gost 304860
Buduća legenda
- Poruka
- 44.400
Ja brate kad odem u kafanu nije zadimljena i obicno je dobra klopa kao u restoranu "AS" u Gornjem u Zagrebu. Ne volim copy/paste da radim ali evo ti malo da vidis ko je bio Kosta.
Pećanac dalje piše o svojim kontaktima i razgovorima sa Radetom Malobabićem, Apisom, Ljubom Vulovićem i Milanom Milovanovićem Pilcem. Pilac je četničkom vojvodi predlagao otvorenu saradnju i plan po kojem je Pećanac trebalo da se prebaci do Arnauta a zatim se uz njihovu pomoć domogne Srbije. "Ovo su naročito hteli da uradim, ne objašnjavajući mi namere, ali kako sam se ja bio obratio đeneralu Ljubi Miliću, mome komandantu divizije i kako mi je on savetovao da to nipošto ne uradim, to sam definitivno odbio da dam pristanak na ovaj plan".
Pećanac je trebalo da pristupi ovoj organizaciji, odnosno da se "potpiše u listu zaverenika" na jednom sastanku sa Apisom, Pilcem i Ljubom Milićem. "Bio sam gotov da to učinim, jer je Apis umeo svojim razlaganjima da povuče svakoga za sobom. Taman da se potpišem na neke hartije, koje je Apis izneo, kad u naš šator uđe pokojni Vulović. Čim sam ga video trgnem se i pomislim da sve što se sa Vulovićem radi, ne samo da ne valja, već je i prokleto, pošto sam tog čoveka znao kakav je razbojnik. Kažem Apisu i Pilcu da mi ne zamere, ali ja ne mogu da se potpišem.
Govorio istinu
Bio sam njihov prijatelj i to ću ostati. Zakleo sam se tada da ih neću izdati i rekao im da je to za njih dovoljno, ako me smatraju za časnog čoveka. Molio sam ih da me razumu kao čoveka koji je se sav posvetio svome narodu i koji ne želi da se meša u oficirske zavere i upisuje se u njihovo članstvo". Pećanac je održao datu reč. Za vreme borbi u Toplici 1917. on je nešto napomenuo profesoru Radoviću i pravniku Milanu Drljeviću, ali imena crnorukaca nije spominjao.
Zašto je Pećanac o tome progovorio tek 1933, dakle posle 16 godina? On sam daje objašnjenje da je to učinio zato što je čuo da se sprema štampanje istinite knjige o Solunskom procesu, pa je rešio da iznese šta zna "jer istorija treba da bude neumitna prema svakome i da o svakom kaže ono što je zaslužio".
Mnogo toga što je u svojoj izjavi izneo Kosta Pećanac izgleda da je tačno, veli Vasa Kazimirović, bez obzira na boju koju je on dao onom što je napisao.
Pored ovoga Pećanac se s vremena na vreme oglašavao i u listovima i časopisima, kao što su Politika, Vreme i drugi.
U javnom životu
Kosta Pećanac je od 27. avgusta do 6. septembra 1929. kao član delegacije ratnih veterana i rezervnih oficira u Jugoslaviji posetio francusko udruženje ratnih veterana Poali d orian (Poilus d Orient).
Šef delegacije ratnih veterana iz Jugoslavije bio je Milan Radosavljević, a članovi Nedeljko Savić, potpukovnik, Čeda Mihailović, potpredsednik Društva prijatelja Francuske, Milorad Jovanović, prefekt Bitolja za vreme trogodišnjeg bombardovanja u Prvom svetskom ratu, dr Jovan Hadži-Vasiljević, predsednik Učenog društva "Sveti Sava", potpukovnik Kotlajić, članovi udruženja Dušan Zagorac i Dragojlo Tomić, advokat Bogomir Bogić, generalni sekretar društva, poručnik Milan Jovanović, doktor Klinčić, Lujo Lovrić, potpukovnik i predsednik Društva dobrovoljaca, general Dragoljub Kostić, potpukovnik Janićije Mićić, nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima, kapetan Boško Pavlović.
