20.Октобар - Дан ослобођења Београда

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
SPECIJALNI RAT PROTIV SRBA U SFRJ: Tajni dnevnik profesora iz Beograda otkriva kako su komunisti hteli da zatru jedan ceo narod

Fakultetski profesor psihologije i naučni radnik Dragan Krstić (1929-2006) napisao je tajni dnevnik koji je vodio više od 30 godina (1960-1988) opisujući ono što niko u komunističkoj Jugoslaviji nije smeo da pomisli, a kamoli javno da izrazi.

Krstić je na preko 5.000 strana zabeležio sve aspekte totalitarne svesti u doba titokomunizma, društvene patologije koja se iz nje rodila i sva pogubnost po srpsko biće, narod i državu.

O pogubnosti delovanja komunizma na Srpski narod i rastakanju srpskog nacionalnog bića Krstić je posvetio deo svog naučnog opusa. On se usmerio da rastumači komunističku diktaturu kojoj je bilo bitno da se slavi nešto drugačije i nepoznato kako bi se duhovno biće srpskog naroda rastočilo. Krstić je to psihološki objasnio najjednostavnije na primeru proslave Nove godine. Veliki deo njegovih zapažanja i danas je veoma aktuelan dok opisuje intelektualnu i političku elitu. Iz svega se vidi da su Krstićevi zapisi i dalje veoma aktuelni.

" U Drugoj Jugoslaviji, bilo je zabranjeno slaviti Vidovdan, praznik istorijske svesti srpskog naroda, kao i svetog Savu, spomen srpskog duha i državnosti.

http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/2...o-su-komunisti-hteli-da-zatru-jedan-ceo-narod
 
z_a505631c.jpg


- - - - - - - - - -

z_c07334ec.jpg


- - - - - - - - - -

w_0ae0c18e.jpg


- - - - - - - - - -

beograd tih slavnih oktobarskih dana 1944 godine :ok:
 
МАЈОР ОЗНЕ О ЗЛОЧИНИМА У БЕОГРАДУ 1944/45.

milan_tresnjic.jpg


Милан Трешњић
Милан Трешњић
мајор ОЗНЕ у пензији, Београд
Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и
бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић
Ослобађање Дедиња
“Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора
и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.”
… Октобар је 1944. године
Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила
да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски.
– Дај ми коња, нареди Рус.
– Шта ће теби коњ, мени треба коњ!
Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем:
– Ја сам официр!
– Какав официр?
– НКВД-а!
Кад сам поменуо НКВД, разбежали су се као луди. Знали су да официри НКВД-а стрељају без опомене. Моја јединица, VI личка дивизија,
кретала се правцем од Обреновца, а мене су обавештајни послови водили правцем Авале. У штабу југословенске Озне у Јајинцима јавио сам се
дежурном официру, мислим да је то био Мома Дугалић. Добио сам задатак да у Београд уђем са руским јединицама и да заузмем седиште XII
кварта на Дедињу и да отпочнем успостављање народне власти прикупљање података о држању становништва за време окупације, хапшење
сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.

1468016223_03.%20Milan%20Tresnjic%20OPUNOMOCENIK%20KVART%20BEOGRAD%201945.jpg


Милан Трешњић, Београд -Дедиње 1945.
Личко блато у вили Тасића
• Како су грађани Дедиња дочекали ослободиоце?
На Дедињу су се још увек водиле борбе по кућама. Немци су се повлачили према Сењаку, а од Бежанијске косе је деловала артиљерија. Руси су поставили батерију каћуша на једној пољани поред ресторана “Дедиње”, у близини данашњег Булевара мира. Пуцало је са свих страна и одједном се у брисаном простору код Железничке болнице појављује један бициклиста с француском капом. Показује низ Румунску улицу и виче да се Немци повлаче тим правцем и да их се много крије по вилама. Био је то принц Ђорђе Карађорђевић.
• А какав је био дочек дедињских буржуја?
Већина их је побегла с окупатором или се крила у подрумима. Једини становник Дедиња био је чувени песник Лазаревић, иначе дипломата у време Краљевине. Помогао ми је као новом управнику Дедињског кварта.
• Како?
Говорио ми је ко је био сарадник окупатора на Дедињу, шта би ми као Озна, требало да чинимо, кога да хватамо, а кога да не дирамо. То је био један фини господин, сећам се, изашао је пред нас у кућном капуту, какао боје. Одвео ме је у своју кућу, почастио ме, показао ми је своју огромну библиотеку и позвао да дођем, кад будем имао времена да разговарамо.
• Да ли су други грађани сарађивали са Озном?
Наравно, па на основу чега смо похапсили толике људе. Ја сам тада први пут видео Београд. Моја канцеларија је увек била пуна народа спремног на сарадњу.
• Како сте се Ви, као млади Личанин, осећали на Дедињу?
Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”. А у тој вили су становали немачки пуковници, који су безглаво побегли. У рерни су још цврчале, недопечене, ћурке и гуске. Е ту смо преноћили, уз обилату вечеру, добро вино, есцајг, ма свашта. Променим свој партизански веш, обучем чисту кошуљу, чарапе, нисам наравно променио своју униформу, која је била незаменљива, али све што сам могао променити, ја сам променио. Нисмо ми у партизанима патили од сувишног прибора. Мени је била довољна кашика, виљушка, наравно нож и то је било све; мало соли да имаш и евентуално да носиш са собом резервну кошуљу и гаће. То је мени и мојој групи официра била најбоља вечера у животу. И ја испуних себи обећање и у чизмама легох у кревет са балдахином. То је била дивна ствар.
• Како се Дедиње допало Русима?
Руси су ослободили Дедиње, моја група је само ишла у њиховом саставу с циљем да оформи власт на заузетој територији. Са мном у кући је био неки Саша. Не знам ни како се прилепио за мене. Био је један од оних Руса који је правио неке прекршаје, а такви су онда ишли са редовним јединицама Црвене армије да траже своју матичну јединицу. Били су у ствари нека врста луталица. Две вечери је спавао у вили Тасића. Напољу стража, ми у балдахинским креветима, једемо сребрним есцајгом. Друге вечери Рус је претурао по кући и буди мене иза поноћи да видим шта је нашао. Показује ми златни ланчић, и неки златан накит, вредности, које не знам како је нашао.
“Па јеси ли дошао да тражиш непријатеља или да крадеш нечији накит?”, питам ја, а он ми каже: “Ми смо ослободиоци и све то нама припада!”
• Да ли сте Ви узимали ратни плен?
Само једно седло из белог двора. Припадало је кнезу Павлу и на њему је писало да је поклон француске владе. Лепо седло са сребрним узенгијама, интарзијом, лако. Сада бих могао да пројашем на њему по београдском хиподрому, и сви би се окренули за мном. То седло сам поклонио мом команданту на Сремском фронту а после су га украли Руси.
• Како је изгледао Бели двор по ослобођењу?
Нисам улазио у комплекс дворова, али сам чуо да Немци нису ништа однели. Све је стајало у беспрекорном реду, како су оставили Карађорђевићи.
• У чему се састојао ваш посао команданта XII кварта?
У прављењу евиденције. Грађани пријављују одређене људе, јединица Озне их приводи, ја их саслушавам и правим њихов картон. Затим сами су се пријављивали припадници Недићеве страже, саобраћајни полицајци, речна стража, жандарми – сви у униформама. Мислили су да се нису огрешили и да сад треба да се пријаве новој власти. Њих сам такође саслушавао, узимао податке, правио картон. Са свим картонима одлазим једном, некад и два пута дневно до штаба Озне у Маглајској улици. Тамо су шефови били официри: Ђуро Станковић из VI личке, који је био адвокат са Јаковом Блажевићем пре рата, затим Сретен Вулић, такође правник из Лике, Срђан Брујић, један исто тако познати револуционар, који је у Лици радио на организовању устанка, био је комесар бригаде, ту је био још Павле Пекић, Црногорац, Мома Дугоњић (треба Дугалић – нап. приређивача), Србијанац, и Драгослав, како се зваше, из Белог Потока. Е то су били људи Озне задужени да прегледају спискове. Њихова оловка је ишла поред имена и углавном исписивала две речи: ‘Бањица’ или ‘стрељати’. Углавном ово друго. Ако је неко био означен као изразити непријатељ, или ако је нађен у униформи – стрељати.
• Значи сви који су нађени у униформи су стрељани?
Сви! Трагедија је нас озноваца што нисмо разликовали људе у униформи од људи у цивилу. Од тих људи који су затечени у униформи, касније сам увидео, ниједан није био зликовац, ниједан није био такав да је заслуживао метак у чело. Све је те људе требало преобући и послати на Сремски фронт или негде да се боре, јер су сви они били вољни да то чине, сви би радо отишли. Али несрећници су сматрани сарадницима окупатора и задесила их је зла судбина.
• Није било никаквог суда?
Ми смо били суд, све је обављала Озна. Тек ће после месец дана Ранковић тражити да се уведу редовни судови. План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно. Ко год да је тада затечен у Београду, био је стрељан.
• Како је обављана пресуда?
Са списковима се из Маглајске враћам у XII кварт и спискове сада предајем команди пратећег вода. Он предвече повезе одређене људе на стрељање и поведе их на Лисичији поток или Бањичку ливаду.
 
