- Poruka
- 3.050
X I I
OSVANULO je jutro iznad Dubrovnika. Sunce sedi na planinama i baca svoje zrake na grad i na more, koji se odbijaju od njegove plavkaste površine kao od ogledala, i zaslepljuju nam oči. Kako bi ovaj svet mogao biti lep.
Prošlo je dva dana otkako je moja devojka ostala bez prebijenog feniga. Protežemo se na prednjim sedištima njenog automobila. Jedva smo prespavali proteklu noć. Više ne vodimo ljubav; nemamo volje za tako nešto. Juče smo napustili hotel. Danas već ne znamo kuda i šta dalje.
Na zadnjem sedištu dremaju svi suveniri koje je Ana Marija pokupovala na ovom putovanju, zajedno sa njenim aktom, velikom neuramljenom slikom. U mom novčaniku nalazi se oko devet stotina maraka, pretpostavljam sasvim dovoljno za povratak kući. Ana Marijin novčanik je prazan. Ona savijena leži na sedištu vozača i gleda u pučinu. Oči su joj pune suza.
One noći kad je izgubila sav novac ni ona ni ja nismo spavali. Doista smo prošli kroz pravi pakao, premda ja ne verujem u pakao. Ona je histerisala cele noći i sutradan celog dana. Ja sam se za sve to vreme svojski trudio da je utešim. Izgleda da se i sada uzalud trudim.
- Ana Marija, molim te, vrati se sa mnom u Nemačku.
Ona jeca.
- Ne ide mi se kući.
- Prekjuče si mi rekla da ćeš se udati za mene. Uradi tako čim stignemo u Keln. Počećemo od nule. Živećemo bez tvoje majke i mojih roditelja.
- A kako bi bilo da prodamo ovaj moj folksvagen i da se vratimo u kazino? - predloži mi ona. - Šta misliš, koliko mogu da dobijem za njega?
- Ne znam. A i ne bi mogla odmah da ga prodaš.
Ona zaplaka na sav glas.
- Više mi se ne živi.
- Ni meni. Ja sam otpadnik. Niko i ništa. Da mi nije tebe, ko zna šta bih uradio.
- Vrati se sam u Nemačku. A sa mnom šta bude.
- Neću. Ja volim samo tebe. Ti si moja prva i jedina ljubav. Neka tako i ostane. Mnogo si učinila za mene. Dugujem ti više nego ikome. I zato ti odluči šta će biti sa nama.
Uspeo sam da je nasmejem. Bio je to gorak osmeh, ali ipak osmeh. Uzela je svoju torbicu, obesila je o levo rame i izašla napolje. Izađoh i ja za njom.
Pored nas, uskim brdskim putem, prođe poneki automobil. Ana Marija se spusti na jedan za sedenje zgodan, povelik kamen. Sedoh pored nje.
- Šta želiš najviše na svetu? - pitala me je.
- Ne želim ništa.
- Da li bi voleo da se večno sjediniš sa mnom?
- Voleo bih.
- Imam jedan praktičan predlog. To je najbolje rešenje u ovom trenutku.
Iz torbice je izvadila oba pištolja. Pružila mi je jedan. Bio je napunjen.
- Ti si luda! - rekoh joj ne kontrolišući se.
- Predlažem da zajedno umremo, kako bi se naše duše zauvek spojile.
- Ne znam šta da ti kažem. Ja se još uvek plašim da izvršim samoubistvo.
- Nećemo izvršiti samoubistvo. Ti ćeš da pucaš u mene, a ja ću u tebe.
- Ja možda jesam najgora duša koja je ikada obukla ljudsko telo, ali nisam baš toliki šljam da bih mogao da ubijem jedinu devojku koju volim.
- Time ćeš baš da dokažeš da me voliš, ako me voliš. Ako nećeš, onda se vrati kući. Uradiću to sama.
- Moram da priznam da smo se mi odavno odrekli ovog sveta, ali ovo je previše i za tebe i za mene.
- Nas dvoje nemamo šta da izgubimo. Život bez ljubavi nema nikakvog smisla. A ti si moja najveća ljubav.
- Ti si moja jedina ljubav.
- Ako imaš nešto vrednije od naše ljubavi, ti se vrati kući... Volim te, Hermane...
- I ja tebe Ana Marija.
Poljubismo se, možda po poslednji put u životu.
- Mi bar znamo zašta smo živeli - reče ona nakon par trenutaka.
Repetiravši pištolj, prislanja mi ga na grudi. Cev mog pištolja zaglavi se među njene krupne i tvrde sise. Ruka mi zadrhta.
- Volim te Hermane.
- I ja tebe Ana Marija.
Bacih još jedanput pogled na Dubrovnik. Izgledao je veličanstveno. Osetih nostalgiju za celokupnim svojim mizernim životom. U deliću sekunde kolebah se da li da mu se vratim, jer još uvek nije kasno. Ali odustadoh od toga. Baš me briga za sve. Ništa na ovom svetu ne vredi koliko moja draga Ana Marija. Krivo mi je jedino zbog toga što me svega tri sedmice dele od 2000. godine, koju sasvim sigurno neću doživeti.
- Kad ti zagrizem donju usnu, - “naredi” mi Ana Marija - ti povuci oroz.
Dodirnuh još jedanput njene usne. Naši jezici se susretoše. Sve me podseti na naš prvi poljubac.
Odjednom osetih njene zube na svojoj donjoj usni. Pritisnuh oroz. Odjeknuše dva pucnja. Njen ugriz oslabi. Osetih oštar bol u grudima, kao da mi srce puče na dva dela, i padoh na leđa.
Nestadoše sve boje ispred mojih očiju. Vetar zazvižda pored mene još nekoliko trenutaka, a potom sve utihnu.
