500.000 српских добровољаца за Косово!

Византијски цар Василије II заузео је 20-их година 11. века Нови Епир, а то је приближно територија савремене Албаније у којој су живели Срби и нешто Грка. Један од византијских војних старешина, по имену Тихомир Србин из Белиграда, подигао је устанак 1040. године, с намером да протера византијску власт из Новог Епира. Тихомирови устаници су били сви Срби и уз помоћ Србије протерали су Византијце из Новог Епира. Због тога су византијска царица Зое и њен трећи муж по реду Константин IX Мономах послали бројну војску у напад на Србију, у јесен 1042. године. Правац напада је ишао кроз Епир у савремену Албанију која је тада већим делом била територија Србије. Тадашњи млади српски краљ Доброслав I Војислав са својим синовима, сатро је византијску војску од 70.000 војника на челу са војводом Михаилом, префектом Драчким. Овај тежак пораз у рату са Србијом је изазвао нереде и побуне у Византији. Један од побуњеника био је и византијски војни заповедник на Сицилији по имену Георгије, звани Манијак. Пошто су га без разлога сменили са дужности, одлучио се на побуну и пошао да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску са Сицилије и јужне Италије и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Албанци су водили своје жене и децу како је било уобичајено у то време. Са том војском се искрцао у Драчу марта 1043. године. О овим догађајима сведочи Византијски историчар и сведок ових догађаја Михајло Аталиота (Mihael Attaliota) у делу Historia, Corpus scriptorum Historae.

Како је Србија била тада у ратном стању са Византијом, Манијак је рачунао на извесне српске симпатије. У борбама са царском војском код Дорјана, сицилијански војвода је погинуо и његов подухват је пропао. Албанци се нису могли вратити на Сицилију, нити су могли да остану на византијској територији, па су тражили да се населе негде у Србији. Краљ Војислав им је дозволио да се населе у једном слабо насељеном брдском пределу у околини Рабана, источно од Крује.”
:)
 
Нису пре илира али највероватнија теорија је да су албанци насељени за време ђорђа манијака, тада се и први пут спомињу арбанаси
1686469321876.png

Балкански Албанци пореклом са Кавказа (дакле дошљаци, а не староседеоци).

Византијски заповедник Сицилије Ђорђе Манијак, у намери да силом заузме Цариград и отме царски престо, кренуо је 1043. године са својом војском, у којој су били и сицилијански Албанци (претходно насељени на Сицилији са Кавказа од стране Арапа). Након војног пораза од стране легитимног царског заповедника код Дојранског језера сицилијански Албанци су замолили локалне Србе да им дозволе да се населе у оближњим планинама, што су им ови и допустили. Тако су се, према овом византијском извору, кавкаско-сицилијански Албанци (на турском Арнаути – „они који се нису вратили”) населили у области североисточно од града Елбасана уз дозволу тадашњих византијских власти. Ову „кавкаску” теорију о пореклу балканских Албанаца потврђују и неки албански историчари, као што је то случај у књизи: Stefang Pollo, Arben Puto, The History of Albania, London: Routledge & Kegan, 1981, стр. 37.

Албански језик се у историјским изворима први пут помиње касно: тек 1285. године, као „lingua albanesesca”, у једном дубровачком рукопису. Ипак, да се етноним Албанци не мора везивати само за данас нам познате Албанце/Шиптаре/Арбанасе, говоре нам византијски извори из 9. века у којима се етнонимом „Албани” („Albanoi”) називају словенски (српски) становници из околине града Драча. Албанци, наравно, овај етноним директно везују за себе само због случајне језичке сличности. Уосталом, све што је „бело” („alba”) не значи аутоматски и да је албанско у етнографском смислу генезе овог народа. По тој логици, главни град Србије је албанског порекла само зато јер је „бео” у свом називу.

