21.12.2012

2012. dogodice se :

  • Nista posebno.

  • Vraca se Isus.

  • Vanzemaljci!

  • Globalna kataklizma.

  • Treci Svetski Rat.

  • Prelazak covecanstva na novi nivo svesti.

  • Nemoguce je predvideti.

Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
Kontam da bi ovo bila dobra fora. :lol: A i uštekalo bi se struje. :D

6100084_700b_v4.jpg
 
Famozni 21. decembar sve je bliže, a time i trenutak istine za još jedno u nizu proročanstava o smaku svijeta.
188034_asteroidhittingtheearthdbycrypdan_kf.jpg

1. Zemlja će se sudariti s velikom planetom...
191843_smak-sveta_kf.jpg

2. "Poravnavanje planeta" uzrokovaće totalno pomračenje...
199350_asteroidi_kf.jpg

3. Masivni asteroid uništiće Zemlju...
263566_suncev-bic_kf.jpg

4. Masivna sunčeva baklja spaliće Zemlju...
215253_zemlja_kf.jpg

5. Zamena polova rezultiraće totalnim uništenjem...
http://www.vesti-online.com/Vesti/Zanimljivosti/277819/Pet-najrasirenijih-teorija-o-kraju-sveta-

Koja je od ovih pet po Vama solucija hipoteticki nabliza mogucem scenariju,ili imate svoju mogucu viziju?
Sve da s e razumijemo pod ***NE daj BOZE***
 
Čitam sve i svašta što ljudi pišu i teorije koje razvijaju. I ne mogu se načuditi budalaštinama. No ne čudim se ja budalastom ljudskom umu, već se čudim tome do koje se granice idiotizma ljudski um može spustiti. Ali ni to nije za čuđenje kad su u pitanju tvorci raznoraznih “teorija” i “pisci” koji takve teorije obrazlažu, već je za čuđenje neizmerni nivo idiotizma onih koji u sve to veruju i još pride nastavljaju takve teorije da “obogaćuju” i šire što posredstvom medija, što raznih Internet mreža. Iz istog sam razloga prestao da vodim bilo kakve polemike i da učestvujem u bilo kakvim raspravama. Jednostavno, ne želim da učestvujem u tom sveopštem besmislu koje se širi brže i gore od kuge koja je harala srednjevekovnom Evropom. Ne interesuju me čak ni razlozi zašto je to tako.

Mogu da razumem kada čovek nešto ne zna; onda pita i dobije odgovor. Ali nikada nisam mogao da razumem tog istog čoveka koji nastavlja dalje da traži odgovore postavljajući isto pitanje, a da pri tom nije u stanju da bilo koji od tih odgovora unese u svoj život i za sopstveni život nešto učini. To je između ostalog i razlog zašto se više ne bavim ni astrologijom u tom smislu. Zato za sebe često u šali kažem da sam astrolog koji to neće da bude.