U delegaciji su bili i Milunka Savić, Valojić, Pandarević, Ivanović i Kosta Pećanac. Poseti je pridavana velika medijska pažnja. O njoj su pisale francuske novine, ali su put delegacije pomno pratili dopisnici tri velika dnevna lista iz Beograda - Vladimir Kustodić (Pravda), Nikolić (Politika) i Ivanić i Budimir (Vreme), dva iz Zagreba - Hrvoje Mazanović (Novosti) i Ante Kovač (direktor Riječi) i dva iz Ljubljane - M. Košiček (Slovenec) i Mladen Đuričić (Ratnički glasnik).
List francuskih veterana je sa puno pažnje pisao o članovima delegacije iz Jugoslavije. Nepodeljeno interesovanje izazivala je žena-ratnik Milunka Savić. I četnički vojvoda Kosta Pećanac opisan je na epski način: "Kosta Milovanović Pećanac (iz grada Peć), koji je sa deset godina video kako mu Albanci ubijaju oca i majku, i od tada preživljavao po planinama sa dobrovoljcima.
Kosta Pećanac, vojvoda do rata 1912, bio je 1916. prebačen malim avionom od nas /Solunskog fronta/ do srca okupirane Srbije, u Toplicu, sa zadatkom da pobuni seljake u trenutku ofanzive 1917, ali je bio ponesen bujicom ustanka, koji je nezadrživo otpočeo tri meseca ranije, ustanka koji je, pod njegovim vođstvom, naterao Bugare da povuku sa /Solunskog/ fronta dve divizije.
Do oslobođenja upadao je u Bugarsku i poznati su njegovi prepadi na železničke pruge i neprijateljske vozove. To mu je donelo slavu ravnu onoj Marka Kraljevića, neustrašivog osvetnika slabih i potlačenih".
Kosta Pećanac je i dve godine kasnije bio član delegacije ratnih veterana iz Jugoslavije koja je posetila francuske kolege. Od 4. do 15. juna delegacija je obišla Pariz, gde su je u Ke d Orsej primili Aristid Brijan, ministar inostranih poslova Francuske i general Moris Saraj. Delegacija je potom posetila gradove Belfort, Rems, Nevr, Viši, Lion, Marsej i Grenobl.
Živa legenda
Najveća javna priznanja vojvodi Pećancu odavana su na proslavama raznih godišnjica pobuna naroda u Jablanici, Pustoj Reci i Toplici 1923, 1927, 1934. i 1937. godine. Na tim svečanostima Pećanac je bio glavna figura. Dočekivao je savezničke velikane, bio na čelu povorki, sačekivao kralja Aleksandra i mnoge političke i vojne ličnosti Kraljevine i govorio na tim skupovima u Prokuplju, širom Toplice i Jugoslavije.
Ta slavlja i počasti svakako su uticali na stvaranje ukupne legende o ovom hrabrom četniku i "jednostavnom čoveku iz naroda", posebno u topličkom kraju. Pećanac je tim prigodama držao govore, postavljao kamen temeljce i otkrivao spomenike. Tako je 13. juna 1937, kao najbliži ratni drug, otkrio spomenik Kosti Vojinoviću. U Prokuplju je istovremeno otkriven spomenik kralju Aleksandru, koji su partizani uklonili 1944. godine.
Sve te proslave od prve 1923. pa do današnjih dana uvek su bile lokalnog karaktera a veliki broj njih je i nehotice ovom događaju davao čisto lokalni karakter. Kako je primetio jedan predratni novinar "proslava ovakvog jednog ustanka u kojoj drugoj zemlji predstavljala bi najveću svečanost i neobičan događaj, i svako bi se trudio, da se što jače i krupnije, obeleži i što dublje ureže u dušu širokih narodnih masa".
Pećanac je širom zemlje otkrivao i spomenike izginulim ratnicima ili kralju Aleksandru, osvećivao zastave pododbora četničkog udruženja i proslavljao razne godišnjice ili slave pododbora četničkog udruženja. Tako ga oktobra 1935. nalazimo u pododboru četničkog udruženja u Srbobranu gde je osvećena zastava ovog udruženja. Pored ove svečanosti, stoji u pozivnici predsedniku vlade, M. Stojadinoviću, "ujedno će naš veliki vojvoda Kosta Pećanac sa svojom porodicom svoju krsnu slavu sa četnicima i ostalim gostima u Srbobranu proslaviti."
