Quantcast

Ana Marija me je ludo volela

ILLUMINAT

Domaćin
Banovan
Poruka
3.025
X I I


OSVANULO je jutro iznad Dubrovnika. Sunce sedi na planinama i baca svoje zrake na grad i na more, koji se odbijaju od njegove plavkaste površine kao od ogledala, i zaslepljuju nam oči. Kako bi ovaj svet mogao biti lep.
Prošlo je dva dana otkako je moja devojka ostala bez prebijenog feniga. Protežemo se na prednjim sedištima njenog automobila. Jedva smo prespavali proteklu noć. Više ne vodimo ljubav; nemamo volje za tako nešto. Juče smo napustili hotel. Danas već ne znamo kuda i šta dalje.
Na zadnjem sedištu dremaju svi suveniri koje je Ana Marija pokupovala na ovom putovanju, zajedno sa njenim aktom, velikom neuramljenom slikom. U mom novčaniku nalazi se oko devet stotina maraka, pretpostavljam sasvim dovoljno za povratak kući. Ana Marijin novčanik je prazan. Ona savijena leži na sedištu vozača i gleda u pučinu. Oči su joj pune suza.
One noći kad je izgubila sav novac ni ona ni ja nismo spavali. Doista smo prošli kroz pravi pakao, premda ja ne verujem u pakao. Ona je histerisala cele noći i sutradan celog dana. Ja sam se za sve to vreme svojski trudio da je utešim. Izgleda da se i sada uzalud trudim.
- Ana Marija, molim te, vrati se sa mnom u Nemačku.
Ona jeca.
- Ne ide mi se kući.
- Prekjuče si mi rekla da ćeš se udati za mene. Uradi tako čim stignemo u Keln. Počećemo od nule. Živećemo bez tvoje majke i mojih roditelja.
- A kako bi bilo da prodamo ovaj moj folksvagen i da se vratimo u kazino? - predloži mi ona. - Šta misliš, koliko mogu da dobijem za njega?
- Ne znam. A i ne bi mogla odmah da ga prodaš.
Ona zaplaka na sav glas.
- Više mi se ne živi.
- Ni meni. Ja sam otpadnik. Niko i ništa. Da mi nije tebe, ko zna šta bih uradio.
- Vrati se sam u Nemačku. A sa mnom šta bude.
- Neću. Ja volim samo tebe. Ti si moja prva i jedina ljubav. Neka tako i ostane. Mnogo si učinila za mene. Dugujem ti više nego ikome. I zato ti odluči šta će biti sa nama.
Uspeo sam da je nasmejem. Bio je to gorak osmeh, ali ipak osmeh. Uzela je svoju torbicu, obesila je o levo rame i izašla napolje. Izađoh i ja za njom.
Pored nas, uskim brdskim putem, prođe poneki automobil. Ana Marija se spusti na jedan za sedenje zgodan, povelik kamen. Sedoh pored nje.
- Šta želiš najviše na svetu? - pitala me je.
- Ne želim ništa.
- Da li bi voleo da se večno sjediniš sa mnom?
- Voleo bih.
- Imam jedan praktičan predlog. To je najbolje rešenje u ovom trenutku.
Iz torbice je izvadila oba pištolja. Pružila mi je jedan. Bio je napunjen.
- Ti si luda! - rekoh joj ne kontrolišući se.
- Predlažem da zajedno umremo, kako bi se naše duše zauvek spojile.
- Ne znam šta da ti kažem. Ja se još uvek plašim da izvršim samoubistvo.
- Nećemo izvršiti samoubistvo. Ti ćeš da pucaš u mene, a ja ću u tebe.
- Ja možda jesam najgora duša koja je ikada obukla ljudsko telo, ali nisam baš toliki šljam da bih mogao da ubijem jedinu devojku koju volim.
- Time ćeš baš da dokažeš da me voliš, ako me voliš. Ako nećeš, onda se vrati kući. Uradiću to sama.
- Moram da priznam da smo se mi odavno odrekli ovog sveta, ali ovo je previše i za tebe i za mene.
- Nas dvoje nemamo šta da izgubimo. Život bez ljubavi nema nikakvog smisla. A ti si moja najveća ljubav.
- Ti si moja jedina ljubav.
- Ako imaš nešto vrednije od naše ljubavi, ti se vrati kući... Volim te, Hermane...
- I ja tebe Ana Marija.
Poljubismo se, možda po poslednji put u životu.
- Mi bar znamo zašta smo živeli - reče ona nakon par trenutaka.
Repetiravši pištolj, prislanja mi ga na grudi. Cev mog pištolja zaglavi se među njene krupne i tvrde sise. Ruka mi zadrhta.
- Volim te Hermane.
- I ja tebe Ana Marija.
Bacih još jedanput pogled na Dubrovnik. Izgledao je veličanstveno. Osetih nostalgiju za celokupnim svojim mizernim životom. U deliću sekunde kolebah se da li da mu se vratim, jer još uvek nije kasno. Ali odustadoh od toga. Baš me briga za sve. Ništa na ovom svetu ne vredi koliko moja draga Ana Marija. Krivo mi je jedino zbog toga što me svega tri sedmice dele od 2000. godine, koju sasvim sigurno neću doživeti.
- Kad ti zagrizem donju usnu, - “naredi” mi Ana Marija - ti povuci oroz.
Dodirnuh još jedanput njene usne. Naši jezici se susretoše. Sve me podseti na naš prvi poljubac.
Odjednom osetih njene zube na svojoj donjoj usni. Pritisnuh oroz. Odjeknuše dva pucnja. Njen ugriz oslabi. Osetih oštar bol u grudima, kao da mi srce puče na dva dela, i padoh na leđa.
Nestadoše sve boje ispred mojih očiju. Vetar zazvižda pored mene još nekoliko trenutaka, a potom sve utihnu.
 