Сасвим је разумљиво зашто албанска албанологија одбацује „кавкаско”, а говори само о „илирском” пореклу Албанаца – поред етничког, жели се зацементирати тапија над Косметом (чији су топоними скоро искључиво словенско-српски) и на основу наводног старијег албанског повесног права у односу на Србе пред међународном научном јавношћу. Ипак, „кавкаска” теорија о етногенези Албанаца има једну (али научно вредну) предност у односу на „илирску” теорију: заснована је на најмање једном директном веродостојном историјском извору (постоји још осам других), док се теорија о „илирском” пореклу Албанаца не заснива ни на једном једином директном повесном источнику, већ искључиво на конструкцијама натегнутих лингвистичко-етнографских хипотеза.
https://www.politika.rs/scc/clanak/427078/Pogledi/Odakle-poticu-Albanci
*****************************************
Дакле, нема говора о неком аутохтоном пореклу Албанаца на Балкану. Али им је понашање племенско и номадско. Номадско јер су стално у некаквој ,,шетњи'' са освајањем. Са Кавказа на Сицилију па потом на простор данашње Албаније и на крају део Албанаца (Шиптари) преко Проклетија доспели на западни део КиМ-а. И данас би и даље: простор Македоније и прете Србији за даље освајање.
 
Pogledajte prilog 1357601
Балкански Албанци пореклом са Кавказа (дакле дошљаци, а не староседеоци).

Византијски заповедник Сицилије Ђорђе Манијак, у намери да силом заузме Цариград и отме царски престо, кренуо је 1043. године са својом војском, у којој су били и сицилијански Албанци (претходно насељени на Сицилији са Кавказа од стране Арапа). Након војног пораза од стране легитимног царског заповедника код Дојранског језера сицилијански Албанци су замолили локалне Србе да им дозволе да се населе у оближњим планинама, што су им ови и допустили. Тако су се, према овом византијском извору, кавкаско-сицилијански Албанци (на турском Арнаути – „они који се нису вратили”) населили у области североисточно од града Елбасана уз дозволу тадашњих византијских власти. Ову „кавкаску” теорију о пореклу балканских Албанаца потврђују и неки албански историчари, као што је то случај у књизи: Stefang Pollo, Arben Puto, The History of Albania, London: Routledge & Kegan, 1981, стр. 37.

Албански језик се у историјским изворима први пут помиње касно: тек 1285. године, као „lingua albanesesca”, у једном дубровачком рукопису. Ипак, да се етноним Албанци не мора везивати само за данас нам познате Албанце/Шиптаре/Арбанасе, говоре нам византијски извори из 9. века у којима се етнонимом „Албани” („Albanoi”) називају словенски (српски) становници из околине града Драча. Албанци, наравно, овај етноним директно везују за себе само због случајне језичке сличности. Уосталом, све што је „бело” („alba”) не значи аутоматски и да је албанско у етнографском смислу генезе овог народа. По тој логици, главни град Србије је албанског порекла само зато јер је „бео” у свом називу.

Сасвим је разумљиво зашто албанска албанологија одбацује „кавкаско”, а говори само о „илирском” пореклу Албанаца – поред етничког, жели се зацементирати тапија над Косметом (чији су топоними скоро искључиво словенско-српски) и на основу наводног старијег албанског повесног права у односу на Србе пред међународном научном јавношћу. Ипак, „кавкаска” теорија о етногенези Албанаца има једну (али научно вредну) предност у односу на „илирску” теорију: заснована је на најмање једном директном веродостојном историјском извору (постоји још осам других), док се теорија о „илирском” пореклу Албанаца не заснива ни на једном једином директном повесном источнику, већ искључиво на конструкцијама натегнутих лингвистичко-етнографских хипотеза.
https://www.politika.rs/scc/clanak/427078/Pogledi/Odakle-poticu-Albanci
*****************************************
Дакле, нема говора о неком аутохтоном пореклу Албанаца на Балкану. Али им је понашање племенско и номадско. Номадско јер су стално у некаквој ,,шетњи'' са освајањем. Са Кавказа на Сицилију па потом на простор данашње Албаније и на крају део Албанаца (Шиптари) преко Проклетија доспели на западни део КиМ-а. И данас би и даље: простор Македоније и прете Србији за дање освајање.
Да, слажем се скроз. Е сад не знам тачно има ли њихово име неке веће везе са кавказом али дефиннитивно се први пут као становници у рабну помињу тада