Svakakva pitanja i raznorazne priče viđam svakodnevno. Ni deset odsto od toga ne vredi ni da se pročita, a kamoli na to odgovarati. Najočigledniji prikaz funkcionisanja ljudske prirode, u ovom smislu, je ovaj: svi bi hteli da određeni rezultat postignu “ovde i sada”, a da pri tom sami “ovde i sada” ne urade ništa. Čak i kad prihvate ideju da nešto sami i urade, tada očekuju da im neko da čarobnu formulu ili magični štapić, kako bi svoje mentalne opsevacije pretvorili u stvarnost baš ovde i baš sada. “Ja bih ovo, ja bih ono, ja hoću, ja želim, ja bih da dobijem, ja bih da napravim, ja bih da učinim, ja bih da prizovem, ja bih da saznam, ja bih da otkrijem, ja bih da postignem...” - “Pa dobro” - pitam ja - “šta te sprečava u svemu tome što bi ti hteo?” Onda se žale kako su probali ovo ili ono i - ništa. I kad dobiju odgovor zašto se uvek pojavi jedno ništa, i odgovor šta je sve to što treba uraditi da bi se neki rezultat postigao, onda pobegnu “glavom bez obzira”, jer im njihov sjebani ego ne dozvoljava ni jednu drugu opciju postizanja rezultata osim “ovde i sada”, zaboravljajući pri tom činjenicu da reakcija “ovde i sada” mora biti pokrenuta akcijom “ovde i sada”. Univerzum tako funkcioniše. Međutim, da bi čovek sebe doveo u stanje sposobnosti preobražavanja stvarnosti akcijom koja proizvodi reakciju “ovde i sada”, mora da pređe prilično dug put, koji pri tom uopšte i ne mora biti vremenski dug. Ali, ego uvek kaže da to nije tako i da postoje prečice. “Znam ja, ja sam to pročitao, ja sam to video tamo, ja sam to čuo od onoga...” - “Pa dobro” - pitam opet ja - “šta te sprečava u svemu tome što bi ti hteo?” I odgovor se uvek svede na to da je rezultat jedno i sasvim obično ništa. Ne može egom opčinjen um čoveka da shvati da je put od sna do jave velik i dalek. Čovek može potok u jednom skoku da preskoči. Može i po neku reku da prepliva, ali većinu ne može, jer su struje i virovi jaki. Zato je i smislio da napravi mostove ne bi li spojio obale i prelazio tamo amo. Tako isto treba premostiti i reku bezdana koja razdvaja san od jave. I isto kao što je potrebno vreme da se most preko reke izgradi, tako je potrebno i vreme da se san i java premoste. U životu ne biva po principu “što je babi milo to joj se i snilo”. Stvarnost se nikada iz jave ne unosi u snove, već obrnuto, iz snova se java u pretvara stvarnost.

Da, ima i onih koji kažu da su postigli nešto, a kad im zatražiš da objasne to što su postigli - ili to ne umeju da objasne ili nestanu pa se priča o tome i završi. Pa naravno, kako objasniti ili opisati ono što se naziva mentalnom samoobmanom. Čak su mnogi i svesni da je u pitanju samo mentalna opservacija, jer jasno vide da nema razultata. E, ovde sad nastaje ona situacija koja je meni posve nerazumljiva. Čovek i tada nastavlja da radi isto, i da se ponaša isto, pa čak i da to svoje “znanje” i iskustvo prenosi i širi, obmanjujući i druge na isti način kao i sebe samog. Još je gore kad čovek, ubeđen u sopstveni uspeh, iako nema nikakvih vidljivih rezultata, nastavi da širi svoju teoriju. Imai onih koji to svesno rade po sistemu “da komšiji crkne krava”, jer kad nisam ja što bi i drugi, pa kad budem ja onda će biti i drugima. Kao, treba sve to proći kako bi se steklo znanje. Tu ima čak i onih koji razne teorije i prakse prenose i šire, a da se sami u njima nikada nisu ni oprobali. I tako, začarani krug bezumlja se širi, a svi ubeđeni u svoje samoobmane, kako je to ispravan put ili kako mnogi to vole da kažu “put leve ruke”. Ubeđeni svi u svoju “božansku” prirodu kojom će oni “ako se potrude” postići svoje “konačno ispunjenje”, ne znajući pri tom ni sami šta znači ovo “ako se potrude”. U svom sujetno-egoističnom poletu, ubeđeni kako je sve dato i napisano, samo to treba da nađu i primene u životu, kreću se kroz život u potazi za čarobnom formulom i eliksirom, dok ih sve vreme kao senka prati jedno i sasvim obično ništa. Nije čak ni važno to što je postignuće ništa. Najvažnije je, izgleda, nahraniti sopstveni nadobudni ego, koji glumi mudraca pred onima koji tek započinju svoju potragu za znanjem. A davno je rečeno: “Ko slepcu dopusti da ga vodi, zajedno će s njim u jamu pasti.” Nije čovek ništa više biće od obične životinje koja četvoronoške hoda po zemlji. To što uspravno hoda na dva uda koja se, eto slučajno, zovu noge, i što kroz život mlatara sa dva uda koji se slučajno zovu ruke, ni po čemu ga ne izdvaja. Udovi su udovi, kako god ih mi nazivali. Stoga je i jasno da put leve ili put desne ruke nisu ništa više do obične “staze i bogaze” leve ili desne noge. Životinje koje hodaju po zemlji nikada nisu ni izmakle iskonskoj božanskoj prirodi, a čovek je od te prirode toliko daleko da ni za ko zna koliko još inkariranih života se neće pomeriti s ove tačke na kojoj jeste. Žalosno.