ILLUMINAT

Domaćin
Banovan
Poruka
3.025
* * *


Kasarna u Regensburgu, koju su nekada koristile američke okupacione snage. Opšta gužva. Na snazi je uzbuna. Ja sam u uniformi sa punom ratnom opremom. Dok svi vojnici istrčavaju iz zgrade, ja i još jedan vojnik ostajemo u paviljonu. Vidno neispavan, jer sam cele prethodne noći bio dežuran, jedva stojim na nogama.
Pored nas dvojice protrčavaju oficiri svih činova. Mi im salutiramo. Koji god od njih zastane, nalazi nam neku manu. Jedan poručnik nam kaže da vojnici na dežurstvu i požarstvu za vreme uzbune ne treba da budu u punoj ratnoj opremi. Mi ga poslušamo i za manje od minuta ostajemo samo u uniformi. Zatim nailazi kapetan i zapovedničkim glasom nam kaže da navučemo na sebe punu ratnu opremu. Iza njega nailazi neki major koji nam kaže da je skinemo. Meni puca film. Pukovnik, inače komandant kasarne, naišavši do nas dvojice, naređuje nam da je navučemo. Vojnik pored mene sluša i njega. Ali ja ne. Jednim jedinim zamahom puške udaram ga u potiljak i obaram ga na pód. Ostali oficiri ne mogu da poveruju šta sam uradio. Pritrčavaju mi jedan po jedan i redom dobijaju u glavu. Tako je sve dok me, znatno brojniji, ne savladaju.
Za tili čas sproveden sam u vojni zatvor. Vojni policajac mi skida opasač sa oprtačima, kaiš sa pantalona i pertle sa cipela, da bi mi na kraju skinuo lisice sa ruku. Ja se nasmejah.
- Šta je smešno vojniče?! - gruva on kao Debela Berta.
- Zar nećeš da mi skineš i dugmad sa uniforme?
- Zašto bih ti skinuo dugmad?
- Budalo jedna pandurska! Ja bih izvršio samoubistvo tek pošto bih pobio sve vojnike i oficire u kasarni! Znaš li da mogu da polomim dugme na pola i da te zakoljem kao svinju!
On me samo mrko pogleda i reče da sam prevršio svaku meru; da je moj pređašnji dolazak u vojni zatvor, zbog crtanja divovskih falusa, pentagrama i kukastih krstova ciglama po pisti za postrojavanje i gromoglasno podrigivanje za vreme podizanja zastave i intoniranja državne himne bio ništa u poređenju sa jutrošnjom pobunom. Ali ja mu ponovih svoj stav:
- Pre bih vas sve pobio nego što bih izvršio samoubistvo!