1468016305_14a%20%20%20kraljeva%20cesma%20Lisicji%20potok,%20pre%20Drugog%20svetskog%20rata.jpg


Место егзекуције, Краљева чесма Лисичији поток

Лички вукови у Лисичијем потоку
Господин Трешњић ми ово прича док се возимо ка Лисичијем потоку. Паркирали смо на узбрдици и посматрамо снегом покривену увалу зараслу у шибље. Ограда Белог двора је с леве стране, неких стотинак метара изнад, са десне се граде куће нових богаташа. Већина их је недовршена. Између шибља се пробијамо ка средини Лисичијег потока. По скорелом снегу оцртавају се само мекани кругови пасијих шапа. Долазимо до одсека где је некад био мајдан за вађење гранита. Сасвим у подножју је чесма.
– Па ево, то је било негде овде. Не знам тачно где, јер је сав посао егзекуције обављао пратећи вод.
• Да ли је постојала нека посебна процедура?
Не, стрељани су из шмајсера.
• Ко је закопавао?
Ни то не знам, вероватно неко из околних кућа, које је пратећи вод изводио у помоћ. Било је ту страшних сцена. Долазио је неки водник да ми каже: “Јао друже капетане, погрешили смо, има овде невиних људи. Ми их одведемо тамо на стрељање, а они вичу: ‘Живела Комунистичка партија, живео Јосип Броз Тито, живели ослободиоци Београда’, а ми их стрељамо. Стравично је слушати те јауке, крик људи који су падали пред пушчаним мецима.”
Знам само да је командир тог стрељачког вода био увек стравично потресен, али наређење се морало извршити. У тим стрељачким водовима било је и бораца из извиђачких чета. Са мојим другом Јанком Динићем је дошла извиђачка чета, која је извршавала ликвидацију, односно извршавала пресуде. Сећам се једног човека крупног, врло виђеног интелектуалца, звао се Милан Комадина, био је припадник Грађанске странке и дошли су неки људи из позадинских форума Београда, који су знали те бивше политичаре, саслушавали га, одвели у Маглајску и тамо је осуђен на стрељање. Сећам се да је командир стрељачког вода у Лисичијем потоку за тог човека рекао да је узвикивао: “Живела ослободилачка војска”. Ја
тврдим животом да нико од њих не би био осуђен на дуже од две године робије да је сачекао да прође тај први талас ликвидација. Примера ради, онај ко је умео да процени ситуацију, да се склони и да сачека неко нормално време, а оно је убрзо дошло, већ крајем новембра 1944. после Ранковић евог говора, остао би жив. Кад сам се вратио са Сремског фронта, децембра 1944, године и постао шеф другог одељења Озне за Београд са канцеларијом у Чика Љубиној, ја сам пронашао човека по имену Миливоје Јовановић, који је био начелник одељења специјалне полиције у окупираном Београду и истовремено председник комисије за категорисање политичких криваца у логору на Бањици. Тај човек је октобра 1944. године могао да изгуби милијарду глава да се пријавио. Е он је остао жив. Касније је осуђен и разуме се, пошто је имао солидно владање, запослио се и ми смо остали добри познаници. Као полицајци смо једно другом преносили искуства.

1468016515_RM%20702.jpg


Рација ОЗНе у Кнез Милошевој Београд, октобар 1944.

Проститутке су само ОЗНИ давале џабе

• Јасно ми је, Ви сте правили картоне осумњичених на основу њихове самопријаве или дојаве грађана. А да ли је вођена нека детаљна истрага?
Ми смо веровали грађанима.
• Дакле, било је довољно само да неко упери прстом?
Да, припадници полицијског апарата, резервних полицајаца, па полицајаца за чување реда и морала, припадници политичких странака од пре рата, симпатизери, љотићевци, дражиновци итд. Дакле, ако је неки грађанин дошао и рекао: тај и тај је љотићевац, њему се веровало.
• Да ли су проститутке стрељане?
Зашто! Оне су наставиле да служе новој власти. На цени су нарочито биле оне које су имале жуту књижицу, то је значило Мин њет, проверено чисте. Најпознатија јавна кућа по ослобођењу Београда налазила се у Поп Лукиној 19. Поведе нас једно вече Срба Вуковић (треба Лубурић – нап. приређивача), припадник тзв. позадинских радника, жена. У Београду је још увек владао полицијски час и одједном, на Обилићевом венцу, код Тањуга, неко викну стој. Видимо силуете у парку Војводе Вука, а парк у рововима и джаковима. Ми одмах залегнемо, мислимо заостали Немци и љотићевци, кад оно Руси. Приђемо, изгрлимо се и питамо шта раде у парку. Они кажу: “Тражимо Поп Лукину 19.” Онда их Срба тамо поведе,
а ми продужимо у Доситејеву 3, тамо је било још боље.
• Колико сте платили за ту услугу?
Шта да платимо! Ми смо ослободиоци. Оне су давале за слободу за народноослободилачки покрет. Праве госпође у свиленим хаљинама, окупају те, среде, изађеш као нов, па ваљда смо толико заслужили за четири године у борби.
• Немци су уредно плаћали!?
Немци су окупатори, а ми смо ослободиоци.
• Које сте ви још привилегије имали као ослободиоци?
Хранили смо се у ресторану “Дедиње”, који су држали чувени хотелијери господин и госпођа Мишић. Тај господин Мишић је негде сакрио врло скупоцена пића: коњаке, шампањце, добра стара вина, а поред тога је волео слике голих жена – и док је госпођа Мишић њему спремала храну, ми бисмо њему давали те порнографске слике, јер смо до њих лако долазили. Београд је увек био пун порнографије. Елем, захваљујући тим сликама, ми смо пили најбољи француски коњак и јели све боља и боља јела. Одакле су све набављали, појма немам. Тек једног дана, долазимо ми на ручак, а господин и госпођа Мишић стоје на вратима и плачу. Кажу напали их Руси. Ми унутра, кад оно Руси се избезобразили, па довели ***** из Поп Лукине и пију ли и једу све оно што је било нама намењено. Једва смо некако ослободили рестаурацију “Дедиња” од тих насртљивих Руса.
 
