Američka književnost

Mnogi već znaju da ja Apdajka mnogo volim, ali o njemu i u Americi postoje vrlo oprečna mišljenja. Za neke je najbolji američki pisac u posljednjih 50 godina, a za druge bezvrijedni skriboman, muški šovinista ("penis s tezaurusom") itd.
Apdajk nije bio elitista, mnogo je objavljivao, nije bježao od eksperimenta, nije se plašio neuspjeha (kojih je bilo), a sve to se pomalo kosi s predstavom koju ljudi obično imaju o vrhunskom piscu. Osim toga, nije se mnogo bavio nekim univerzalnim idejama. On je više pisac lokalnih tema i naizgled banalnih odnosa među ljudima, a ovi komunisti iz Nobelovog komiteta ne vole takve.
 
quentin:
Mnogi već znaju da ja Apdajka mnogo volim, ali o njemu i u Americi postoje vrlo oprečna mišljenja. Za neke je najbolji američki pisac u posljednjih 50 godina, a za druge bezvrijedni skriboman, muški šovinista ("penis s tezaurusom") itd.
Apdajk nije bio elitista, mnogo je objavljivao, nije bježao od eksperimenta, nije se plašio neuspjeha (kojih je bilo), a sve to se pomalo kosi s predstavom koju ljudi obično imaju o vrhunskom piscu. Osim toga, nije se mnogo bavio nekim univerzalnim idejama. On je više pisac lokalnih tema i naizgled banalnih odnosa među ljudima, a ovi komunisti iz Nobelovog komiteta ne vole takve.
Kliknite za proširenje...

Verovatno si u pravu, pri cemu ne mislim da je ova matora stoka iz Nobelovog komiteta obavezno i komunisticki nastrojena.
Oni vise ne yebu:zcepanje: ali nije ni to glavna zackoljica. Oni ne znaju strane jezike ( ranije su znali francuski, sada ne znaju nista)
zato pitaju ovoga ili onoga, ali i to rade tek onako, na kraju uvek radi neki "kljuc", jedne je gdine egzotika ( tako je valjda i Andric dobio Nobela
jer on za svetsku knjizevnost i ne postoji), onda prorade nka ljudska prava, Afrika, tu i tamo azija, a kad se sete da poodavno niko iz Evrope nije dobio Nobela,
onda im na pamet padne neki Francuz koga ziv covek ne poznaje ( oni ponajmanje) i tako onda Francuz dobije Nobela.
 
Rayela:
Verovatno si u pravu, pri cemu ne mislim da je ova matora stoka iz Nobelovog komiteta obavezno i komunisticki nastrojena.
Oni vise ne yebu:zcepanje: ali nije ni to glavna zackoljica. Oni ne znaju strane jezike ( ranije su znali francuski, sada ne znaju nista)
zato pitaju ovoga ili onoga, ali i to rade tek onako, na kraju uvek radi neki "kljuc", jedne je gdine egzotika ( tako je valjda i Andric dobio Nobela
jer on za svetsku knjizevnost i ne postoji), onda prorade nka ljudska prava, Afrika, tu i tamo azija, a kad se sete da poodavno niko iz Evrope nije dobio Nobela,
onda im na pamet padne neki Francuz koga ziv covek ne poznaje ( oni ponajmanje) i tako onda Francuz dobije Nobela.
Kliknite za proširenje...

Ni meni nisu dodelili Nobelovu nagradu, a citanija sam i popularnija od cele te geruzije.
 
quentin:
Mnogi već znaju da ja Apdajka mnogo volim, ali o njemu i u Americi postoje vrlo oprečna mišljenja. Za neke je najbolji američki pisac u posljednjih 50 godina, a za druge bezvrijedni skriboman, muški šovinista ("penis s tezaurusom") itd.
Apdajk nije bio elitista, mnogo je objavljivao, nije bježao od eksperimenta, nije se plašio neuspjeha (kojih je bilo), a sve to se pomalo kosi s predstavom koju ljudi obično imaju o vrhunskom piscu. Osim toga, nije se mnogo bavio nekim univerzalnim idejama. On je više pisac lokalnih tema i naizgled banalnih odnosa među ljudima, a ovi komunisti iz Nobelovog komiteta ne vole takve.
Kliknite za proširenje...