* * *


Svetska ludnica se širi, brže od najgore epidemije.
Čuo sam za jednu čudnu biljku, zove se saracenija i raste u močvarama Misisipija. Neki prirodnjaci nazivaju je “biljka kobra”. Ona je mesožder, ali nije lovac; insekti sami silaze u njen krčag, da se halapljivo napiju njenog slatkog nektara - i tako postaju njen plen.
Sve je prestalo da postoji; nema ni zvuka ni boja. Samo bezbojne siluete, kao da sam ušao u stari crno-beli film.
Lebdim iznad mlade žene sa malim detetom. Drži ga u naručju i tepa mu. Spustih se niže i prepoznah svoju majku. Želim nešto da joj kažem, ali nemam glasa. Ona me ne vidi. Iz mene kao da izvire jedna misao, koja se ponavlja iznova, i iznova:
- Ana Marija me je ludo volela... Ana Marija me je ludo volela...


Kišna jesen 2001.


Für Anna Maria Schpechar
mit Liebe
 

ILLUMINAT

Domaćin
Banovan
Poruka
3.025
PSIHOLOŠKI I EGZISTENCIJALNI SUKOBI


JOVO ILUKIĆ pripada najmlađoj generaciji srpskih pisaca, mladim autorima koji svoje prve ozbiljnije radove objavljuju početkom prve decenije novog veka. Iza pisca su dva objavljena romana, “Lađa u boci” (2002) i "Trostruka zavera" (2003). Pre nego što napišemo koju reč više o novom Ilukićevom romansijerskom delu “Ana Marija me je ludo volela”, kratko ćemo se osvrnuti na prethodne knjige ukazujući na intenzitet i stepen tematsko-motivskih promena između dela.
U prvom romanu, “Lađa u boci”, Ilukić razvija neobičnu i zanimljivu fiktivnu storiju o ljubavi između oborenog NATO-pilota i jedne Srpkinje. Radnja je smeštena u vreme bombardovanja Srbije i Crne Gore uz naratorovu žestoku ideološku kritiku “poslednjeg nacional-komunističkog režima u Evropi”. Drugim romanom, “Trostruka zavera”, autor ulazi u polje žanr romana, ovde je reč o žanru futuristike. Složen fabulativni sklop je situiran u treću deceniju ovog veka (2026. godina) i odvija se kroz opozitni (napeti) odnos između svetle i relativno idealizovane slike budućnosti planetarne zajednice i tamnih, katastrofičnih vizija. Postupci likova, njihovi psihološki i sociološki parametri jesu primer snažnog prekoračenja poznate stvarnosti (u maniru najboljih naučnofantastičnih dela i takozvane futurističke literature), ali, suštinski, Ilukić ne podriva poznato načelo o prikazivanju događaja po “zakonima verovatnosti i nužnosti” (Aristotel). Ova činjenica, utemeljena u strukturu “Trostruke zavere”, obezbeđuje romanu visoku meru estetske i epistemološke vrednosti.
I novom knjigom Ilukić ostaje na poljima romansijerske naracije. Uslovno, kratki roman “Ana Marija me je ludo volela” možemo odrediti kao potragu za identitetom, naporima mladih osoba tek izašlih iz adolescencije da utemelje svoju ličnost (individualnost) u svetu.