Poslednja izmena:
1468016581_RM%20701.jpg

Стрељање на Коштуњаку, октобар 1944.

Радило се у три смене
• Господине Трешњићу, колико је људи стрељано у Лисичијем потоку?
Па за тих петнаест дана, колико сам ја био тамо, пре него сам послат на Сремски фронт, мислим да је убијено неколико стотина људи. Одведени су ноћу до Лисичијег потока и тамо су стрељани. Јанко Динић ми је причао о неком човеку који је побегао са стрељања, јер је био у воду који није био увезан. Сутрадан се пријавио, и клео се у све, да је за НОБ, да је невин ухваћен, међутим, сутрадан су га опет послали на стрељање, али Јанко Динић ми је рекао да га је пустио. И верујте ми многи људи, међу мојим колегама, били су свесни да чине злочин. То би им само пукло оног часа када су гледале те људе на стрелишту. Никада нико није опсовао комунистичку партију. Никада нико није узвикнуо: “Живео краљ!” Викали
су: “Убијате праведне!” Безброј невиних људи је отерано у смрт. Тај део Дедиња и тај Лисичији Поток је био пуст, све је то била пустиња. Чули су се пуцњи ноћу из шмајсера.
• На којим су још местима обављане егзекуције народних непријатеља?
Скоро свуда – Бањичка шума, Браће Јерковић, Жарково, стадион Графичара… Нема места на којем није обављано смакнуће. Ради се о десетак хиљада живота. Уосталом, у Београду се више гинуло него живело. Када сам се вратио са фронта и почео да радим у Чика Љубиној 16, снег је почео да копни и ја добијем податке да су код зидина Калемегдана неке главе почеле да вире. То су биле главе побијених људи, а ко је побио те људе, Немци, полиција, Озна, ко то зна. Они су били толико плитко закопани да су почели да извирују. Онда сам ја дао наређење да се ти људи пристојно закопају и да се посеје нека трава. Када би се данас то земљиш те око зидина Калемегдана откопало, ту би се нашло костију и костију.
• Да ли сте, са места на којем сте били, могли некога да спасите?
Наравно да сам могао. Ја сам, ево човек је данас жив, препознао свог комшију из мог села, припадника српске државне страже. Саво Пучник, звани Баджа. И ја кажем једном војнику да доведе оног тамо. Долази он и не знајући ко сам ја, онако војнички израпортира своје име и презиме, одакле долази… Ја га гледам, а био сам командујући официр, па га упитам: “Је ли Саво, откуд ти ту?” Њему су се ноге одсекле. Кад сам му рекао ко сам, лакнуло му. Питам га ја би ли ишао на фронт. Каже да би. Питам га има ли још таквих као он и да ми их покаже. Сакупи он 5-6 и сви су отишли на Сремски фронт. Неколико је изгинуло, а остали су се вратили и видео сам их после по Београду.
• Јесу ли они одређени у Маглајској за стрељање?
Ма нису. Тешко је неко могао бити скинут са списка, неко ко је у Маглајској одређен за стрељање. Моји другови су гледали своје комшије како их воде и само кажу: “Водите га, пизда му материна он је државни непријатељ, служио си окупатору” – правац стрељање. Све то што се предало, што је похватано, што није побегло са окупатором, што није отишло преко Саве, што се није склонило са Драгим Јовановићем, са Бећаревићем, са Недићем, све је то био човек што није крив ништа, радио је оно што му је било наређено.
• Како су се Руси понашали у ослобођеном Београду?
Када су руски обавештајци упали у Београд, они с кренули да хватају врхове, најважније личности у окупаторској и обавештајној служби, или обавеш тајној служби Драже Михаиловића. Они су ухватили шефа обавештајне службе 1-А, тзв. Авалског корпуса, Сашу Михајловића. А ја идем около по улицама и питам народ шта знају да ми кажу о том и том сараднику окупатора. Они су имали своју мрежу. Тачно су знали кога треба да ухвате.
Све су радили независно од нас и ништа нас нису обавештавали. Главна битка, врло нечасна против нас и против Озне била је у томе што су грабили све до чега су дошли о агентима и одмах их врбовали за себе по кратком поступку. Досада си радио за њих, од сада ћеш радити за нас, ако нећеш, стрељаћу те. Многе виле у којима су Руси живели, после се то сазнало, 1948. када су протерани из Београда, многе од тих вила су биле гробнице несрећника, који нису хтели да раде онако како су Руси хтели.
• Када говоримо о Београду, у њему су деловале три најјаче службе: ОЗНА, НКВД и ГЕСТАПО. Можете ли да упоредите те три службе?
Тешко је упоредити то, јер суровост НКВД-а, па и Озне која је била мотивисана мржњом против тзв. класног непријатеља и сарадника окупатора, била је једнака. Само је свак радио за свој интерес, за свој циљ. Али та суровост свих тих тајних, полицијских, обавештајних служби је производила страх код људи, код становништва, умирали су од страха, да не дођу под нож таквих оперативаца.

