Aleksandar Veliki

[Manga Hilux]

Не, али нешто много више од дневнополитичке пропаганде, а ово што постављаш је управо то, тако да не видим разлог за дискусију са поклоницима псеудоисторије.

tek sad sam video ovo , ti si pseudo Partizanovac , vidimo se na sportu

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

Македонија се до Александровог времена кроз вијекове ратовања наметнула као водећа сила тог дијела свијета, уз Персијско Царство највећа сила познатог античког свијета, Два вијека су ратовали са Илирима, Дарданцима, Трачанима, Александров отац Филип покорио је и ујединио грчке полисе. Александар командује огромном армијом, огромном војном силом, прекаљени ратници, дисциплиноване и увјежбане фаланге којима се нико не може супростаавити. Првим побједама и како се врлинама, храброшћу, способношћу, виспреношћу, изборио за снагу аутотитета у војсци, да је он човјек којег ваља слиједити, има избор, распустити ту војску или искористити за неке своје амбиције. А његова амбиција није била освојити свијет како неки мисле него испунити своју мисију и промијенити свијет према својој визији. Наравно да би промијенио свијет, мора га прво освојити. Логично.

Опет, између моћне Персије и хеленског свијета, грчких полиса, бјеше 170 година међусобних непријатељстава, ратова, сукоба, Херодот нам пише да је Александров предак, Александар први свог имена, на једној гозби на кварно организовао покољ неких Персијанце, Дарију I се то није допало, но убиједили су га да је то код Македонаца стари обичај.

Уз то, Персијско царство је пролазило кроз бројне проблеме. То бјеше царство какво свијет никад прије није видио, но Персијанци за разлику од других империја нису никад тежили политичкој, културолошкој, духовној и језичкој унитаризацији, бјеше то етнички, културолошки, духовно, језички разједињено царство, гдје су сатрапије имале велики степен аутономије, та превелика (политичка, културолошка, завичајна, језичка и ина) толеранција је могуће примјењивија неком другом времену, но у том царству неки сатрапи зарад својих сецесионистичких циљева би тражили спољне савезнике, а моћни македонски владар, нова звијезда у успону, би се уклопио и планове многих.

Персијска војска је била огромна, састављена од бројних народа од Анадолије до Индије, језгро је чинила тешка пјешадија, 10.000 "бесмртника", царева лична гарда, лаку пјешадију су чинили Бактријци, Согдијанци и други народи, бјеше ту и грчких и друггих плаћеника, хоплита, Парти, Скити, Медијци, Еламити и ини степски коњаници, тако вјешти са луком и стријелом и изанредни ратници. Али то бјеше хетерогена војска са хијерархијом прилагођеном етничкој структури, свака етничка група је чинила засебан контигент и имала своју линију командовања. И баш та недефинисана хијерархија и нејединствена команда су биле велики проблем у окршају са македонским фалангама, Александар је то у својим кампањама знао искористити.

Има још један важан детаљ који је могуће имао улогу код Александрових чињења. Наиме, Александар није био чисти Македонац, већ само преко Филипа, његова мајка Олимпијада бјеше Гркиња из Епира, тада се на ту чистоћу поријекла доста гледало а између Македонаца и Епираца је постојао антагонизам. Ова чињеница је довела до свађе на вјенчању Филипа са много млађом Клеопатром, те како нам пише Плутарх (овдје поглавље 9)

The most open quarrel was brought on by Attalus at the marriage of Cleopatra, a maiden whom Philip was taking to wife, having fallen in love with the girl when he was past the age for it.
Attalus, now, was the girl's uncle, and being in his cups, he called upon the Macedonians to ask of the gods that from Philip and Cleopatra there might be born a legitimate successor to the kingdom.
At this Alexander was exasperated, and with the words, "But what of me, base wretch? Dost thou take me for a bastard?" threw a cup at him.
Then Philip rose up against him with drawn sword, but, fortunately for both, his anger and his wine made him trip and fall.
Then Alexander, mocking over him, said: "Look now, men! here is one who was preparing to cross from Europe into Asia; and he is upset in trying to cross from couch to couch."
After this drunken broil Alexander took Olympias and established her in Epirus, while he himself tarried in Illyria.