Pišu: Momčilo Pavlović i Božica Mladenović
E sad autori narocito dama je doktorirala na Kosti Pecancu i clan je Akademije Nauka. Za Vasu Kazimirovica ne treba da pricam.
Pećanac dalje piše o svojim kontaktima i razgovorima sa Radetom Malobabićem, Apisom, Ljubom Vulovićem i Milanom Milovanovićem Pilcem. Pilac je četničkom vojvodi predlagao otvorenu saradnju i plan po kojem je Pećanac trebalo da se prebaci do Arnauta a zatim se uz njihovu pomoć domogne Srbije. "Ovo su naročito hteli da uradim, ne objašnjavajući mi namere, ali kako sam se ja bio obratio đeneralu Ljubi Miliću, mome komandantu divizije i kako mi je on savetovao da to nipošto ne uradim, to sam definitivno odbio da dam pristanak na ovaj plan".
Pećanac je trebalo da pristupi ovoj organizaciji, odnosno da se "potpiše u listu zaverenika" na jednom sastanku sa Apisom, Pilcem i Ljubom Milićem. "Bio sam gotov da to učinim, jer je Apis umeo svojim razlaganjima da povuče svakoga za sobom. Taman da se potpišem na neke hartije, koje je Apis izneo, kad u naš šator uđe pokojni Vulović. Čim sam ga video trgnem se i pomislim da sve što se sa Vulovićem radi, ne samo da ne valja, već je i prokleto, pošto sam tog čoveka znao kakav je razbojnik. Kažem Apisu i Pilcu da mi ne zamere, ali ja ne mogu da se potpišem.
Govorio istinu
Bio sam njihov prijatelj i to ću ostati. Zakleo sam se tada da ih neću izdati i rekao im da je to za njih dovoljno, ako me smatraju za časnog čoveka. Molio sam ih da me razumu kao čoveka koji je se sav posvetio svome narodu i koji ne želi da se meša u oficirske zavere i upisuje se u njihovo članstvo". Pećanac je održao datu reč. Za vreme borbi u Toplici 1917. on je nešto napomenuo profesoru Radoviću i pravniku Milanu Drljeviću, ali imena crnorukaca nije spominjao.
Zašto je Pećanac o tome progovorio tek 1933, dakle posle 16 godina? On sam daje objašnjenje da je to učinio zato što je čuo da se sprema štampanje istinite knjige o Solunskom procesu, pa je rešio da iznese šta zna "jer istorija treba da bude neumitna prema svakome i da o svakom kaže ono što je zaslužio".
Mnogo toga što je u svojoj izjavi izneo Kosta Pećanac izgleda da je tačno, veli Vasa Kazimirović, bez obzira na boju koju je on dao onom što je napisao.
Pored ovoga Pećanac se s vremena na vreme oglašavao i u listovima i časopisima, kao što su Politika, Vreme i drugi.
U javnom životu
Kosta Pećanac je od 27. avgusta do 6. septembra 1929. kao član delegacije ratnih veterana i rezervnih oficira u Jugoslaviji posetio francusko udruženje ratnih veterana Poali d orian (Poilus d Orient).
Šef delegacije ratnih veterana iz Jugoslavije bio je Milan Radosavljević, a članovi Nedeljko Savić, potpukovnik, Čeda Mihailović, potpredsednik Društva prijatelja Francuske, Milorad Jovanović, prefekt Bitolja za vreme trogodišnjeg bombardovanja u Prvom svetskom ratu, dr Jovan Hadži-Vasiljević, predsednik Učenog društva "Sveti Sava", potpukovnik Kotlajić, članovi udruženja Dušan Zagorac i Dragojlo Tomić, advokat Bogomir Bogić, generalni sekretar društva, poručnik Milan Jovanović, doktor Klinčić, Lujo Lovrić, potpukovnik i predsednik Društva dobrovoljaca, general Dragoljub Kostić, potpukovnik Janićije Mićić, nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima, kapetan Boško Pavlović.
U delegaciji su bili i Milunka Savić, Valojić, Pandarević, Ivanović i Kosta Pećanac. Poseti je pridavana velika medijska pažnja. O njoj su pisale francuske novine, ali su put delegacije pomno pratili dopisnici tri velika dnevna lista iz Beograda - Vladimir Kustodić (Pravda), Nikolić (Politika) i Ivanić i Budimir (Vreme), dva iz Zagreba - Hrvoje Mazanović (Novosti) i Ante Kovač (direktor Riječi) i dva iz Ljubljane - M. Košiček (Slovenec) i Mladen Đuričić (Ratnički glasnik).