Sižejnu okosnicu romana čine doživljaji dvadesetdvogodišnjeg Nemca Hermana i njegove ljubavi, godinu dana mlađe Ana Marije. Romansijerska tenzija, možemo je označiti i kao dramsku, nastaje usled Hermanove i Ana Marijine neprilagođenosti sredini u kojoj žive, još tačnije, njihovog odbijanja da budu kao i drugi “obični” ljudi. To i takvo svesno odbijanje rezultira nizom tragičnih, nerazrešivih egzistencijalnih sukoba. Hermanovo distanciranje od okruženja razvija se tokom pubertetskog perioda, gde Ilukić naročito ističe junakov otpor prema autoritarnom ocu. Niz događaja koji će uslediti slikaju prizore iz Hermanovog vojnikovanja i boravka u psihijatrijskoj bolnici u kojoj sreće svoju ljubav Ana Mariju. Piščeva naracija data iz fokusa prvog lica, perspektive poistovećenja autora i lika, predočava niz Hermanovih i Ana Marijinih mladalačkih jada pomenutim žestokim nesporazumima sa svetom roditelja, škole, institucijom vojske, kad je reč o Hermanu, najzad, osobljem i lekarima klinike u kojoj se, inače, odvija veći deo ove sugestivne priče.
Značajan strukturno značenjski segment nove Ilukićeve knjige čini junakova potraga za idealnom ljubavlju. Tehnikama retrospekcije autor nas nizom kraćih i dužih ekspresivnih Hermanovih monoloških iskaza upućuje u jedan od osnovnih junakovih problema. Ako je sukob sa institucijama (porodica, škola, vojska, religija, umetničke dileme) jedan od uzroka, rekli bismo, spoljašnjih, svojevrsne raspetosti glavnog junaka, odnos prema drugom polu (iako je Herman tek zakoračio u mladost) generiše nimalo naivne potrese. Ljubavni problemi glavnog lika čine jednu od težišnih dramatsko-značenjskih linija romana. Pisac sa zavidnom veštinom, uz dozu autoironije, predočava niz osujećenosti, prepreka, destruktivnih i samodestruktivnih akata, stvarnih i dobrim delom Hermanovih umišljenih psiholoških frustracija, u nešto manjoj meri i Ana Marijinih. Tematika ljubavnih osećanja, osim prozne naracije, dodatno je profilisana i potencirana kroz niz Hermanovih pesama koje on čita na psihijatrijskoj klinici.
Želja za razlikovanjem od ostalih, odustajanje od uklapanja u prozaičnu mašinu i rutinu svakodnevice, vodi Ilukićeve mlade ljubavnike u neminovno tragičan kraj. Vrtoglava dramatičnost njihovog odnosa razrešava se jednim velikim definitivnim NE svetu u kome su se našli. Verenički put u Veneciju i Dubrovnik pokazuje se samo kao kratka i zanosna iluzija čiji je ishod trijumf Tanatosa. Sledeći suštinske odlike svoje nove romaneskne naracije Ilukić je odoleo čarima melodramatskog razrešenja psiholoških i ostalih konflikata glavnih likova.
Kao što smo istakli, Jovo Ilukić je mlad pisac (1976, Aranđelovac) koji sa nepunih trideset godina ima tri romana originalna po zamisli i dovoljno ubedljiva u kreativnoj uobličenosti. Nadamo se da će se u godinama koje su pred njim nastaviti uzlazna putanja njegove spisateljske imaginacije.


U Beogradu, 4. aprila 2005.


Nebojša Ćosić


CIP – Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

821.163.41–31
ILUKIĆ, Jovo
Ana Marija me je ludo volela / Jovo Ilukić. – Beograd: Književna omladina Srbije, 2005 (Pančevo: Teuta). – 138 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Raskršća)
Tiraž 500 primeraka; I izdanje. – Beleška o piscu: str. 137.
ISBN 86-7343-061-5
COBISS SR-ID 122074380
 
stanje
Ova tema je zatvorena zbog neaktivnosti. Molim objavite novu temu i pridružite se diskusiji.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.