Zašto ja sve ovo pišem? Neću odgovoriti na to pitanje. Ali ću svakako napisati još koju reč o toj životinji koja nadobudno misli da je odveć inteligentna. Sad će na red doći i takve reči koje će mnogi možda okarakterisati kao uvredljive ili čak kao “zlo i naopako”. Poruka je sasvim jasna: I Zemlja i Nebo ustali su protiv gnjide, štetočine koja remeti prirodni sklad u nastojanju da sruši ono što je nemoguće srušiti - univerzalne zakone. Takva jedna gnjida, koja se, eto slučajno, zove čovek, ubeđena u svoju “neprikosnovenu” inteligenciju, i u to da može uzeti “stvar u svoje ruke” po svim pitanjima, izgleda da je osuđena na propast. I Zemlja i Nebo otvoriće se i gnjide će progutati. Kako god da vam ovo zvučalo, ja se neizmerno radujem svakoj novoj prirodnoj kataklizmi, požarima, vulkanskim erupcijama, Sunčevim olujama, cunamijima, zemljotresima, uraganima i tornadima... I radujem se isto tako i ratovima među ljudima. Što je više svega toga - to je manje gnjida. Priroda ne čini ništa drugo do sasvim običnog reagovanja sledstveno delovanju univerzalnih zakona. Čovek je taj koji kopa sopstvenu raku da u nju legne kad za to dođe vreme. Čak i da se svih sedam milijardi duša, i nešto više od toga, ujedini u meditaciji protiv zakona univerzuma, jedino što može proizvesti je sopstveno uništenje. Nemilosrdno, ali istinito.

I tako, dođoh i do ovih pitanja koja se u zadnje veme mnogo vrte, čak ni meni ne daju mira, te svakodnevno čitam šta će biti 21. decembra 2012. godine? Da li je to kraj sveta? Dolaze li Anunaki? Je li blizu Nibiru? Da li preti Armagedon? Je li istina da će Zemlja da pređe u petu dimeniju? Šta to donosi doba Vodolije? Pa, evo, kad već mnogi o tome pitaju, da i ja kažem šta će biti, mada može sve to da stane u onu crnogorsku “Đekna jošte nije, a ka' će ne znamo”.

Odmah da vam kažem, 21.12.2012. dogodiće se jedno ništa, a o utiscima ćemo pričati 22.12.2012. No, dok ne svane jutro 22. hajde da vidimo nekoliko činjenica.
 