1468016829_08d%20Uhapseni%20u%20Beogradu,%20Nedicev%20oficir%20i%20kvinslinzi,%20oktobar%201944..jpg


РЕАГОВАЊЕ МИЛАНА ТРЕШЊИ]А НА ОБЈАВЉЕНИ ИНТЕРВЈУ, КРУГ бр. 9, 17. март 1999.
При скидању мог разговора с новинарем Соњом Ковачевић с траке, погрешно су наведена имена од великог значаја за истраживање о тим страшним, крвавим и судбоносним догађајима приликом ликвидације сарадника окупатора и сарадника НОБ-а. Руководиоци у II корпусу НОВ и ПОЈ, којим су командовали генерал Пеко Дапчевић и Мијалко Тодоровић, у Одељењу Озне (Одељење за заштиту народа) били су Момчило Дугалић и Драгослав Пешић. Овај други мене је априла 1944. на сектору код Дрвара, пре чувеног десанта немачких падобранаца на Врховни штаб НОВ и ПОЈ и маршала Тита, устоличио за официра Озне у Првој бригади Шесте личке дивизије. Он ме је и распоредио у Јајинцима, где се тада налазио штаб корпуса, па и одељење Озне, да заузмем зграду XII кварта Управе града Београда. А она је била на Дедињу. У штабу Озне који се тада налазио при Врховном штабу Другог корпуса смештеном у Маглајској улици, радили су високи официри те службе: Ђуро Станковић, Срђан Брујић, оба Личани из Шесте личке, Затим Павле Пекић, Црногорац, и Драгослав Пешић, Шумадинац. Они су примали официре Озне- из 16 квартова, који су долазили на реферисање и са списковима заробљених и пронађених припадника квислиншког апарата, полиције свих врста, затим припадника Српске државне страже под владом Милана Недића и осталих колаборациониста које су грађани патриоти пријављивали органима нове народне власти.
Ако Шесту личку бије лош глас да су њени припадници приликом ослобођења Београда пролили потоке невине крви грађана тога града, онда би то могло да се односи на поменуту двојицу, Станковића и Брујића, али не на све борце те партизанске дивизије која је учествовала у ослобађању главног града наше земље. Сламала је отпор немачких јединица од Раковице, преко Чукарице, Дедиња једним делом, на десној обали Саве, испод улице Кнеза Милоша, па Теразијама, и онда у делу самог града од Зеленог венца, Бранкове улице и даље. Њени делови су први прешли на леву обалу Саве несрушеним мостом, гонећи Немце према Земуну, у Срем. Позадински радник НОП-а звао се Срба Лубурић, а не Вуковић. То је онај момак који је црвеноармејце и нас, у време полицијског часа и ограниченог кретања ноћу, водио у Поп Лукину дамама са жутим књижицама и Доситејеву. Исповедајући се о оном што сам чинио као официр Озне приликом ослобађања Београда и после, не чиним то да спасем своју душу (диxи ет салвави анимам, што би рекли стари Латини), већ ради истине. Злочин и грех и сам носим на одговорности и у души, учињен у име и за рачун ослобађања човечанства, од свих зала које му намећу ненародни режими и злотвори свих врста. Тако је то проповедала идеологија којом смо били задојени. А она је, макар да је комунистичка, исто тако и толико злочиначка као и националсоцијалистичка, односно фашистичка. Неки међу њима, ту сам и ја, надживели су те трагичне заблуде, у којима смо живели, а неки још мисле да смо радили поштену ствар. Остали су доследни својим уверењима.
Све такозване револуције, у име неке и нечије правде, проливају невину крв, као вино. Кад је француски револуционар, чувени париски адвокат Дантон, по вољи Робеспјера 1794. као тобожњи ројалиста стављен под гиљотину, узвкнуо је: Слободо, колико ли је у твоје име крви проливено! То се тачно може ставити као наслов мог казивања, исповести новинарки Соњи Ковачевић. Тада ће моја исповест добити свој прави квалификатив.

Секретар Црвеног крста Србије Петар Зец, стрељан новембра 1944. на Лисичијем потоку
О ликвидацији др Петра Зеца, ТВ докуменат, Црвено доба, РТС 2, 2003.
… Мени је конкретно јако жао тог Петра Зеца, он је био сенатор Краљевине и краљевске круне, био је шеф хируршког одељења у госпићој болници, иначе је завршио школе медицине у Грацу и за време рата налазио се ту. Хтео је да помогне избегличким властима да учине све што је могућ е и олакша положај том свету избеглица из Хрватске и Крајине. Ту су његове велике заслуге. Али су \ура Станковић, госпићки адвокат, и Срђан Брујић, госпићки незавршени студент-комуниста, нашавши се у Београду у тзв. Штабу Озне, наишли вероватно на најсађи залогај, да убију једног класног непријатеља, а једна од првих жртава био је тај Петар Зец…
приредио: др Срђан Цветковић
Институт за савремену историју,
Београд

http://uimenaroda.net/cr/articles/clanci/major-ozne-o-zlocinima-u-beogradu-1944-45..html
 
Личко блато у вили Тасића
Лички вукови у Лисичијем потоку
Текст је добар и поучан, али се из ових Србомрзачких поднаслова види да иза њега стоји острашћени антикомуниста Самарџић, сљепац за Србе и мрзитељ свега што му није комшилук. Њему аутору, Дражиновцу прихватљива је и Југославија и Хрвати (тако је кад од политичких идеја и друштвених осијећања имаш само анти-комунизам, изгуби се Родољубље, управо као и код комуниста) али Срби ван граница Кнежевине Србије никако не, нарочито Крајишници.
 
Текст је добар и поучан, али се из ових Србомрзачких поднаслова види да иза њега стоји острашћени антикомуниста Самарџић, сљепац за Србе и мрзитељ свега што му није комшилук. Њему аутору, Дражиновцу прихватљива је и Југославија и Хрвати (тако је кад од политичких идеја и друштвених осијећања имаш само анти-комунизам, изгуби се Родољубље, управо као и код комуниста) али Срби ван граница Кнежевине Србије никако не, нарочито Крајишници.

Текст нема везе са Самарџићем...

приредио: др Срђан Цветковић
Институт за савремену историју,
Београд


- - - - - - - - - -

Срђан Цветковић

Уочи 20. октобра: Колико је случај Србије и Југославије упоредив са примерима поратне одмазде у Европи?

Уочи годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века - бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори како ни у Западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је иако демократска ето била подложна ,,етосу одмазде“. На жалост такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуциоанрног терора и освете не само у доносу на Француску него и у односу на све земље Источног блока. Како?

1445267324_kralja%20peru%20o%20banderu.jpg

Улични перформанс у Београду, Теразије 1945.

Про­цес де­на­цифи­ка­ци­је на­и­ла­зио је на ма­њи от­пор и мно­го је жу­стри­је во­ђен у зе­мља­ма где на­ци­фа­ши­стич­ка иде­о­ло­ги­ја ни­је би­ла опште при­хва­ће­на. У Фран­цу­ској су сна­жан по­крет от­по­ра, друштвено-историјске поделе али и масовна кола­бо­ра­ци­ја усло­ви­ли дра­стич­ни­ји об­ра­чун не­го у дру­гим за­пад­но­е­вроп­ским др­жа­ва­ма, уз при­ме­ре по­ли­тич­ких и лич­них зло­у­по­тре­ба. Ипак све ове по­ја­ве биле су само ,,лева скретања“ и ин­тен­зи­вне само непoсредно по осло­бо­ђе­њу да би про­то­ком вре­ме­на ла­га­но сплаш­ња­ва­ле и биле преведене у систем демократске правне државе. Будући да револуционарни покрети нису нигде преузели власт није било масовне злоупотребе антифашизма у сламању идеолошких и класних противника типичним за Источну Европу где се тежило успостављању тоталитарне власти.

