Јуриш на Дедиње
Шта се заправо десило крајем лета 1944, када су пролетерске јединице дошле у Србију. Грабеж пробраних партијаца није допринео угледу нове власти
Шта се заправо десило крајем лета 1944. године, када су пролетерске јединице дошле у Србију. Какво је расположење у народу, Тито није имао никаквих дилема:
- Чаршија и градска интелигенција је против нас - реферисао је Благоје Нешковић 1945. на једној мартовској седници Политбироа ЦК КПЈ.
И наставио:
- Омладина градска је такође против нас.
Едвард Кардељ је додао:
- Непријатељ у Србији нема сељака, али га немамо ни ми.
http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:562692-Јуриш-на-Дедиње
- - - - - - - - - -
Београд "ослобођен" 20. а "врховни командант НОВЈ" ушао 25.
Да ли се зна у којој пећини је боравио до 25?
- - - - - - - - - -
PRAVI OSLOBODIOCI BEOGRADA – Da li je Beograd oslobodila Crvena armija i da li je preuveličana uloga Titovih partizana?
Piše: Vladimir Kuznječevski, savetnik direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja
U godinama kada sam radio u jugoslovenskom Beogradu, a to su bile sedamdesete, više puta sam učestvovao u svečanostima povodom oslobođenja Beograda.
I, svaki put me čudilo kako se u zvaničnim nastupanjima jugoslovenskih i beogradskih rukovodilaca mnogo pažnje posvećivalo ulozi boraca JNA u oslobađanju njihove prestonice i kako se skromno spominjala uloga istinskog oslobodioca ovog starog srpskog grada.
Odnosno, veoma mnogo se govorilo o general-pukovniku JNA, tada još uvek živom, Peku Dapčeviću, koji je gotovo sam oslobađao Beograd, a veoma malo o general-majoru Crvene Armije, komandantu 4. mehanizovanog tenkovskog korpusa, Vladimiru Ivanoviču Ždanovu koji je, zapravo, i oslobađao jugoslovenski glavni grad od nemačkih trupa.
A pukovnik (te daleke 1944.) Peko Dapčević uistinu je učestvovao u oslobađanju Beograda. Ali, samo učestvovao.
Nadam se da će ovoga puta Srbi odati puno priznanje Heroju Sovjetskog Saveza i Narodnom Heroju Jugoslavije, generalu Ždanovu.
Stanovnici Beograda koji su u oktobru 1944. slavili pobedu, nazvali su po imenu svog oslobodioca jednu od centralnih ulica glavnog grada Jugoslavije. Međutim, vremena su se menjala.
Posle američkih bombardovanja Beograda 1999, liberalna proamerička vlada Republike Srbije na čelu sa Đinđićem – odrekla se svoje realne istorije i preimenovala tu ulicu dajući joj naziv u čast učesnika Prvog i Drugog svetskog rata, britanskog feldmaršala Montgomerija. Istina, kasnije se ispostavilo da taj britanski vojskovođa nikakve veze nije imao sa oslobađanjem Jugoslavije, pa ulici je vraćen njen stari srpski naziv.
Inače, od gubitka istorijskog pamćenja ne pate samo Srbi. Nimalo nismo bolji ni mi, Rusi.
Evo, preda mnom je na 82. strani otvorena zasad jedina Enciklopedija Velikog Otadžbinskog rata (Veliki Otadžbinski rat 1941-1944. Enciklopedija. Glavni urednik M. M. Kozlov. M.: Sovjetska enciklopedija, 1985.). Obiman članak na temu „Beogradska operacija. 1944. g.”.
Na dve stranice se detaljno govori o tome kako se u oktobru 1944. razvijala „ofanzivna operacija trupa 3. Ukrajinskog fronta, Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i trupa Otadžbinskog fronta Bugarske, koja je vođena od 28. septembra do 20 oktobra 1944. g.”.
Odakle je general armije M. M. Kozlov (sada već pokojni, umro je 1992. g.) uzeo ove fantastične podatke da su Beograd oslobodile ove tri snage, očigledno ostaje na njegovoj vojničkoj i istoričarskoj savesti.
Međutim, ono zbog čega je zanimljiva ova enciklopedija jeste to da se u njoj na dva mesta (str. 82-83 i 668-669) govori o operaciji oslobađanja Beograda 1944.g. i da su navedeni svi njeni učesnici, čak i oni koji nisu učestvovali u operaciji, na primer, vojska Otadžbinskog fronta Bugarske. Čak je naveden i Hitlerov general – feldmaršal M. Vejhs koji je držao Beograd.
U ovoj enciklopediji samo nema istinskog oslobodioca Beograda, Heroja Sovjetskog Saveza, Narodnog Heroja Jugoslavije (zvanje dodeljeno upravo za zauzimanje Beograda), generala Vladimira Ivanoviča Ždanova.
Sem toga, u registru biografskih podataka na slovo „Ž” može da se pročita biografija člana politbiroa CK KPSS, A. A. Ždanova, general-pukovnika avijacije V. N. Ždanova, samo nema heroja Velikog Otadžbinskog rata, general-pukovnika tenkovskih trupa. V. I. Ždanova.
Zašto?
Kako sam shvatio na osnovu podataka koje lično posedujem i čuvam u svojim zapisima u dnevniku za 1959. g., zbog toga što je Vladimir Ivanovič, jedini od generala sa fronta, još 1955. našao u sebi hrabrosti da se usprotivi partijskom rukovodstvu KPSS na čelu sa N. Hruščovom i nije dozvolio da se iskrivljuje istorijska istina. To je epizoda koja je kao parni valjak prešla preko sudbine generala Ždanova.