Атал, Клеопатрин стриц позвао је Македонце да измоле богове да се Филипу и Клеопатри роди "прави македонски насљедник", на што је наравно добио чашу у главу ид Александра (Србин грунтовно 1/1) а умало је дошло и до окршаја између Филипа и Александра.

Ово пишем да би разумјели нека каснија Александрова чињења, и баш та чињеница да ни сам није имао етнички чисто поријекло га је могуће руководила код некиг одлука. Јер он није само освајао свијет, већ га је и мијењао, рушио је стеге, разлике у схватањима, рушио је етнилчке, културошке, језичке и религијске баријере, стварао је нову, јединствену персијско-хеленску нацију, нацију коју ће он обликовати и дефинисати. Није он оженио неку Роксану, бактријску принцезу, варварку, што тада бјеше незамисливо, због политичких околности, већ да својим примјером подстакне друге да крену тим путем, да премосте етничке разлике. Мада је остао глас да је била добра риба.

У тој његовопј мисији спречила га је прерана смрт, у тридесет трећој, али је започео нешто, познати свијет се почео мијењати, точак историје се окренуо

 

[Nikita Kulganov]

 

[Khal Drogo]

У популарној култури, и кроз филмове и кроз литературу, лик Александра је подобро романтизован. Нема сумње да у питању јесте била изванредна и фасцинантна личност, али и његово дјело није без гријеха.
Освајање Тира након шестомјесечне опсаде 332.године п.н.е. је обиљежио један од највећих грађевинских подухвата у историји. Како је Тир био смјештен на острву, тешко приступачан, изграђен је насип дужине 800 метара и ширине око 70 метаеа.
Браниоци и поносни становници Тира су ипак пружили снажан и жесток отпор, храбро су бранили свој град од освајача

Што је разгњевило Александеа. По паду и освајању Тира услиједила је одмазда и бестијалан масакр. Различити аутори избосе различите податке о ратмјеру одмазде, Аријан пише да је масакрирано и на свиреп начин убијено 8.000 сттановника Тира а 30.000 одведено у робље. Други аутори износе друге бројеве, но извјесно размјери покоља су били и за ондашње стандарде преко сваке мјере.

 

[Pumpaj Dinstanović]

У популарној култури, и кроз филмове и кроз литературу, лик Александра је подобро романтизован. Нема сумње да у питању јесте била изванредна и фасцинантна личност, али и његово дјело није без гријеха.
Освајање Тира након шестомјесечне опсаде 332.године п.н.е. је обиљежио један од највећих грађевинских подухвата у историји. Како је Тир био смјештен на острву, тешко приступачан, изграђен је насип дужине 800 метара и ширине око 70 метаеа.
Браниоци и поносни становници Тира су ипак пружили снажан и жесток отпор, храбро су бранили свој град од освајача
Pogledajte prilog 1603010
Што је разгњевило Александеа. По паду и освајању Тира услиједила је одмазда и бестијалан масакр. Различити аутори избосе различите податке о ратмјеру одмазде, Аријан пише да је масакрирано и на свиреп начин убијено 8.000 сттановника Тира а 30.000 одведено у робље. Други аутори износе друге бројеве, но извјесно размјери покоља су били и за ондашње стандарде преко сваке мјере.

Ovde radi konteksta moramo jednu stvar imati na umu. U helenskoj kulturi, poštovanje stranih izaslanika, koji su lično bili zaštićeni od strane boga Hermesa, bilo je prava svetinja. Aleksandru i od svog najgoreg neprijatelja, i da ima pred sobom čoveka čiju smrt priželjkujey ne bi palo na pamet da načela diplomatije prekrši.

Tirani su pogubilu Aleksandrove lične izaslanike i pred njim, da vidi, bacili ih u vodu svirepo.

Osim što je to bilo jako provokativno i ponižavajuće za Aleksandra lično, počinjen je tim potezom zločin ogromnih razmera. To se smatralo jako velikom uvredom i grehom, gotovo bez presedana.