У Источној Европи се процес кажњавања колабораната и ратних злочинаца поклопио се првом фазом револуције па је стога број убијених по том основу углавном немерљиво већи него на Западу. Институције силе а нарочито тајна полиција су ин­стру­мен­та­ли­зо­ване од стра­не ко­му­ни­ста и имале су прецизна упутства за ели­ми­на­ци­ју про­тив­ни­ка ре­во­лу­ци­је и ста­би­ли­зо­ва­ње но­ве вла­сти. Са прљавом водом избацивала се и чиста. За разлику од Француске и других западних демократија ванинституционалнo ,,чишћење“ насиље у Источној Европи па и у Србији и Југославији углавном није било плод ексцеса или ,,ванредног стања“ већ и део детаљно разрађеног револуционарног плана. Политичко насиље је вођено овде етапно (,,салама техника“ како је говорио један мађарски комуниста). У првој фази се заклањало иза обрачуна са ратним злочинцима и колаборационстима, у другој иза прогона ,,шпијуна и издајника“ а у трећој иза издајника у партијским редовима. Затворивши круг терор је овде временом прерасао у трајан, тоталан и савршен репресивни систем који је потрајао деценијама. То не значи да овде ,,етоса одмазде“ попут оних Западној Европи. Напротив.

У Источној Европи је различит интезитет поратних чистки зависно до историјских и друштвених околности. Тако је он био већи у Пољакој, Грчкој, Бугарској а нарочито Југославији за разлику од рецимо Румуније, Мађарске, и Чехословачке. Терор је наравно био условљен и изразитим националним и друштвеним противречностима, великим жртвама и злочинима у рату, снажним и супротстављеним покретима отпора, крвавим грађанским ратом као и јаким снагама колаборације. Али су међу ликвидираним многи елиминисани само као политички и класни противници револуционарне власти, припадници предратне политичке, културне и друштвене елите, председници општина, припадници па чак и симпатизери Југословенске војске у отаџбини, мобилисани војници и жандарми који нису заслуживали смрт, бенигни облици колаборације итд..

Тезу о изетности југословенског случаја у европским оквирима поткрепљују подаци броју осуђених на смрт, односно ликвидираних на крају рата под оптужбама за колаборацију и ратне злочине. У Србији је пописано именом и презименом на око четири милиона становника 1945. близу 59.000 страдалих лица на око 211 локација тајних гробница. У често помињаној Француској око 5.000 на 40 милиона становника. Према броју ликвидираних без суђења на милион становника ако се узму и најопрезније бројке и прецизни пописи у Србији добија се податак да је у Француској ликвидирано око 225 а у Србији око 5.000 лица на милион становника (у Југославији и преко 5.800) што је преко двадесет пута више. Сличан је однос и у броју осуђених на смрт: у Француској 39 а у Србији око 400 лица на милион становника.

1445266953_02%20srb%20evropa.jpg


Југославија, Србија и Француска: број осуђених на смрт и ликвидираних 1944-1948. на милион становника

Од осталих европских земаља може узети да је нешто слично виђено само у Бугарској где је осуђено на смрт 219 лица а ликвидирано 2.000 на милион становника (што је готово дупло мање него у Србији!). У Пољској је ликвидирано негде око 450 лица на милион, док у свим осталим земљама је ствар знатно другачија и креће се од 4-30 осуђених на смрт на милион становника док су масовне ликвидације без суда скоро непознате. Дакле према сви пoказатељима у Србији је број убијених поглави становника најмање дупло већи од броја убијених у односу на најближу Бугарску док је у односу на Француску а поготову остале европске земље број ликвидираних на крају рата од двадесет па и до неколико стотина пута већи. Ако би пак урачунали у број индиректно убијних тј. оне цивиле који у страдали у логорима и затворима (још најмање око 35.000 у Србији) удео убијених на милион становника би се попео и на 10.000 што је неславан рекорд у европским размерама. Закључак је да бројчани подаци доказују да је режим у Југославији на крају рата био најрепресивнији у Источној Европи (са Француском је поређење бесмислено!) баш као што је после политичког заокрета почетком педесетих и одрицања од стаљинистичког наслеђа био најлибералнији.

1445266993_srbja%20francuksa.jpg

Осуђени на смрт и погубљени 1944-1948. на милион становника [1]
 
Текст је добар и поучан, али се из ових Србомрзачких поднаслова види да иза њега стоји острашћени антикомуниста Самарџић, сљепац за Србе и мрзитељ свега што му није комшилук. Њему аутору, Дражиновцу прихватљива је и Југославија и Хрвати (тако је кад од политичких идеја и друштвених осијећања имаш само анти-комунизам, изгуби се Родољубље, управо као и код комуниста) али Срби ван граница Кнежевине Србије никако не, нарочито Крајишници.

Ma pravim prekodrinskim Srbima,braći koji nisu prodali veru za večeru(kao što je vojvoda Đuić) skidam kapu i duboko poštovanje,na žalost ima par stotina istih koje je hrvat broz uzeo za svoje verne pse i koji su ocrnili srpsko ime za vjek i vjekova isto važi za Srbe iz Šumadije!
Ti Srbi iz Like isto kao i Srbi iz Crne Gore nisu znali za sredinu i kod jednih i kod drugih je bilo ili ili pa su zato i zločini ličana vernih hrvatu brozu prema svome srpskom narodu i bili strašniji!
 
Текст нема везе са Самарџићем...

приредио: др Срђан Цветковић
Институт за савремену историју,
Београд


- - - - - - - - - -

Срђан Цветковић
Пашче!
Ma pravim prekodrinskim Srbima,braći koji nisu prodali veru za večeru(kao što je vojvoda Đuić) skidam kapu i duboko poštovanje,na žalost ima par stotina istih koje je hrvat broz uzeo za svoje verne pse i koji su ocrnili srpsko ime za vjek i vjekova isto važi za Srbe iz Šumadije!
Ti Srbi iz Like isto kao i Srbi iz Crne Gore nisu znali za sredinu i kod jednih i kod drugih je bilo ili ili pa su zato i zločini ličana vernih hrvatu brozu prema svome srpskom narodu i bili strašniji!
Да, да кад је неко из Босне, Славоније, Лике комунац то је страшно, комунци Срби из других крајева су ваљда другачији, мислим оно, ваљда им је боља основа, поријекло, . . . Крајишницима више лежи да буду комунисти и самоубице, свега сам се начитао од стране "равногораца" и "Националиста" када је мој народ у питању.
 
Пашче!

Да, да кад је неко из Босне, Славоније, Лике комунац то је страшно, комунци Срби из других крајева су ваљда другачији, мислим оно, ваљда им је боља основа, поријекло, . . . Крајишницима више лежи да буду комунисти и самоубице, свега сам се начитао од стране "равногораца" и "Националиста" када је мој народ у питању.