Odakle ta neverovatna opsednutost apokaliptičnim teorijama? Iz straha. Ali odakle taj strah potiče? Iz pogrešnih interpretacija stvarnosti, upravo onih koje malopre opisah, koji nadobudno misle da su posisali svu pamet ovog sveta, pa tumaraju okolo obmanjujući i sebe i svet oko sebe. Kalendar Maja, toliko zloupotrebljen u zadnje vreme, isto kao i kalendari Inka, Tolteka i Anasaza na Zapadu, ili Sumera, Vavilona i Egipta na Bliskom Istoku, te Indije i Kine na Dalekom Istoku, nije ništa drugo do simbolička predstava ciklusa koji kao markere uzima određene kosmičke fenomene posmatrane sa Zemlje. I to je sve. Kao što svaki kalendar ima svoj početak, tako ima i svoj kraj, no taj kraj nikako nije i kraj sveta. Kalendar je podsetnik za činjenje, jer on pamti ono što se dogodilo i daje odgovore šta bi moglo da se dogodi, a ne šta će sigurno biti. Nikada se ista stvar nije ponovila, niti će ikada. Zato se i budućnost nikada ne može posmatrati tumačenjem istorije. Vreme jeste ciklično, posmatrajući markere kretanja, ali vreme nije kružno, već spiralno kretanje. U polaznu tačku se nikada ne vraća, već se kraj nje samo prolazi, te tako nastaje novi ciklus, koji sa svim prethodnim formira spiralu kretanja. Ali i ta spirala se kreće na isti način formirajući velike cikluse ili velike cpirale vremena. Tako, ad infinitum, živi univerzum, krećući se, i u tom kretanju obrazuje spiralu, spiralu spirale, spiralu spirale spirale... I nikad ništa nije isto, niti je na istom mestu. Ono što je kao marker uzet za kalendar Maja jeste veliko poravnanje Zemlje sa centrom galaksije. Iako se to događa, okvirno, na svakih 26.000 godina, ni Zemlja, ni Sunce, ni ostale planete, ni zvezde, ni naša galaksija, niti ostale galaksije u Svemiru, nisu na istom mestu kao pre 26.000 godina, niti će u budućnosti biti ovde gde su sada. Tačno je da poklapanja i poravnanja sa velikim mutacijama i promenama u svemiru donose i izvesne promene na svim planovima, ali nikako ne označavaju kraj jednog i početak nekog novog sveta.

Postojanje ima svoj kontinuum. Čak i periodična uništenja, koja su se događala u prošlosti, nisu predstavljala kraj civilizacije, i pri tom ni ta uništenja se nisu događala u jednom danu, no su predstavljala proces koji se događao. Ništa se značajno, niti prelomno, neće dogoditi ni ovog 21. decembra, ali godine koje dolaze biće teške godine, koje će doneti mnogo neuobičajenih pojava i promena. Na kraju krajeva, zar je bitno da li će na Zemlji živeti sedam milijardi ili tek nekoliko desetina hiljada ljudi? Spram univerzuma - obe su cifre beznačajne. I sve ono što se u budućnosti bude događalo sa našom civilizacijom jedini će uzročnik tome biti gnjida koja po zemlji hoda i slučajno se zove čovek.