Tirova sudbina poslala je jasnu poruku šta se dešava onima koji narušavaju svete zakone i jedan od osnovnih i to čak univerzalno prepoznatih principa međunarodne diplomatije.

 

[Khal Drogo]

Tirani su pogubilu Aleksandrove lične izaslanike i pred njim, da vidi, bacili ih u vodu svirepo.

Да, такав извјештај оставља Квинтије Куртије Руфус у четвртој књизи (овдје) друго поглавље

15 Alexander cum et classem procul haberet et longam obsidionem magno sibi ad cetera inpedimento videret fore, caduceatores, qui ad pacem eos conpellerent, misit: quos Tyrii contra ius gentium occisos praecipitaverunt in altum. Atque ille suorum tam indigna morte commotus urbem obsidere statuit.

Иста судбина која је затекла Тиране, затекла је и становнике Газе 332.године п.н.е, која у том времену бјеше главна препрека и наступању према Египту. Персијски гувернер Газе Батис, очекујући помоћ од Дарија, одбио је да преда град Александру. Услиједила је опсада, браниоци, углавном арапски најамниици пружоло су жесток отпор. По паду града услиједио је масакр, мушко становништво је побијено а жене и дјеца су одведени у робље.

 

[Khal Drogo]

Када су у питању Алексанрова освајања, у популарној култури највише су обрађени и најпознатији су битка код Гаугамеле 331.године п.м.е и тријумфални улазак у Бабилон, када се помене Александар асоцијација је на та два догађаја.

Међутим судбина и тог рата и тог периода историје одређена је једном другом важном битком, битком код Иса у новембру 333.године п.н.е.
Којој је претјодила још једна велика и важна битка. Битка код Граника у мају 334.године п.н.е у којој су македонске снафе поразиле удружене снаге персијских сатрапа у Анадолији.

The Battle of the Granicus by Charles Le Brun, painted 1665

У којој су Дарије и Ахеменидско царство прекршилио прво правило код ратовања "ако се тучеш, онда се туци". Потцијенили су опасност која пријети, у битку су кренули са ограниченим сбагама и ресурсима. И тако Анадолија тог времена бјеше један конгломерат народа, култура, језика, обичаја какав никад у историји нисмо имали на једном простору, ту је разједињеност приородно стање дтвари, и ти сатрапи и те сатрапије (Лидија, Кападокија, Киликија, Јерменија, Понт) су рогови у врећи, брзо окрену страну и још брже се ресетују.
Пораз сатрапа Анадолије у тој бици пореметиће равнотежу снага у Азији, Македонија није више сила у најави него сила која равноправно парира Ахеменидском царству. Убрзо су овладали Анадолијом, ти народи нису никад имали велику љубав према Персијанцима, само су потпали под доминацију друге силе.

Дарије тада јесте увиодио грешку, зато је опремио огромну војску за наредни окршај који ће се десити код Иса у новембру 333.гиодине п.н.е.
Бјеше то огромна војска састављена од бројних народа. Извјештаји античких аутора оп бројности војске су свакако претјерани, иду од 250.000 (Квинтије Курције Руфус) до 600.000 (аријан). Македонска војска је бројала нешто више од 40.000 ратника, од чега око 5.000 коњаника. Реална снага персијске војске бјеше 50-100.000 војника с тим да су имали 3-4 пута већу бројност у коњици.
У бици Дарије се ослонио на употребу коњице. На другој страни Грци су вјештим маневрима и фингираним нападима развлачили персијске снаге. прије свега коњицу и слабили центар. да би у одлучујућем тренутку услиједио напад тесалске коњице. Према Руфусу (овдје, поглавље 11) одлучујући моменат бјеше када су грчки најамници у персијској војсци који су окруживали Дарија под вођством Антипе, раније Александровог генерала који је у међувременуо промијенио страну, напустили бојиште илити утекли. Њиховим примјером пошао је и Дарије.

Услиједио је покољ персијске деморалисане војске, битка се претворила у кланицу. Грци су се докопали товара који је пратио Дарија и огромног богатства, заробљена бјеше и Даријева потодице.