Izvini nije mi bila namera da te uvredim,naravno da ni vama nije lako,ali kada čitam ovde razne proke koji se predstavljaju ličani poreklom i tako srčano brane crvene ustaše odmah steknem pogrešnu percepciju
 
Komunisti su 1945. godine jedino u Srbiji streljali glumce, umetnike i novinare, ubijeno ih je više od 140

Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944, za tri godine rada prikupila je podatke za više od 50.000 ljudi nastradalih u posleratnim čistkama, i evidentirano je 211 lokacija.
728x90 genocid_info.jpg

http://genocid.info/index.php/2013-...umetnike-i-novinare-ubijeno-ih-je-vise-od-140

- - - - - - - - - -

Ali zato su ustaški ''umjetnici'' bili jako cjeneni u hrvatskoj brozoslaviji

Je li tako poštovaoci lika i dela crvenog poglavnika!!???
krleza-slika.jpg
 
Poslednja izmena:
ovde razne proke koji se predstavljaju ličani poreklom

Нису сви Личани ко Прока
Људи прокопије је Кордунаш, не Личан. (ко не зна сви смо му Босанци :D ) . Мого би он збиља мало и о завичају да пише, не стално против својих. како су Кордунаши убили Францетића, шта им је радио Хебранг и Хускини Турци и слично . . .
 
"...налози за погубљења долазили су из партијског врха...и легалног суђења у многим случајевима није ни било...међу жртвама је било и оних које би такве судбине поштедео и најгори суд. Један од пресудних критеријума био је тај што је неко крив не само зато што је нешто учинио него што је нечему припадао...а што се тиче погубљења мог рођеног брата, па нема свадбе без меса..."

Милован Ђилас "Ђидо" "Ратно доба" ( 1977. )
 
ma ja ni ne zanam da su beograd oslobodili četnici sa sve dražom i nedićem na čelu :lol:

- - - - - - - - - -

ajmo nazad na temu

- - - - - - - - - -


https://damjanpavlica.files.wordpress.com/2014/09/prva-proleterska-brigada-beograd.jpgNastupanje Prve proleterske brigade ka centru Beograda. https://damjanpavlica.files.wordpress.com/2014/09/osma-crnogorska-brigada.jpgOsma crnogorska brigada maršuje ka centru okupiranog Beograda.

- - - - - - - - - -

Bitka za Beograd

Sa strane Sovjeta glavninu snaga čine 4. gardijski mehanizovani korpus Generala Ždanova, 5. samostalna gardijska motorizovana brigada, 73. streljačka divizija i 236. streljačka divizija, ukupno oko 25.000 boraca, 160 tenkova, 21 samohodno oruđe, 31 oklopni automobil, 366 topova i minobacača. Partizanske snage broje u tom momentu skoro 40.000 boraca zahvaljujući stalnom prilivu dobrovoljaca a glavninu snaga će činiti Prva proleterska divizija, Peta krajiška divizija i Šesta lička proleterska divizija “Nikola Tesla” pod ukupnom komandom generala Peka Dapčevića. Ukupna jačina nemačke odbrane samog grada je preko 20.000 ljudi, 35 tenkova i oko 170 topova i minobacača.


Priprema napada Foto: waralbum.ru​
Najudaljeniji delovi grada (Rakovica, Košutnjak, Banjica, Dedinje) bili su zauzeti iz pravca Jajinaca zahvaljujući artiljerijskoj pripremi Crvene armije. Sovjetski artiljerci i avijatičari su dobili naređenja da ciljaju isključivo objekte za koje je pouzdano bilo utvrđeno da su utočišta nemačke vojske, stoga su sovjetska artiljerija i avijacija oštetila mnogo manji broj zgrada u Beogradu u odnosu na savezničku avijaciju u proleće 1944.

U toku prepodneva 14. oktobra Prva proleterska divizija uz pomoć sovjetskih tenkova osvaja banjički vis i kreće dalje napredovanje prema Autokomandi. „Tek pred ponoć izbismo na domak Autokomande. Od jake eksplozije tu, na cesti, planuše dva sovjetska tenka, gore kao da su od luča. Grupa Njemaca sačekala ih pancerfaustima, a zatim pokušala da pobjegne u noć. Zapaljeni su treći i četvrti tenk (dva prva je grupa propustila da prođu)“, svedoči Slavko Puzić, komandir Treće čete Prvog bataljona Prve proleterske brigade u svojim sećanjima godinama kasnije.


Uništeni T-34-85 tenkovi u Kneza Miloša Foto: waralbum.ru​
Četvrti (Kraljevački) bataljon Prve proleterske brigade je u kasnim večernjim časovima, zaobišavši jaku nemačku grupaciju u bloku zgrada Medicinskog fakulteta, uspeo da preko Mostara i Ulicom kneza Miloša prodre do Ulice Miloša Pocerca, gde se sukobio sa nemačkim snagama, našavši se ubrzo u okruženju. Borci 4. bataljona zauzeli su nekoliko tvrdih zgrada odakle su pružali otpor. Nemci shvataju da ih je malo i pokušavaju na sve načine da ih potisnu ali im tokom noći pristižu u pomoć dve sovjetske tenkovske čete i uspevaju da ih izvuku, međutim ovaj položaj ostaje utvrđeno nemačko mesto sve do konačnog oslobođenja grada.
 
Istorijski kutak – tenkovi koji su oslobađali Beograd!

Prošlo je tačno 72 godine od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu i zbog toga smo odlučili da se osvrnemo na tu operaciju i na tenkovsku tehniku koja je tada pomogla borcima za oslobođenje u velikoj ofanzivi – Beogradskoj operaciji gde će zajedno učestvovati partizani i vojnici Crvene armije.

- - - - - - - - - -

1848906272580887a798f3b327639360_w640.jpg


- - - - - - - - - -

Staljin Titu obećava i mnogo više nego što je tražio – u oslobađanje Beograda će biti uključena cena 4. gardijski mehanizovani korpus na čelu sa Generalom Vladimirom Ždanovim a nakon operacije će SSSR opremiti nove jugoslovenske vlasti oružijem –

početkom 1945. partizani su od SSSR dobili 68 hiljada mitraljeza i automatskih pušaka, 3800 protivtenkovskih pušaka, 491 avion, 65 tenkova a dve tenkovske brigade su stavljene na raspolaganje sastavljene od vojnika iz Jugoslavije koji su ratovali na strani SSSR.

Dogovor između Staljina i Tita je sklopljen – partizanske snage će otpočeti ofanzivu u Zapadnoj Srbiji a sa druge strane će iz pravca Bugarske i Ruminije krenuti Crvena armija koja na tom delu fronta raspolaže sa oko tri hiljade topova i minobacača, oko 500 tenkova i samohodnih artiljerijskih oruđa i oko dve hiljade aviona.

Većina tenkova koji učestvuju u ovoj operaciji su poznati T-34-85 potpomognuti samohodnim oruđima SU-85, SU-100 i SU/ISU-152. S druge strane se nalazila nemačka Druga oklopna armija koja je u ovom rejonu raspolagala sa oko 80 tenkova uglavnom starije proizvodnje, čak i nekih francuskih zarobljenih vozila ili vozila koja su preuzeta nakon kapitulacije Italije. Ono što Nemcima ide na ruku jeste da će sprovoditi potpuno odbrambenu operaciju u visoko urbanim delovima Beograda gde dejstvo tenkova i ne može biti adekvatno.




