Китити се туђим перјем и приписивати себи заслуге за дјела других је ружна особина својствена ништаријама.
Управо то имамо када је у питању акција спасавања српске дјечице коју су почели Диана Будисављевић са сарадницима, и та акција је спроведена тек по притиску њемачких власти, њемачких официра о чему говори и филм "Дијанина дјеца" (од 30:20), то имамо и у Дианином дневнику, и у другој доступној литератури. Тек тада они који су опструисали ову Дианину акцију, не опструишу више, а "Каритас" је то искористио да удомљену дјецу покатоличи, досљедни "програму трећину покатоличити".
Ту викар усташког режима Степинац заслуга нема, престао је опструисати, ометати Дианину акцију онда када су то Нијемци ултимативно тражили, а са Нијемцома нема зајебанције. Пардон, има "заслуга", није да нема, он је допринео колико је до њега да та српска дјечица остану без родитеља, самим тим и за потребом те акције спасавања дјечице, он је дао благослов и поглавнику и усташким хордама и у том крвавом пиру када су звјерски убијани родитељи те дјечице и у другим усташким казненим експедицијама током тог времена ендехазије.
Степинац је подржавао ту монструм творевину ендехазију од самог зачетка, подржавао је и када су почели масовни покољи Срба, подржавао је усташки режим када су доношене забране, о употреби ћирилице и друге, немамо забиљежено да је било када рекао ријеч против тог режима, благословио је усташку врхушку у свим тим непочинштвима и звјерствима. Они који га бране користе апстрактне појмове, те није се слагао, те бринуо је, те замолио би поглавника (а те молбе нису услишене па можемо закључити и ако их је заиста било, биле су форме ради), а протести су тако срочени да боље и да их није писао.
Ако је вјеровати пропагандној публикацији (
овдје), у једном од првих "протеста" пише
Nadbiskup je jednako žurno i oštro prosvjedovao čim je doznao za pokolj Srba u Glini počinjen 13. svibnja 1941., napisavši pismo dr. Anti Paveliću, u kojem je istaknuo: »Ovaj čas primio sam vijest da su ustaše u Glini postrijeljali bez suda i istrage 260 Srba. Ja znam, da su Srbi počinili teških zločina u našoj domovini u ovih dvadeset godina vladanja. Ali smatram ipak svojom biskupskom dužnošću, da podignem glas i kažem, da ovo po katoličkom moralu nije dozvoljeno, pa Vas molim, da poduzmete najhitnije mjere, na cijelom teritoriju NDH, da se ne ubije nijedan Srbin, ako mu se ne dokaže krivnja radi koje je zaslužio smrt. Inače mi ne možemo računati na blagoslov neba, bez kojega moramo propasti. Nadam se da mi nećete zamjeriti ovu otvorenu riječ.«
Започети писмо са констатацијом; "
Ја знам, да су Срби починили тешких злочина у нашој домовини у ових двадесет година владања", може само морална наказа, и такво "протестно писмо" вјерског ауторитета је само подстрек усташама да буду преданији у крвавим походима.
Или другом приликом у мају 1942
Kad se u svibnju 1942. po Kordunu pronijela vijest da će svi preostali pravoslavci biti iseljeni, nadbiskup Stepinac, ne mogavši samo iseljenje spriječiti, pisao je 26. svibnja 1942. dr. Paveliću slijedeće pismo: »U javnost je prodrla vijest o iseljenju pučanstva s Korduna, bez obzira, da li je prešlo ili ne u katoličku Crkvu. S tim u vezi zamolili su me čestiti ljudi, da posredujem kod Vas, da barem postupak s djecom bude human, jer djeca nisu kriva što su živa.«....
не протествује против исељења Срба, против масовних егзекуција, него су га честити људи замолили да посредује да барем поступак са дјецом буде хуман. Преведено, са одраслима може и "нехумано", свирепо их убијати, јербо они јесу криви што су живи. Баш оно "милосрдно" поимање ствари.
Боље да та "протестна пис"ма није ни писао.
Могуће Степинац никог није убио, могуће није наредио да се убија, но ако као врховни вјерски ауторитет дајете благослов врхушки под чијом се командом која звјерства чине, итекако ћете "болдовати" размјере непочинштава и бројке убијених у тим крвавим походима.
Што би се рекло, "хуља пар екселанс".
