Konrad-19
Buduća legenda
- Poruka
- 33.146
Autorska tema 
Ovih dana navršava se 33 godine kako je raspisan zajam za preporod Srbije.
Skupština Srbije je 20. maja 1989. godine donela odluku o raspisivanju Zajma za privredni preporod Srbije.
Konačni devizni zbir Zajma za preporod (dinarski se ne računa jer ga je pojela inflacija) bio je porazan – sakupljeno je 86.188.434 dolara (8,6 odsto predviđenog iznosa).
Ekonomska kriza, neefikasna i nerestrukturirana preduzeća nesposobna da stvore novu vrednost, dezinvestiranje, pomračenje razvojnog uma, nepoverenje u državne banke, stari i potrošeni kadrovi… samo su neke od boleština koje su zahvatile Miloševićevu Srbiju.
Miodrag Zečević, predsednik Francusko-jugoslovenske banke, kome dopisnik Politike iz Pariza Darko Ribnikar pripisuje lični doprinos rađanju i uobličavanju ideje o raspisivanju Zajma, priznaje 17. oktobra 1989. godine: „Moramo biti svesni da se nalazimo u ekonomskoj krizi, prezadužena smo zemlja, a akumulacija naših preduzeća je iscrpena, pa ne treba očekivati da će ta preduzeća sama uskoro biti sposobna da stvore nova sredstva za investicije. U takvim okolnostima jedini pravi izlaz je u korišćenju štednje stanovništva. Novac sakupljen Zajmom trebalo bi da povuče dva-tri puta veća ulaganja.”
Zečeviću se, kao idejnom tvorcu Zajma, u Politikinom tekstu omaklo pa je upotrebio pojam „štednja” i tako otkrio na koju kartu „igra” Miloševićeva ekipa. Štednja (naročito devizna) u jugoslovenskim bankama bila je u to vreme zamrznuta (oko osam milijardi dolara) i građani već uveliko nisu imali poverenje u kolabirane državne banke. „Štednja” na koju je „pucao” Zečević odnosila se na – slamarice u kojima su građani čuvali, po proceni Miloševićevih analitičara, četiri-pet milijardi maraka. Tu „štednju”, prema zamisli vlasti, trebalo je staviti „u funkciju” privrednog preporoda Srbije. Ali kako naći udicu na koju će se stanovništvo upecati, kako izvući devize iz slamarica i predati ih državi na korišćenje?
Najupečatljiviji primer medijske manipulacije bio je tekst objavljen u Politici s naslovom „Još jedan vid zajma za Srbiju”. U tekstu, između ostalog piše: „Ovih dana je grupa naučnika ustupila licencu patentiranog pronalaska našoj fabrici. Samo na osnovu ovog pronalaska moguće je ostvariti efekat od milijardu dolara u roku od 10 godina… Koliko je još pronalazaka koji mogu doneti i veće efekte”, pita se autor skriven iza inicijala M. V. Koja grupa naučnika? Koju licencu? Kojeg patentiranog pronalaska? Kojoj našoj fabrici? Ko je utvrdio efekat od milijardu dolara? Autor teksta se o tome nije izjasnio.
Milošević nije ni preporodio srpsku privredu i državu. Naprotiv, domaća privreda prošla je u vreme Miloševića agoniju i kolaps i dočekala slom njegovog režima s izgubljenom polovinom svoje vrednosti.
Ovih dana navršava se 33 godine kako je raspisan zajam za preporod Srbije.
Skupština Srbije je 20. maja 1989. godine donela odluku o raspisivanju Zajma za privredni preporod Srbije.
Konačni devizni zbir Zajma za preporod (dinarski se ne računa jer ga je pojela inflacija) bio je porazan – sakupljeno je 86.188.434 dolara (8,6 odsto predviđenog iznosa).
Ekonomska kriza, neefikasna i nerestrukturirana preduzeća nesposobna da stvore novu vrednost, dezinvestiranje, pomračenje razvojnog uma, nepoverenje u državne banke, stari i potrošeni kadrovi… samo su neke od boleština koje su zahvatile Miloševićevu Srbiju.
Miodrag Zečević, predsednik Francusko-jugoslovenske banke, kome dopisnik Politike iz Pariza Darko Ribnikar pripisuje lični doprinos rađanju i uobličavanju ideje o raspisivanju Zajma, priznaje 17. oktobra 1989. godine: „Moramo biti svesni da se nalazimo u ekonomskoj krizi, prezadužena smo zemlja, a akumulacija naših preduzeća je iscrpena, pa ne treba očekivati da će ta preduzeća sama uskoro biti sposobna da stvore nova sredstva za investicije. U takvim okolnostima jedini pravi izlaz je u korišćenju štednje stanovništva. Novac sakupljen Zajmom trebalo bi da povuče dva-tri puta veća ulaganja.”
Zečeviću se, kao idejnom tvorcu Zajma, u Politikinom tekstu omaklo pa je upotrebio pojam „štednja” i tako otkrio na koju kartu „igra” Miloševićeva ekipa. Štednja (naročito devizna) u jugoslovenskim bankama bila je u to vreme zamrznuta (oko osam milijardi dolara) i građani već uveliko nisu imali poverenje u kolabirane državne banke. „Štednja” na koju je „pucao” Zečević odnosila se na – slamarice u kojima su građani čuvali, po proceni Miloševićevih analitičara, četiri-pet milijardi maraka. Tu „štednju”, prema zamisli vlasti, trebalo je staviti „u funkciju” privrednog preporoda Srbije. Ali kako naći udicu na koju će se stanovništvo upecati, kako izvući devize iz slamarica i predati ih državi na korišćenje?
Najupečatljiviji primer medijske manipulacije bio je tekst objavljen u Politici s naslovom „Još jedan vid zajma za Srbiju”. U tekstu, između ostalog piše: „Ovih dana je grupa naučnika ustupila licencu patentiranog pronalaska našoj fabrici. Samo na osnovu ovog pronalaska moguće je ostvariti efekat od milijardu dolara u roku od 10 godina… Koliko je još pronalazaka koji mogu doneti i veće efekte”, pita se autor skriven iza inicijala M. V. Koja grupa naučnika? Koju licencu? Kojeg patentiranog pronalaska? Kojoj našoj fabrici? Ko je utvrdio efekat od milijardu dolara? Autor teksta se o tome nije izjasnio.
Milošević nije ni preporodio srpsku privredu i državu. Naprotiv, domaća privreda prošla je u vreme Miloševića agoniju i kolaps i dočekala slom njegovog režima s izgubljenom polovinom svoje vrednosti.