OSVANULO je jutro iznad Dubrovnika. Sunce sedi na planinama i baca svoje zrake na grad i na more, koji se odbijaju od njegove plavkaste površine kao od ogledala, i zaslepljuju nam oči. Kako bi ovaj svet mogao biti lep.
Prošlo je dva dana otkako je moja devojka ostala bez prebijenog feniga. Protežemo se na prednjim sedištima njenog automobila. Jedva smo prespavali proteklu noć. Više ne vodimo ljubav; nemamo volje za tako nešto. Juče smo napustili hotel. Danas već ne znamo kuda i šta dalje.
Na zadnjem sedištu dremaju svi suveniri koje je Ana Marija pokupovala na ovom putovanju, zajedno sa njenim aktom, velikom neuramljenom slikom. U mom novčaniku nalazi se oko devet stotina maraka, pretpostavljam sasvim dovoljno za povratak kući. Ana Marijin novčanik je prazan. Ona savijena leži na sedištu vozača i gleda u pučinu. Oči su joj pune suza.
One noći kad je izgubila sav novac ni ona ni ja nismo spavali. Doista smo prošli kroz pravi pakao, premda ja ne verujem u pakao. Ona je histerisala cele noći i sutradan celog dana. Ja sam se za sve to vreme svojski trudio da je utešim. Izgleda da se i sada uzalud trudim.
- Ana Marija, molim te, vrati se sa mnom u Nemačku.
Ona jeca.
- Ne ide mi se kući.
- Prekjuče si mi rekla da ćeš se udati za mene. Uradi tako čim stignemo u Keln. Počećemo od nule. Živećemo bez tvoje majke i mojih roditelja.
- A kako bi bilo da prodamo ovaj moj folksvagen i da se vratimo u kazino? - predloži mi ona. - Šta misliš, koliko mogu da dobijem za njega?
- Ne znam. A i ne bi mogla odmah da ga prodaš.
Ona zaplaka na sav glas.
- Više mi se ne živi.
- Ni meni. Ja sam otpadnik. Niko i ništa. Da mi nije tebe, ko zna šta bih uradio.
- Vrati se sam u Nemačku. A sa mnom šta bude.
- Neću. Ja volim samo tebe. Ti si moja prva i jedina ljubav. Neka tako i ostane. Mnogo si učinila za mene. Dugujem ti više nego ikome. I zato ti odluči šta će biti sa nama.
Uspeo sam da je nasmejem. Bio je to gorak osmeh, ali ipak osmeh. Uzela je svoju torbicu, obesila je o levo rame i izašla napolje. Izađoh i ja za njom.
Pored nas, uskim brdskim putem, prođe poneki automobil. Ana Marija se spusti na jedan za sedenje zgodan, povelik kamen. Sedoh pored nje.
- Šta želiš najviše na svetu? - pitala me je.
- Ne želim ništa.
- Da li bi voleo da se večno sjediniš sa mnom?
- Voleo bih.
- Imam jedan praktičan predlog. To je najbolje rešenje u ovom trenutku.
Iz torbice je izvadila oba pištolja. Pružila mi je jedan. Bio je napunjen.
- Ti si luda! - rekoh joj ne kontrolišući se.
- Predlažem da zajedno umremo, kako bi se naše duše zauvek spojile.
- Ne znam šta da ti kažem. Ja se još uvek plašim da izvršim samoubistvo.
- Nećemo izvršiti samoubistvo. Ti ćeš da pucaš u mene, a ja ću u tebe.
- Ja možda jesam najgora duša koja je ikada obukla ljudsko telo, ali nisam baš toliki šljam da bih mogao da ubijem jedinu devojku koju volim.
- Time ćeš baš da dokažeš da me voliš, ako me voliš. Ako nećeš, onda se vrati kući. Uradiću to sama.
- Moram da priznam da smo se mi odavno odrekli ovog sveta, ali ovo je previše i za tebe i za mene.
- Nas dvoje nemamo šta da izgubimo. Život bez ljubavi nema nikakvog smisla. A ti si moja najveća ljubav.
- Ti si moja jedina ljubav.
- Ako imaš nešto vrednije od naše ljubavi, ti se vrati kući... Volim te, Hermane...
- I ja tebe Ana Marija.
Poljubismo se, možda po poslednji put u životu.
- Mi bar znamo zašta smo živeli - reče ona nakon par trenutaka.
Repetiravši pištolj, prislanja mi ga na grudi. Cev mog pištolja zaglavi se među njene krupne i tvrde sise. Ruka mi zadrhta.
- Volim te Hermane.
- I ja tebe Ana Marija.
Bacih još jedanput pogled na Dubrovnik. Izgledao je veličanstveno. Osetih nostalgiju za celokupnim svojim mizernim životom. U deliću sekunde kolebah se da li da mu se vratim, jer još uvek nije kasno. Ali odustadoh od toga. Baš me briga za sve. Ništa na ovom svetu ne vredi koliko moja draga Ana Marija. Krivo mi je jedino zbog toga što me svega tri sedmice dele od 2000. godine, koju sasvim sigurno neću doživeti.
- Kad ti zagrizem donju usnu, - “naredi” mi Ana Marija - ti povuci oroz.
Dodirnuh još jedanput njene usne. Naši jezici se susretoše. Sve me podseti na naš prvi poljubac.
Odjednom osetih njene zube na svojoj donjoj usni. Pritisnuh oroz. Odjeknuše dva pucnja. Njen ugriz oslabi. Osetih oštar bol u grudima, kao da mi srce puče na dva dela, i padoh na leđa.
Nestadoše sve boje ispred mojih očiju. Vetar zazvižda pored mene još nekoliko trenutaka, a potom sve utihnu.
