucajevi koji su tezi, ili gde ide sporije u smislu napretka, ali IDE. Bitno je da IDE napred i da se osoba trenutno DOBRO I SRECNO oseca, iako zna da nije sad bas supermen. No niko od nas i nije.
Niko nema garanciju od nas da ce za mesec dana zavrsiti na psihijatriji. A neretko - tamo vidjamo i najjace ljude, zene, koji su prkosili zivotu, koji su bili "jaki kao kamen" koje "nista nije moglo da izmesti iz tezista", koji "nisu pokazivali emocije", za koje se uvek pricalo - "jao kada bih ja bio kao sto si ti, ti si bas jak/jaka, uvidjajna, prosto ti se divim".
To bude jos gore onda - jer osoba ne moze da se pomiri da se njoj takvoj desilo.
A to zato sto ne priznajemo da smo ljudi. DA VREDIMO. Da IMAMO PRAVO DA BUDEMO SLABI. Da pokazemo slabost i da je se ne stidimo. Da kazemo MENI TREBA POMOC. Meni treba podrska.
Kada covek prihvati sebe istinski onakvog kakav je i kada skine maske sam prema sebi i ne samoobmanjuje se - dosao je na put kojim zapravo treba da koraca.
Mehanizmi odbrane licnosti su dobra stvar,ali za kratkorocne frustracije i problemcice. Dugorocno, oni ne mogu da zamene suocavanje sa, za nekog, izuzetno ostrim i nefer zivotom, koji je to - objektivna realnost, nema romantike i pravde, postenja, fantazija, nego sirova krutost i brutalnost. Ali to ne znaci da mi mozemo biti romanticni, pravedni, fer, posteni. Prema sebi prvo pa onda i prema drugima.
Mi smo "socijalne zivotinje", i samo na taj nacin, uz takvo povezivanje i podrsku mozemo da prebrodimo ovaj zivot i sve nedace koje on donosi.
Ko to tako shvati i prihvati, izmisli sebi sopstveni smisao zivota koji ga ispunjava (koji god on bio) uzivace u zivotu i zivece ga punim plucima, cak i da ima nekih mentalnih poteskoca. Isto kao sto i celav covek zivi zivot bez kose, a nista mu ne fali, niti ga pogadjaju vicevi i fore u vezi celavosti.