List francuskih veterana je sa puno pažnje pisao o članovima delegacije iz Jugoslavije. Nepodeljeno interesovanje izazivala je žena-ratnik Milunka Savić. I četnički vojvoda Kosta Pećanac opisan je na epski način: "Kosta Milovanović Pećanac (iz grada Peć), koji je sa deset godina video kako mu Albanci ubijaju oca i majku, i od tada preživljavao po planinama sa dobrovoljcima.
Kosta Pećanac, vojvoda do rata 1912, bio je 1916. prebačen malim avionom od nas /Solunskog fronta/ do srca okupirane Srbije, u Toplicu, sa zadatkom da pobuni seljake u trenutku ofanzive 1917, ali je bio ponesen bujicom ustanka, koji je nezadrživo otpočeo tri meseca ranije, ustanka koji je, pod njegovim vođstvom, naterao Bugare da povuku sa /Solunskog/ fronta dve divizije.
Do oslobođenja upadao je u Bugarsku i poznati su njegovi prepadi na železničke pruge i neprijateljske vozove. To mu je donelo slavu ravnu onoj Marka Kraljevića, neustrašivog osvetnika slabih i potlačenih".
Kosta Pećanac je i dve godine kasnije bio član delegacije ratnih veterana iz Jugoslavije koja je posetila francuske kolege. Od 4. do 15. juna delegacija je obišla Pariz, gde su je u Ke d Orsej primili Aristid Brijan, ministar inostranih poslova Francuske i general Moris Saraj. Delegacija je potom posetila gradove Belfort, Rems, Nevr, Viši, Lion, Marsej i Grenobl.
Živa legenda
Najveća javna priznanja vojvodi Pećancu odavana su na proslavama raznih godišnjica pobuna naroda u Jablanici, Pustoj Reci i Toplici 1923, 1927, 1934. i 1937. godine. Na tim svečanostima Pećanac je bio glavna figura. Dočekivao je savezničke velikane, bio na čelu povorki, sačekivao kralja Aleksandra i mnoge političke i vojne ličnosti Kraljevine i govorio na tim skupovima u Prokuplju, širom Toplice i Jugoslavije.
Ta slavlja i počasti svakako su uticali na stvaranje ukupne legende o ovom hrabrom četniku i "jednostavnom čoveku iz naroda", posebno u topličkom kraju. Pećanac je tim prigodama držao govore, postavljao kamen temeljce i otkrivao spomenike. Tako je 13. juna 1937, kao najbliži ratni drug, otkrio spomenik Kosti Vojinoviću. U Prokuplju je istovremeno otkriven spomenik kralju Aleksandru, koji su partizani uklonili 1944. godine.
Sve te proslave od prve 1923. pa do današnjih dana uvek su bile lokalnog karaktera a veliki broj njih je i nehotice ovom događaju davao čisto lokalni karakter. Kako je primetio jedan predratni novinar "proslava ovakvog jednog ustanka u kojoj drugoj zemlji predstavljala bi najveću svečanost i neobičan događaj, i svako bi se trudio, da se što jače i krupnije, obeleži i što dublje ureže u dušu širokih narodnih masa".
Pećanac je širom zemlje otkrivao i spomenike izginulim ratnicima ili kralju Aleksandru, osvećivao zastave pododbora četničkog udruženja i proslavljao razne godišnjice ili slave pododbora četničkog udruženja. Tako ga oktobra 1935. nalazimo u pododboru četničkog udruženja u Srbobranu gde je osvećena zastava ovog udruženja. Pored ove svečanosti, stoji u pozivnici predsedniku vlade, M. Stojadinoviću, "ujedno će naš veliki vojvoda Kosta Pećanac sa svojom porodicom svoju krsnu slavu sa četnicima i ostalim gostima u Srbobranu proslaviti."
Pišu: Momčilo Pavlović i Božica Mladenović
E sad autori narocito dama je doktorirala na Kosti Pecancu i clan je Akademije Nauka. Za Vasu Kazimirovica ne treba da pricam.