Kad već govorim o ciklusima, da i to spomenem. O Eri Vodolije se priča već čitav jedan vek. Postoje različita mišljenja o tome kada je nastupila Era Vodolije. Po nekima, to se desilo otkrićem planete Uran 1781. godine, posle čega je čovečanstvo nesvesno počelo da živi u skladu sa simbolikom znaka Vodolije, kojim ova planeta vlada; drugi, pak, tvrde da se to desilo velikom konjukcijom planeta 1962. godine u znaku Vodolije; a treći, pak, zasnivaju mišljenje na računici nekih astronoma, koji su ulazak naše planete u sazvežđe Riba locirali 150 godina pre nove ere, pa prema tome računica početka ere Vodolije zapada u 2010. godinu. Zbrka oko ovoga uveliko zbunjuje i astrologe i poštovaoce astrologije, pa se malo pažnje poklanja suštinskoj simbolici i promenama koje ovo doba donosi. Uran, vladar znaka Vodolije u astrologiji, vlada ljudskim mozgom, intelektom, velikim otkrićima, veštačkim tvorevinama, kompjuterima, robotima, eksplozijom... Osim toga, simbolizuje seksualne nastranosti, vanbračne zajednice, razvode, homoseksualnost i sve one vidove socijalnog ponašanja koje su suprotne opšteprihvaćenom modelu našeg vremena. Da bismo osetili direktan uticaj Ere Vodolije, moramo potražiti simboliku koja je naglašena svuda oko nas. Najupečatljiviji primer ovog dejstva je razvoj kompjuterske tehnologije u proteklim decenijama. U rekordno kratkom periodu ovaj vodolijski izum promenio je razvojni tok naše civilizacije. Egzaltiranost Merkura (svest, misao, reč) u znaku Vodolije proizveo je neviđeni bum u sferi komunikacije. Svedoci smo vrtoglavog razvoja brzine razmene informacija putem Interneta ili mobilne telefonije, kao i pojave novih vidova društvenih zabava. Sociolozi imaju pune ruke posla da objasne organizovane mreže kao što su Facebook, My Space ili Twitter. S punim pravom se iz različitih sfera apeluje na poguban uticaj novog načina života. Niko ne zna kako će se to odraziti na generacije koje tek dolaze. Ipak, tok kojim je čovečanstvo nesvesno krenulo je nezaustavljiv. Dostupnost informacijama, mogućnost lakog učenja, otuđenje i promena osnovnih ljudskih osobina, praktično prerasta u robotizaciju širokih narodnih masa. Sve je to uvod u skoru ekspanziju velikih naučnih otkrića koja su tek pred nama i koja će tek promeniti svet. S druge strane, izlaskom iz Ere Riba, velike zakulisne radnje, zavere i civilizacijske prevare biće obelodanjene. Izlaskom Neptuna (zavera, tajna) iz znaka Vodolije 2012. godine čovečanstvo će se definitivno oprostiti sa zamućenim kolektivnim nesvesnim koje ga je pratilo proteklih 2000 godina. Nastupa li novo doba, zajedno sa svim svojim veštačkim tvorevinama, koje će u potpunosti srušiti sisteme vrednosti koji su obeležili našu civilizaciju? Kada se sve ovo što pomenuh analizira, reklo bi se da je Era Vodolije već tu, ali to nije baš tako. Hajde da vidimo i zašto?

Zemlja se ne okreće samo oko Sunca, već i oko svoje ose. Nesimetričnost Zemlje, kao i privlačne sile Sunca i Meseca, izazivaju poremećaj kretanja naše planete. Pravac Zemljine ose u odnosu na zvezde i nebeski svod - nije stalan. Naime, pomera se za jedan stepen svake 72 godine, što predstavlja jedan ljudski vek, i opisuje pun krug za 25.920 godina. Dakle, jedna precesiona godina traje 25.920 naših godina. Stari Grci su precesionu godinu nazvali Velikom godinom, koja bi, kada bi se navršila, označavala da se Zemlja vratila na isto mesto na ekliptičnoj putanji. Takozvana velika godina podeljena je na dvanaest meseci, koji traju 2.160 godina, i svakom je namenjen po jedan zodijački znak. Teorija era u astrologiji je nastala kao posledica precesije ravnodnevice, a sam termin “Zodijačka era” je nastao u XIX veku, i prvi ga upotrebljava izvesni P. le Cour 1930. godine. Ovu astronomsku pojavu je prvi otkrio pitagorejac Hiparh 129. godine stare ere, kao posledicu delovanja sile Sunca i Meseca na kretanje naše planete, i to u smeru suprotnom od ose rotiranja. Hiparh je trajanje ciklusa procenio na 36.000 godina. Postoje različita gledišta o trajanju ovog ciklusa, koji se još naziva Platonova godina ili Velika godina. Obično se računa celim brojevima, pa tako dobijamo 720 x 30 = 2160 x 12 = 25920 (26000). Potrebno je dosta preciznog posmatranja i računanja da bismo dobili tačno trajanje ciklusa. Prema nekim proračunima, trajanje ciklusa iznosi 25868 godina, a prema drugim 25786 godina, međutim treba imati u vidu da Zodijačka sazvežđa ne zauzimaju jednak broj stepeni u ekliptičkom krugu, tako da trajanje ciklusa varira između 25500 i 26000 godina. Zodijačka era je od izuzetnog značaja za astrološko izučavanje istorije i razvoja civilizacijskih tokova. Vraćanje Sunca u početnu tačku svog kružnog kretanja naziva se apokatastaza, ali to je i termin kojim se označava periodično obnavljanje sveta nakon velikih kataklizmi, kao što su vatrene stihije, potopi i slično. Ovakve kataklizme se dešavaju na svakih 13000 godina. Kataklizma velikom vatrom, koja je izazvana, po principu polariteta, velikim konjukcijama u konstelaciji Raka, desila se pre oko 23.000 godina, u Eri Jarca, a poslednja velika kataklizma, nama poznata kao Veliki potop, po istom principu, desila se pre oko 12.000 godina, u Eri Raka.
 