А пази ово

Рабно, Арбан, Рабанац, Арбанас
 
Pogledajte prilog 1357601
Балкански Албанци пореклом са Кавказа (дакле дошљаци, а не староседеоци).

Византијски заповедник Сицилије Ђорђе Манијак, у намери да силом заузме Цариград и отме царски престо, кренуо је 1043. године са својом војском, у којој су били и сицилијански Албанци (претходно насељени на Сицилији са Кавказа од стране Арапа). Након војног пораза од стране легитимног царског заповедника код Дојранског језера сицилијански Албанци су замолили локалне Србе да им дозволе да се населе у оближњим планинама, што су им ови и допустили. Тако су се, према овом византијском извору, кавкаско-сицилијански Албанци (на турском Арнаути – „они који се нису вратили”) населили у области североисточно од града Елбасана уз дозволу тадашњих византијских власти. Ову „кавкаску” теорију о пореклу балканских Албанаца потврђују и неки албански историчари, као што је то случај у књизи: Stefang Pollo, Arben Puto, The History of Albania, London: Routledge & Kegan, 1981, стр. 37.

Албански језик се у историјским изворима први пут помиње касно: тек 1285. године, као „lingua albanesesca”, у једном дубровачком рукопису. Ипак, да се етноним Албанци не мора везивати само за данас нам познате Албанце/Шиптаре/Арбанасе, говоре нам византијски извори из 9. века у којима се етнонимом „Албани” („Albanoi”) називају словенски (српски) становници из околине града Драча. Албанци, наравно, овај етноним директно везују за себе само због случајне језичке сличности. Уосталом, све што је „бело” („alba”) не значи аутоматски и да је албанско у етнографском смислу генезе овог народа. По тој логици, главни град Србије је албанског порекла само зато јер је „бео” у свом називу.

Сасвим је разумљиво зашто албанска албанологија одбацује „кавкаско”, а говори само о „илирском” пореклу Албанаца – поред етничког, жели се зацементирати тапија над Косметом (чији су топоними скоро искључиво словенско-српски) и на основу наводног старијег албанског повесног права у односу на Србе пред међународном научном јавношћу. Ипак, „кавкаска” теорија о етногенези Албанаца има једну (али научно вредну) предност у односу на „илирску” теорију: заснована је на најмање једном директном веродостојном историјском извору (постоји још осам других), док се теорија о „илирском” пореклу Албанаца не заснива ни на једном једином директном повесном источнику, већ искључиво на конструкцијама натегнутих лингвистичко-етнографских хипотеза.
https://www.politika.rs/scc/clanak/427078/Pogledi/Odakle-poticu-Albanci
*****************************************
Дакле, нема говора о неком аутохтоном пореклу Албанаца на Балкану. Али им је понашање племенско и номадско. Номадско јер су стално у некаквој ,,шетњи'' са освајањем. Са Кавказа на Сицилију па потом на простор данашње Албаније и на крају део Албанаца (Шиптари) преко Проклетија доспели на западни део КиМ-а. И данас би и даље: простор Македоније и прете Србији за даље освајање.
Ова подударност назива нема везе с изворним називима. Кавкаски Албанци се нису називали Албанцима и била су то многобројна племена, а као што знамо ни балкански Албанци се не називају тако на матерњем језику.
 