O tom slučaju mi je lično pričao Vladimir Ivanovič.
Godine 1959. bio sam na odsluženju vojnog roka u sportskoj četi Zabajkalskog vojnog okruga u gradu Čita. Tada je prvi zamenik komandanta okruga, general-pukovnika Jakova Krejzera bio general-pukovnik Vladimir Ždanov. Međutim, prvi zamenik se nije bavio vojnom obukom nego organizovanjem sportskih vežbi, formiranjem reprezentacija okruga za laku atletiku i košarku za učešće na šampionatu Oružanih Snaga SSSR-a.
Bio sam u reprezentaciji za laku atletiku i često pratio rad V. I. Ždanova u tom njegovom delokrugu i ne krijem da me je veoma iznenadilo zašto se ratni general, Heroj Sovjetskog Saveza, bavi toliko njemu nesvojstvenim poslom. Bilo je raznih glasina, pored ostalih i da je lično N. S. Hruščov naredio da se Ždanov pošalje u taj drugorazredni okrug.
Pošto sam morao lično da kontaktiram sa Ždanovim i to više puta, jednom sam mu – kada sam izabrao pogodan trenutak – postavio to pitanje Vladimiru Ivanoviču. On je nerado odgovorio da se to tako desilo, ali tom prilikom nije opširnije govorio. Tek kasnije sam saznao pojedinosti ne samo o tom slučaju nego i mnogo više – o tome da je general Ždanov bio baš onaj čovek koji je u oktobru 1944. od Nemaca oslobađao glavni grad Jugoslavije, grad Beograd, i lično poznavao J. B. Tita.
Tada još nisam mogao ni da pretpostavim da ću u budućnosti objaviti nekoliko knjiga o Jugoslaviji, odbraniti magistarsku i doktorsku disertaciju o jugoslovenskom socijalizmu, ali me je i tada veoma zanimala istorija nove Jugoslavije. Zbog toga sam retke razgovore sa Vladimirom Ivanovičem uredno zapisivao u svoj lični dnevnik koji sam počeo da vodim još 1953. godine.
Moji dnevnički zapisi iz tog dalekog vremena odražavaju i onaj apsolutno neizrecivi utisak koji je na sve nas, vojne sportiste, ostavljala ličnost generala Ždanova.
Sada, dok gledam njegove službene fotografije uzete iz arhive, siguran sam da apsolutno ne odražavaju onaj bujni dinamički karakter kakav je, u stvari, bio Vladimir Ivanovič. Na snimcima se ne može uvideti ona uzavrela energija koja je u doslovnom smislu izbijala iz njega dok je pratio treninge.
General nije trčao za nama po stadionu. Ne, njegova omiljena pozicija bila je drugačija. Za vreme treninga on je voleo da stavi stolicu na ivicu terena ili blizu koša i obično je sve postupke sportista pratio energičnim komentarima koje je upućivao ne samo glasno, već u bukvalnom smislu lavovskom rikom i izrazima koji nisu uvek bili u okvirima učtivog književnog jezika.
Uvek znalački, konkretno, malo grubo, ali ne uvredljivo. Uostalom, mi se nismo ljutili i iz drugog razloga: imali smo po 19-20 godina, a Ždanov blizu 60, general, Heroj SSSR, naravno, mi smo ga gledali ne samo odozdo, već sa obožavanjem.
A tek kada je on poskakivao sa svoje stolice i prilazio nam sasvim blizu da razgovara, onda je svako od nas nastojao da ne propusti čak ni njegov uzvik koji nam je bio upućen.
Evo ukratko rezultata tih razgovora koje sam kasnije dopunio mojim naučnim istraživanjima.
Godine 1955. N. Hruščov je, kako mu se činilo, ispravljajući Staljinove geopolitičke greške, zvanično posetio Jugoslaviju u cilju uspostavljanja odnosa između KPSS i Saveza komunista Jugoslavije i između SSSR-a i FNRJ, a već u junu 1956. Josip Broz Tito došao je u zvaničnu posetu u SSSR i potpisao Moskovsku Deklaraciju.
Odnosi između naših zemalja razvijali su se i napredovali. Međutim, u oktobru 1956. desili su se mađarski događaji, Moskva je uvela tenkove u Budimpeštu i silom ugušila mađarski bunt. Pod izgovorom da Moskva nije smatrala potrebnim da se konsultuje s njim, Tito je oštro osudio tu akciju.
Odnosi između SKJ i KPSS naglo su se pogoršali, a Hruščov je ponovio Staljinovu grešku: doveo je stvar do prekida odnosa sa FNRJ. I u tom smislu odlučio je da primora 13 sovjetskih građana, koji su u oktobru 1944. dobili zvanje Narodnih Heroja Jugoslavije za oslobađanje Beograda, da se odreknu te nagrade. Počeo je od general-pukovnika Ždanova, ali je neočekivano naišao na čvrst otpor.
Kako mi je ispričao Vladimir Ivanovič, on je Hruščovu ovako odgovorio:
„Druže, Prvi sekretare CK KPSS! Staljin se 1948. nije usudio da mi predloži takvu glupost, zar mislite da ćete vi u tome uspeti?!”
Hruščov nije otrpeo uvredu i naredio je da neposlušnog načelnika Vojne Akademije oklopnih jedinica pošalju u ZABVO kao generala za sport. Ipak, nije se osmelio ni da takne ostale nosioce ordena Narodnog Heroj Jugoslavije. Tako se ratni general našao na periferiji vojne službe.
ал прво мораш да искорачиш из куће 