Kako se precesija ravnodnevice pomera unazad, istim tempom se premeštaju i sfere uticaja koji dovode do periodičnih kataklizmi, ali unapred. Tako, prema astrološkim tumačenjima, sledeća kataklizma treba da se odigra na prelasku u Eru Vodolije. No, ovde treba uzeti u obzir privlačne sile polariteta, odnosno Lava kao suprotnog znaka Vodoliji, i same osobene karakteristike Vodolije. Osobenost koja bi opisala tu predstojeću kataklizmu se može izraziti rečima “Vatra koja dolazi sa Nebesa”. A kada će biti? Sigurno se neće dogoditi u jednom danu i zavisi od mnogobrojnih faktora, koje sada neću opisivati. I sigurno se neće dogoditi 21. decembra ove godine. Era Vodolije još uvek nije ni počela, niti će uskoro. To što se osećaju uticaji, koji prate osobenost znaka Vodolije, to je posve nešto drugo, i tiče se preplitanja uticaja znakova Zodijaka. Osim toga, svakako treba uzeti u obzir i realne pozicije sazvežđa u odnosu na fiksni zodijak. Fiksna podela zodijaka služi samo kao praktičan sistem za markiranje fenomena i njihovo pozicioniranje na osnovu proračuna, a nikako se ne odnosi na sfere uticaja i ispoljavanja samog dejstva. Precesija ekvinocijuma, kao fenomen, predstavlja pomeranje prolećne tačke za 1° na svaku 71 godinu, 7 meseci i 16 dana (72 dana), jer osa Zemljine rotacije nije fiksna. Njen ugaoni razmak, sa upravnom linijom na ekliptici, beskonačno malo varira, ali premeštanje ove ose koja se polako okreće oko sebe u periodu od 25.868 godina uzrokuje pomeranje plana ekvatora, jer poziciju ovog plana određuju ravnodnevice koje se pomeraju, pa otuda i naziv ove pojave. Prolećna tačka, koja obeležava ulazak Sunca u sazvežđe Ovna, pomeranjem pripada svakom znaku Zodijaka u proseku 2155 godina i 8 meseci. To znači da kada za nekoga danas kažemo da je rođen u znaku Ovna, kažemo da je Sunce bilo u Ovnu, ali u konstelaciji, to jest prolazilo je sazvežđem Riba. Proračunima je jasno utvrđeno da se SVP (Sintetic Vernal Point), odnosno pozicija tropskih 0° u sideralnom Zodijaku, poslednji put poklopila 221. godine nove ere, i od tada se, zbog fenomena precesije ravnodnevica, udaljavaju za 1° svakih 71.5 godina. Pozicija i u ovom, i u sledeća tri veka, je u sazvežđu Riba, jer se tropski Zodijak kreće retrogradno duž ekliptike. Dakle, Era Riba je započela 221. godine i trajaće sve do 2376. godine, što znači da ni sveopšte kataklizme neće biti još par stotina godina. Sve ove male prateće kataklizme, kao i promene koje se dešavaju na svim planovima, su samo priprema za novo doba koje dolazi, i predstavlja opomenu čovečanstvu da konačno zauzme one pozicije koje su neophodne kako bi se civilizacija sačuvala. Da li će civilizacija opstati, zavisi samo od nas, i to ne u kolektivnom smislu, već prvenstveno u pojedinačnom. Zbog toga sam i stavio onu opasku, da je spram univerzuma potpuno beznačajna cifra da li će na Zemlji živeti sedam milijardi budala ili tek nekoliko desetina hiljada osvešćenih ljudi. Konjukcija, ili poravnanje sa galaktičkim centrom, koje je sada aktuelno, predstavlja ulazak u takozvano prelazno doba ka novom dobu, koje dolazi, i u ovom periodu nastupaju velike promene u kojima svako mora pronaći svoje mesto, za šta je potrebno buđenje i samoosvešćivanje, kako bi se došlo do spoznaje.