Iako smo o Updikeu pisali, prisjetilo me da nešto pročačkam o strujanjima u literaturi izašto, unatoč tomu što cijenim velike pisce 20. st., nalazim
da su, većina njih- nezadovoljavajući.

Mislim da je Ingrid Šafranek, prof. francuske književnosti, rekla da sve potječe od Flaubertova "Sentimentalnog odgoja" i lika Frederica Moreaua.
Većina su pisaca 20. st. doista zapisničari pasivne, receptivne svijesti. Tako je u Prousta, Joycea, Manna, Faulknera, Musila, Kafke,....

Ukratko- njima se život događa.

Nasuprot njima stoji struja u kojoj je lik-junak, protagonist moralne ili metafizičke drame, aktivan lik.
To su djela Stendhala, Tolstoja, Dostojevskog, Conrada, Lawrencea... Nakon Conrada ego slabi i većina je autora u tom pasivnom bilježenju svijesti i života.

Tu je naravno i Updike, samo jedan od njih....
 
Poslednja izmena:
Urvan Hroboatos:
Iako smo o Updikeu pisali, prisjetilo me da nešto pročačkam o strujanjima u literaturi izašto, unatoč tomu što cijenim velike pisce 20. st., nalazim
da su, većina njih- nezadovoljavajući.

Mislim da je Ingrid Šafranek, prof. francuskoe književnosti, rekla da sve potječe od Flaubertova "Sentimentalnog odgoja" i lika Frederica Moreaua.
Većina su pisaca 20. st. doista zapisničari pasivne, receptivne svijest. Tako je u Prousta, Joycea, Manna, Faulknera, Musila, Kafke,....

Ukratko- njima se život događa.

Nasuprot njima stoji struja u kojoj je lik-junak, protagonist moralne ili metafizičke rame, aktivan lik.
To su djela Stendhala, Tolstoja, Dostojevskog, Conrada, Lawrencea... Nakon Conrada ego slabi i većina je autora u tom pasivnom bilježenju svijesti i života.

Tu je naravno i Updike, samo jedan od njih....
Kliknite za proširenje...

Ok. Sad vi tu hocete malo da se pokazete, nema problema. Niko ne ulazi u sustinu knjige i autora i to je ono sto mi nedostaje. Jendostavno, treba preksociti tu stepenicu. U mom blog, koji pisem, ne bas redovno, ali pisem, pokazujem kako autor postaje i ucesnik u zaivotnom zapletu, a da kazem i ljubavnom. To je kao neka vrsta autoprtreta, ali nemojmo to da mesamo sa auto-biografijom. NAmerno je stavljena crtica (prim. a.). Autorka, odnosno spisateljka u borbi za pravu ljubav nailazi na mnoge prepreke, ali ono sto cini srz mog stvaralstva je neizvesnot, jer se ne zna kako ce se nesto zavrsiti. Sada sam pisala o cudnom periodu, u kojem se nalazim. Napetost, bura zivota, Dostojevski je los pisac, previse pise i likovi mu nisu realni, za razliku od njega JA sam realna i imam realne probleme, pre svega, ljubavne, a oni su nam najvazniji.
 
AMS.jpg


"This anthology aims to present the range of what American short-story writers have been capable of in the last ten years or so,
not as a museum piece but as a sampler of behaviors and feelings we can very nearly have only through reading.
A sourcebook of required emotions. For months I collected books, stories, links, and names.
I asked writers, readers, editors, friends, and strangers to alert me to strong stories, favorite writers.
Who should I read? Who am I missing out on? What is the most memorable story you’ve read in the last ten years? What story has shaken you?

The range of work I encountered was staggering. I have sometimes wished for a bookstore organized not by genre but by feeling.
You could shop by mood, by emotional complexity, by the amount of energy and attention that might be required.
There’d be a special section for the kind of literature that holds your face to the fire. Until there is such a bookstore, we have anthologies."

Ben Marcus
 
Dometi tzv. američke izgubljene generacije (Ernest Hemingway, Gertrude Stein, Thomas Stearns Eliot, Ezra Pound, Francis Skott Fitzgerald, John Dos Passos) vidni su, i prisutni, i danas.
U prozi je itekako prepoznatljiv minimalizam, kao trag te generacije.
 
