Pa, moj problem je malo komplikovaniji. Ja nikako nisam mogla da se pomirim sa cinjenicom da mi mame vise nema. Da li nisam htela, da li nisam umela, da li sam nesposobna, ne znam ali to je moj problem zadnjih godina. I misli. Strah od bolesti. Jer moja mama je preminula od karcinoma jajnika, a ja sam videla pakao sa njom kroz sve sto je prosla. I sada kada sam resila da krenem na terapiju, ona je krenula da ceprka po mojim emocijama, zaturenim, potisnutim i onda mi je anksioznost bila jos veca. Ja sam to videla kao deo procesa. Onda je krenuo ovaj haos i ja sam sad ostala zaglavljena negde izmedju ovog i onog pakla. Jednom prilikom mi je receno da kaznjavam sebe. Jer ja u mojoj glavi mislim da sam mogla jos nesto da uradim, da sam mogla da je spasim. Da je mogla jos da zivi. Ima jos jedna zanimljiva stvar vezana za moje misli... ne znam zasto tako mislim ali imam osecaj da ako bih ja prestala da razmisljam o njoj, da patim za njom, da ne osecam ovoliku bol i tugu, da ce mi ona nestati, da cu je zaboraviti... a ona to nije zasluzila... i ja to ne zelim.
Tako da kapiram da bi mi terapija pomogla da nije izbio ovaj haos sa virusom. Ja i dalje pricam sa terapeutom, redje neko pre ovog virusa i uglavnom se sve vrti oko ovog haosa. Tako da... to je to.