Sovjetski ISU-122 napreduje kroz Srbiju. Foto: waralbum.ru

Glavni cilj je preseći liniju vardarsko-moravskim pravcem koji je najbolja spona između Nemačke grupe armija E u Grčkoj i glavnine snaga Osovine. Partizani napreduju dolinom Ibra oslobađajući različite gradove u Centralnoj i Zapadnoj Srbiji da bi konačno stigli i do Aranđelovca krajem septembra ali Nemci pružaju žestok otpor braneći liniju komunikacija Kragujevac-Beograd.

Ipak partizanske jedinice uspevaju da potisnu Nemce čak i iz Topole tokom noći 4. i 5. oktobra ali Nemci pružaju frenetičan otpor. Tek probojem jedinica Crvene armije iz Istočne Srbije dolazi do spajanja partizana i sovjetskih trupa koje konačno oslobađaju Topolu 12. oktobra.

Odmah po spajanju sa Crvenom armijom kod Topole partizani se penju na sovjetske tenkove i napreduju zajedno sa glavninom sovjetskih snaga ka Avali gde dolazi do velike borbe 13. oktobra u kojoj je uništeno 29 nemačkih tenkova. Operacija napada na Beograd zvanično počinje 14. oktobra!




 
Poslednja izmena:
Bitka za Beograd

Sa strane Sovjeta glavninu snaga čine 4. gardijski mehanizovani korpus Generala Ždanova, 5. samostalna gardijska motorizovana brigada, 73. streljačka divizija i 236. streljačka divizija, ukupno oko 25.000 boraca, 160 tenkova, 21 samohodno oruđe, 31 oklopni automobil, 366 topova i minobacača. Partizanske snage broje u tom momentu skoro 40.000 boraca zahvaljujući stalnom prilivu dobrovoljaca a glavninu snaga će činiti Prva proleterska divizija, Peta krajiška divizija i Šesta lička proleterska divizija “Nikola Tesla” pod ukupnom komandom generala Peka Dapčevića. Ukupna jačina nemačke odbrane samog grada je preko 20.000 ljudi, 35 tenkova i oko 170 topova i minobacača.


Priprema napada Foto: waralbum.ru​
Najudaljeniji delovi grada (Rakovica, Košutnjak, Banjica, Dedinje) bili su zauzeti iz pravca Jajinaca zahvaljujući artiljerijskoj pripremi Crvene armije. Sovjetski artiljerci i avijatičari su dobili naređenja da ciljaju isključivo objekte za koje je pouzdano bilo utvrđeno da su utočišta nemačke vojske, stoga su sovjetska artiljerija i avijacija oštetila mnogo manji broj zgrada u Beogradu u odnosu na savezničku avijaciju u proleće 1944.

U toku prepodneva 14. oktobra Prva proleterska divizija uz pomoć sovjetskih tenkova osvaja banjički vis i kreće dalje napredovanje prema Autokomandi. „Tek pred ponoć izbismo na domak Autokomande. Od jake eksplozije tu, na cesti, planuše dva sovjetska tenka, gore kao da su od luča. Grupa Njemaca sačekala ih pancerfaustima, a zatim pokušala da pobjegne u noć. Zapaljeni su treći i četvrti tenk (dva prva je grupa propustila da prođu)“, svedoči Slavko Puzić, komandir Treće čete Prvog bataljona Prve proleterske brigade u svojim sećanjima godinama kasnije.


Uništeni T-34-85 tenkovi u Kneza Miloša Foto: waralbum.ru​
Četvrti (Kraljevački) bataljon Prve proleterske brigade je u kasnim večernjim časovima, zaobišavši jaku nemačku grupaciju u bloku zgrada Medicinskog fakulteta, uspeo da preko Mostara i Ulicom kneza Miloša prodre do Ulice Miloša Pocerca, gde se sukobio sa nemačkim snagama, našavši se ubrzo u okruženju. Borci 4. bataljona zauzeli su nekoliko tvrdih zgrada odakle su pružali otpor. Nemci shvataju da ih je malo i pokušavaju na sve načine da ih potisnu ali im tokom noći pristižu u pomoć dve sovjetske tenkovske čete i uspevaju da ih izvuku, međutim ovaj položaj ostaje utvrđeno nemačko mesto sve do konačnog oslobođenja grada.

Evakuacija ranjenika pod štitom sovjetskog tenka Foto: waralbum.ru​
Sutradan, 15. oktobra oslobodioci izbijaju na Slaviju, ali neprijatelj pruža
 
А ево и за шта се главни "ослободилац" борио:

Sve Titove plaće, primanja i dnevnice o kojima se do danas nije ništa znalo
681df2efa7b0c3a40a58.jpg

I po visini dnevnicа Tito je bio iznаd zаkonа.

Mnoge su iznenadili podaci o Titovim primanjima, koje sam iznio jednim manjim dijelom u kolumni u Večernjaku 16. listopada. No podaci danas nisu nikakva tajna. Do njih se može doći istraživanjem Titovog arhiva koji je pohranjen u Arhivu Jugoslavije u Beogradu. Mnoštvo tih desetljećima nepoznatih podataka Pero Simić i ja objavili smo u našoj knjizi "Tito - jedna biografija". Ovdje prenosim taj dio iz knjige, u kojoj ima još i puno drugih nepoznatih podataka.

Sve dok i formаlno nije bio iznаd ustava i zakona zemlje, imao je redovnu plaću i brojnа drugа stаlnа primаnjа, o kojimа se sve do dаnаs ništа nije znаlo.

Neposredno poslije rаtа plаćа mu je bilа 20.000, а reprezentаcijа – 35.000 dinаrа. Kаd je službeno izаbrаn zа predsjednikа Jugoslаvije, 1953., plаćа mu je skočilа nа 150.000 dinаrа. Osnovnа plаćа iznosilа je 30.000, koliko su bile plaće poslаnikа jugoslavenske Skupštine, a predsjednička „položаjna plаća“ bilа je četiri putа većа – 120.000 dinаrа. Pet godinа poslije, 1958., tа dvа iznosа su sаbrаnа, а zbirnа cifrа je uvećаnа zа 56 posto, nа 250.000 dinаrа.

Lipnja 1963. plаćа mu je sа 250.000 povećаna nа 400.000 dinаrа. Travnja 1965. plaća mu je retroaktivno, od 1. siječnja 1965., povećana na 550.000 dinara mjesečno. Na tu odluku netko je rukom napisao: – Od 1. siječnja 1966. isplaćuje se 800.000 dinara mjesečno. Od 1. siječnja 1967. zаrаdа mu je iznosilа milijun dinara, odnosno 10.000 dinara zbog denominacije dinara.