Дарије је у наредном периоду покушао конслолидовати снаге, прикупити нову војску, но његов ауторитет бјеше нарушен. Елитни ратници из западних сатрапија чији сународници су пострадали у бици код Иса неће бити вољним пратити владара који је утекао из битке и војску препустио покољу. Ту се Дарије могао ослонити на "бесмртнике", најамничке трупе чија лојалност је увијек упитна те Ските, Бактријсце, Согдијанце и уопште на контигенте регрутоване из источних сатрапија. Међутим, војска се може уновачити али то треба опремити, оружјем и опремом, увјежбати, а губитком огромног блага код Иса и ресурси су били ограниченији.
Битком код Гаугамеле 331.године довршено је оно што је већ било запечаћено и неизбјкежно након битке код Иса.

 

[Лекизан]

Јел читао неко:

Александар - Врлине рата - Стивен Пресфилд

 

[Бран Мутимировић]

Pogledajte prilog 1485352Pogledajte prilog 1485353

ime Grcija postoji posle Lorda Bajrona

nije "tobožnje" , jer Grcija kao takva ne postoji sve do tog 19 veka postoji samo hellada gradovi države

ja sam normalan i smatram da Grci , sa dužnim poštovanjem, u to vreme nisu postojali

Aristotelova Meteorologija, napisana 350. godine p.n.e, knjiga I

Part 13:
That there exist such chasms and cavities in the earth we are taught by the rivers that are swallowed up. They are found in many parts of the earth: in the Peloponnesus, for instance, there are many such rivers in Arcadia. The reason is that Arcadia is mountainous and there are no channels from its valleys to the sea. So these places get full of water, and this, having no outlet, under the pressure of the water that is added above, finds a way out for itself underground. In Greece this kind of thing happens on quite a small scale, but the lake at the foot of the Caucasus, which the inhabitants of these parts call a sea, is considerable. Many great rivers fall into it and it has no visible outlet but issues below the earth off the land of the Coraxi about the so-called 'deeps of Pontus'. This is a place of unfathomable depth in the sea: at any rate no one has yet been able to find bottom there by sounding. At this spot, about three hundred stadia from land, there comes up sweet water over a large area, not all of it together but in three places. And in Liguria a river equal in size to the Rhodanus is swallowed up and appears again elsewhere: the Rhodanus being a navigable river.

Part 14:
But the whole vital process of the earth takes place so gradually and in periods of time which are so immense compared with the length of our life, that these changes are not observed, and before their course can be recorded from beginning to end whole nations perish and are destroyed. Of such destructions the most utter and sudden are due to wars; but pestilence or famine cause them too. Famines, again, are either sudden and severe or else gradual. In the latter case the disappearance of a nation is not noticed because some leave the country while others remain; and this goes on until the land is unable to maintain any inhabitants at all. So a long period of time is likely to elapse from the first departure to the last, and no one remembers and the lapse of time destroys all record even before the last inhabitants have disappeared. In the same way a nation must be supposed to lose account of the time when it first settled in a land that was changing from a marshy and watery state and becoming dry. Here, too, the change is gradual and lasts a long time and men do not remember who came first, or when, or what the land was like when they came. This has been the case with Egypt. Here it is obvious that the land is continually getting drier and that the whole country is a deposit of the river Nile. But because the neighbouring peoples settled in the land gradually as the marshes dried, the lapse of time has hidden the beginning of the process. However, all the mouths of the Nile, with the single exception of that at Canopus, are obviously artificial and not natural. And Egypt was nothing more than what is called Thebes, as Homer, too, shows, modern though he is in relation to such changes. For Thebes is the place that he mentions; which implies that Memphis did not yet exist, or at any rate was not as important as it is now. That this should be so is natural, since the lower land came to be inhabited later than that which lay higher. For the parts that lie nearer to the place where the river is depositing the silt are necessarily marshy for a longer time since the water always lies most in the newly formed land. But in time this land changes its character, and in its turn enjoys a period of prosperity. For these places dry up and come to be in good condition while the places that were formerly well-tempered some day grow excessively dry and deteriorate. This happened to the land of Argos and Mycenae in Greece. In the time of the Trojan wars the Argive land was marshy and could only support a small population, whereas the land of Mycenae was in good condition (and for this reason Mycenae was the superior). But now the opposite is the case, for the reason we have mentioned: the land of Mycenae has become completely dry and barren, while the Argive land that was formerly barren owing to the water has now become fruitful. Now the same process that has taken place in this small district must be supposed to be going on over whole countries and on a large scale.

