Makedonija i Makedonci su postojali i postojace, svidelo se to vama ili ne!!!
Ilindanski ustanak
За почетак србске четничке акције на југу, био је пресудан такозвани ''Илинденски устанак'' који су у августу 1903. подигли бугарски агенти у Крушеву. О ''Илинденском устанку'' много је писано у последњих сто година, а нарочито у комунистичко време, после Другог светског рата. Комунисти су тај такозвани устанак искористили за камен темељац непостојеће ''македонске нације,'' а дан ''устанка'' су прогласили за дан ''македонске државности.'' Све је то било у циљу разбијања и комадања србског националног бића и србских територија. Стварањем непостојеће македонске нације и републике, Србији су одузете исконске територије које је са тешком муком ослобађала 1912. и 1918. и одбранила их и од Турака, Бугара и Арнаута. Због тога је важно да се представи права истина о ''Илинденском устанку.'' ''Илинденски устанак'' су подигли бугарски агенти који су хтели да оружаним устанком издејствују реакцију великих сила помоћу којих ће да се створи аутономна Македонија, у којој ће Бугарска да одржава ред, и коју ће првом приликом да припоји себи, као источну Румелију 1885. године. Да би бугарска држава одбацила пред светом сваку одговорност, и да би доказала да у целој Македонији живе само Бугари, одлучено је да се устанак подигне у Битољском вилајету. За главно место подизања устанака је одређена варош Крушево, 30 километара од Прилепа, и која се налази на висини од 1280.метара. То је била једина варош у Македонији у којој нису живели Турци. У Крушеву које је тада имало око 15.000 становника, живели су претежно Цинцари, мада је било и Срба и Бугара. У вароши је укупно било око 30 турских војника и жандарма. Бугари су за напад на Крушево окупљали своје људе из разних делова Македоније, а пристигао им и већи број комита из Бугарске. За дан почетка устанака је одређен 20. јули, дан Светог Илије, 1903.године, и на тај дан је око 400 слабо наоружаних ''устаника'' кренуло да заузме Крушево. Већи део ''устаника'', њих 240, опколили су касарну у којој је био 21 турски војник. После краће борбе, турски војници су успели да побегну, а само један од њих је наишао на заседу и погинуо. Други део ''устаника'' је опколио жандармериску станицу у којој се налазила и поштанско-телеграфска станица. У станици су била шесторица жандарма који су пружили отпор, али су се предали чим им је зграда запаљена. Иако су се предали, Бугари су их побили на лицу места. Бугарска је одмах почела да прави сензацију од освајања Крушева. Из Софије је јављано целој Европи да је бугарски народ у Македонији подигао устанак и да је ''победио'' турски ''гарнизон'' у Крушеву и ослободио велику и богату македонску варош Крушево. Турска влада је брзо реаговала и предузела све мере да брзо угуши побуну. Оредила је Етем-пашу да руководи војском која је требала да угуши побуну. За то време је из Бугарске дошао Борис Сарафов са својим штабом и око 200 људи који су га пратили, да из непосредне близине прати ''устанак.'' Да поново поврати Крушево био је задужен Бахтијар-паша, командант дивизије у Битољу. Он је под својом командом имао око 8.000 војника, наоружаних Маузеровим модерним пушкама и са 8 топова. Када је стигао пред Крушево, Бахтијар-паша је послао два битољска трговца да позову побуњенике на предају, а да он даје реч да ће Крушево бити поштеђено сваког разарања и пљачке ако се мирно, без борбе преда. Председник бугарског револуционарног одбора у Крушеву, Никола Карев, је бахато одговорио да ће бранити Крушево. Тог дана су ''устаници'' вршили последње припреме за одбарану, утврђујући прилазе вароши. Неколико стотина, ''устаника'' се спремало да одбрани ''Крушевску републику'' од велике турске војске потпомогнуте бројним арнаутским башибозлуком. Сутрадан ујутру, турска војска је почела да опкољава Крушево. Око поднева је почело наступање. Чим се појавила турска пешадија, ''устаници'' су отворили ватру, али је тај отпор кратко трајао, јер је у међувремену турска артиљерија почела да бомбардује Крушево. Када су прве гранате пале на варош, ''устаници'' су заједно с народом почели панично да беже у оближње шуме. ''Храбри устаници'' су бацали пушке и бежали са својих утврђених положаја. У тој борби око Крушева је погинило 6 турских војнка и десетак ''устаника.'' Последњи је кренуо да бежи крушевски војвода Пито Гули. Пито Гули је по народности био Куцовлах, а по занимању калајџија. Њега су са крушевском четом од 20 ''устаника'' опколили Турци на месту званом Мечкин камен, и све поубијали. У тој борби на Мечкином камену погинуло је и око 30 турских војника. Крушево је опљачкано и спаљено до темеља. Осим Крушева, турска војска и арнаутски башибозлук су попалили неколико десетина села у Битољском вилајету. Борис Сарафов се са целим својим штабом и многобројним бугарским војводама вратио у Бугарску, чим је увидео да је ''устанак'' пропао. Највећи ''херој'' пропалог ''Илинденског устанка'' је до данас остао Куцовлах Пито Гули. Њега и Бугари и ''Македонци'' прослављају као свог великог јунака и националног хероја. У преувеличавању ''Илинденског устанка'' најдаље су после Другог светског рата отишли комунисти. Такозвани устанак, комунисти су приказали као херојску борбу ''македонског народа'' за своје ослобођење. У борбама за сламање ''Илинденског устанка'' погинула су 43 турска војника и жандарма. Комунисти су у својим измишљотинама наводили број, који је више од сто пута преувеличан. Они су наводили да су Турци у ''Илинденском устанку'' имали око 5.300 мртвих и рањених војника. ''Илинденски устанак'' је неславно пропао, али је имао тешке последице за Србски народ у целој Македонији, а нарочито у Битољском вилајету, где су се десила највећа разарања и највеће страдање цивилног становништва. Одмах после овог неуспелог ''устанка'', Бугари су организовано кренули да убијају Србе. У сваком крају је направљен списак свих Срба које треба поубијати. Бугари су још 1896. донели одлуку да се по свим крајевима Македоније поведе енергична борба против Срба, а после пропалог ''Илинденског устанка,'' одлучено је да се Срби потпуно физички униште и затру у целој Македонији. До тада појединачна убиства Срба прерасла су у масовна. Бугарски терористи су зверски убијали Србе. Без икакве милости су клали децу, жене и старце, вадили им очи, секли руке, увек остављајући поруке на телу својих жртава да ће тако проћи свако ко се не одрекне србског имена. Бројне комитске бугарске чете су упадале у србска села вршећи масовне покоље, терајући Србе на силу да пређу на њихову страну и да постану Бугари. До ослобођења 1912. године, бугарски зликовци су убили више од 3.000 најугледнијих Срба у Македонији. Да би одбранили голе животе од побеснелих Бугара, Срби су почели да се организују за одбрану, у чему им је притекао у помоћ и широк круг србских националиста у Краљевини Србији. Тако је отпочела четничка акција на југу Србских земаља.
О истини везаној за ''Илинденски устанак'' писали су детаљно војвода Василије Трбић, Драгиша Стојадиновић, Стеван Симић и други србски национални борци, који су били у прилици да те догађаје прате са терена и да се информишу из прве руке. Eто шта такозвани Македонци славе.... Мало већи оружани инцидент, али до максимума преувеличан.
Vise nam se svidja istina.