Dalje, na šta hoću posebno da skrenem pažnju, jeste novoproklamovana notorna glupost o pretvaranju Zemlje u zvezdu i prelasku u petu dimenziju. Koliko mora da bude glup čovek koji živi u XXI veku pa da poveruje u to da se “Zemlja pretvara u zvezdu”? Zemlja je planeta, hladno nebesko telo koje se i dalje hladi. Okreće se oko Sunca, kao i sve druge planete u Sunčevom sistemu, koje će ostati samo planete, i nikada se nijedna neće pretvoriti u zvezdu, čak ni najveći i gasoviti Jupiter, a kamoli mala i hladna Zemlja. Zemlja je prilično mala ako je uporedimo sa Jupiterom, koji je od Zemalje teži 319 puta, ili sa Suncem, koje je teško kao 335.789 Zemaljskih kugli. I ostale zvezde su teške kao Sunce, i čak teže od njega. Sunce je mala zvezda, tačnije nalazi se među najmanjima u svemiru, i mala je verovatnoća da postoji i 2 puta manja, a kamoli 1300 puta manja, kao što je to Zemlja. Zvezda je zvezda, a planeta je planeta. Ali budala može da poveruje da se Zemlja pretvara u zvezdu, jer je budala koja može da poveruje u svaku baljezgariju koju čuje. Crkva je nekada tvrdila da se Sunce okreće oko Zemlje, iako je heliocentrična koncepcija bila znana još u antičko doba. I danas ima raznih budala koje tvrde svakakve gluposti, među kojima je ova poslednja, “pretvaranje Zemlje u zvezdu”, glupost nad glupostima. Tvorci nove “tralala” teorije ne izneše ni jednu činjenicu u odbranu svoje teorije, osim što im je to “javljeno” iz viših (“najvišLJih”) dimenzija. Nemojte samo smetnuti s uma koliko je bilo, i koliko danas ima, onih kojima se nešto “javlja”. Zanimljivo je da se ova teorija pojavila među samoproklamovanim guruima “sungazinga”, koji pri tom ni o energiji Sunca, odnosno Vatre i Svetlosti, te čistog Etera, ne znaju ama baš ništa. Pre će biti da ih je Sunce previše opalilo po glavi te im se svašta “javlja”. Očigledno da ne znaju kako se to radi, jer solarna joga nije samo gledanje u Sunce, niti je to samo stvar fizike. Ona je prvenstveno duhovna stvar pomoću koje se vrši apsorpcija životne energije koja proističe iz Vatre i Svetlosti Sunca. Radi se o procesu, koji se naziva “samoeterizacija elementa Vatre iz energije Sunca”, a za to je potrebna i određena vrsta mentalnog usredsređenja. Joga, koja se zasniva samo na fizičkim elementima - nije joga. To je isto kao i kad se govori o postu. Post nije samo puko uzdržavanje od mrsne hrane, što bi bila samo obična i prosta dijeta. Post je pre svega duhovno usredsređenje na najviše spoznajne vrednosti, koje fizički post samo prati i omogućuje lakši pristup spoznajnom, jer eliminiše vezujuće sile. Fizička strana posta kroz uzdržavanje od mrsne hrane, seksa i drugih ovosvetskih sklonosti, služi samo za kidanje ili privremno zamrzavanje vezujućih sila koje onemogućavaju pristup višim spoznajnim i duhovnim vrednostima. Dakle, solarna joga, ukoliko je ne prati duhovnost, može biti čak i opasna. Upijanje energije Sunca, bez znanja i sposobnosti transformisanja te energije unutar samog bića, može delovati isto kao što deluje i droga koja se unese u organizam. Ne samo što može pogubno delovati na zdravlje, već može izazvati i opasne halucinacije i priviđenja, te gubljenje zdravog razuma. Otuda je i razumljivo bezumno buncanje samozvanih sungazing (“sanGEJzing”) gurua o Zemlji koja se pretvara u zvezdu. Neću više o ovome. Nema prelaska u petu dimenziju, niti će Zemlja postati zvezda. Ljudi su kao bića fundamentalno i zvezdana (astralna) bića, koja pored fizičkog poseduju i svoje astralno telo. Prema tome, šta koga sprečava da u bilo kom trenu izađe svojim astralnim telom u bilo koji svet ili dimenziju. Za to nije potrebno nikakvo generalno preobražavanje.