Ова подударност назива нема везе с изворним називима. Кавкаски Албанци се нису називали Албанцима и била су то многобројна племена, а као што знамо ни балкански Албанци се не називају тако на матерњем језику.
Етноним Албанци не мора везивати само за данас нам познате Албанце/Шиптаре/Арбанасе.
Име државе Албанија се на албанском језику изговара Шћиприја од речи шћип (алб. Shqip) или шћипри (алб. Shqip‘ri), што би значило крш или брдо, јер су они живели углавном на брдима и кршевима, па су себе називали брђанима. (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Албанци)
 
Етноним Албанци не мора везивати само за данас нам познате Албанце/Шиптаре/Арбанасе.
Име државе Албанија се на албанском језику изговара Шћиприја од речи шћип (алб. Shqip) или шћипри (алб. Shqip‘ri), што би значило крш или брдо, јер су они живели углавном на брдима и кршевима, па су себе називали брђанима. (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Албанци)

Јасно је да је у питању наметнут идентитет јер се физиономијама потпуно деле на оне које је неко на другој теми описао са главама и фацама у облику сијалица, мени некако телеће, и оне динарски орловске уз чисто поморавски благородни тип без икаквог влашког елемента што указује на насилно сврставање под тим именом као и са Србима католицима под хрватским.
 
Етноним Албанци не мора везивати само за данас нам познате Албанце/Шиптаре/Арбанасе.
Име државе Албанија се на албанском језику изговара Шћиприја од речи шћип (алб. Shqip) или шћипри (алб. Shqip‘ri), што би значило крш или брдо, јер су они живели углавном на брдима и кршевима, па су себе називали брђанима. (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Албанци)
Поента је да Каквкаски Албанци нису битни, они чак нису ни говорили индоевропским језиком, а потомци тих народа, племена или њихови сродници постоје и данас. Јесте, Албанија се назива Шћип'рија и у основи јесте шћип, али то не значи крш, брдо.

Shqip
значи исто што и Словен. То значи они који слове, говоре (истим језиком). Управо је име Shqiptarët (Шћиптар'т) - Ш(ћ)ип(е)тари као етничко име исковано по узору на словенско име, те представља на неки начин калк словенског Словен.

Брђани су Малисори.
 
Добро де роде, разумем твоје трауме од ратовања и због издаје па ваљда зато често цинизмом пренагљујеш и надокнађујеш на погрешном месту.

Мој отац је тада у Борову видео да мештани, милиција и добровољци тамане усташе где год крену све док их ЈНА не заустави.
Два пута тенковима код стадиона, све је фотографисао још од првог упада усташа.

Рекао ми је да је пет одсто Срба довољно за да се за три недеље и загреб освоји али да је после ликвидације Шошкоћанина јасно да се усташама даје на времену за наоружавање, формирање и консолидацију и следеће нападе на ЈНА ради одужавања сукоба, чији је политички исход са границама договорен, да би комуњаре искористиле народно расположење и прегруписале се у разне странке.

Зато ми је рекао да не долазим и не гинем џабе а што се храбрости тиче ти овде стрепиш од црнаца а ја не.

ПС за Косово и Метохију је отац прогнозирао брозове намере и потчинство српских комуњара већ 60-их.
ништа за те специфично ја само говорим уопштено
нама је фалило људи више него ишта друго, и то од првог до задњег дана

квалитет просјечног официра ЈНА, на пријер у технолошком и техничком смислу је био одличан, а у борбеном гори него камионџије и келнери код усраша
 
квалитет просјечног официра ЈНА, на пријер у технолошком и техничком смислу је био одличан, а у борбеном гори него камионџије и келнери код усраша

Не бих се баш сложио са овом констатацијом,бар оно што сам ја имао прилике да видим далеко је било од квалитета који спомињеш...
 
Не бих се баш сложио са овом констатацијом,бар оно што сам ја имао прилике да видим далеко је било од квалитета који спомињеш...
а било их је да су знали те ствари
ово друго не бих, о памети и идејама као да је глава скроз празна
 

Back
Top