Men whose outlook is narrow suppose the cause of such events to be change in the universe, in the sense of a coming to be of the world as a whole. Hence they say that the sea being dried up and is growing less, because this is observed to have happened in more places now than formerly. But this is only partially true. It is true that many places are now dry, that formerly were covered with water. But the opposite is true too: for if they look they will find that there are many places where the sea has invaded the land. But we must not suppose that the cause of this is that the world is in process of becoming. For it is absurd to make the universe to be in process because of small and trifling changes, when the bulk and size of the earth are surely as nothing in comparison with the whole world. Rather we must take the cause of all these changes to be that, just as winter occurs in the seasons of the year, so in determined periods there comes a great winter of a great year and with it excess of rain. But this excess does not always occur in the same place. The deluge in the time of Deucalion, for instance, took place chiefly in the Greek world and in it especially about ancient Hellas, the country about Dodona and the Achelous, a river which has often changed its course. Here the Selli dwelt and those who were formerly called Graeci and now Hellenes. When, therefore, such an excess of rain occurs we must suppose that it suffices for a long time. We have seen that some say that the size of the subterranean cavities is what makes some rivers perennial and others not, whereas we maintain that the size of the mountains is the cause, and their density and coldness; for great, dense, and cold mountains catch and keep and create most water: whereas if the mountains that overhang the sources of rivers are small or porous and stony and clayey, these rivers run dry earlier. We must recognize the same kind of thing in this case too. Where such abundance of rain falls in the great winter it tends to make the moisture of those places almost everlasting. But as time goes on places of the latter type dry up more, while those of the former, moist type, do so less: until at last the beginning of the same cycle returns.

Original na grčkom:
https://el.wikisource.org/wiki/Μετεωρολογικά/Α

Engleski prevod:
https://classics.mit.edu/Aristotle/meteorology.1.i.html

 

[Бран Мутимировић]

Pogledajte prilog 1485352Pogledajte prilog 1485353

ime Grcija postoji posle Lorda Bajrona

nije "tobožnje" , jer Grcija kao takva ne postoji sve do tog 19 veka postoji samo hellada gradovi države

ja sam normalan i smatram da Grci , sa dužnim poštovanjem, u to vreme nisu postojali

Ptolemejeva Geografija, pisana u 2. veku nove ere

https://books.google.rs/books?id=nY...ontinet Macedonia , Epi rum , Achaiam&f=false

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ptolemejeva Geografija, pisana u 2. veku nove ere

Pogledajte prilog 1603587

https://books.google.rs/books?id=nYGntfTw8egC&pg=RA3-PA161-IA40&dq=GRAECIA+Decima+&+ultima+Europa+tabula+,+continet+Macedonia+,+Epi+rum+,+Achaiam&hl=en&newbks=1&newbks_redir=0&sa=X&redir_esc=y#v=onepage&q=GRAECIA Decima & ultima Europa tabula , continet Macedonia , Epi rum , Achaiam&f=false

Ptolemej je pisao na grčkom. Ovo je neki prevod.

 

[Бран Мутимировић]

Ptolmej je pisao na grčkom. Ovo je neki prevod.

Da, nisam to naglasio. Severnomakedonci su malo alergični na grčki alfabet, pa ne bih da ih potresam ovde.
Šalim se, nemam link digitalizovanog izdanja na grčkom, a na telefonu sam pa mi nezgodno da kopam i tražim.

 

[Бран Мутимировић]

A uostalom, poenta je samo to da nije tačno da termini "Grčka", "Grci" i "grčki" nisu postojali pre 19. veka.