Priče o apokalipsi, sudnjem danu, Armagedonu i konačnom obračunu dobra i zla ispredane su u prošlosti nebrojeno mnogo puta. O tome ne treba ni govoriti, niti treba analizirati takve nebulozne tvorevine bolesnih ljudskih umova. Nikada se ni jedna od ovih priča nije obistinila, niti se išta čak i približno tome dogodilo. Ništa se od toga neće dogoditi ni ovog 21. decembra. Konačnost ne postoji. Kada bi postojala konačnost, tada bi se sve zaustavilo... i iza konačnosti ne bi postojalo ništa, odnosno sve bi prešlo u nepostojanje. Međutim, kako je to prema univerzalnim zakonima nemoguće, tako ni konačnost ne postoji. Već sam objasnio da u univerzumu postoji ciklično kretanje kroz vreme, koje obrazuje spiralu spirale i tako “ad adfinitum”. Ta periodična uništenja i periodi kataklizmičnih dešavanja su sasvim normalna i uobičajena pojava u svemiru. I nikako ne označavaju kraj sveta, niti konačno uništenje, već predstavljaju potvrdu neuništivosti životvorne sile koja se neprestano kreće, što je i jedan od temeljnih zakona univerzuma. Stoga je i negovanje kulta smrti, uništenja, razaranja i apokaliptičnih teorija, naročito onih opisanih u najbesmislenijoj knjizi ikada napisanoj, novozavetnoj Apokalipsi Jovana bogoslova, protivno fundamentalnom ustrojstvu univerzuma i protivno je Sili Života. Evo, pogledajmo na primer ljudsko telo. Svakodnevno u ljudskom telu odumiru milioni i milioni ćelija, i isto tako milioni i milioni novih ćelija se stvaraju. To se zove život. Sad, ovde će neko reći - da, ali čovek ipak na kraju umire. Međutim, ni to nije tačno. Umire samo fizičko telo, a ne i ljudsko biće. Ono nastavlja svoju egzistenciju iznova i iznova, kroz nebrojene inkarnacije. To je život. Ljudsko biće, koje se karakteriše kao mikrokosmos, analogno i sledstveno Zakonu “kako Gore, tako Dole”, ogleda se kao odraz istog procesa koji se odvija i u univerzumu. Galaksije nastaju, rastu, razvijaju se i žive milione i milijarde godina, i kada zavše svoj ciklus proguta ih crna rupa koja se nalazi u središtu svake galasije. Čak i taj proces traje vremenski veoma dugo. Ali to “usisavanje” galaksije u Crnu rupu ne predstavlja smrt, niti nestanak galaksije, već njen preobražaj u novi život. Sa druge strane crne rupe nalazi se bela rupa iz koje kulja nov mlad i preobražen život nove galaksije u nastajanju. To je život. Tako je bilo oduvek, i tako će uvek biti. Zaista, bilo bi bolje svakome da razmišlja o životu, a ne o smrti, uništenju i apokaliptičnom razaranju. Život živi samo onaj ko na život gleda i takvom se smrt u očima ne ogleda.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top