U odluci o ovom povećаnju pisаlo je dа ovаj iznos predstаvljа „nаknаdu zа vršenje funkcije i nаknаdu zа troškove reprezentаcije“, što je znаčilo dа je Tito iz svog džepа plаćаo troškove svoje predsjedničke reprezentаcije. To se, po svemu sudeći, nije događalo, o čemu svjedoče stotine finаncijskih dokumenаtа i nabavki nаjrаznovrsnijih prehrаmbenih proizvodа i аlkoholnih i bezаlkoholnih pićа zа Titov kаbinet i njegove prаteće službe. Sedаm dаnа kаsnije, 7. siječnja 1967., plаćа mu je sa 10.000 povećаnа nа 11.000 dinаrа, dа bi krаjem te 1967. godine uslijedilo novo povećаnje od 87,8 posto. Primanja su mu podignutа nа 20.000 dinаrа, а tаdа je, poslije Titove, nаjvišа plаćа u Jugoslаviji iznosilа 6.000 dinаrа. Do povišice sа 11.000 nа 20.000 dinаrа došlo se „dogovorom“ predsjednikа jugoslavenske Vlade i Skupštine.

Od 1. prosinca 1969. Tito je primao još jednu plaću. Njegov ministar obrane donio je rješenje dа se Titu za funkciju vrhovnog zapovjednika oružanih snaga SFRJ mjesečno isplаćuje 8.000 dinara. Tu plaću prvi put je podigao, i to zа tri mjesecа unаprijed, 28. studenoga 1969., istog dana kada je ministar obrane donio strogo povjerljivu odluku o isplаćivаnju posebne plаće svom vrhovnom zapovjedniku. Četrdesetаk dаnа kаsnije, 7. siječnja 1970., ministar obrane je riješio da se Titu „zа pokriće redovnih troškovа u vezi sа vršenjem funkcije vrhovnog komаndаntа“ od 1. siječnja 1970. umjesto 8.000 isplаćuje 10.000 dinаrа mjesečno. Dvije godine kаsnije predsjednička plаćа mu je povećаnа nа 25.000 dinаrа, а njenа visinа i dаlje je proizvoljno određivаnа usmenim dogovorimа Titovih surаdnikа, а ne vlаdinim ili skupštinskim odlukаmа. Tаko su mu srpnja 1972. predsjedničke primanja povećаna „premа dogovoru potpredsjednikа Predsedništvа SFRJ i predsednikа Saveznog izvršnog vijeća“.

Istodobno, redovno je primаo i stаlne dodаtke koje su dobijаli njegovi prvoborci, nosioci „Spomenice 1941“ i nosioci Ordenа nаrodnog herojа. Ove potonje u znatno većem iznosu, jer je Tito bio dvostruki, а od 1972. i trostruki nаrodni heroj. Sve do travnja 1965. primao je i dječje dodаtke ne sаmo zа sinа Aleksаndrа već i zа dvoje unučаdi, rođene 1947., odnosno 1949. godine. Tek tаdа se netko sjetio dа zаmoli Sаvezni sekretаrijаt zа unutrаšnje poslove dа svom funkcioneru, Titovom sinu Žаrku Brozu, „pomognu nа oformljenju dokumentаcije rаdi ostvаrivаnjа prаvа nа dečiji dodаtаk“ zа njegovog sinа i kći.
I po visini dnevnicа Tito je bio iznаd zаkonа. Za svoja brojna putovanja po svijetu primаo je „dnevnice prve vrste uvećаne zа 200 posto“.

Dvije plаće, dječji dodаci i devizne dnevnice prve vrste nisu bili ni jedini ni glаvni izvori redovnih Titovih primаnjа. Honorаri zа tiskanje luksuzno opremljenih knjigа u kojimа su objаvljivаni govori i inervjui koje su mu pisаli činovnici predsjedničkog kаbinetа bili su po prаvilu znаtno viši od svih Titovih predsjedničkih primanja.

Tаko je 1959. godine, kаdа mu je redovnа plаćа bilа 250.000 dinаrа mjesečno, sаmo od jednog izdаvаčkog poduzećа dobio honorаr od 7.502.700 dinаrа. Zа tаj honorаr Tito je tadа mogаo kupiti pet luksuznih аmeričkih limuzinа „pontiаc“, jer je obrаčunski tečaj bio 632 dinаrа zа jedаn dolаr, а „pontiаc“ je koštаo 2.156,63 аmeričkа dolаrа. Brojni jugoslavenski izdаvаči uplаćivаli su mu preko Jugoslovenske аutorske аgencije u Beogrаdu honorаre čаk i zа prigodne priče i obаveznu lektiru objаvljivаnu o Titu u udžbenicima i drugim priručnicima zа jugoslavenske osnovne škole.

Uz sve to, Tito je ostvаrivаo znаčаjne prihode i od sedаm-osаm svojih ergelа i fаrmi širom Jugoslаvije, nа kojimа su o držаvnom trošku uzgаjаni Titovi konji, ovce, svinje, krаve i drugа stokа, kаo i voće i povrće. U knjigovodstvu njegovog kаbinetа o tome je uredno vođenа evidencijа iz koje nаvodimo sаmo jedаn primjer. Od šišаnjа ovаcа nа jednoj Titovoj fаrmi 1958. godine dobijenа su 94 kilogrаmа oprаne vune, kojа je prodаnа, а sаv novаc „predаt je drugu Predsjedniku“. Ili, studenoga 1961. Titu je njegov pobočnik predаo šest milijunа dinаrа od prodаje jednog stаrog vozilа mаrke „pаckаrd“, kojeg je predsjednik koristio, i jednog poluteretnog skladišnog vozilа, а zа te novce tаda su se mogla kupiti tri nova luksuzna аmerička automobila.

Sve vrijeme Titove vladavine, držаvа je snosilа i veći dio Titovih osobnih troškovа. Od „izrаde novog fаsungа zа zlаtni prsten“ i „poprаvke brilijаntskih minđušа“ do šivanjа njegovih odijelа u Pаrizu i Trstu, nаbаve zlаtа u Rotterdаmu i kupovine košuljа, krаvаtа, bijelih rukаvicа i muških i ženskih cipelа u Pаrizu i SAD-u. Ni nа čemu se nije štedjelo, pа je tаko koncem 1960. iz jugoslavenskog držаvnog proračuna sаmo zа 11 Titovih krаvаta, dvа pаrа bijelih rukаvicа i 12 košuljа plаćeno 214.725 dinаrа, а njegovа mjesečnа plаćа tаdа je iznosilа 250.000 dinаrа.
https://blog.vecernji.hr/zvonimir-d...ce-o-kojima-se-do-danas-nije-nista-znalo-9722

Још ако узмемо у обзир и бројна крстарења по свету са којих се није враћао по 2-3 месеца ( јел зна неко још неког државника да је тако радио) онда је његова борба стварно имала смисла, да дође на власт и да се обогати.О оваквом животу и краљ Александар је могао само да сања, краљу Петру држава ни зајам није хтела да да без добрих гаранција када је удавао ћерку.
Па хвалите чопавог још и његово време.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top