МАЈОР ОЗНЕ О ЗЛОЧИНИМА У БЕОГРАДУ 1944/45.
Милан Трешњић
Милан Трешњић
мајор ОЗНЕ у пензији, Београд
Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и
бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић
Ослобађање Дедиња
“Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора
и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.”
… Октобар је 1944. године
Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила
да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски.
– Дај ми коња, нареди Рус.
– Шта ће теби коњ, мени треба коњ!
Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем:
– Ја сам официр!
– Какав официр?
– НКВД-а!
Кад сам поменуо НКВД, разбежали су се као луди. Знали су да официри НКВД-а стрељају без опомене. Моја јединица, VI личка дивизија,
кретала се правцем од Обреновца, а мене су обавештајни послови водили правцем Авале. У штабу југословенске Озне у Јајинцима јавио сам се
дежурном официру, мислим да је то био Мома Дугалић. Добио сам задатак да у Београд уђем са руским јединицама и да заузмем седиште XII
кварта на Дедињу и да отпочнем успостављање народне власти прикупљање података о држању становништва за време окупације, хапшење
сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.
Милан Трешњић, Београд -Дедиње 1945.
Личко блато у вили Тасића
• Како су грађани Дедиња дочекали ослободиоце?
На Дедињу су се још увек водиле борбе по кућама. Немци су се повлачили према Сењаку, а од Бежанијске косе је деловала артиљерија. Руси су поставили батерију каћуша на једној пољани поред ресторана “Дедиње”, у близини данашњег Булевара мира. Пуцало је са свих страна и одједном се у брисаном простору код Железничке болнице појављује један бициклиста с француском капом. Показује низ Румунску улицу и виче да се Немци повлаче тим правцем и да их се много крије по вилама. Био је то принц Ђорђе Карађорђевић.
• А какав је био дочек дедињских буржуја?
Већина их је побегла с окупатором или се крила у подрумима. Једини становник Дедиња био је чувени песник Лазаревић, иначе дипломата у време Краљевине. Помогао ми је као новом управнику Дедињског кварта.
• Како?
Говорио ми је ко је био сарадник окупатора на Дедињу, шта би ми као Озна, требало да чинимо, кога да хватамо, а кога да не дирамо. То је био један фини господин, сећам се, изашао је пред нас у кућном капуту, какао боје. Одвео ме је у своју кућу, почастио ме, показао ми је своју огромну библиотеку и позвао да дођем, кад будем имао времена да разговарамо.
• Да ли су други грађани сарађивали са Озном?
Наравно, па на основу чега смо похапсили толике људе. Ја сам тада први пут видео Београд. Моја канцеларија је увек била пуна народа спремног на сарадњу.
• Како сте се Ви, као млади Личанин, осећали на Дедињу?
Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”. А у тој вили су становали немачки пуковници, који су безглаво побегли. У рерни су још цврчале, недопечене, ћурке и гуске. Е ту смо преноћили, уз обилату вечеру, добро вино, есцајг, ма свашта. Променим свој партизански веш, обучем чисту кошуљу, чарапе, нисам наравно променио своју униформу, која је била незаменљива, али све што сам могао променити, ја сам променио. Нисмо ми у партизанима патили од сувишног прибора. Мени је била довољна кашика, виљушка, наравно нож и то је било све; мало соли да имаш и евентуално да носиш са собом резервну кошуљу и гаће. То је мени и мојој групи официра била најбоља вечера у животу. И ја испуних себи обећање и у чизмама легох у кревет са балдахином. То је била дивна ствар.
• Како се Дедиње допало Русима?
Руси су ослободили Дедиње, моја група је само ишла у њиховом саставу с циљем да оформи власт на заузетој територији. Са мном у кући је био неки Саша. Не знам ни како се прилепио за мене. Био је један од оних Руса који је правио неке прекршаје, а такви су онда ишли са редовним јединицама Црвене армије да траже своју матичну јединицу. Били су у ствари нека врста луталица. Две вечери је спавао у вили Тасића. Напољу стража, ми у балдахинским креветима, једемо сребрним есцајгом. Друге вечери Рус је претурао по кући и буди мене иза поноћи да видим шта је нашао. Показује ми златни ланчић, и неки златан накит, вредности, које не знам како је нашао.
“Па јеси ли дошао да тражиш непријатеља или да крадеш нечији накит?”, питам ја, а он ми каже: “Ми смо ослободиоци и све то нама припада!”
• Да ли сте Ви узимали ратни плен?
Само једно седло из белог двора. Припадало је кнезу Павлу и на њему је писало да је поклон француске владе. Лепо седло са сребрним узенгијама, интарзијом, лако. Сада бих могао да пројашем на њему по београдском хиподрому, и сви би се окренули за мном. То седло сам поклонио мом команданту на Сремском фронту а после су га украли Руси.
• Како је изгледао Бели двор по ослобођењу?
Нисам улазио у комплекс дворова, али сам чуо да Немци нису ништа однели. Све је стајало у беспрекорном реду, како су оставили Карађорђевићи.
• У чему се састојао ваш посао команданта XII кварта?
У прављењу евиденције. Грађани пријављују одређене људе, јединица Озне их приводи, ја их саслушавам и правим њихов картон. Затим сами су се пријављивали припадници Недићеве страже, саобраћајни полицајци, речна стража, жандарми – сви у униформама. Мислили су да се нису огрешили и да сад треба да се пријаве новој власти. Њих сам такође саслушавао, узимао податке, правио картон. Са свим картонима одлазим једном, некад и два пута дневно до штаба Озне у Маглајској улици. Тамо су шефови били официри: Ђуро Станковић из VI личке, који је био адвокат са Јаковом Блажевићем пре рата, затим Сретен Вулић, такође правник из Лике, Срђан Брујић, један исто тако познати револуционар, који је у Лици радио на организовању устанка, био је комесар бригаде, ту је био још Павле Пекић, Црногорац, Мома Дугоњић (треба Дугалић – нап. приређивача), Србијанац, и Драгослав, како се зваше, из Белог Потока. Е то су били људи Озне задужени да прегледају спискове. Њихова оловка је ишла поред имена и углавном исписивала две речи: ‘Бањица’ или ‘стрељати’. Углавном ово друго. Ако је неко био означен као изразити непријатељ, или ако је нађен у униформи – стрељати.
• Значи сви који су нађени у униформи су стрељани?
Сви! Трагедија је нас озноваца што нисмо разликовали људе у униформи од људи у цивилу. Од тих људи који су затечени у униформи, касније сам увидео, ниједан није био зликовац, ниједан није био такав да је заслуживао метак у чело. Све је те људе требало преобући и послати на Сремски фронт или негде да се боре, јер су сви они били вољни да то чине, сви би радо отишли. Али несрећници су сматрани сарадницима окупатора и задесила их је зла судбина.
• Није било никаквог суда?
Ми смо били суд, све је обављала Озна. Тек ће после месец дана Ранковић тражити да се уведу редовни судови. План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно. Ко год да је тада затечен у Београду, био је стрељан.
• Како је обављана пресуда?
Са списковима се из Маглајске враћам у XII кварт и спискове сада предајем команди пратећег вода. Он предвече повезе одређене људе на стрељање и поведе их на Лисичији поток или Бањичку ливаду.
) . Мого би он збиља мало и о завичају да пише, не стално против својих. како су Кордунаши убили Францетића, шта им је радио Хебранг и Хускини Турци и слично . . .