Meni nije nikad ' legao ' London, tj njegov stil pisanja. Ne smeta mi taj ogoljeni direktni izveštavački stil uopšteno ali kod Londona mi nije prijao. Ali opet, pročitala sam možda 4,5 knjižica ( onih što su izlazile u Blicu između ostalog) tako da nisam baš merodavna.
Definitivno su mu dela avanturistička, ne bi ga trebalo povezivati isključivo sa knjigama za decu mada to često radimo ( kao što sam ja nekada davno radila sa Tvenom dok nisam pročitala nešto više od njega). Bilo je kao, pa Tom Sojer bože....

Svakako mi je za sada bilo zanimljivije da čitam o Londonu nego Londona....
 
wild_child:
Meni nije nikad ' legao ' London, tj njegov stil pisanja. Ne smeta mi taj ogoljeni direktni izveštavački stil uopšteno ali kod Londona mi nije prijao. Ali opet, pročitala sam možda 4,5 knjižica ( onih što su izlazile u Blicu između ostalog) tako da nisam baš merodavna.
Definitivno su mu dela avanturistička, ne bi ga trebalo povezivati isključivo sa knjigama za decu mada to često radimo ( kao što sam ja nekada davno radila sa Tvenom dok nisam pročitala nešto više od njega). Bilo je kao, pa Tom Sojer bože....

Svakako mi je za sada bilo zanimljivije da čitam o Londonu nego Londona....
Kliknite za proširenje...
Isti slucaj, ali to je zato sto smo mi devojcice. On se svidja iskljucivo decacima. Barem je nekad tako bilo, danas je sigurno pao totalno zaborav.
 
AristotelSRB:
Kakav je Džek London?
Kliknite za proširenje...

On je jedan od autora kojih je život zanimljiviji od djela.
Iako je vrlo važan- zapravo, zanimljiva sprega socijalista i autentičnoga fašista.

Sea wolf nije mi najbolje legao, a ni navodno najbolji roman Martin Eden.
No najbolje pripovijesti, kao i romani Burning Daylight i - dobro, baš nije roman- Prije Adama su sjajni.

Spojiš Darwina, Nietzschea i prosječnog Amerikanca- to je Jack London.
 
krasuljak:
Ja njega doživljavam kao dečijeg pisca (Zov divljine, Beli očnjak), mada imam želju da pročitam Kralj alkohol, čini mi se da taj roman nije za decu. A možda nisam u pravu...:think:
Kliknite za proširenje...
King Barlikorn mu je najslabiji roman...Previše patetike I samosažaljenja...

Najtiražniji pisac Amerike je Zen Grej...:mrgreen:Pištolj kultura...Južna Amerika je nešto drugo I daleko vrednije!
 
Pravi je trenutak da se ponovo štampa roman Horace McCoya "I konje ubijaju, zar ne?", jedan od najznačajnijih egzistencijalističkih romana dvadesetog veka.
Nastao u godinama velike krize, ovaj roman je tridesetih i četrdesetih posebno slavljen u Evropi, gde ga je Žan Pol Sartr svrstao u najveće romane uopšte.
Mnogo kasnije, snimljen je po njemu i film, pa je film, kao i u većini sličnih slučajeva, roman potisnuo u drugi plan.
Sve u remek-delu Horace McCoya je sjajno sprovedeno, od sadržaja do forme, s dragocenim iskoracima.
Živimo po mnogo čemu u vremenu sličnom onome kada je roman napisan i kada je doživljavao ogrome uspehe, imamo, svuda, "takmičenja na smrt" u strahotnim moralnim, kulturnim i ekonomskim teskobama (rijaliti šou programi, recimo) i pomalo je čudno da se izdavači, zauzeti romanima starleta i voditeljki, ipak ne sete i ovog romana.
Francuska, nemačka, italijanska, španska...izdanja se redovno obnavljaju, na jezicima naših prostora ga odavno nema.
 
Ако неки од наших издавача, којим случајем, прати ове стране, било би лепо да узме у разматрање и Почетнике, Рејмонда Карвера. Неки од нас би му били много захвални...
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Silton
Književnost Senke
Odgovora
2
Pregleda
147
Silton
Silton
Silton
Književnost " Krv moja "
Odgovora
0
Pregleda
175
Silton
Silton
Silton
Književnost " Godine prezira"
Odgovora
2
Pregleda
199
Silton
Silton

Back
Top